Javna rasprava o novom zakonu o oglašavanju završena je 20. oktobra, a medijska udruženja upozoravaju da bi vlast kroz reklamiranje državnih institucija kontrolisala medije. Redovna profesorka Ekonomskog fakulteta i članica Radne grupe za izradu zakona Galjina Ognjanov kaže da je posebno problematično što u radnoj grupi nije bilo predstavnika asocijacija medija, nezavisnih udruženja medija, odnosno, onih koji bi o zakonu mogli da govore iz ugla trećeg značajnog učesnika na tržištu medijskih usluga, tj. iz ugla interesa samih medijskih kuća koje, takođe, imaju interese u kontekstu oglašavanja.
Pravnik NUNS Rade Đurić navodi da ovo nije prvi put da imamo tu selektivnu inkluziju, i da se radi o ozbiljnom zanemarivanju jednog esnafa koji ima ozbiljnu ulogu, „koji je zapravo konzument samog propisa, i pre svega, jedne stručne grupe ljudi koja zaista može da dorpinese, da ukaže na određene probleme“.
„To je situacija koja govori o tome da imamo taj privid inkluzivnosti, da se određene stvari dešavaju selektivno, da se prilikom samog uređivanja propisa pozivaju samo oni od kojih se ne očekuje da prave određene probleme, onima koji izrađuju nacrt i donose same predloge. I još jedna poruka da sami mediji, predstavnici medijskih udruženja koji zaista mogu da kritikuju i da učine jedan dobar korak ka tome da se poboljšaju ti propisi, jednostavno nisu dobrodošli. I to zaista nije prvi put, to imamo već nekoliko puta priliku da imamo takvu situaciju i da se onda u jednom kratkom vremenskom periodu putem javne rasprave ili nekih prividnih konsultacija zapravo borimo da učinimo određene ispravke“, ukazao je Đurić u Danu uživo.
Ognjanov dodaje da je radnu grupu formiralo Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine jer je nadležno ministarstvo za donošenje Zakona o oglašavanju, a njeni članovi su bili predstavnici različitih institucija, među kojima su bili i predstavnici Tržišne inspekcije, REM, Privredne komore, kao i predstavnici oglašivača, a od medija je jedini predstavnike imao RTS.
Upitana da li imamo podatke kada se radi o oglašavanju države u medijima, ona kaže da pre toga treba da razumemo šta je to državno oglašavanje.
„Šta ćemo uključiti u kategoriju državnog oglašavanja? Znači, svakako će to biti kampanje koje pokreću institucije, ministarstva u funkciji edukacije, javnosti ili javnog zdravlja, promocije javnog zdravlja itd. Potom, tu svakako bi spadala razna obaveštenja, javni konkursi koji nemaju komercijalni karakter, ali se zasnivaju na zakupu medijskog prostora. Čim se radi o zakupu medijskog prostora, to je u stvari prihod koji ide medijima i koji oni koriste za pokrivanje troškova sopstvenog poslovanja. Dakle, sva ona mesta trošenja državnih sredstava koje su u funkciji zakupa medijskog prostora i koje služe tome da se neka pitanja promovišu, da se pokreću, da se edukuje javnost ili da se obaveštava o nečemu, ako je reč o plaćenom zakupu medijskog prostora, to jeste državno oglašavanje“, pojašnjava ona.
Prema njenim rečima, pitanje je i da li javna preduzeća računamo u državno oglašavanje, odnosno da li bismo gga kao takvo merili i pridruživali sredstvima koje država ulaže u zakup medijskog prostora.
„Tako da, pre nego što dođemo do toga da li imamo podatke o tome koliko je, treba da znamo šta je to što hoćemo da merimo. A direktan odgovor na vaše pitanje, podatke tačne o tome koliko se novca ulaže od strane države u zakup medijskog prostora, nemamo“, ističe.
I Đurić se slaže i dodaje da mi zapravo nemamo jesnu definiciju šta je to državno oglašavanje, šta je to političko oglašavanje, koji su kriterijumi.
„Načinom prostora na koji raspodeljujete određena sredstva i možete da utičete prosto na uređivačku politiku određenih medija, mogu slobodno da kažem i da možda perete novac, da prosto trošite određenu količinu novca, a da za to nemate uopšte neku vrstu odgovornosti. Znači, ne postoje jasni kriterijumi, prvo nemamo definiciju, šta je to, koja je to vrsta oglašavanja, zašto, čemu ona zapravo služi, kako se taj novac troši… i koje su posledice tog trošenja novca. Da li to ima prosto određenu svrhu, ili jednostavno se taj novac daje, a vi o tome kontrolu nemate, kao što smo imali u ovom periodu, gde mi jednostavno ne znamo koja je to količina para, kojim putem taj novac ide, da li su to javne nabavke, da li su to sredstva ispod limita određenih nabavki, da li su to jednostavno medijske usluge, ili su to neke vrste direktnih ugovora, koji se ne znamo ni mi na čemu zasnivaju, a do određenih podataka vi prosto dolazite na uvid gledajući same budžete, tu rashodnu stranu, i jednostavno, nije samo vezano za medije, ovo je i ozbiljan problem pitanja korupcije“, ukazuje Đurić.
Ognjanov ukazuje da oglašavanje, „bilo ono državno, mi sad pričamo o državnom oglašavanju, ali kakvogod bilo oglašavanje, ne možemo smatrati oblikom pomoći“.
„Dakle, to je komercijalna aktivnost. Znači, državno oglašavanje nije oblik pomoći medijima za razliku od projektnog sufinansiranja koje jeste oblik pomoći države medijima. U tom smislu, oglašavanje državno, zakup oglasnog prostora mora da se izvodi po određenim pravilima i procedurama koja su vezana za samu industriju oglašavanja“, navodi ona.
Kaže i da izmenjeni zakon o oglašavanja ne tretira pitanje državnog oglašavanja ni na koji drugačiji ili bolji ili gori način u odnosu na prethodnu verziju tog zakona.
„Prethodna verzija tog zakona ima jednu rečenicu koja glasi, parafraziraću, da se odredbe zakona o oglašavanju na isti način primenjuju i kada je reč o državnom oglašavanju, odnosno o oglašavanju javnih institucija, koje ne mora da bude nužno u komercijalne svrhe. Znači, to je poenta. Svrha zakona i sam duh zakona o oglašavanju takav kakav jeste, jeste da reguliše sadržaj oglašavanja, odnosno da pored toga što pruža tržišne mogućnosti oglašivačima, da mogu da proslede svoju informaciju do potencijalnih kupaca, potrošača, pored toga zaštiti i potrošača, odnosno građanku, građanina, društvo kao takvo, od neprimerenih sadržaja, od prikrivenog oglašavanja, od obmanjujućeg oglašavanja itd. Tako da, duh zakona jeste u tom smislu da se pre svega reguliše sadržaj same pojave oglašavanja, a manje finansijski tokovi ili ne uopšte finansijski tokovi“, poručuje.
Tako da, dodaje, u tom smislu mi državno oglašavanje možda možemo da tretiramo samo u jednom malom segmentu kroz zakon o oglašavanju, ali je potrebno da bude uneto u brojne druge propise ili da se razmišlja u pravcu donošenja drugih propisa.
Đurić ukazuje i da je resorno ministarstvo potpuno zanemarilo Medijsku strategiju i čak i onaj deo koji se tiče same transparentnosti samog propisa i trošenja sredstava, da to jednostavno bude vidljivo, što ministarstvo poriče.
Izvor: N1