BEOGRAD, 21.03.2018. – Istražujući kidnapovanje Ljubomira Kneževića, novinara prištinskog „Jedinstva“ i dopisnika beogradske „Politike“, Udruženje novinara Srbije (UNS) otkrilo je da je advokatkinja Stoja Đuričić još 2001. godine sumnjala da je njega kidnapovala grupa pod komandom Ganija Imerija, (Gani Ymeri), komandanta OVK u oblasti Vučitrn. Ona je, kao zastupnik oštećenih, tražila proširenje tada aktuelne istrage za kidnapovanje šestorice i pokušaj ubistva jednog srpskog civila, koja se vodila pred Okružnim sudom u Mitrovici protiv Ganija Imerija.
Zahtev za proširenje istrage (foto: arhiva UNS-a)
Prema saznanjima UNS-a, nemalo nakon toga, istraga protiv Imerija je počela da se urušava zbog otvorenih pretnji ubistvom zaštićenom svedoku. Kada je međunarodni istražni sudija Leonard Asira (Leonard Assira) zbog tih pretnji, dozvolio svedočenje istražitelja umesto svedoka, izuzet je na zahtev odbrane, zajedno sa međunarodnim tužiocem Mati Hininenom (Matti Hynynen). Nakon pretnji, smena tužioca i sudije, istraga je dospela u ćorsokak, a osumnjičeni je nakon pet meseci pušten iz pritvora.
Porodica Ljubomira Kneževića o ovome do sada nije čula ni reč.
– Niko nas nije obavestio. Ovo sada od vas čujemo – izjavio je za UNS-ov dosije Ljubomirov sin Goran.
Osumnjičen komandant OVK
Bivši komandant Gani Imeri je prvi pripadnik OVK osumnjičen za teške zločine nad srpskim civilima. Uhapšen je 24. novembra 2001, dok je putovao iz Vučitrna za Prištinu pod sumnjom da je kidnapovao Nenada Mihajlovića, Aleksandra Mihajlovića, Branimira Mihajlovića, Vladimira Mihajlovića i Vladimira Mladenovića i pokušao da ubije Nenada Mihajlovića, sve iz Gojbulje kod Vučitrna.
Zločin se dogodio neposredno nakon dolaska NATO snaga na Kosovo, 25. juna 1999, a osim izjava očevidaca i dvojice Srba koji su uspeli da pobegnu, tužilac je raspolagao i izjavom Srpkinje Roksane Radosavljević da joj je Imeri u telefonskom razgovoru priznao otmicu.
O ovome više reči u narednim tekstovima.
Dopuna istrage
Nakon hapšenja Imerija, advokatkinja Stoja Đuričić je 18. decembra 2001. godine uputila zahtev za proširenje istrage, navodeći imena ukupno 23 žrtve iz Vučitrna, a na prvom mestu Ljubomira Kneževića, koji se vodi kao nestao od 6. maja 1999. godine.
Kao naredbodavca, Đuričić je naznačila i Ganija Djelja, a Agima Berišu, Seida Kaluda, Muharema Salihua, Salji Selihua, Ismailja Galjicu kao neposredne izvršioce, „zbog osnovane sumnje da su počinili krivično delo genocida“. Prema podacima kojima UNS raspolaže, niko od njih nije bio pritvoren.
U zahtevu se navodi da su „Gani Imeri i Gani Djelja u svojstvu lidera paravojne formacije OVK izdavali naređenja svojim potčinjenima da vrše otmice nealbanskog stanovništva što su oni izvršavali, pa su otete dovodili u prostorije podruma robne kuće u Vučitrnu, gde su ih fizički mučili i maltretirali sa ciljem uništenja pripadnika srpske zajednice i ostalih etničkih manjina koje su živele na tom području.“
– U pravcu utvrđivanja krivične odgovornosti osumnjičenih i krivičnog dela koje im se stavlja na teret, kao dokaz predlažemo saslušanje oštećenih kao svedoka kojima su poznati detalji za svaki konkretan napred opisani događaj – navela je advokatkinja Đuričić, dodajući da će imena svedoka naknadno dostaviti.
Podaci do kojih je UNS došao upućuju da su ti svedoci ispitani osam meseci kasnije, tek kada je Imeri pušten iz pritvora.
Pretnje ubistvom
Prema podacima UNMIK-a, dva meseca kasnije, 19. februara 2002. tužilac je zatražio da se dodeli status zaštićenog svedoka osobi koja je trebalo da svedoči o umešanosti Imerija u otmicu Srba iz Gojbulje.
Saslušanje je zakazano za naredni dan, ali kada su istražitelji Centralne jedinice za krivičnu istragu došli ujutru da ga isprate do suda, on je to odbio zbog telefonskog poziva koji je primio na mobilni telefon kasno prethodne večeri.
Osoba koja ga je pozvala pretila je da će ubiti njega i njegovu porodicu u slučaju bilo kakvog svedočenja protiv Imerija na sudu.
Štiteći bezbednost svedoka, tužilac je umesto razgovora sa njim, zatražio da istražitelji daju iskaz u vezi sa izjavom koju im je svedok dao, praktično da je prepričaju. Sudija je to prihvatio, ali je odbrana uložila prigovor i tražila izuzeće i tužioca i sudije zbog „nezakonitih radnji i pristrasnog pristupa prema predmetu“. Prema saznanjima UNS-a istrage povodom pretnji svedoku nije bilo.
Lomljenje istrage
Bez obzira na ovaj događaj i činjenicu da su žrtve odmah označile, a kasnije i dodatno putem fotografija potvrdile identitet otmičara, novi istražni tužilac je 14. maja 2002. zatražio da dođu u sudnicu Okružnog suda u Mitrovici i „oči u oči“ ponovo ga „uživo“ identifikuju.
U praksi, tužilac se na ovakav potez odlučuje kada postoji verovatnoća da bi svedok mogao da promeni iskaz. U grupi muškaraca koji su tog dana u sudu izvedeni pred žrtve, samo jedna žrtva je prepoznala Imerija.
Deset dana kasnije, 24. maja 2002, novi istražni sudija je zaključio je „opravdano da se optuženi oslobodi posle pet meseci pritvora“. U sudskoj praksi, pak, najčešći razlozi za zadržavanje u pritvoru su: opasnost od bekstva osumnjičenog, sumnja na uticaj na svedoke, moguće uznemiravanje javnosti ili ponavljanje krivičnog dela. Sud je bio upoznat sa ranijim pretnjama svedoku, a puštanjem Imerija iz pritvora je jasno poslata poruka svedocima da neće biti zaštićeni, da je osumnjičeni „jači“ od suda.
Sudska praksa pokazuje da upravo u ovakvim okolnostima većina očevidaca odustane od svedočenja protiv osumnjičenog.
Nakon toga, istražni sudija je 2. jula 2002. razgovarao sa troje dodatnih svedoka, O. B, D. J. i M. M. u vezi sa zahtevom za proširenje istrage koju je tražila advokatkinja Stoja Đuričić. Kako je u UNMIK-ovim spisima zabeleženo, oni nisu dali nikakve informacije kojima bi se potkrepili navodi advokata. Predmet je okončan sa dva različita datuma: 17. oktobra i 28. oktobra 2002. godine, a pisar Okružnog suda u Mitrovici je izjavio da je prema njegovim podacima predmet „suspendovan“.
Zid ćutanja
Advokatkinja Stoja Đuričić, prva koja je nakon povlačenja srpske vojske i policije otišla na Kosovo da pomogne i zastupa Srbe pred sudovima UNMIK-a, preminula je 2002. godine. Pokušaj da saznamo na osnovu kojih informacija ili svedočenja je zatražila da tužilac istagom obuhvati i nestanak novinara Ljubomira Kneževića, nije dao rezultate. Advokati iz Beograda, sa kojima smo razgovarali, a koji su nakon nje došli na Kosovo, nisu znali detalje ovog slučaja.
Kako je izgledala istraga, da li je bilo pritisaka, jesu li ispitani navodi na koje je Đuričić ukazala, želeli smo da pitamo i sudiju Asiru iz Kameruna i tužioca Hininenona iz Finske. UNMIK nam je zvanično odgovorio da nema njihove kontakte.
Osim preko dostupnih adresara, do sudije Asire pokušali smo da dođemo i posredstvom amabasade Kameruna u Berlinu i diplomatskog predstavništva Srbije u Abuji (ambasada u Nigeriji nadležna je i za Kamerun). Iz prve nismo dobili odgovor, a iz druge nam je odgovoreno da „sticajem okolnosti trenutno u diplomatsko-konzularnom predstavništvu zbog nepopunjenosti osoblja nisu u mogućnosti da nam proslede tražene informacije“.
Asiru smo pokušali da kontaktiramo i posredstvom Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu za koji je takođe radio. Iz Haga su nas uputili na Mehanizam za međunarodne krivične tribunale UN u Aruši (Tanzanija). Na kraju te prepiske, šefica odeljenja za ljudske resurse Edit Ndirangu (Edith Ndirangu) obavestila nas je da je naš zahtev prosleđen gospodinu Asiri. Od 14. novembra 2017. nismo dobili odgovor.
Finskog tužioca Hininenona pokušali smo takođe da pronađemo na osnovu javno dostupnih podataka, a krajem prošle i početkom ove godine, zamolili smo za pomoć ambasade Finske u Beogradu i Prištini. Međutim, ni uz njihovo posredovanje, nismo uspeli da sa njim uspostavimo kontakt.
UNMIK je imao još informacija
Ipak, prema saznanjima UNS-a, istražitelji UNMIK-a raspolagali su još jednom informacijom koja je povezivala Kneževića i Imerija. U svojim istražnim spisima zabeležili su podatak iz spiska srpskog Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju sa imenima osoba poveznih sa OVK za koje se sumnja da su učestvovali u zločinima protiv civila. U njemu se pominje S. S. pripadnik jedinice OVK koja je bila aktivna u Vučitnu i navodi da je „učestvovao u otmici i ubistvu Ljubomira Kneževića.“ U istoj informaciji se navodi da je Imeri bio pripadnik te jedinice.
Imeri se OVK-u pridružio po povratku iz Nemačke, gde je živeo 14 godina. Tokom rata je postao komandant vučitrnske oblasti, a nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo raspoređen je u komandu 343. brigade Kosovskog zaštitnog korpusa čiji je primarni zadatak zaštita civila. U javnosti je KZK percipiran kao začetak vojske, a krajem januara 2009. transformisan je u Bezbednosne snage Kosova.
On nije jedini čije se ime dovodi u vezu sa nestankom ili kidnapovanjem našeg kolege Ljubomira Kneževića. Ali, nijedan od navoda nije do kraja ispitan, a počinioci privedeni pravdi. Podatke o tome, počevši od mišljenja Savetodavne komisije za ljudska prava Unmika objavićemo u sledećem nastavku.
Porodica Imeri bila je prvi komšija Kneževića. S obzirom na to da se sinovi Ljubomira Kneževića 80-ih iselili sa Kosova, nisu imali gotovo nikakvih informacija o njima. A sva saznanja o dešavanjima uoči i nakon kidnapovnja oca, čuli su od majke Cvete koja je preminula 2017. godine.