Rodna neravnopravnost u dostupnosti medijima je u celom svetu prisutna od kada je medija, bez obzira na to da li je reč o ženama kao izvorima informacija ili novinarkama, dakle onima koje kreiraju informacije. Obično je postotak žena kao subjekata i izvora informacija u medijskim sadržajima veći kada se obeležava 8. mart, Dan žena, prvi put zabeležen 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Dakle i nakon 114 godina disbalans uslovljen rodnim kontekstom u direktno i indirektno citiranim subjektima društvene prakse u medijskim informacijama je nalaz koji dominira u svakom dosadašnjem monitoringu Novosadske novinarske škole kao i drugih istraživačkih centara.
Monitorinzi informativnih emisija i jutarnjih programa televizija sa nacionalnim pokrivanjem, dakle najgledanijih kanala u Srbiji, 2019. i 2022. pokazala su ponovo, kada su žene subjekti u informacijama, da su one to samo zato što su u ulozi predsednice vlade ili ministarki. U informativnim emisijama prisutna je i horizontalna i vertikalna rodna diskriminacija. Izuzetak predstavljaju kablovske televizije N1 i Nova S koje, iako i one neguju trend rodnog disbalansa, ipak imaju proaktivnu politiku raznovrsnijeg odabira ženskih subjekata, te se žene pojavljuju i u ulozi predstavnica udruženja, kao stručnjakinje, ali i građanke koje su bile povod medijske inicijative. Odnos muških i ženskih subjekata u posmatranom uzorku (avgust 2022) je bio 63%:25%, što je znatno bolje od svih ostalih medija koji su monitorovani.
Trend rodnog balansa je silazan u svakom pogledu. Procenat zastupljenosti žena u informativnim programima je sve manji. Da žene nisu na visoko pozicioniranim funkcijama rezultat bi bio još pogubniji. Istovremeno trebalo bi imati u vidu da sama činjenica što funkciju obavljaju žene u suštini omogućava njihovu medijsku prisutnost, a ne njihova rodna pripadnost, polje ekspertize, odnosno društvena pozicija ili u nekim drugim situacijama ugroženost žena, na primer nasilje u porodici o kojem češće u medijima govore političari, nešto ređe eksperti, a sasvim sporadično same žrtve.
Čak se i javni servis ponaša rodno neodgovorno. U ovom monitoringu (2022) pol subjekta je bio više od tri puta češće muški (73% od ukupnog broja govornika), nego ženski (19%), što predstavlja i odraz snaga u tradicionalističkom društvu u kojem se muškarci nalaze na najvišim zvaničnim funkcijama, u kojem gotovo uvek muškarci pripadaju moćnim vladajućim elitama koje imaju veći pristup medijima.
Navedeni odnos se ne menja već decenijama iako svaki monitoring Novosadske novinarske škole ukazuje na podzastupljenost žena u medijskim sadržajima kao izvora informacija i u preporukama za bolju praksu ističe da je reč o diskriminatornim uređivačkim politikama te da se odnos između muških i ženskih subjekata mora promeniti u korist žena shodno svim važećim međunarodnim dokumentima koji imaju ovu oblast kao predmet regulative, ili preporuke, a naša država ih je prihvatila kao svoju obavezu. Ovaj podatak izraz je nejednakosti koja postoji u postranzicionom društvu u kojem su ljudska, a time i ženska prava, ograničeno primenjuju u praksi, društvu u kojem muškarci zauzimaju u većem broju, nego žene, visoke pozicije. Istovremeno može i da ukaže na tradicionalistički pristup u uređivačkoj politici koji zastupa stav da su muškarci, kao izvori informacija, kredibilniji i da im auditorijum više veruje. Pozitivna diskriminacija i afirmativna akcija, kada je o polu subjekata reč, pokrajinski i nacionalni javni servisi ne sprovode, kao ni drugi mediji u našem društvu, sudeći po ovom monitoringu. Žene su subjekti najčešće samo na osnovu funkcije koju obavljaju.
Istovremeno žene kao novinarke su stalno diskriminisane. Više od njih 70 odsto želi da promeni profesiju, jedan je od nalaza najnovijeg anketnog istraživanja „Žene u medijima“, koje je sprovela Inicijativa za mirne promene. „Istraživanje je sprovedeno u Srbiji i na Kosovu i pri tome su dobijeni slični rezultati – značajan broj ispitanica prijavio je da veruje da manje zarađuje od svojih muških kolega obavljajući isti posao (34,9% od 401 anketirane novinarke), sličan procenat žena je iskusio diskriminaciju (60%), bio prinuđen da žrtvuje privatni zarad profesionalnog života, ili imao iskustvo seksualnog uznemiravanja“.
Novinarke, kao što pokazuje i navedeno istraživanje, veoma često trpe pritiske koji su se u istoriji srpskog novinarstva i tragično završavali. Jedan od najflangrantnijih primera je još nerasvetljena sudbina Dade Vujasinović koja je 1994. umrla nasilnom smrću pod i dalje ne razjašnjenim okolnostima. Pretnje su trpele, podsećamo, Brankica Stanković, koja je zbog svog istraživačkog novinarskog rada i stalnih pretnji, do ugroženosti života, godinama bila pod stalnim policijskim obezbeđenjem, zatim u novije vreme Žaklina Tatalović, pa Tamara Tankosić, Jelena Stojković, Zlatija Labović i tako redom. Više uopšte nema pravila, niti je važno da li su istraživačke ili dnevne novinarke, da li rade za velike ili male, nacionalne ili lokalne medije. Stoga i nije neobično da sve češće razmišljaju, uprkos tome što su veoma profesionalne i uspešne, da napuste novinarstvo.
Srbija po napadima na novinarke nije izuzetak, tokom 2022. godine u Evropi je zabeleženo više od 200 raznih napada na novinare, a novinarke su najviše na udaru, izjavila je Maja Sever, predsednica Evropske federacije novinara (EFJ), drugog dana (17.11.2022) 16. Međunarodne konferencije Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO).
Dakle šta novinarkama poželeti za Međunarodni dan žena 8. mart, nego da se više poštuju ženska prava, kao takva, pa tako i osnovna ljudska prava novinarki i da u svakom smislu u svojoj profesiji budu poštovanije i bezbednije, da ih štite kolege, kao i urednici i vlasnici medija, strukovne organizacije, ali i da auditorijum snažnije reaguje na svaku povredu integriteta novinarki.
Istovremeno i da one budu te koje će se u svojoj svakodnevnoj novinarskoj praksi boriti za veću medijsku vidljivost žena. Žene kao subjekti informacija moraju biti prisutne u medijima isto koliko i muškarci jer jesu, i te kako, prisutne u javnoj sferi, u nekim profesijama čak i dominantne kao što je sudstvo, zdravstvo, obrazovanje. I gde je onda opravdanje što ih nema? Izgleda samo u tradicionalističkom, mizogenom, maskulinumcentričnom pogledu na mesto žene u srpskoj svakodnevici. Učiniti je nevidljivom u medijima je jednako kao i kršiti njena ljudska prava za koja se feministkinje u svetu, pa i u Srbiji, bore evo već 114 godina. Na to nas podseća obeležavanje 8. marta, ne kao praznik majčinog dana, već kao podsećanje na sve one hrabre žene koje su žrtvovale svoju slobodu, pa i svoj život, da bi danas ostvarivanje ženskih prava, ako ništa drugo, bilo barem neupitno.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
