Novinar Mark Marhinedas, koji je preživeo kidnapovanje Islamske Države: Ne verujem u neutralnost, verujem u poštenje

Dok je izveštavao, španskog novinara Marka Marhinedasa (Marc Marginedas) ISIS je kidnapovao 2013. godine u Siriji. Šest meseci je proveo u stravičnim uslovima, uplašen za svoj život, suočen s tim da su ubijani oni koji su kidnapovani s njim.

Bio je zarobljen s grupom novinara i humanitarnih radnika. Šestoricu od njih ISIS će ubiti na najbrutalniji način, pred kamerama, a jezivi snimci ubistava novinara postavljeni na internet kao novo horor sredstvo terora Islamske Države šokiraće ceo svet. Žrtva će biti i Markov najbolji prijatelj, američki novinar Stiven Sotlof.

Čim je oslobođen, Mark Marhinedas je odmah uzeo novinarsku beležnicu u ruke i vratio se da izveštava javnost za “El Periodiko” (El Periódico). Nema sumnje da je španski novinar jedan od najhrabrijih reportera današnjice. Kada za “Cenzolovku” govori o strahotama koje je preživeo, o “nesreći na poslu” – kako sve to racionalizuje – hladne glave i vrlo precizno objašnjava da je bez obzira na okolnosti najvažnije da novinar bude pošten i pre svega čovek. Od Marka Marhinedasa možemo da naučimo i to kako i u uslovima rata, kada sve gori i miriše na smrt i nesreću, čak i kada mu je oduzeta sloboda, novinar može da odoli svakom izazovu i zadrži ljudskost i empatiju.

Deceniju od tragedije, nedavno je premijeru imala hronika možda najpoznatijeg slučaja otmice novinara, dokumentarac “Povratak u Raku” (Return to Raqqa), vizuelno svedočanstvo o brutalnosti i tragediji rata i o talačkom iskustvu našeg sagovornika.

Cenzolovka: Islamska Država kidnapovala Vas je septembra 2013. godine, zajedno s 26 novinara i humanitarnih radika. Kada govorite o tome, Vi kažete da ste mogućnost otmice uračunali u rizik posla. Da li ste zaista mislili da bi ovako nešto moglo da Vam se dogodi?

Marhinedas: Postoji razlika kada ste žrtva terorizma kao novinar, ratni dopisnik i kada ste obična osoba koja je odjednom oteta i život joj se potpuno menja. Kao ratni dopisnik izložen sam nasilju i to je više kao “nesreća na poslu”, što takođe može biti veoma traumatično, ali ste psihološki pripremljeni. Da budem iskren, nikada nisam razmišljao da ću biti kidnapovan. Uvek sam mislio da će me upucati, da ću biti ranjen ili ubijen, ali ne i da ću biti otet.

 

I u najgorim uzlovima nađete razloge za sreću

Cenzolovka: Šta su bili Vaši prvi impulsi kada se otmica dogodila?

Marhinedas: Kada vas kidnapuju, potpuno ste u šoku i ne znate šta da radite. Počnete da obmanjujete, zavaravate, sebe jer ne znate šta se dešava oko vas, kuda vas vode, pa želite da razmišljate pozitivno.

Kada su me kidnapovali, prvog dana sam prebačen u Alepo. Kada sam shvatio da me transportuju, pomislio sam da će me možda pustiti. Pozitivno razmišljanje je mehanizam samoodbrane u situaciji kada više ne odlučujemo o svojoj sudbini, već je ta odluka u rukama drugog.

Cenzolovka: U grupi kidnapovanih novinara bili su i Džejms Foli (James Foley) i Stiven Sotlof (Steven Sotloff), dvojica sjajnih novinara koje je kasnije ISIS pogubio na najbrutalniji način. One koji su vas zarobili nazvali ste Bitlsi. Kako ste se svakodnevno borili s činjenicom da ste zarobljeni i da je vaša budućnost neizvesna?

Marhinedas: Trojici ljudi koji su “vodili operaciju” dali smo nadimak Bitlsi jer bi nas pretukli svaki put kada bi ušli u našu ćeliju. Morali smo da nađemo način da govorimo o njima bez njihovog znanja jer nismo znali da li nas prisluškuju.

Bio sam zarobljen sa Džejmsom i Stivenom, dvojicom velikih novinara. Stiven Sotlof je bio moj najbolji prijatelj. Bio je profesionalno izuzetan, govorio je arapski, znao je dosta o sirijskoj politici, veoma sposoban i veoma hrabar. Bio je Jevrejin i zbog toga izložen daleko većoj mržnji. Prema njemu imam ogromno poštovanje. Džejmsa Folija su sve kolege volele, bio je veoma popularan.

U suštini, kada znate da je vaša budućnost u rukama drugih, onda se koncentrišete na male stvari, dan po dan. Sreća je lična odluka i možete biti na veoma prljavom mestu, spavati na podu s dva ćebeta, ali da odlučite da budete srećni i nađete razloge da budete zahvalni. Na primer, nas su izgladnjivali, ali kada bismo dobili više hrane to bi bio razlog da budem zahvalan. Takođe, kada bih imao dobar razgovor s kolegom, to bi isto bio razlog da budem zahvalan.

Čak i kada ste zarobljeni, kada vam je oduzeta sloboda, ako odlučite da budete srećni, vi ćete to biti. Ako dozvolite da spoljne okolnosti utiču na vaše raspoloženje, onda dajete moć onima koji su vam slobodu uskratili.

 

Španija nikad ne ostavlja svoje ljude. Neki su drugačiji

Cenzolovka: Govorili ste koliko je važno znati kako se ponašati kada ste kidnapovani. Na primer, kako je svaka informacija koju podelite s ljudima s kojima ste zatočeni potencijalno opasna za Vas. Šta je važno znati u takvoj situaciji?

Marhinedas: Kao novinar morate biti trenirani za slučaj da budete kidnapovani da biste znali kako da se ponašate kao talac. Postoje stvari koje ne bi trebalo da radite, na primer, da delite previše ličnih informacija s kolegama koje su s vama zarobljene. Oni su takođe pod pritiskom i ako ih otmičari pritisnu mogu da te informacije iskoriste protiv vas.

Morate da smanjite interakcije s otmičarima. Nemoguće je da izazovete bilo kakvu empatiju kod njih. Morate biti hladni u kontaktu s njima, da komunikaciju svedete na osnovno, kao što je hrana i slično.

Ako pokušate da budete lični s njima nećete ništa dobiti jer za njih niste osoba, već objekat, nešto bez vrednosti, neko ko zaslužuje da bude zarobljen. To je veoma specifičan ljudski odnos. Iako nisam bio obučen za takvu situaciju i nisam uradio mnoge stvari koje je trebalo, znao sam da moram da održim nivo ljudskosti.

Video sam tada kako lako čovek može da postane vuk i da misli – ok, ovde je reč o preživljavanju, sve je dozvoljeno i legitimno je preživeti na štetu drugih. Ali, svi koji su se tako ponašali nisu povećali šanse za preživljavanje. Šanse da preživite su veće ako podelite hranu umesto da je kradete. To je na kraju uvek nagrađeno.

 

Cenzolovka: Oslobođeni ste u martu 2014. Pod kakvim okolnostima?

Marhinedas: Ono što mogu da kažem o okolnostima oslobađanja jeste da sam srećan da sam državljanin Španije, koja ne ostavlja svoje ljude, ne zaboravlja nikoga. Bilo je očigledno da ima država koje mare za svoje građane i onih koje imaju drugačiji pristup.

Cenzolovka: Otmice novinara u kriznim područjima, tamo gde je rat, nisu retkost. Ali, kada se to dogodi ne ponašaju se sve vlade i sva društva isto. Šta bi trebalo da se promeni?

Marhinedas: To je suverena odluka vlade koja odlučuje šta da radi i šta je pogodno za državu i građane. Mislim da mi koji radimo u humanitarnim organizacijama ili medijima, s obzirom na to da radimo u javnom interesu, imamo pravo na neku vrstu zaštite od države kada se ovako nešto dogodi.

Cenzolovka: Dokumentarac „Povratak u Raku“ je inspirisan i Vašom odlučnošću da se odmah nakon oslobađanja vratite na posao i da nastavite s radom. Šta Vas lično oslobađa svih tih strahova koje imaju ljudi koji su bili žrtve takvog zločina?

Marhinedas: Izvršenje pravde me oslobađa od svega što se dogodilo. Ako postoji neka dobra stvar u svemu, to je da su oni koji su odgovorni za zločine, a koji nisu ubijeni u specijalnoj operaciji američke vojske, uhapšeni, odvedeni u SAD, izvedeni pred sud, imali pravično suđenje i osuđeni. To je veoma dobro.

Pravda je kada ih izvedete pred sud i pokušate da ih suočite s onim što su učinili. Ali, trebalo bi da otkrijemo još mogo toga.

Islamska Država i njena zverstva su krenula od pobunjeničkih snaga, koje su se podigle protiv sirijskog režima zahtevajući demokratiju. Odjednom su počeli da čine monstruozne stvari. O tom procesu malo znamo i to mora biti istraženo da se ne bi dogodilo u budućnosti.

U Čečeniji je evoluiralo na sličan način, od političke pobune koja je zahtevala nezavisnost od Rusije, a odjednom se radikalizovala i počela da kidnapuje strane radnike i novinare, koji su, na kraju dana, bili svedoci tog konflikta. Zajednički element u oba konflikta je – Rusija.

Cenzolovka: Šta biste poručili novinarima koji odlaze da izveštavaju iz kriznih područja?

Marhinedas: Ne vidim sebe kao ratnog izveštača i ta sintagma je veoma romantizovana. Verujem u specijalizaciju i smatram sebe specijalistom za arapski svet i države Sovjetskog Saveza. U te dve regije su izbili ratovi i morao sam da naučim da se krećem u ratnoj situaciji.

Kao novinar ne želim da “skačem” iz konflikta u konflikt jer tada ne razumete rat – idete od države do države, malo znate o pozadini i istoriji sukoba i samim tim ste podložni manipulaciji.

Naravno, imaćete briljantnu vidljivost jer ste u ratnoj zoni, ali uvek savetujem mladim novinarima da, ako žele da naprave karijeru u međunarodnim rubrikama novinarstva, izaberu regiju ili dve u svetu, nauče jezik, istoriju i kulturu, često tamo putuju i tako postanu specijalizovani u toj oblasti, za urednike interesantni i dragoceni za svoj medij.

Siguran sam da drugi reporteri preferiraju drugačiju vrstu novinarstva i dobro se snalaze idući od ratišta do ratišta. Ali, to nije način na koji ja radim.

Cenzolovka: Izveštavanje u kriznim situacijama često prate nepredvidivost, nasilje ili pretnje. Novinari rade u specifičnim, opasnim i neočekivanim uslovima. Kako da u tim okolnostima novinari objektivno izveštavaju?

Marhinedas: Veoma sam sumnjičav kad kažu – želim da budem neutralan u konfliktu. Kako možeš da budeš neutralan kada imaš agresora i državu koja je napadnuta? Ako si neutralan, suštinski svojim izveštavanjem opravdavaš agresiju. Ne verujem u neutralnost, verujem u poštenje, da novinar mora da razume izveštavanje iz zone konflikta, da po svaku cenu mora da izbegne da širi lažne vesti i da mora da pokaže empatiju.

Na primer, dešava se da mediji masovno “pokrivaju” početak rata, a onda se sve zaboravi. Novinar bi trebalo da generiše empatiju i spreči da javnost zaboravi taj konflikt. Kada sam pod pritiskom i pretnjom, želim da saznam više o tom konfliktu, da ga razotkrijem. Pretnja znači i da dobro radite svoj posao jer novinarstvo je otkriti ono što neko želi da ostane sakriveno. Zato želim da istražujem i da otkrijem istinu.