BEOGRAD, 09.02.2018. – Bio sam besan danima, možda i duže od toga. A sad nisam besan, ali jesam ljut i razočaran u svoju državu zato što za deset godina i tri vlade koje su prošle, tri vlasti, taj slučaj nije rešen.
Pre više od decenije, u noći između 13. i 14. aprila 2007. godine, na prozor stana novinara Vremena Dejana Anastasijevića postavljene su dve bombe kašikare. Jedna je eksplodirala. Ni dan-danas se ne zna vinovnik. „žena i ja smo spavali u sobi iza prozora, kao i svaku noć, ćerka je bila na žurci i upravo se spremala da krene kući. Ćerka ima 16 godina, spava u sobi na drugom kraju stana. U jednom trenutku mene je nešto probudilo, ja čak nisam siguran da sam čuo buku, ali to je u stvari bila eksplozija… Prvo sam video da je staklo svuda po sobi, a zatim sam osetio miris kordita u vazduhu, miris baruta i odmah sam znao da mi je neko ubacio, kako sam u prvi mah pomislio, petardu, ali kad sam video da je prozor praktično uništen, da je stan demoliran od stakla koje je prohujalo, srećom, iznad naših glava. Ali je, praktično, iseklo sve na svom putu. Žena i ja smo istrčali napolje, rekao sam da odmah izađemo jer nisam znao da li je unutra još nešto što još nije puklo, zvao sam policiju, policija je došla, patrola, za desetak minuta, posle jedno pola sata već su se pojavili i tehničari za uviđaj, počeli da razvlače traku. I to je otprilike bilo to“, kaže Dejan Anastasijević za Dosije.
Dve bombe su zalepljene trakom i postavljene na prozor. Nisu ubačene pošto su prozori bili zatvoreni, a roletne poluspuštene: „Verovatno se bojao da bi moglo da mu se vrati, zato ih je umesto da ih ubaci ostavio ovde (pokazuje na prozor)“.
U eksploziji je oštećen deo stana, deo fasade, kao i fasada preko puta i automobil na ulici. Srećom, eksplodirala je samo jedna bomba, „malo ranije, tako su mi objasnili policijski tehničari, i praktično izbacila upaljač koji je nađen na jednom kraju ulice, a telo neeksplodirane bombe na drugom kraju ulice“.
DOSIJE: Kojim bi pridevom opisao novinarstvo u Srbiji danas?
ANASTASIJEVIĆ: Bedno.
DOSIJE: Šta je za tebe strah?
ANASTASIJEVIĆ: Strah je užasno važno osećanje. U ljudi i životinja to je nešto što je nastalo, evo da se vratim na biologiju, to je nešto što je proizvedeno tokom evolucije da bi se organizmi čuvali od opasnosti. Zdravo je bojati se. Kad se čovek nađe u opasnoj situaciji zdravo je bojati se, ali naravno, svi mi imamo svoje načine da taj strah kontrolišemo. U nekim situacijama u kojima sam bio i koje su se mogle nazvati opasnim bojao sam se, ali bio sam svestan da sam na neke rizike pristao kad sam se rešio da se potpuno posvetim novinarstvu.
Nisam, naravno, pristao da izgubim glavu, ali sam pristao na to da preuzmem neki rizik. Onaj ko nema strah ili ko ne može da ga kontroliše, ne treba ni da se bavi novinarstvom.
DOSIJE: A kad se desio napad na stan u kome si živeo i u kom danas živiš, da li si tada osetio strah?
ANASTASIJEVIĆ: Pa, nisam imao vremena da se uplašim, ja sam spavao. Kad je pukla bomba osećao sam više bes. Prvo mi nije bilo jasno zašto se to dešava, odakle dolazi, jer se rat završio sedam godina ranije, Srbija je u tom trenutku izgledala kao funkcionalna demokratija sa dosta mana, ali funkcionalna demokratija i kao zemlja u kojoj takve stvari ne bi trebalo nikom da se dešavaju, pa ni meni. I bio sam besan i stalno… Relativno kratko pre toga je u Moskvi ubijena Ana Politiskaja koju sam ja poznavao, ruska novinarka koja se bavila uglavnom ratom u Čečeniji, u ulazu svoje kuće, svog stana. Sećam se da smo par godina ranije u Njujorku razmenjivali iskustva, ja sam pričao o tome kako je izgledalo pisati o Kosovu za vreme rata, ona je pričala o Čečeniji i ja se sećam da sam prilikom tog razgovora pomislio, ali nisam to rekao: „E, bar je moj rat završen.“ I kad sam čuo da je ubijena pomislio sam: „Eto, ona je stradala zbog tog rata o kome je pisala, nije imala sreću kao ja da ga preživi.“ I onda mi se posle par godina desi to. Tako da sam bio besan.
DOSIJE: Ali, bes je prošao…
ANASTASIJEVIĆ: Bio sam besan danima, možda i duže od toga. A sad nisam besan ali jesam ljut i razočaran u svoju državu zato što za deset godina i tri vlade koje su prošle, tri vlasti, taj slučaj nije rešen.
DOSIJE: Kako su reagovali Milorad Veljović, a u tom trenutku premijer je bio Koštunica, Rade Bulatović, Dragan Jočić, Boris Tadić?
ANASTASIJEVIĆ: Veljović je bio izrazito predusretljiv i ljubazan. Već te noći su me odvezli u „29. Novembar“. I on i grupa drugih visokih službenika MUP-a su bili tamo i bili su krajnje korektni i ljubazni. Pitao mi je Veljović još te noći da li hoću policijsku zaštitu, ja sam to odbio ljubazno zato što sam smatrao, kao što i sada smatram, da bi me to potpuno onemogućilo da normalno živim i radim.
Ali, očekivao sam da policija pronađe počinioce. E, što se tiče Koštunice, on je u svojstvu premijera izdao jedno onako dosta ozbiljno saopštenje u kome su najoštrije osudili itd, tražili, rekli da će učiniti sve da se to rasvetli… Moram da kažem da sam očekivao malo možda čak i drugačiji ton u smislu – ne znamo, nismo obavešteni – to je u to vreme bio Koštunicin manir, ali postavio se korektno.
Tadić je došao sledeće prepodne u redakciju Vremena i razgovarao je sa mnom i sa drugim članovima redakcije. Onda nas je kasnije zvao kod sebe u Predsedništvo da saopšti svoju nameru da će i dalje da učini sve da pomogne da se to rasvetli, ali rezultata opet nije bilo.
Rade Bulatović (šef BIA) nije sa mnom kontaktirao dok ja nisam objavio informaciju da sam obavešten da je služba pratila moje kretanje u danima pre nego što se to desilo, a to sam saznao iz dva nezavisna izvora koji nemaju razloga da me lažu. Postoji ta neka šema koju smo videli u ranijim atentatima iza kojih je stajala DB – Ćuruvija, Stambolić – ljudi koji su trebali da budu likvidirani držani su na merama… Bulatović me je zvao na ručak u „Dorijan Grej“ i proveli smo prijatnih par sati tokom kojih je on mene ubeđivao da me nisu pratili, da apsolutno nikakve veze sa celom tom pričom nemaju, da je on službu potpuno očistio od kriminalaca i ljudi koji imaju kontakte sa kriminalcima, ali da je nuspojava toga što oni sad više, to je bukvalno citat, „više nemaju koga da pitaju ko bi mogao biti iza toga“. Ja sam izrazio svoje duboko saosećanje sa ograničenjima koje je takva strategija nametnula. On je platio ručak.
DOSIJE: A šta su mogli da budu neposredni povodi? Zašto si ti uopšte bio meta?
ANASTASIJEVIĆ: Naknadno se ispostavilo da čitava stvar ima veze sa Haškim tribunalom i desila se ozbiljna brljotina Tribunala koji me je stavio na neku listu preliminarnih svedoka u slučajevima Šešelj i Stanišić, a nisu me obavestili.
Da sam tada eliminisan, bio bi eliminisan svedok u dva važna predmeta. Kad sam pitao Hag zašto imaju takvu politiku, rekli su da do zadnjeg trenutka odlažu da daju svedocima zvaničan status, pa kad im se nešto desi pre nego što su dobili taj status onda oni kažu ’nema to veze s nama’. Rekli su da kad bi drugačije postupili onda bi to negativno uticalo na druge svedoke koji bi se bojali da svedoče. Zato oni kažu ’a nije on bio zbog nas’. To je nemoralno i cinično, ali to je otprilike bila ta konstelacija.
Sad, ja naravno nemam nikakvih dokaza da Stanišić ili Šešelj imaju veze, da je to direktno poteklo od njih, ali prateći elementarnu logiku po sistemu kome bi odgovarala moja smrt u tom trenutku, mogu to da konstatujem.
DOSIJE: I nemaš dilemu da je to bio pokušaj ubistva a ne zastrašivanje?
ANASTASIJEVIĆ: Nemam dilemu da je to bio pokušaj ubistva a ne samo zastrašivanje zato što su mi tako rekli policijski tehničari koji su vršili uviđaj. I oni su rekli – bile su dve bombe, na svu sreću je samo jedna eksplodirala, da su eksplodirale obe ti ne bi imao šanse jer bi kumulativna eksplozija raznela i pola zida pa bismo i žena i ja stradali. Nisam ja baš toliko neustrašiv čovek, da je neko hteo da me uplaši postojali su i drugi načini da se postigne možda jači efekat.
DOSIJE: Šešelj je deo svoje knjige „Đavolov šegrt“ posvetio tebi.
ANASTASIJEVIĆ: Ja sam svedočio u Hagu samo jednom i to protiv Slobodana Miloševića i ja sam mislio tada da je moja uloga kao haškog svedoka time završena. Međutim, kad je krenuo proces protiv Šešelja, Tužilaštvo je imalo nameru da jedan deo mog svedočenja protiv Miloševića upotrebi i protiv Šešelja… Šešelj je pokušao da me diskredituje tako što je iz analitike SDB zatražio, i dobio, znam i preko koga – taj čovek nije više živ – moj takozvani profil. Oni to zovu presek. I to je ono što je on dobio, pa je malo nešto dopisao i onda je taj papir stavio u knjigu, 13 strana teksta. Na konferenciji za štampu novinarima je taj papir tumačio i delio Aleksandar Vučić, a istovremeno je ista takva stvar bila pokrenuta i protiv mog sada već pokojnog kolege Joce Dulovića.
…Ja sam sâm sebi pčeo da se divim dok sam čitao, meni su tamo pripisivali veze sa raznim agenturama, ali ništa konkretno, malo Nemci, malo Amerikanci, malo Englezi, ali na kraju je rečenica koju je očigledno Šešelj sam dopisao, koja kaže da sam ja sve vreme istovremeno bio i saradnik Državne bezbednosti, što je kontradiktorno u odnosu na sve ovo ostalo. Ali to je njihov manir i to i sad rade. Simptomatično je da čak i u ono vreme kad je izlazila gomila, kao i danas, nacionalističkih tabloida, niko nije objavio izveštaj sa te konferencije za štampu (Vučića), te gadosti koje je on servirao niko od kolega nije hteo da objavi. Danas bi, uopšte nema sumnje, to imao ko da objavi. Kad je pukla bomba Vučić se, gostujući na raznim televizijama, istakao pričajući da sam to ja u dogovoru sa Natašom Kandić organizovao da sebi dignem rejting. Pa, onda da su u pitanju neki narkomanski dugovi, takvu vrstu gadosti. Ja doduše moram da kažem i to da pre, koliko je to bilo, sad već ima skoro godinu dana, prilikom jednog slučajnog susreta Vučić mi je privatno rekao da je došao u međuvremenu do saznanja da je imao pogrešne informacije o tome šta se tada desilo, izvinio mi se što je to govorio i čak mi je ponudio da se izvini i javno. Izvinjenje mi apsolutno ne znači ništa. To je lep čin, ali ne znači mi ništa sve dok se ne uhvate počinioci. A to bi moralo da se uradi.
DOSIJE: Ako je tada imao pogrešne informacije, to znači da sada ima prave?
ANASTASIJEVIĆ: Mislim da mi je u istom razgovoru rekao da je došlo do nekih pomaka ili tako nešto, ali da nije vreme da se o tome priča javno, otada je prošlo skoro godinu dana, znači očigledno nije došlo do dovoljnog napretka u istrazi da bi se nešto desilo.
Pročitajte i ostale tekstove objavljene u Specijalizovanom Dosijeu br. 41.
