Pre 25 godine NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije (RTS) i ubio 16 radnika te medijske kuće, a u 2:06, kada je pogođena zgrada, kod spomenika „Zašto“ u Tašmajdanskom parku održan je pomen stradalim radnicima RTS sa kojeg su porodice pitale „da li su njihovi najmiliji žrtvovani“.
Zgrada RTS bombardovana je tokom emitovanja vesti u dva sata i šest minuta iza ponoći 23. aprila 1999. godine i prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj.Živote su izgubili Jelica Munitlak – šminker, Ksenija Banković – video-mikser, Darko Stoimenovski – tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović – tehničar mastera, Dragorad Dragojević – radnik obezbeđenja, Dragan Tasić – električar, Aleksandar Deletić – dizajner programa, Slaviša Stevanović – tehničar u razmeni, Siniša Medić – dizajner programa, Ivan Stukalo – tehničar u razmeni, Dejan Marković – radnik obezbeđenja, Milan Joksimović – radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović – tehničar mastera, Slobodan Jontić – monter, Milovan Janković – precizni mehaničar i Tomislav Mitrović – režiser programa.
Ispred spomenika „ZAŠTO“ u 2.06 i ove godine okupili su se članovi porodica poginulih radnika, kolege i prijatelji, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković, predstavnik Ministarstva informisanja i telekomunikacija Dejan Stojanović, predstavnik Ministarstva kulture Mladen Vesković, gradska sekretarka za kulturu Nataša Mihajlović Vacić.
Na mestu na kojem se svake godine polažu venci bili su generalni direktor RTS Dragan Bujošević, predsednik Upravnog odbora RTS Branislav Klanšček, predstavnici opštine Palilula, predstavnici novinarskih udruženja UNS i NUNS, predstavnici sindikata, predstavnici organizacije Žene u crnom.
Minutom ćutanja odata je pošta ubijenima.
U ime porodica žrtava, okupljenima se obratio Miroslav Medić, brat stradalog Siniše Medića.
„Bez ikakvog jasnog upozorenja zaposlenima, gađali su zgradu Radio-televizije Srbije, ne vodeći ni jednog trenutka računa o mogućem broju civilnih žrtava. Dobro su znali da je u ovoj zgradi tih noći uvek bilo između 150 i 160 ljudi koji su samo obavljali svoj svakodnevni posao, nervozno iščekujući jutro da se vrate svojim porodicama“, rekao je Medić.
Medić je naveo da u zgradi RTS u to vreme nije bilo nijedno vojno lice niti vojna oprema koja bi se koristila za slanje komandi jedinicama vojske na terenu.
U zgradi RTS su bili samo civili, tehničko osoblje i novinari, što mogu da potvrde i strani izveštači koji su slali svakoga dana svoje izveštaje iz ove zgrade, predočio je Medić.
Prema njegovim rečima, RTS je tada „emitovao samo izveštaje o zločinima koje su činili albanski teroristi na Kosovu i NATO zločinci širom naše zemlje“.
Ta istina je ono što ih je bolelo i zbog čega su dobijali kritike i u svojim zemljama. Zato su želeli da ućutkaju RTS i da se u svetu čuje samo njihova verzija događaja na terenu, rekao je Medić.
Porodice, kako je dodao, već 25 godina muči i pitanje zašto ništa nije učinjeno da se zaštite životi zaposlenih u vreme vazdušne opasnosti.
Zašto niko od odgovornih ljudi u RTS-u nije učinio ništa da se ljudi sklone na sigurno mesto rada barem noću kada u zgradi nije bilo stranih novinara? Zašto niko u Saveznom ministarstvu odbrane nije reagovao na nepostupanje tadašnjeg direktora RTS Dragoljuba Milanovića po naredbi broj 37, po kojoj je bio obavezan da izmesti ljude i tehniku na rezervno mesto rada u slučaju ratnog stanja, upitao je Medić.
Ta naredba, podseća, nije izvršena i za to je odgovarao samo tadašnji direktor. Ostali čija je dužnost bila da kontrolišu postupanje RTS-a za vreme ratnog stanja, nisu nikada pozvani na odgovornost, a neki su čak i odlikovani.
Da li to znači da su i nekome ovde bile potrebne naše žrtve? Da li to znači da su naši najmiliji bili žrtvovani? To je ono što nas boli svih ovih 25 godina. Odgovore na sva ova pitanja još uvek nismo dobili. Žrtve još uvek traže istinu, poručio je Medić.
U ime porodica, brat ubijenog Siniše Medića je zamolio nadležne da se zgrada u kojoj su radnici RTS izgubili svoje živote i koja stoji kao opomena i mesto zločina, konačno pretvori u memorijalni centar za koji idejno rešenje odavno postoji.
Izvor: Danas