Uslove u kojima rade, novinarke opisuju kao teške. Osećaju se potplaćeno, a radni status im je nesiguran, jer veliki broj njih radi na osnovu ugovora o delu ili privremenim i povremenim poslovima. Pored nejednake zastupljenosti na rukovodećim položajima, kao problem ističu i nemogućnost da održe balans između posla i privatnog života, a svedoče i o diskriminaciji i seksualnom uznemiravanju.
Novinarke u lokalnim medijima još su u gorem položaju. Redakcije u kojima rade su male, pa su vremenom postale prinuđene da obavljaju i poslove fotoreportera, administratora sajta ili menadžera za društvene mreže i sve to za platu koja je po istraživanju CINS-a 41 odsto niža od republičkog proseka.
Ovo su samo neki od zaključaka dvodnevne konferencije “Za veću sigurnost novinarki u lokalnim zajednicima” koju je organizovao Šumadijski centar za građanski aktivizam Res Publika. Konferencija je bila prilika da se lokalne novinarke okupe, razmene iskustva, ali i da se bolje upoznaju sa svojim radnim pravima u razgovoru sa Tamarom Filipović, generalnom sekertarkom NUNS-a, Markom Miletićem, urednikom portala Mašina i Violetom Glišić, novinarkom iz Kragujevca.
Na konferenciji je istaknuto da, iako je novinarstvo tradicionalno ženska profesija, pa čak 60 posto zaposlenih čine žene, one se nalaze na rukovodećim pozicijama samo u 20 posto medija, uglavnom u online portalima. Mnoge zbog pritisaka kojima su izložene, nemogućnosti napredovanja i loših primanja razmišljaju da napuste profesiju.
| Položaj novinarki je iz godine u godinu znatno lošiji i mi to stalno konstatujemo u našim godišnjim izveštajima. Pritisci i napadi kojima su novinarke izložene su veoma različiti u odnosu na one kojima su izložene njihove kolege. Tu pre svega mislim na rodni aspekt, zlostavljanje, seksualno uznemiravanje, vređanje.Problem je što su se mnoge koleginice na to navikle i pretnje i pritiske ne prijavljuju. Potrebno je dakle, osvestiti ih da to ne treba da trpe i da svaki pritisak mogu da prijave, istakla je Tamara Filipović iz NUNS-a. |
Sa druge strane, lokalne novinarke kažu da su svesne svog položaja, ali objašnjavaju da je pitanje radnih prava direktno povezano sa pitanjem održivosti medija u manjim lokalnim sredinama, odnosno redakcijama u kojima je angažovano dvoje ili troje medijskih radnika. One zbog toga rade i vikendom, jer bi u suprotnom dovele u pitanje funkcionisanje medija, a svesne su i da bi svako povećanje zarada verovatno uticalo na to da bude otpušten nekog od kolega. Zbog toga su, kako ističu, svesno žrtvovale svoje radna prava, zarad profesionalnih prava i opstanka medija u kome rade.
Na probleme potplaćenosti, nepoštovanja radnog vremena i pritiske, kako od strane vlasnika, tako i od vlasti, nadovezuje se i pitanje bezbednosti novinarki, koje su u lokalnim sredinama ugroženije nego one koje su zaposlene u nacionalnim medijima. One su izloženije pretnjama i pritiscima jer pišu o svojim komšijama u manjim sredinama u kojima se svi znaju, a često se nađu i na meti lokalnih moćnika.
O tome kako mogu bolje da se zaštite, ali i koji mehanizmi im stoje na raspolaganju ukoliko su dobile pretnje ili su napadnute, lokalne novinarke su u drugom panelu na konferenciji razgovarale sa Ivanom Stevanović, direktorkom Slavko Ćuruvija fondacije, Vericom Marinčić, urednicom portala In Medija iz Inđije, Radetom Đurićem, pravnikom NUNS-a i Jovanom Gligorijević, osnivačicom grupe Novinarke protiv nasilja.
Na konferenciji je istaknuto da je praksa pokazala da, iako na prvi pogled deluje kao da su novinarke ugroženije od svojih kolega, gotovo podjednak broj pretnji i pritisaka upućen je i novinarima. Taj broj drastično raste u situacijama kada eskalira nasilje u društvu, kao tokom protesta koji su organizovani u Beogradu i Novom Sadu, posle rušenja nadstrešnice na železničkoj stanici.
Novinarke su, ipak ugroženije, kažu stručnjaci, kada govorimo o krivičnom delu proganjanja i verbalnim pretnjama koje im se upućuju najčešće preko društvenih mreža.
| Ono što prema našem iskustvu obeležava tu vrstu napada na novinarke jesu prozivke upućene ne na profesionalni rad, već na lični izgled, na to da li je novinarka udata ili nije, da li ima decu, na njenu garderobu, frizuru… To je, nažalost, posledica patrijarhalnog društva i ozbiljne mizoginije, koja se gaji kako na institucionalnom, tako i na društvenom nivou. Ono što je značajno, primetili smo i da se takvi napadi najčešće dešavaju organizovano od strane određenih političkih subjekta u zemlji, istakla je Ivana Stevanović iz Slavko Ćuruvija fondacije. |
Tužilaštvo na takve napade najčešće ne reaguje, čak ni na one pretnje koje su izrečene u kondicionalu. Da bi oni procesuirali određenu pretnju potrebno je da bude direktno upućena novinarki ili novinaru. Sa druge strane, naš Krivični zakon i Zakon o krivičnom postupku imaju sve potrebne odredbe koje bi u jednoj državi, koja bi trebalo da bude pravna, dovele do procesuiranja odgovornih. To bi ujedno imalo i efekat odvraćanja na sve one koji bi ubuduće želeli da prete novinarkama i novinarima.
Na konferenciji je istaknuto i da loši uslovi rada nisu karakteristični samo za novinarstvo već i za mnoge druge profesije i da poboljšanje radnih prava može da se ostvari jedino unapređenjem tržišta rada. Kada uslovi u novinarstvu budu bolji za sve radnike, tada će postati bolji i za novinarke.
Jedan od načina da se do toga dođe je i sindikalno organizovanje, koje zbog malog broja novinara u lokalnim redakcija, pa i činjenice da kao novinari u njima često rade i vlasnici, treba da bude na regionalnom nivou. Pored sindikata, koji se do sada nisu pokazali preterano efikasni u sferi medija, i udruženja, koja ne mogu na sebe da preuzmu obavezu sindikalnog organizovanja, neophodno je osmisliti treći mehanizam, koji bi mogao da poveže i efikasnije zaštiti novinare. Sa druge strane, i na novinarima je da se bolje informišu o svojim pravima, da traže zaštitu i ne odustaju od borbe.
Izvor: Res Publica