Zemlje kandidati za članstvo u EU moraju u potpunosti da budu u skladu sa Evropskim zakonom o slobodi medija, koji u međuvremenu treba poboljšati, piše Antoaneta Nikolova.
Antoineta Nikolova je direktorka Balkanske inicijative za slobodne medije.
Dugi niz godina fokus nevladinih organizacija koje se bore za slobodu medija, ljudska prava i vladavinu prava bio je daleko od Evrope. Za aktiviste i donatore, Evropa je, u poređenju sa autoritarnim državama na drugim kontinentima, bila mesto gde se sloboda medija uzimala zdravo za gotovo.
Sedam od 10 najboljih mesta u indeksu slobode medija Reportera bez granica su evropske zemlje. Pa ipak, u poslednjih nekoliko godina, upravo smo u Evropi bili svedoci ozbiljne erozije medijskog ekosistema.
U Poljskoj, Mađarskoj, Grčkoj i Bugarskoj, koje su nekoliko godina zaredom dotakle dno zemalja EU u Indeksu Reportera bez granica, medijsko okruženje je ozbiljno ugroženo, a u Slovačkoj i na Malti novinari su stradali zbog svog posla. Signal evropskim institucijama bio je više nego očigledan.
„Mediji su od suštinskog značaja za funkcionisanje naših demokratskih društava i ekonomija“, kaže se u nacrtu Evropskog akta o slobodi medija Evropske komisije, predstavljenom 16. septembra.
Nacrt dokumenta postavlja konkretne ciljeve: uskladiti nacionalne zakonodavne okvire, zaštititi javnost od štetnih sadržaja, uključujući i sadržaj iz trećih zemalja (tj. Rusije, Kine, itd.), smanjiti rizik od državnog i privatnog mešanja u uređivačku politiku, kao i obezbediti transparentnu, poštenu raspodelu oglasa i proverene kriterijume agencija za merenje ponašanja ljudi.
Ovo je pohvalno i blagovremeno, ali nije dovoljno.
Pravila o medijskom pokrivanju, na primer, su diskreciona i dobrovoljna.
Za oligarhe u istočnoj Evropi, to je kao „ništa se ne menja ako se ništa ne menja“. Totalna kontrola nad medijima na Balkanu dogodila se upravo zahvaljujući skrivenom vlasništvu nad medijima, a ako Evropa od njih očekuje da se dobrovoljno odreknu svojih oruđa uticaja, onda će medijski zakon ostati u dekorativnoj sferi priželjkivanja. Isto važi i za modele oglašavanja i agencije za merenje ponašanja ljudi, koji su od vitalnog značaja za postojanje besplatnih informacija i ciljanog oglašavanja koje je većini medija potrebno da preživi.
Vlasništvo nad medijima je srž osvajanja moći.
Sloboda medija se ne može rešiti ako vlasništvo nad medijima nije regulisano.
Mediji na Balkanu se guše stiskom političkih igrača čije su ruke „hleb i nož“. Za kratku referencu, dovoljno je pogledati analize za vlasnike proksija (servera posrednika) u Bugarskoj i Severnoj Makedoniji, na primer.
Paradoksalno, zemlje u kojima je medijsko okruženje u kritičnom stanju bile su prijemčivije da pozdrave dokument nego pobornici slobode medija. To je samo po sebi zabrinjavajuće.
Glavne primedbe na predloženi zakon o medijima stigle su iz baltičkih zemalja, koje se smatraju dovoljno uspešnim da nema potrebe da se Evropa meša i zadire u njihova suverena zakonodavstva. Za Švedsku, mnogi elementi za harmonizaciju zakona ne postoje čak ni u njihovim nacionalnim zakonima, a Estonija ocenjuje svoje medije kao dovoljno zdrave da im nije potreban pravni lek.
Organizacije za slobodu medija takođe imaju pomešana osećanja.
EU Disinfo Lab, na primer. smatra da bi član 17. nacrta Zakona mogao poništiti veliki deo napretka u borbi protiv dezinformacija i otvoriti put daljem lobiranju za potpuno izuzeće medija od moderiranja medijskih sadržaja.
Takve primedbe navele su Evropsku komisiju da produži period konsultacija do kraja godine. Do tada, relevantne strane mogu da iznesu svoje stavove, koje su do sada stidljivo iznosile.
Za zemlje članice EU sa Balkana odgovornost je još značajnija jer će njihove ocene biti od suštinskog značaja za zemlje kandidate za članstvo.
EU mora osigurati da novi zakon o medijima može imati pozitivan uticaj u zemljama pristupnicama u kojima je pogoršanje slobode medija sve veći problem. Na Balkanu, na primer, vodeći mediji koji šire dezinformacije potkopavaju stavove prema EU u korist Rusije i Kine.
Ovo se svakodnevno dešava u Srbiji, koja tek treba da napreduje u medijskoj strategiji iz 2020. godine ili usklađivanju sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. U stvari, grupe civilnog društva i poslanici Evropskog parlamenta su sada zabrinuti jer se čini da je Srbija spremna da svih svojih pet nacionalnih TV dozvola dodeli proruskim i provladinim medijima.
Pre svega, EU treba da se suprotstavi netransparentnom procesu Srbije za izdavanje ovih dozvola.
Jednako važno za dugoročnu stabilnost, EU bi trebalo da uskladi lokalno zakonodavstvo sa evropskim medijskim pravom kao uslov za napredak u pristupnim pregovorima i zamrzne finansiranje ukoliko se ne postigne jasan napredak. Slobodni mediji su kamen temeljac demokratije i EU mora da pronađe način da iskoristi svoj novi zakon da podrži svoje susede tamo gde je demokratija ugrožena.