Ako se ne umrežimo, podaviće nas u mraku, jednog po jednog…

0
72
Source/Author: Bezbedni novinari, Dinko Gruhonjić

U martu mesecu u Vojvodini smo imali pravu epidemiju napada na nezavisne novinare i medije.

Prvo je obezbeđenje opštine Inđija, uz asistenciju osobe iz kabineta gradonačelnika, otimalo iz ruku mobilni telefon novinarki portala “In Medija” Verici Marinčić, a onda su je doslovno fizički izgurali i onemogućili je da radi svoj novinarski posao. Srećom, to su sve zabeležile i kamere TV N1, pa je pukla bruka u javnosti.

Potom je portal SOinfo iz Sombora nekoliko dana uzastopno bio izložen hakerskim DDoS napadima na njihov sajt. Napadi su usledili neposredno nakon što su kolege iz SOinfo objavile priču o lokalnom kabadahiji i njegovim mutnim poslovima.

Zatim su koleginica Ksenija Pavkov, dopisnica TV N1 iz Novog Sada i Vojvodine, i kolega Žarko Bogosavljević sa lokalnog radija i portala 021 dobili najgore moguće uvrede i pretnje smrću jer su izveštavali o protestima organizovanim zbog oduzimanja dece jednoj nesavesnoj majci. Pretnje su stigle od strane demonstranata, jer su kolege profesionalno radile svoj posao i navele i stav nadležnih institucija povodom tog slučaja.

Potom je preko društvenih mreža i režimskih medija doslovno raščerečena predsednica našeg Nezavisnog društa novinara Vojvodine (NDNV) Ana Lalić, koja je dobila više od hiljadu grubih uvreda, šovinistčkih izliva mržnje i pretnji smrću, silovanjem, klanjem… Onda su na listu za odstrel zajedno sa Anom stavili i mene. Repertoar je bio sličan kao i za Anu, s tim što su meni još ispisali i grafit u kojem mi otvoreno prete ubistvom na ulazu u zgradu u kojoj živim sa porodicom. “Povod” je bilo naše gostovanje u Dubrovniku, na festivalu “Rebedu” (Rebellion Education – pobunjeničko obrazovanje). Ono što je Ana rekla ove godine a ja prošle u Dubrovniku, režimski mediji su izmontirali i potpuno izvadili iz konteksta onako kako je njima odgovaralo kako bi nas, po ko zna koji put, proglasili državnim neprijateljima, domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima, ustašama, balijama i… nastavite niz po želji.

Ne mogu reći da sam lično navikao na sve te užase kojima mi u kontinuitetu prete evo bezmalo tri decenije. Niti čovek ikada treba da se navikne na tako nešto. Niti da ignoriše te pretnje i odmahuje rukom u stilu “neće mene”.

Ali, ono što bih pre svega želeo da istaknem jeste situacija u kojoj se ne nalazimo mi, novinari koji rade u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada, već naše kolege u lokalnim sredinama. To su stvari koje su daleko manje poznate javnosti, jer kolege sa lokala nisu pod reflektorima centralnih medija. Evo, dok pišem ovaj tekst, najnoviji primer su pretnje smrću našoj koleginici iz Stare Pazove Gordani Momčilović Ilić.

NDNV je od prošle godine konačno uspeo da uspostavi mrežu svojh poverenika u deset lokalnih samouprava: Subotica, Senta, Sombor, Bačka Topola, Bački Petrovac, Pančevo, Inđija, Kragujevac, Dimitrovgrad i Novi Pazar. To nam je uspelo zahvaljujući podršci Ambasade Holandije u Srbiji, kroz program Matra. Potom smo uspeli da dodatno ojačamo važne aspekte tog projekta, zahvaljujući podršci Evropske unije. I to je od neprocenjive važnosti.

Od avgusta prošle godine do danas naši poverenici, a to su kolege iz lokalnih medija, redovno nas izveštavaju o zbivanjima na lokalu. Redovno se i čujemo i vidimo. Svaki naš susret dodatno me učvršćuje u uverenju da je ova mreža poverenika ne samo potrebna, nego ju je nužno i proširiti. Zajedno sa partnerskim organizacijama iz Koalicije za slobodu medija potrebno je premrežiti Srbiju poverenicima u lokalnim sredinama. Razloga je mnogo.

Meni lično, najjači je utisak taj osećaj koji imate kada dođemo u lokalnu sredinu i kada vidimo ta ozarena lica kolega sa kojih čitamo da im je drago što i o njima neko vodi računa, što nisu prepušteni samima sebi, kao što inače jesu. Reč je o malim redakcijama, u kojima radi po dvoje-troje ljudi, ili najviše sedam do osam. Kolege na lokalu su vrlo često doslovno jedini nezavisni izvor informisanja u svojim sredinama. Samim tim, oni su glavni trn u oku vlastima. A posledično, i glavna meta lokalnih vlastodržaca koji su, nakon devastacije lokalnog informisanja, začas navikli da rade u mraku, mimo javnosti.

Kolege na lokalu se retko odvaže da prijavljuju slučajeve pretnji, uvreda i diskriminacije. Izgubili su i minimalno poverenje u institucije. Zbog toga nastojimo da ih kroz razgovor uverimo u nužnost prijavljivanja pretnji kroz mehanizme Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Jer, objašnjavamo, ni sa međunarodnim emisarima niti sa domaćim vlastima mi ne možemo razgovarati na osnovu (tačnih) utisaka, već su nam potrebni argumenti i činjenice.

Dalje, ohrabrujemo ih da izađu u javnost kada shvate da se pretnje pojačavaju. U društvu u kojem su institucije uglavnom zarobljene, javnost je jedini saveznik nama novinarima. Javnost je i inače naš saveznik, jer mi radimo u interesu javnosti. Mrak je saveznik onih koji bi da nas uguše.

Važno je da premrežimo celu Srbiju poverenicima na lokalu jer će to biti i odličan preduslov za umrežavanje novinara i medija. Ne volim da poredim ovo vreme sa ratnim devedesetim godinama 20. veka, ali je moguće iz onog vremena izvući važne pouke. A jedna od najvažnijih je da se samo umrežavanjem lokalnih medija možemo suporotstaviti režimskoj propagandi i saopštiti stvarnu sliku sveta najširoj publici. Možemo međusobno razmenjivati najvažnije sadržaje sa lokala. Možemo, kada jedan od nas bude napadnut, solidarno objavljivati tekstove o temi zbog kojeg je kolega/koleginica napadnut(a). To je pravi izraz novinarske solidarnosti, a ne jalova protestna okupljanja ispred Vlade Srbije sa novinarskim akreditacijama u ruci.

Tako umreženi možemo ne samo informisati javnost, što jeste najvažnije, već ojačati našu poziciju u javnom zagovaranju prema domaćim vlastima, Evropskoj uniji, SAD, Velikoj Britaniji… Možemo, na primer, zahtevati od domaćih vlasti da bude uspostavljen Fond za razvoj medija civilnog društva, jer su lokalni mediji – i ne samo oni – vrlo često zapravo mediji civilnog društva, mediji zajednice. A od međunarodne zajednice da nas podrži u tome na sve načine. Možemo zahtevati izmene Krivičnog zakonika, kako bismo povećali bezbednost novinara.

Ukratko, samo umreženi možemo ojačati našu otpornost. U suprotnom, ukoliko budemo zagledani samo u sopstveni (projektni) pupak, podaviće nas u mraku jednog po jednog…

(Autor je vanredni profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, novinar i programski direktor NDNV-a)

Izvor: Bezbedni novinari