Javna rasprava o izmenama i dopunama Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom postupku prolazi u senci drugih događaja. Stručna javnost i civilno društvo pozivaju Ministarstvo pravde da je produži, posebno zbog toga što pojedini predlozi izmena mogu bitno da utiču na već, kako ocenjuju, nepovoljno stanje osnovnih ljudskih prava u Srbiji.
Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić ističe da se javna rasprava o predloženim izmenama dva zakona koncentrisala na četiri grada u Srbiji – Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš.
„U Nišu je već obavljena javna rasprava organizovana od strane Ministarstva pravde, međutim nismo mogli da čujemo ništa o rezultatima te javne rasprave“, navodi profesorka.
Kako kaže, drugi načini za održavanje javne rasprave su kontakt sa Ministarstvom pravde putem mejla i pisma.
„Rasprava koja bi trebalo da obuhvati širi krug ljudi nije nikakav dijalog, nije nikakva razmena argumenata, to su prosto paralelni monolozi“, navodi.
Vodinelić smatra da bi bilo pošteno da Radna grupa Ministarstva pravde koja je radila na tom zakonu prvo izađe u javnost.
„To ne bi trebalo da bude zatvoren proces kao što je sada, trebalo bi da bude potpuno otvoren. Radi se o dva veoma važna zakona. Cela rasprava je ograničena na 30 dana što je više nego kratko i nekako se mora snažno apelovati na Ministarstvo pravde da se ta rasprava proširi da bi se omogućilo opštoj javnosti da u njoj učestvuje. Naročito sa obzirom na kontroverzna rešenja“, objašnjava.
Ovo je, kako kaže, najradikalnija izmena ZKP-a u prethodnih 13 godina.
„Ranije izmene su bile tehničke, a sada se pod vidom prilagođavanja tih izmena zapravo pokušavaju promeniti principi na kojima ti zakoni počivaju“, smatra.
Kako navodi, u obrazloženju ZKP-a i KZ-a moglo je da se naiđe na tvrdnju, koja bi mogla da bude delimično tačna, da je potisnut princip istine u odnosu na neka druga načela tih zakonika i da se nekim rešenjima nastoji da se taj princip nekako ponovo vrati, inauguriše.
„Ali vidite, ako se vi zalažete za to da princip istine bude jače ispoljen nego taj adversarialni princip koji postoji u Zakoniku o krivičnom postupku, onda se mora postaviti pitanje zašto idete na polovična rešenja. Zašto se recimo i dalje, ako je princip istine primaran u očima zakonodavca održava sporazum između javnog tužioca i okrivljenog za ovo značajna krivična dela“, pita se profesorka.
Dakle, neko ko prizna krivično delo i zaključi sporazum sa javnim tužiocem, neće odgovarati krivično i smatraće se da nije osuđivan, ističe i pita se zbog čega je takav jedan institut zadržan, a neki drugi instituti potisnuti u drugi plan.
Moguće zloupotrebe
Član 15 Zakona o krivičnom postupku koji se tiče izvođenja dokaza predviđa novu odredbu da sud izuzetno može da izvede dokaze kojima se utvrđuju činjenice u postupku ako oceni da su izvedeni dokazi nejasni, protivurečni ili u suprotnosti sa drugim dokazima i kada je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.
Profesorka smarta da ova nova odredba znači da sud više neće samo biti u ulozi neutralnog arbitra i da će u određenim okolnostima moći da izvodi dokaze u postupku kao strana u sporu.
„Krivičnim zakonikom iz 2011. godine uveden je princip raspravni, zovu ga i adversarialni princip – da sud izvodi one dokaze koje predlože stranke u postupku. Sada ova izmena može da se tumači tako da sudija, ako shvati da javni tužilac baš nije izneo sve dokaze koje je mogao izneti, koje je on imao u vidu, može sam po službenoj dužnosti da te dokaze izvodi“, objašnjava.
Ono što je zanimljivo, smatra, ništa nije rečeno o činjenicama.
„Da li, dakle, samo one činjenice koje se iznose u postupku mogu da budu dokazivane i onim dokazom koji sam sudija nađe. Kolege iz toga izvodi zaključak da na taj način sudija može da pomogne tužiocu da održi svoju optužnicu i da krajnja konsekvenca može biti i to – uđete u sudnicu, svakako ćete biti osuđeni“, smatra.
Kako objašnjava, moguća je i druga vrsta zloupotrebe, a to je da sudija „pomogne“ okrivljenom.
„Imamo recimo i postupke koji se vode protiv nekih VIP okrivljenih. Setimo se samo slučajeva Jutke, Simeunovića i tako dalje. Moguće je i obrnuto, da dođe do oslobođenja usled te, pod navodnicima, pomoći sudiji“, ističe.
To je, kako navodi, suština primedbi.
„Mnoge druge izmene govore mi o tome da dolazi do autoritarizacije krivičnog zakonodavstva. Dakle, da to što se predlaže u krivičnom zakonodavstvu pomaže autoritarnoj vlasti daleko više nego što država poštuje postojeća ljudska prava“, smatra.
Kažnjavanje podstrekivača krivičnog dela
Profesorka navodi da onaj koji daje savete bi mogao da bude podstrekivač na izvršenje krivičnog dela, iako to po KZ-u ne obuhvata pojam podstrekača. Tako se na primer postavlja pitanje da li oni koji pozivaju na proteste putem društvenih mreža mogu krivično da odgovaraju.
„Ovde se podstrekava neodređeni krug lica. Podstrekivač odgovara kao izvršilac. Dakle, ako vi dajete savet preko Interneta, a to krivično delo nikad ne bude izvršeno, vi ćete odgovarati, a onaj ko bi potencijalno mogao izvršiti krivično delo, a nije ga izvršio, neće odgovarati. To potpuno odstupa od principa na kome je zasnovano naše krivično zakonodavstvo“, ističe.
Kako navodi, vi ne pozivate na izvršenje određenog krivičnog dela, nego dajete savete kako bilo koje krivično delo izvršiti.
„Pa se onda postavlja pitanje da li se to odnosi na krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti ili na ona koja se gone po privatnoj tužbi. Tako jedna široka i bezobzirna krivična batina ima dva kraja. Pa bih ja zaista pitala ministrku, da li bi predsednik Republike koji veoma često daje uputstva novinarima i opštoj javnosti o tome kako se vrši krivično delo uvrede, pošto vređa svoje sagovornike – da li bi on mogao da odgovara za ovo novo krivično delo, iako niko drugi nije postupio po njegovim uputstvima, a samo delo uvrede se goni po privatnoj tužbi“, zaključuje.
Bez objašnjneja i obrazloženja
Radna grupa za poglavlje 23. Nacionalnog konventa o Evropskoj Uniji, čiji je deo i Nezavisno udruženje novinara Srbije uputila je apel da se javna rasprava produži do kraja godine.
Pravnik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Rade Đurić navodi da se radi o dva veoma sistemska pravna propisa.
„Ona su do te mere ključna za ostvarivanje ljudskih prava u Republici Srbiji, a opet su do te mere bila sporna i predviđaju određene izmene za koje se plašimo da će zaista da uruše mukom stečena ljudska prava i određene vrednosti koje uspevamo da držimo“, ističe Đurić.
Kako navodi, potrebna je javna rasprava i ukoliko je to moguće, dijalog umesto već viđenih monologa.
„Bilo bi neophodno da se do kraja godine prenese građanima i da stručna javnost i društveni akteri razumeju obrazloženja i objašnjenja, za koje mi se čini da u ovom momentu, zapravo ne postoje“, ističe.
Izvor: N1