METOD U LUDILU
Ni sam baš nisam siguran kako sam se našao u kategoriji Branitelja ljudskih prava. Iako mi to nije posao ni u najširem smislu, trudim se da razumem onu neophodnost Idiotizma Ljudskih Prava za koju sam čuo od Žarka Puhovskog. Otprilike: Branitelji ljudskih prava moraju biti potpuno dosledni i slepo slediti svetinju koncepta Ljudskih prava. Samo tako mogu obaviti posao. Moraju uvek zauzeti poziciju Idiota kad se radi o ljudskim pravima. Da apstrahuju i konkretnu osobu i sredinu i svoja ubeđenja i sve ostalo i slepo prate jedino i samo stanje Ljudskog prava u nekom slučaju. Na svu sreću, rekao je da to skoro nikad nikome ne uspeva 100% ali da treba tome težiti. Mene je u poziciju da razmišljam, pričam i pišem o ljudskim pravima kao i to da mi ona budu narušavana, dovela socijalna i politička borba. A ni njome nisam želeo da se bavim u životu! Želeo sam da pišem, crtam, pričam i pevam o stvarima koje mislim i osećam a to, kada živiš u zemlji poput Srbije, neminovno dovodi da sukoba. Sukob je sa državom, društvom u svakom smislu i normalno da tu Ljudska prava moraju biti prilično povređena. Tako sam se, hteo ja to ili ne, našao na braniku Ljudskih prava. Svojih ali i tuđih. Ubrzo shvatiš da je to krug i da se ne može raskinuti.
Prvi put kada osetiš nepravdu za koju je jasno da je nepravda i upitaš se zašto ona ne prestaje i zar ne bi trebalo da postoji mehanizam za to, počneš da shvataš šta su Ljudska prava. Ja sam im pristupio veoma strogo i stalno sam se, a i dalje to radim, pitao, prvo i pre svega: Da li ja nekome ugrožavam prava, bezbednost i da li je to što radim pogrešno sa te strane? Kada bih zaključio da je odgovor ne i da ono što radim u potpunosti se uklapa u koncept slobodnog i demokratskog društva, navalio bih svom snagom iako znam da sistem prema meni nije sproveo ovakvo propitivanje i da će se na mene obrušiti ne mareći za moja prava, mada ih dobro poznaje. Štaviše, iz ličnog iskustva znam da Država Srbija već na početku progona pojedinca ili grupe dobro zna da krši svoje zakone. Oslanja se na iscrpljivanje i zastrašivanje. Policijski teror i zloupotrebu pritvora. Time pokazuje da je ne zanima da zakonski stane na put onom što joj se ne sviđa nego se ponaša kao siledžija. Ponaša se kao ono što treba da sprečava po svaku cenu. A time priznaje i da je onaj koga proganja u pravu i da taj ne krši zakone.
Tu stižemo do paradoksa. Odavno ne verujem u želju Srbije da poštuje ljudska prava i tako se i ponašam. Nisam lud da očekujem nemoguće. Da se uzdam u nešto čega znam da nema. Opet, ja uredno prepoznam i zabeležim svaki takav slučaj. Nisam siguran da znam zašto to radim ali ipak radim. Kao, recimo, neko ko i dalje beleži koliko litara vode je prodrlo u prostoriju iako je ona već skoro puna do plafona. Znam da vodi nije mesto u sobi. U isto vreme plivam, prizanjem realnost poplavljene sobe i neću da se udavim u neverici zbog situacije ali ipak ću zabeležiti koliko ima vode, kuda je ušla. Verujem da će to biti potrebno. Za nekad!
Govori jasno i glasno, mirno i imaj nešto u džepu za samoodbranu. To je koncept kojeg se, što se tiče stanja ljudskih prava u Srbiji, držim ceo svoj odrasli život. Zato sam i živ još uvek.
U isto vreme i očekujem i ne očekujem od institucija da me zaštite. Ne znam kako se zove ta vrsta šizofrenog rezonovanja ali ja ga praktikujem. Ne vidim šta drugo mogu.
Daško Milinović, novinar i antifa aktivista, Novi Sad