Postojeća situacija kada su u pitanju pretnje i pritisci na novinare u lokalnim redakcijama bi mogla da se pobošlja pojačanim radom na prevenciji, stvaranju društvene klime u kojoj bi institucije sistema radile normalno, ali i oštrim kaznama za kršenja pravila profesionalnog novinarstva, samtraju sagovornici Regionalne informativne agencije JUGpress iz loklnih redakcija u Leskovcu, Vranju i Nišu.
Jedan od sagovornika ističe kako “sumnja” da u Americi ili Francuskoj možete da vređate i pretite ljudima na društvenim mrežama i da to prođe nekažnjeno. Predlaže se i da se procesuira svaki napad na novinare i svaka pretnja onako kako treba, ali i da se reguliše zakon u ovoj oblasti. Dalje, smatraju neki od naših sagovornika, poboljšanje bi usledilo sa promenom postojećeg sistema u društvu, jer se u njemu prepliću i susreću oblici komunističke vladavine i autokratije novog tipa, a jedini lek za takvo stanje su demokratizacija i decentralizacija društva i izlazak države iz ekonomije kako se ne bi događao slučaj Vranja i vranjskog „Simpa“, gde je o životu i smrti odlučivao prvi čovek ove fabrike Dragan Tomić, a ona je kao gubitaš pola veka bila na subvencijama države, izdržavana ekonomija, a glavna u Vranju, smatra jedan od naših sagovornika.
Promene u zakonodavstvu o položaju novinara su važne i potrebne i kompletna izmena medijske strategije u smislu izlaska države iz svih medija, ali i unapređivanjem zakonskog okvira i primenom postojećeg, smatraju neki do naših sagovornika.
UGROŽAVANJE BEZBEDNOSTI NOVINARA JE FIZIČKA I PSIHIČKA OPASNOST I PO NJIHOV ŽIVOT
Na pitanje „Šta za vas znači ugrožavanje bezbednosti?“ jedan od odgovora je da “ugrožavanje bezbednosti znači svako delovanje ili situacija koja može da dovede do fizičke ili psihičke opasnosti po život ili integritet novinara”.
Ostali naši sagovornici ističu pretnje, bilo lično, ili preko društvenih mreža, fizičko nasilje, poziv na linč određene osobe, onemogućavanje da rade svoj posao u smislu vidu zabrana prisustva događajima, kao i svaka vrsta direktne pretnje verbalnim ili nasilnim načinom, diskriminacija u pogledu uslova rada, podela na plaćenike/izdajnike i rodoljube/podobne, ali i pretnje upućene članovima porodica novinara.
Navedeni su i neki primeri, od ocene da ih ima bezbroj, jer gotovo da nema javnog skupa ili KZM koje prate novinari, a da ne dođe do ekscesa prema novinarima.
“Za mene je prvi primer ugrožavanja novinara reagovanje aktuelne vlasti na pisanje medija o anomalijama u društvu i koruptivno-kriminalnim radnjama ljudi iz vlasti ili lica koja su bliska vlastima. Primer, na pisanje o sprezi političara i privatnih preduzetnika, konkretno, bivšeg direktora „Vodovoda“ u Vranju i preduzeća „Saba Belča“ iz Preševa, koji radi za potrebe Grada Vranja sa „naduvanim“ iznosima novca za određene radove, novinara posećuje naročiti emisar i nudi mu novac da više ne piše, a kada novinar to odbija, emisar ga upozorava da vodi računa šta piše. Zatim, pomenute su i direktne/indirektne pretnje spakovane u „najdobronamernije“ savete. Oni kojima je „posao da prete“ savršeno su naučili kako da to rade bez posledica i rizika od krivične prijave”, ispričao nam je jedan od naših sagovornika.
Na pitanje „Da li ste Vi lično imali iskustva da vam je bezbednost bila ugrožena zbog posla koji obavljate?“ odgovori su mahom bili ne.
Jedan od naših sagovornika nam je preneo da nije direktnog ugrožavanja, ali je bilo indirektno, zbog pretnji na društvenim mrežama.
Jedan ispitanik kaže da do sada nisam bio u takvim situacijama, i smatra da je to, možda, i zato što se ne bavi tabloidnim temama.
Imamo i primer indirektnog ugrožavanja bezbednosti, gde se navodi primer lažiranja prijateljske fudbalske utakmice u Vranjskoj Banji, kada je funkcioner JS u poluvremenu tražio od svojih igrača da popuste, kako bi klub poslanika iz Vranjske Banje ostao neporažen. Novinaru je o tome data izjava od strane funkcionera JS, koja je objavljena na nezavisnom portalu, a onda se na stadionu u Vranjskoj Banji pojavio transparent sa napisom „Kostiću smeće, decu ti nećemo oprostiti“, verovatno su mislili na svoje mlade igrače. Ili, drugi primer, kada su u svojim saopštenjima vranjski naprednjaci najpre vređali novinara i pokojnog Sašu Stojkovića, urednika InfoVranjskih, nazivajući ih Đilasovcima, iako znaju da su oni pisali i protiv Đilasa, što može da se okarakteriše kao crtanje mete.
Jedan odgovor kaže i da bezbednost nije bila direktno ugrožena, ali osećaj bezbednosti jeste zbog „dobronamenih saveta“ ili komentara od strane ljudi u institucijama ili ljudi bliskih osobi o kojoj je pisano. “Dobijani su česti komentari od stražara u sudu da „znaju oni medij za koji pišem“. To nije prijatno. Ili, neko vam kaže neku informaciju, a onda se pozove na to da ne sme da se objavi, jer je informacija „rečena u poverenju“, iako se do te informacija lako može doći i iz drugih izvora i apsolutno zaštititi osoba kao izvor. Bez obzira na objašnjenje, novinar je dobio uvrede i pretnje, jer je informaciju, naravno nakon provere, objavio i pritom se nije pozvao na taj izvor”, navodi jedna od sagovornica.
Na pitanje „Da li ste imali bilo kakve neprijatne situacije zbog posla koji obavljate?“ samo jedan odgovor je bio ne uz ogradu „za sada“.
Takođe, jedna osoba je bila prisutna u situaciji kada su verbalno napadali koleginicu zbog objavljenog teksta. Kažu i da su tu diskretni “prijateljski” saveti botova, a da se uglavnom sve se to svodi na uvrede, psovke, kletve i slične stvari preko društvenih mreža, posebno sa lažnih profila. Priznaje se i da je najneprijatnije kada vam se na ulici rođaci naprave da vas ne vide, ne javljaju vam se, ne komuniciraju sa vama, jer su ostvarili neke benefite uz pomoć vlasti, čak vas ignorišu i oni čijoj ste deci pisali teme za školu i radili maturske i seminarske radove bez ikakve naknade, što predstavlja socijalnu izolaciju u mestu kome ste se rodili i živite toliko godina, a sve zbog toga da ih neko iz vlasti ne vidi da razgovaraju sa nepodobnim novinarem.
PRETNJE SU NAJČEŠĆE KAO UPOZORENJA DA SE PAZI ŠTA SE PIŠE
Jedan od naših sagovornika je naveo da direktnih pretnji na javnim mestima nikada nije bilo, ali je bilo indirektnih u smislu slanja „brižnih“ poruka da se pazi šta se piše i o kome se piše, ali, smatra ispitanik, ne u nekom značajnijem obimu. Naši sagovornici su naveli i primer od vikanja sagovornika/ca na novinara, do taktike da ga pitaju „ko mi sastavlja pitanja“ i odakle nešto zna, kako bi se izbegli odgovori ili potpuno ignorisanje i uskraćivanje informacije od važnosti za javnost.
Na pitanje „Da li ste se nekad osećali nebezbedno zbog posla koji obavljate?“ većina naših sagovornika je odgovorila odrečno.
Kažu da je bilo i situacija nebeznednosti, ali smatraju da to nije zbog posla nego zbog situacije u kojoj se novinar našao jer je izveštavao sa protesta, odnosno kada su se sukobili radnici „Vodovoda“ sa građanima na periferiji Vranja, a on sam stajao između njih. Ipak, osećaj nebezbednosti se javlja kada predstavnici vlasti govore o medijima i napadaju one koji drugačije pišu i govore o stanju u zemlji ili lokalnim sredinama, etiketirajući novinare koji ne hvale vlast, već kritički pišu o političarima na funkcijama.
Jedan naš sagovornik kaže da novinar zbog toga što se oseća nebezbedno uvek nosi nešto za samoodbranu i uvek je obazriv.
Kada je osećanje nebezbednosti zbog posla kod novinara loklnih redakcija sa kojima smo razgovarali u pitanju ,većina kaže da se kolege osećaju nebezbedno. Ima i suprotnih mišljenja, kao što je da nema takvu informaciju za sada, ali i da nebezbednosti doprinose same kolege kojima je to način da se samopromovišu i budu u centru pažnje. Pomenut je i slučaj gde gde su se neki nebezbedno osećali zbog posla kojim se bave, zbog tužbi na sudu, pretnji koje su dobijali. Kolega koji je najviše pisao o aferi Pahomije bio je izložen pretnjama, koleginica koja je prenela izjavu funkcionera Istorijskog arhiva, a on na sudu negirao da je dao takvu izjavu bez obzira na glasove iz diktafona, zatim, slučaj kolege Dejana Dimića sa portala Vranjenews kome je policija dolazila u stan, a na ulici htela da mu oduzme aparat za fotografisanje, takođe je indikativan slučaj sa pokojnim Sašom Stojkovićem koga su vodeće ličnosti SNS vređale u svojim saopštenjima, crtajući mu metu na čelu. Kaže se i da oni iz kritičkih medija, koji su manjini, na lokalu trpe često napade i pritiske. Na lokalu je teže nositi se s tim zbog osećaja usamljenosti i odsutva solidarnosti drugih kolega u takvim situacijam.
Na pitanje “da li se dešava da u tekstu ne napišete nešto što želite, jer se plašite da bi vam bezbednost mogla biti ugrožena zbog toga?“ gde je većina odgovorila kratko sa NE.
Jedan sagovornik nudi i obrazloženje, gde kaže da je položaj novinara uvek između čekića (vlasti) i naroda (nakovnja), te da problem opstanka novinara u tom pogledu zavisi od nesrazmerno velikog čekića (sile vlasti) i slabašnog (ravnodušnog) nakovnja na kome se sistem oblikuje.
Jedan od sagovornika je rekao da je to retko ali da se dešavalo da ponešto svesno preskoči. Pritom se to odnosilo na tekstove o kriminalnoj sferi, jer je najveći broj lokalnog podzemlja u sprezi sa vladajućom politikom, ali i institucijama koje treba da procesuiraju kriminal. Jedan sagovornik nam je rekao da uvek napiše tekst sa svim informacijama koje ima, uprkos strahu.
SRBIJE NIJE BEZBEDNA ZA NOVINARE
Na pitanje „Da li smatrate da je Srbija bezbedna zemlja za novinare?“ dobili smo različite odgovore od učesnika u razgovoru.
Rečeno nam je da je bezbedna za novinare “koliko i za druge građane”, zatim da je “bezbedna koliko i druge zemlje, vidimo da incidenti postoje svuda”, ali i da “Srbija nikada, a naročito sada, nije zemlja bezbedna za novinare”.
Čuli smo i ocene da su najveći krivci sve garniture na vlasti u poslednjih 30 godina, ali ne u jednakoj ravni, socijalistički period je bio jedan od najtežih, od 2000. do 2012. bilo je liberalnije i opuštenije vreme za novinare, ali od 2012. do danas najteže. Daje se i primer da nijedno ubistvo novinara u Srbiji nikad nije razrešeno, a da je oslobađajuća presudu za ubice Ćuruvije jasna poruka svim novinarima da ovde nisu bezbedni.
Pitali smo naše sagovornike i sagovornice i ” Koje su najveće pretnje po bezbednost novinara u Srbiji?“ Pobrojali su nam više stvari, kao što su fizička i socijalna ugroženost, zatim potpuno odsustvo institucija sistema zaduženih za normalno funkcionisanje bilo kog segmenta države, organizovana diskreditacija od strane stranačkih botova za koje se kaže da nanosi najveću štetu profesionalizmu, neodgovornost i bahatost funkcionera i predstavnika vlasti koji se ne ustežu da direktno vređaju, omalovažavaju ili lošim kvalifikativima targetiraju novinare, egzistencijalna zavisnost koja je nastala kao posledica raspolaganja sredstvima opredeljenim za projekte (način na koji opstaje najveći broj redakcija i medija), tabloidizacija medija koja je dovela do toga da je sve manje novinara, a sve više tabloidnih novinarčića.
Dalje, naveli su i mogući linč novinara koji iznose na videlo razne malverzacije i kriminalne radnje vrha vlasti, zatim da je retorika vlasti najveća pretnja za bezbednost novinara, kao i stanje u društvu u kome su urušene institucije i vrednosni sistem, a država postala autokratska sa tendencijama da se učvrsti klasična diktatura, jer da institucije rade kako treba, izostalo bi obraćanje građana ličnostima na vlasti.
Konstatuje se i da su onlajn napadi sve učestaliji prema novinarima i aktivistima i da nose rizik da iz onlajn sfere pređu u fizičku. Tabloidi tome dorpinose besramno vodeći hajku protiv kritičkih novinara.
REŠENJE: STVARANJE DRUŠTVENE KLIME I DA INSTITUCIJE RADE NORMALNO
Na pitanje „Kako bi postojeća situacija mogla da se poboljša?“ naši sagovornici su odgovorili “pojačanim radom na prevenciji, stvaranju društvene klime u kojoj bi institucije sistema radile normalno, ali i oštrim kaznama za kršenja pravila profesionalnog novinarstva. Promene u zakonodavstvu o položaju novinara su važne i potrebne i kompletna izmena medijske strategije u smislu izlaska države iz svih medija, ali i unapređivanjem zakonskog okvira i primenom postojećeg.
Na pitanje koliko su upućeni u procedure prijavljivanja ugrožavanja bezbednosti, naši sagovornici su različito odgovorili.
Jedan naš sagovornik kaže da je “solidno” upućen.
Sledeći je odgovorio ” sasvim dovoljno” uz pojašnjenje da je prijavljivanje, kao prvi korak, u osnovi operativno najlakši.
Preneli su nam da problemi nastaju u daljim fazama iz razloga (ne)sistemske raspodele moći, korupcije, nepotizma, nerada institucija… Zatim, tu je koleginica koja je posvećena zaštiti kolega, preko koje je anketirani upućen u sve procedure. Imamo priznanje i da je delimično upućen, znamo ponešto o tome, ali ne baš sve, dok jedan novinar kaže da je nedovoljno upućen i priznaje da je sam kriv za to, jer se nije dovoljno interesovao, verovatno zbog izostanka direktnih pretnji.
Da li su nekada prijavili pretnje i kakva su im iskustva u tom pogledu, pitali smo naše sagovornike.
Jedan od njih je reko da je prijavila redakcija, da je data izjava tužilaštvu, ali nije pokrenut postupak zbog pretnje na društvenoj mreži. U drugom slučaju NUNS je u ime novinara tužio SNS, a Treći osnovni sud u Beogradu presudio u njegovu korist, te da se sada čeka odgovor na žalbu Višem sudu.
Neki naši sagovornici kažu i da uglavnom ne prijavljuju tužilaštvu i policiji takve slučajeve ali da neki od njih uglavnom podele informaciju sa urednicom/urednikom ili popričaa sa kolegama o tome šta doživljavamo na poslu i to bude kao neka vrsta „terapije“. Ostali sagovornici su odgovori sa NE, uz konstataciju da su im poznata iskustva kolega.
NOVINARI U LOKALU PRETNJE I PRITISKE SMATRAJU NORMALNOM POJAVOM
Na pitanje šta je najveća prepreka za unapređenje bezbednosti novinara novinari iz lokalnih redakcija sa kojima smo razgovarali kažu da je to da novinari prijave pretnju, jer se one smatraju za normalno ponašanje. Problem se vidi i u odsustvu funkcionisanja države kao uređene društvene zajednice. Tu je i nedostatak adekvatne zaštite i podrške od strane državnih institucija, visok stepen korupcije unutar svih sistema upravljanja državom, nepoštovanje kodifikovanih normi ponašanja, od zakona do uredbi.
Neki do naših sagovornika smatraju da pravosudni sistem ne kažnjava one koji prete novinarima, ne sankcioniše uvrede novinarima iznete javno i na društvenim mrežama. Ističu i slabo reagovanje tužilaštva na prijave koje im policija podnosi.
Navode i nedostatak preventivnih mera za sprečavanje nasilja i zastrašivanja, kao i nedostatak svesti o važnosti slobode medija i bezbednosti novinara u društvu. Takođe, ukazuju na rigidnost aktuelne vlasti i njena anticivilizacijska „misija“ i njen odnos prema medijima i finansiranje svojih tabloida, što nemamo nigde u okruženju.
Praksa nekažnjavanja napade na novinare dovela je do toga da se novinari obeshrabruju da napade prijave i onda javnost ostaje jedina zaštita, smatra većina novinara iz osam lokalnih redakcija iz Leskovca, Vranja i Niša sa kojima smo razgovarali.
Izvor: JUGpress