BEOGRAD, 28.12.2018. – Četiri godine primene konkursnog sufinansiranja medijskog sadržaja od javnog interesa pokazalo je čitav niz nedostataka koji su posledica nedorečenosti regulative i rupa u zakonu koje omogućavaju zloupotrebe. Ove nedostatke je neophodno što pre ukloniti kako bi model, uveden 2014. godine, počeo da ispunjava svoju svrhu smatraju stručnjaci.
Konkursno sufinasiranje bilo je jedna od ključnih tema kojom se bavilo Koordinaciono telo formirano u maju 2018. godine od strane Vlade Srbije kako bi se zajedno sa predstavnicima medijskih i novinarskih udruženja rešili aktuelni problemi u medijskoj sferi.
Iako je za oktobar 2018. godine najavljeno da će početi rad na izmeni Pravilnika o sufinansiranju projekata u oblasti javnog informisanja to se nije desilo. Vlada ima rok da do 31. decembra pošalje pisane odgovore na zahteve novinarskih i medijskih udruženja – na dan pisanja ovog teksta, odgovori još uvek nisu poslati. Ukoliko to ne bude učinila pet novinarskih udruženja suspendovaće dijalog sa Koordinacionim telom Vlade Srbije.[1]
“Ukazujemo da su pregovori koje vodi Tim za dijalog i vladino Koordinaciono telo za saradnju sa medijima u dubokoj krizi i da još uvek nisu ispunjeni specifikovani zahtevi novinarskih i medijskih udruženja, koji su bili oročeni do kraja ove godine.” piše u saopštenju.
Paralelno sa ovim procesom Nazavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) je u septembru 2018. godine uputilo Vladi Srbije, Ministarstvu kulture i informisanja i Radnoj grupi za pisanje medijske strategije šest preporuka[2] za unapređenje sistema projektnog sufinansiranja medija.
Ove preporuke predstavljaju osnov od koga je, prema NUNS-u, potrebno poći kako bi se sistem konkursnog sufinansiranja medijskog sadržaja usmerio u pravom smeru – informisanje građana o temama od javnog interesa.
Preporuke obrađuju nekoliko gorućih problema ovog načina trošenja novca građana – od razmatranja šta je uopšte javni interes, problem konkursnih komisija, kako sprečiti zloupotrebe i učiniti ceo process transparentnijim kao i to gde je mesto manjinskih i ranjivih grupa u celom ovom sisiemu.
Interesuje li nekoga interes građana?
Tokom 2017. godine tri lokalne samouprave su uradile analizu šta građane i zainteresovane grupe interesuje i koje teme žele da čitaju, gledaju ili slušaju u medijima. Najveći broj lokalnih samouprava i dalje nema praksu da pre raspisivanja konkursa za medije uradi analizu o konkretnim potrebama stanovništva.
Šta je za građane lokalna tema od javnog interesa gradovi i opštine poput Šapca, Svilajnca i Paraćina analizirali su kroz zajednički projekat sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije[3] kojim je uveden model putem koga građani mogu da učestvuju, ali i inicijraju i definišu teme za medijske projekte koji će se sufinansirati iz opštinskog budžeta. Ovom projektu se u 2018. priključio grad Pirot[4].
Građane opštine Svilajnac su, na primer, interesovale su teme kao što je dualno obrazovanje u školama, preduzetništvo mladih u poljoprivredi, gradske biznis inicijative, unapređenje brige o mladim bračnim parovima i natalitetu, podrška osobama sa invaliditetom, promocija volonterskog entuzijazma, programi unapređenja turističke privrede, podsticanje sporta, podrška kulturnom stvaralaštvu, popularizacija programa zapošljavanja mladih, itd.
Dosadašnja praksa konkursnog sufinansiranja je pokazala da se novac građana putem konkursa deli bez njihovog učešća, da su oni uglavnom isključeni iz definisanja problema i onoga što žele da dobiju od medija za svoj novac.
“Ti imaš one koji primaju novac i one koji dele novac u nekoj vrsti komunikacije, do sada su to bili informativni sastanci gde ljudi iz nadležne uprave donesu maltene gotov tekst konkursa i onda se samo sa predstavnicima medija i nekim udruženjima građana razgovara o tehničkim problemima,” kaže Dragan Đorđević iz Odbora za ljudska prava Niš.
Iako je Zakon o javnom informisanju i medijima odredio da se kriterijumi za svaki raspisani konkurs mogu dodatno definisati, a u Pravilniku o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa jasno piše da javni poziv na konkurs treba da sadrži definisan javni interes koji će se konkursom sufinasnirati, većina lokalnih samouprava u pozivima uglavnom navodi opšte odredbe ovog zakona i pravilnika.
Stručnjaci smatraju da postupak utvrđivanja javnog interesa ne bi trebalo da podrazumeva samo komunikaciju sa građanima već i vrlo ozbiljna istraživanja na lokalu o realnosti problema i potreba građana i da se tek kombinacijom ozbiljnih istraživanja i komunikacije sa građanima može definisati javni interes.
“Ako se ne utvrđuje javni interes kome zapravo služe odluke lokalne samouprave, čijem interesu služe ako ne postoji postupak utvrđivanja javnog interesa? Odluke se donose na bazi spekulacija, na bazi političkih ideja i nažalost na bazi partijskih misli o tome kako jedno društvo treba da funkcioniše bez ikakvog konsultativnog procesa sa građanima,” kaže Mladen Jovanović iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju iz Niša koji smatra da bi finansiranje medijskog sadržaja od javnog interesa treba da izgleda potpuno drugačije.
“Recimo da je u jednoj lokalnoj zajednici prioritet u jednoj godini da se pojača, na primer, borba protiv nasilja u školama. To je jedan klasičan lokalni prioritet koji se mora rešavati na lokalnom nivou. Onog trenutka kada to izađe kao prioritet, ideja bi bila da medijski projekti isprate ovu temu i da se raspiše konkurs da mediji nastupaju sa medijskim projektima koji će na najbolji način uticati na smanjenje nasilja u školama,” objašnjava Jovanović.
On smatra da je preporuka da se propiše obaveze organima javne vlasti da sprovode periodične analize potreba za medijskim sadržajima veoma važna jer bi ona mogla da pokaže da li je medijski proizvod zaista u skladu sa onim što jeste javni interes ili nije.
Problem “medijskih stručnjaka” u konkursnim komisijama
Ko je i po kojim kriterijumima „medijski stručnjak“ sposoban da ocenjuje medijske projekte koji dobijaju novac građana i dalje je nedefinisan pojam koji značajno utiče na kvalitet sprovođenjea konkurskog sufinasniranja smatraju stučnjaci.
“To je trenutno cirkus i trebalo bi da se krene od onoga što su novinarska udruženja već predložila, a to je da se uvedu bodovne liste i da se naprave formular za biografije medijskih stručnjaka,” kaže Dragan Đorđević.
Prema njegovom mišljenju jedan od načina da se poboljša selekcija stučnjaka koji mogu da budu deo konkursnih komisija je osmišljavanje određene vrste formulara u kome bi bio predstavljen CV, odnosno biografija. Na taj načina bi se lakše proveravalo da li osoba ima znanja iz proizvodnje određenog medijskog sadržaja i šta su njene kompetencije.
U mnogim slučajevima članovi komisija su razmatrali projekte medija u kojima su radili ili produkcija koje su bile u njihovom vlasništvu što ih je direktno stavljalo u sukob interesa prilikom odlučivanja.
Tako je istraživanje o sastavu konkursnih komisija koje je objavila Cenzolovka krajem 2017. godine ukazalo na fenomen u kome učestvuje udruženje pod nazivom Asocijacije elektronskih medija Vojvodine (AEMV)[5].
Podaci su pokazali da su predstavnici AEMV bili članovi u komisijama u 21 od ukupno 42 lokalne samouprave koje su zaključno s krajem novembra 2017. godine raspisale konkurse za sufinansiranje medijskih sadržaja. Od toga 13 komisija u kojima su sedeli predstavnici AEMV dodelile su 39,1 milion dinara produkcijama u vlasništvu članova AEMV i Sremskoj televiziji u kojoj su neki radili.
Preporuka NUNS-a ističe da je zbog ovih problema u praksi potrebno definisati pojam “medijski stručnjak” i “sukoba interesa” članova komisija kako bi se smanjile zloupotrebe.
Koliko novca treba izdvajati za konkurse i gde su tu manjinske grupe?
Dosadašnja iskustva su pokazala da početna – predkonkursna faza sadrži još jednu boljku koju je potrebno precizirati u budućnosti: maksimalni i minimalni iznos novca koji će se konkurskom dodeliti.
“Na primeru Niša niko ne može da mi kaže na osnovu kog indikatora si ti jedne godine odredio 24 miliona dinara, druge godine si odredio 60 miliona dinara. Mi za ovo odlučivanje lokalne samouprave nemamo ni jedan indikator, nigde nismo dobili povratnu informaciju što je neko odlučio da jedne godine da više, druge manje, to sve ostaje na nivou dobre volje ljudi koji vode grad ili nekih spekulacija zašto se to radi,” kaže Dragan Đorđević.
Preporuka NUNS-a kaže da je neohodno raditi ekonomske analize koje bi dale indikatore za određivanje minimuma i maksimuma novca koji bi se dodeljivao putem konkursa jer bi se time realnije procenjivali troškovi koje mediji imaju u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa.
Planiranje trošenja novca putem konkursa povezano je i sa potrebnom da se opšti konkursi za medije razdvoje od konkursa koji se odnose na medijske sadržaje namenjene nacionalnim manjinama, odnosno informisanju osoba sa invaliditetom i drugih ranjivih grupa putem “afirmativne akcije” kaže još jedna od preporuka NUNS-a.
“U realnom životu ima zaista jako malo sadržaja koji je na adekvatan način dostupan osobama sa invaliditetom. Ne govorim sada o temama koje se tiču njih, ali apsolutno za medije osobe sa invaiditetom ne moraju da budu samo subjekat nego bi podjednako trebalo da budu i deo medijskog sadržaja,” kaže Đorđević.
On smatra da je dobar primer način na koji Ministarstvo kulture i informisanja raspisuje svoje konkurse, ali i napominje da često u realnosti postoje problemi nedostatka sredstava, kao što je opština Medveđa, gde se jako mali deo novca izdvaja za medije generalno pa je po njemu gotovo nemoguće očekivati posebna izdvajanja.
Maglovita odgovornost za sprovođenje konkursa
Mehanizmi kontrole načina na koji se medijski konkursi sprovode i dalje su nedovoljno definisani, a jasne posledice za one koji ne poštuju zakon nisu u praksi razvijene. Zbog toga jedna od preporuka NUNS-a kaže da je potrebno dodatno razvijati saradnju među nadležnim organima, kao što je na primer proširenje nadležnosti Upravne inspekcije.
Nemanja Nenadić, programski direktor Trapsparntnosti Srbija, smatra da je ovo polazište tačno ali i da je potrebno preciznije definisati preporuku da bi ona mogla da se primenjuje u praksi.
Nenadić smatra da bi “bolje bilo kada bi resorno Ministarstvo kulture pratilo poštovanje pravila koja je to ministarstvo donelo ili predložilo, za šta bi im bila potrebna i dodatna sredstva” umesto obraćanja Upravnoj inspekciji.
Pored toga on kaže da je potrebno dodatno precizirati zakonske obaveze u vezi sa konkursima.
“Na primer, trenutno ne postoji obaveza da opština raspiše konkurs za programe od javnog interesa u oblasti javnog informisanja, niti da za taj konkurs izdvoji određeni deo budžeta. Ako raspisuju konkurse, mogu da odaberu koje god teme od javnog interesa žele, a druge mogu potpuno da zapostave,” kaže Nenadić.
On objašnjava i da ne postoji delotvorno pravno sredstvo za obaranje konkursa koji su postavljeni diskriminatorno ili kod kojih su projekti ocenjivani proizvoljno.
“Sve bi to trebalo promeniti kako bi bilo odgovornosti i kako bi kontrola imala više smisla i efekta, ko god da je vrši.”
Transparentnosti i dalje izazov
Sistem konkursnog finansiranja zamišljen je tako da prolazi kroz nekoliko faza – predkonkursna faza, kada bi trebalo da se utvrde teme od javnog interesa, konkursna faza koja predstavlja sprovođenja samog konkursa, i na kraju postkonkursna faza u kojoj se vrši evaluacije projekata putem dostavljanja narativnih i finansijskih izveštaja.
Dosadašnja praksa je pokazala nedostatak transparenstnosi svake od ovih faza zbog čega NUNS predlaže da se ona unapredi putem sprovođenja javnih rasprava, kroz objavljivanje dokumentacije kao što su izveštaji ali i uvođenje obaveznih analiza o ostavenim ciljevima konkursa.
Nemanja Nenadić kaže da je postupak znatno transparentniji nego što je to bilo pre uvođenja pravila o konkursima, ali da je potrebno određene faze učiniti još otvorenijim.
“Problem predstavlja, kao što NUNS dobro uočava, netransparentnost „predkonkursne“ faze, kada se utvrđuje koliko će sredstava biti izdvojeno i koje su to teme od javnog interesa prioritet za finansiranje,” kaže Nenadić.
Prema njegovom mišljenju i u pogledu samog odlučivanja nema dovoljno transparentnosti čak i kada su odluke komisija javno objavljene.
“Naime, s obzirom na to da se projekti ne ocenjuju na uporediv način, objavljena odluka sa obrazloženjem u stvari ne pruža javnosti uvid u razloge zbog kojih je komisija smatrala jedan projekat boljim od drugog. Tu je, dakle, transparentnost mala, ali ne zato što neko krije dokument, već zato što razlozi za odlučivanje nisu ni prikazani u dokumentu na adekvatan način,” objašnjava Nenadić.
Postkonkursna faza je prema mišljenju stručnjaka možda i najmanje transparentna jer gotovo da ne postoji lokalna smaouprava koja javno objavljuje finansijske i narativne izveštaje projekata koji su dobili novac građana.
Grad Beograd, na primer, na svom sajtu objavljuje određene analize i rezultate sprovedenih konkursa[6] koji su šturi narativni opisi projekata iz koji se ne mogu videti konkretni rezultati niti način trošenja javnog novca.
Nejasna odgovornost i transparentnost pri sprovođenju konkursa preliva se i na nedostatak jasnih mehanizama evaluacije projekata koji su dobili novac građana.
“Moramo da imamo evaluaciju koja utvrđuje nepravilnosti i koja ima posledicu. Ako se dese nepravilnosti možda taj mediji ne bi trebalo da ima pravo konkurisanja naredne godine ili ako je ozbiljniji prekršaj u pitanju, možda da se to pravo oduzme na duže staze,” smatra Mladen Jovanović.
Prema njegovom mišljenju neophodno je uvesti obaveznu finansijsku reviziju koju bi radili nezavisni revizori.
“I tu ima izazova, jer kako da neko uračuna reviziju u projekat kada se u, na primer, Medveđi ukupno dodeljuje 50 hiljada dinara. Ali postoje pragovi, može da se kaže projekti iznad milliona dinara podležu obaveznoj reviziji i ti predvidiš 3% za to,” kaže Jovanović.
Ova revizija je prema njegovom mišljenju jedini način da se spreči nenamensko trošenje javnog novca ali da se mora biti oprezan kako se takve vrste evaluacija ne bi zloupotrebljavale.
“Pokazalo se, posebno u medijskom svetu, da je svako dodatno regulisanje odnosa između države i medija doprinelo tome da nezavisni mediji budu praktično oni na koje se prvo ti propisi primenjuju i koji imaju sve manji okvir za svoji rad, a da režimski rad dobijaju sve veći prostor i sve bolju poziciju na tržištu jer za njih jednostavno nikakva pravila ne važe,” objašnjava Jovanović.
[1] Medijska koalicija: Tekst Medijske strategije predat Vladi, situacija u medijima nikada gorhttp://nuns.rs/info/statements/40230/medijska-koalicija-tekst-medijske-strategije-predat-vladi-situacija-u-medijima-nikada-gora.html
[2] Predlozi NUNS-a za unapređenje sistema projektnog sufinansiranja medija http://www.nuns.rs/info/activities/38672/predlozi-nuns-a-za-unapredjenje-sistema-projektnog-sufinansiranja-medija-.html
[3] Građani da se pitaju o javnom interesu u informisanju http://www.nuns.rs/info/activities/33173/gradjani-da-se-pitaju-o-javnom-interesu-u-informisanju.html
[4] Održana debata o utvrđivanju tema od javnog interesa za Grad Pirot http://www.plusonline.rs/odrzana-debata-o-utvrdivanju-tema-od-javnog-interesa-za-grad-pirot/
[5] Medijske komisije u Vojvodini: Udruženi medijski poduhvat https://www.cenzolovka.rs/drzava-i-mediji/medijske-komisije-u-vojvodini-udruzeni-medijski-poduhvat/
[6] Sekretarijat za informisanje http://www.beograd.rs/lat/gradska-vlast/2052-sekretarijat-za-informisanje_2/
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Regionalna platforma za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara na Zapadnom Balkanu uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj ovog tekst je isključiva odgovornost Nezavisnog udruženja novinara Srbije i autora i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.
