I tužilaštvo i policija godinama unazad su znali za veze žandarma Nenada Vučkovića sa kriminalcima, ali su okretali glavu. A onda novinarima KRIK-a zapovednim tonom narede da dostave kompletan materijal koji imaju o Vučkoviću, što mnogo više liči na pritisak i pretnju i novinarima i njihovim izvorima nego na pretnju organizovanom kriminalu
Više od dve nedelje nakon što je Tužilaštvo za organizovani kriminal zatražilo od istraživačkih novinara KRIK-a da im dostave kompletan snimak, na osnovu koga su objavili nove dokaze o dubini veza države sa okorelim kriminalcima, nema ni znaka ikakvog rada na raskidanju tih veza.
Ali ima pitanja šta bi još policiji i tužiocima moglo da padne na pamet da spreče ili otežaju novinarska istraživanja.
Konkretno, kad novinarima zapovednim tonom ‒ „potrebno je da nam dostavite celokupan audio-zapis razgovora na koji se pozivate” ‒ naredite da dostave kompletan materijal do kog su došli samo njima znanim putevima, onda to mnogo više liči na pritisak i pretnju novinarima, na pretnju njihovim izvorima da će biti otkriveni ili novinarima da će biti primorani da otkriju svoje izvore nego na pretnju organizovanom kriminalu.
Pogotovo, ako godinama unazad ti novinari objavljuju dokaze na istu temu, a Tužilaštvo ništa, ili ništa delotvorno, ne preduzima da te veze kriminala, policije i političara raskine. I pogotovo kad je ceo snimak javno dostupan svima na sajtu istraživačke novinarske mreže i ne mora niko ništa da dostavlja. A na snimku, koji je kao bomba odjeknuo u javnosti, jedan visoko pozicionirani pripadnik policije Nenad Vučković otkriva da je njegova kriminalna grupa „imala celu policiju u rukama” i druge frapantne podatke.
„Poslali smo im dopis da mogu da preuzmu snimak sa našeg sajta, ali smo im i poštom, na isti način na koji su se i oni nama obratili, poslali snimak na način iz koga ne može da se otkrije izvor iz kog smo ga dobili. Od tada se nisu javljali i nemamo informaciju da li su išta preduzeli povodom toga”, kaže za Cenzolovku novinarka KRIK-a Milica Vojinović, jedna od autorki istraživanja.
Nije prvi put da tužilaštvo od KRIK-a traži da dostavi snimak koji otkriva korupciju ili organizovani kriminal. Na primer, Više javno tužilaštvo je tražilo snimke rušenja u Savamali i snimke svedočenja investitora, vezano za korupciju u sekretarijatu za građevinske poslove. U svim tim slučajevima snimci su bili objavljeni i javno dostupni na sajtu, ali je Tužilaštvo svejedno tražilo da im se dostave, a zatim nismo videli podizanje optužnice.
Nejasni i opasni motivi tužilaštva
„Mi ne treba da radimo njihov posao, ali to zaista jesu stvari koje oni mogu da koriste za dalju istragu. Istovremeno, to su sve oni sami mogli da urade. Ne mogu da tvrdim da će na osnovu ovih snimaka ući u ozbiljnu istragu. Jer, bar šest puta su imali značajne informacije iz naših istraživanja, a niko ništa nije uradio”, kaže Vojinović za Cenzolovku.
„Uvek smo sumnjičavi iz kakvih pobuda traže da im dostavljamo snimke, jer mogli su i sami da dođu do izvora. To budi sumnju u iskrenost i motive.”
Novinarka Bojana Jovanović, takođe autorka pomenutog istraživanja o organizovanom kriminalu, još otvorenije ukazuje na sumnju u časnost motiva kad u izjavi za TV N1 kaže:
„I tužilaštvo i policija godinama unazad su znali za te njegove (Vučkovićeve) veze, ali su okretali glavu.”
Nejasno je sa kakvim sve motivima tužilaštvo ovako postupa. Pored uznemiravanja i očiglednog pritiska na novinare KRIK-a, sa kojima bi, uzgred, trebalo da je na istom zadatku, svakako je najveći strah otkrivanje novinarskih izvora.
Jer, upravo na zaštiti izvora počiva sloboda novinarskog istraživanja. Bez izvora, nema ni novinara. Otkrivanje izvora je udar na same temelje istraživačkog novinarstva. I naše zakonodavstvo štiti pravo novinara da ne otkrivaju svoje izvore, osim ako je u pitanju krivično delo za koje je zaprećena kazna od najmanje pet godina zatvora.
„Bez delotvorne zaštite izvori mogu da budu odvraćeni od toga da pružaju pomoć štampi da javnost informiše o stvarima koje su od javnog interesa. Kao rezultat toga, vitalna uloga štampe kao javnog čuvara može da bude oslabljena”, kaže se u dokumentu Saveta Evrope „Platforma za unapređenje zaštite novinarstva i bezbednosti novinara”.
| NEDOLIČAN POTEZ TUŽILAŠTVA I NERAZUMEVANJE MEDIJA
Za Branka Čečena, do pre godinu dana višegodišnjeg direktora Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal, prema KRIK-u, jeste nedoličan potez i predstavlja vrhunsko nerazumevanje medija. Kaže da nije jasno zašto su tražili snimak, kad je on javno dostupan na sajtu. „Da li je to lenjost, neznanje, pritisak. Ne znam. Nije jasno, ne razumem. Na svaki takav zahtev treba da upozorimo javnost o opasnostima po javno informisanje. Ne znaš da li ne znaju šta rade ili imaju neku lošu nameru. Šta god da je u pitanju, nije lepo”, kaže Čečen. S obzirom na to da se godinama bavi pitanjima bezbednosti u istraživačkom novinarstvu, pitali smo ga koje su bezbednosne mere najvažnije za zaštitu izvora. „Ima ih mnogo, ali iskustvo, pre svega, govori da je najvažnija disciplina novinara. Najveći broj otkrivanja izvora dolazio je od pukih grešaka. Iz slučajeva koje znam da su se dogodili u svetu proizilazi da se otkrivanje izvora događalo zato što su novinari postupali neoprezno. Najdrastičniji primer je novinar britanske TV Čenel 4 (Channel 4) kome su na izlasku iz Sirije policajci uzeli laptop u kome je bilo oko 12 raznih izvora. Ti izvori su morali da beže iz Sirije. Bilo je strašno, a novinar se kasnije i ubio. To dosta govori o tim stvarima. Neki od naših kolega su nakon tog događaja zalivali na svojim kompjuterima sve portove osim jednog. Jer na svakoj granici mogu da te zadrže, da ti uzmu sve telefone i laptop i drže ih određen broj sati. Ako je otvoren samo jedan ulaz u laptop ne mogu da provale enkripciju za to vreme”, savetuje Branko Čečen. |
Od zaštite izvora zavisi kredibilitet novinara
Nije teško pretpostaviti šta bi se promenilo kod novinarskih izvora KRIK-a kad bi se posumnjalo u to da li su zaštićeni. U tom smislu i Milica Vojinović ističe za Cenzolovku:
„Prioritet nam je zaštita izvora. Uvek očistimo sve što bi moglo da ukaže na izvor. Da je drugačije, ne bismo imali kredibilitet kod drugih izvora”, kaže za Cenzolovku Milica Vojinović.
Kod nas, za razliku od ostatka sveta, nije poznato mnogo primera vezanih za represivne zahteve policije ili tužilaštva da se otkriju novinarski izvori. Znamo da su tri puta članovima redakcije KRIK (Dragani Pećo, Milici Vojinović i Anđeli Mitrović) obijeni stanovi i da policija nikada nije otkrila počinioce ni rasvetlila te slučajeve.
Novinaru NIN-a Vuku Cvijiću obijena su kola iz kojih je ukraden laptop, a Brankici Stanković, urednici Insajdera, iz kola su ukradena dva laptopa. Svi ovi novinari poznati su po svojim otkrićima iz oblasti korupcije i organizovanog kriminala, a nerazjašnjavanje slučajeva obijanja i krađe otvara sumnju o upletenosti dela države.
Afera Teleprompter, prisluškivanje i presretanje novinarskih mejlova
Najpoznatija afera u kojoj je novinar u policiji bio primoravan da otkrije svoj izvor dogodila se pre sedam godina i vezana je najverovatnije za slučaj prisluškivanja i snimanja razgovora tadašnjeg predsednika vojvođanske vlade i Demokratske stranke Bojana Pajtića.
Urednik sajta Teleprompter Danilo Redžepović objavio je transkript razgovora Pajtića i bivše ministarke Kori Udovički koji je ukazivao na moguć pokušaj reketiranja tadašnjeg direktora EMS-a Nikole Petrovića. Redžepović je odbio da otkrije odakle mu transkript razgovora, nije imao nikakve posledice zbog tog odbijanja, ali se ni javnost nije bavila temom zaštite novinarskih izvora.
Afera „Vulingejt”, kako je glavni urednik Nedeljnika Veljko Lalić nazvao sramni slučaj presretanja mejlova koje je razmenio sa bivšim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem 2020. godine, a bila je očigledna posledica zloupotrebe ovlašćenja tadašnjeg ministra odbrane Aleksandra Vulina, takođe upozorava na jedan od načina kompromitacije novinarskog pravila o zaštiti izvora.
Veljko Lalić je tada za Cenzolovku svedočio da su nakon tog skandala ljudi prestali da mu šalju mejlove, pa čak i da razgovaraju telefonom sa njim. Ima li većeg ometanja novinara od unošenja straha među sve njegove kontakte da će biti „provaljeni”?
Hapšenje Ane Lalić i nezakonito provaljivanje izvora
Iako u javnosti, pa ni u medijskoj zajednici, nikada nije dobio pažnju kakvu zaslužuje, a svakako je mnogo manje odjeknulo nego gore pomenuta afera sa Teleprompterom, najdrastičniji primer represivnog otkrivanja novinarskog izvora bilo je hapšenje novinarke Ane Lalić, tokom vanrednog stanja proglašenog 2020. godine.
Naravno, profesionalni mediji su objavili da je privedena i da joj je zbog novinarskog rada određeno 48-časovno zadržavanje u policiji, ali se novinari nisu nikad analitički i problemski bavili ovim zaista jezivim slučajem.
Pod sumnjom da širi paniku i izaziva nerede svojim tekstovima, novinarka je uhapšena nakon što je na portal Nova.rs objavljen njen tekst u kome otkriva da u Kliničkom centru Vojvodine vladaju haotični uslovi rada i da nema dovoljno zaštitne opreme za zdravstvene radnike.
Ana Lalić, odnedavno predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, otkriva za Cenzolovku detalje koji do sada nisu bili poznati i koji predstavljaju upozorenje za novinare u njihovom budućem radu.
Ana veruje da je uhapšena da bi rukovodstvo KC Vojvodine otkrilo izvore koji su stajali iza teksta. Policija joj je oduzela dva telefona i iz komunikacija na Mesindžeru otkrila jedan od njenih izvora. Međutim, pošto je način otkrivanja bio nelegalan, KC Vojvodine nije to mogao da koristi za sankcije:
„Otkrivanje mojih izvora je, mislim, bila njihova primarna ideja. Jer, nije policija reagovala po službenoj dužnosti zbog širenja panike i uznemiravanja javnosti, nego sam uhapšena po prijavi KC Vojvodine. Posebno je to postalo jasnije nekoliko dana nakon hapšenja, jer je KC Vojvodine formirao komisiju koja je imala zadatak da utvrdi ko je sve iz KC komunicirao sa mnom. Naravno, nisu to utvrdili. Čak su i demantovali da ta komisija uopšte postoji, ali su me moji izvori, čak ih je bilo i više nego do tada, upozorili šta se događa. Svi su bili u blagom strahu. Tada mi je sugerisano da instaliram aplikaciju koja ima mogućnost da se poruka sama od sebe izbriše tri do pet sekundi nakon čitanja. Do te mere je paranoja bila prisutna”, priča Ana Lalić.
„Oni su moje izvore provalili iste večeri. Dok sam sedela u policiji čekajući da me sprovedu u ćeliju, policija mi je tražila da otključam svoje telefone, da im omogućim da uđu. Pitanje je da li su imali zakonsko pravo da to urade, jer imali su samo nalog da mi konfiskuju alatke na kojima sam ja pisala tekst, odnosno zahvaljujući kojima sam počinila navodno krivično delo. U to nije spadao moj privatni telefon, a oni su i njega uzeli. To se događalo dok sedim sama u policiji. Moj advokat ne sedi sa mnom, on je ispred kancelarije i taj momenat je iskorišćen.
Otključala sam im telefone jer sam prethodno imala dovoljno vremena da pobrišem dobar deo komunikacije koji sam imala sa izvorima. Međutim, nesumnjivo je da su oni te večeri saznali ko mi je izvor, jer je ostala jedna velika prepiska na Mesindžeru. Srećna okolnost je da su, kako je moj advokat kasnije rekao, oni saznali ko mi je izvor na nelegalan način, tako da to nije bio upotrebljiv dokaz za kasnije. Jer, da je KC obavešten i da je moj izvor na bilo koji način pretrpeo neke sankcije, to ne bi bila zakonska sankcija jer je način pribavljanja te informacije bio nelegalan”, kaže novinarka.
Ana Lalić pojašnjava da je KC Vojvodine, po proglašenju vanrednog stanja, doneo internu odluku potpune zabrane komunikacije sa medijima i na osnovu toga su formalno-pravno mogli svoje zaposlene da sankcionišu zbog komunikacije sa medijima. Ipak, bili su onemogućeni, pošto je policija na nelegalan način saznala identitet izvora.
| SUDSKA PRAKSA EVROPSKOG SUDA: ZAŠTITA NOVINARSKIH IZVORA
Prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo novinara da ne otkrivaju svoje izvore nije samo privilegija koja se odobrava ili oduzima u zavisnosti od zakonitosti ili nezakonitosti njihovih izvora već predstavlja sastavni deo prava na informisanje. Svako mešanje u pravo na zaštitu novinarskih izvora (pretresi na radnom mestu ili u domovima novinara, zaplena novinarskog materijala, nalozi za otkrivanje informacija itd.) koje bi moglo da dovede do njihove identifikacije mora da bude vrlo pažljivo. Najvažnije je da postoji nezavisno telo koje je u stanju da proceni rizike otkrivanja, pre svega, po pravu javnosti da bude obaveštena. Evropski sud za ljudska prava je veoma strog i kaže da je zahtev da se otkriju novinarski izvori opravdan samo u slučaju zaštite javnog interesa, poput otkrivanja lanca pedofila, na primer, ali ne i u slučaju poslovanja neke kompanije, iako je sam izvor priznao da je dostavljao podatke. Brojne opise presuda Evropskog suda možete pročitati na ovom linku. |
Maltretiranje i pretnje. Strah. Onemogućen novinarski rad na godinu dana
Ana veruje da je policija, bez obzira na to što je znala da je nelegalno pribavila ime, prosledila tu informaciju u KC Vojvodine, jer je jedan od njenih kontakata narednih godinu dana maltretiran i apriori sumnjičen da je izvor svih njenih, čak i najbanalnijih vesti, koje su se ticale događaja u toj zdravstvenoj ustanovi.
„Moji kontakti su maltretirani, čak je zloupotrebljena i interna šifra za pristup podacima, jednog od mojih izvora da bi se okrivio za dostavljanje podataka. Srećom, bili su dovoljno glupi da to urade u vreme kad taj kontakt nije bio na poslu i bilo je jasno da je u pitanju zloupotreba lične interne šifre koju je neko drugi počinio. Bila je na delu stigmatizacija svih tih ljudi, konstantne pretnje, jedan ružan odnos, upozorenje da za davanje bilo kakvih informacija medijima postoji nulta tolerancija.
Nakon ovog događaja i mog hapšenja, u prvih šest meseci, nisam mogla da proverim ni najbanalnije informacije. Nisu hteli da komuniciraju sa mnom. Išlo je čak dotle da smo komunicirali preko posrednika. Jedno vreme je meni bilo potpuno nemoguće da radim, jer zvanični izvori mi svakako nisu odgovarali, a nezvanični su bili toliko istraumirani i zaplašeni da nisu smeli da razgovaraju. Mogu reći, da mi je prvih godinu dana nakon hapšenja stvarno bio onemogućen rad. Bila sam blokirana, što njihovim strahom, što zvaničnim institucijama”, kaže Ana Lalić za Cenzolovku.
Povodom ponašanja Tužilaštva vezano za KRIK, a kao dugogodišnja novinarka i predsednica NDNV, Ana Lalić upozorava da tužilaštvo selektivno radi:
„Kad su u pitanju predmeti koji idu na štetu medija, posebno nezavisnih, tad su izuzetno ažurni i brzi, a kad su u pitanju predmeti koji imaju društveni značaj, kao što su borba protiv korupcije ili organizovanog kriminala, tad se prave slepi, slabovidi i uglavnom ne rade svoj posao.”
