Kršenje Kodeksa novinara – Etički sunovrat u medijima

0
106

BEOGRAD, 22.12.2017. – Trend etičkog sunovrata u medijima nastavljen je i u 2017. godini. To pokazuje izveštaj Saveta za štampu, kome je u periodu od 1. janura do 31. avgusta podneto 65 žalbi na medijske sadržaje. Doduše, broj žalbi jeste za 23 manji nego u istom periodu 2016, ali Savet za štampu ukazuje na to da je monitoringom poštovanja novinarskog kodeksa utvrđeno da broj prekršaja zapravo i dalje raste.

Od podnetih žalbi, Komisija je razmatrala 43. Zbog formalnih nedostataka odbačeno je 16 žalbi, četiri su rešene medijacijom pre razmatranja na sednicama Komisije, dok su dve žalbe bile još u proceduri. Čak 31 žalbu podnele su nevladine organizacije, i to je prvi put od kada je Savet za štampu počeo da radi da je broj žalbi organizacija veći od broja žalbi građana, koji su se u prvih osam meseci 26 puta žalili tom nezavisnom samoregulatornom telu. Četiri žalbe podneli su mediji jedni protiv drugih, a po dve članovi Komisije za žalbe i institucije i preduzeća.

Komisija za žalbe je samo tri puta odlučila da Kodeks nije prekršen, dok u šest slučajeva nije uspela da usaglasi konačnu odluku zbog nedostatka potrebne većine od osam glasova za odluku. Prekršaj Kodeksa konstatovan je u 35 slučajeva. Od tog broja, 15 odluka o prekršenom Kodeksu Komisija je donela za medije koji su prihvatili nadležnost Saveta za štampu, dok je 20 javnih opomena izrečeno medijima koji još nisu prihvatili samoregulaciju.

Od pomenutih 15 odluka, mediji su objavili samo četiri, iako su prihvatanjem nadležnosti Saveta preuzeli obavezu da prihvataju i objavljuju odluke Saveta. Mediji koji nisu u sistemu samoregulacije nemaju obavezu objavljivanja javnih opomena.

Najviše (pet) odluka o tome da je objavljivanjem medijskih sadržaja prekršen Kodeks doneto je protiv dnevnih novina „Politika“, koja nije objavila nijednu od tih odluka Komisije za žalbe. Po tri puta su u istom periodu Kodeks prekršili „Alo“ i „Blic“, a po jednom „Kurir“, „Večernje novosti“, „Telegraf.rs“ i „Pančevac“. Najviše javnih opomena imao je „Informer“ – šest, zatim „Srpski telegraf“ ‒ četiri, „Tabloid“ ‒ dve, a po jednu Kraljevo online, Žig info, Glas Zapadne Srbije, „Dnevni žurnal“, ePodunavlje, „Ekspres“, „Afera“, PP Media, Gradski portal 018 i Peščanik.

Najčeće se krše odredbe iz poglavlja Istinitost izveštavanja (16 puta), potom iz poglavlja Novinarska pažnja (15 prekršaja), dok su 13 puta bile prekršene i odredbe koje se odnose na zabranu diskriminacije, što je, kako se ocenjuje u izveštaju, rezultat većeg angažovanja nevladinih organizacija u podnošenju žalbi Savetu. U devet slučajeva je konstatovano da naslov ne odgovara sadržaju teksta, dok je pravo na privatnost prekršeno šest puta, a pravo na odgovor četiri puta.

Interesantan primer je žalba savetnika predsednika Republike Srpske Pere Simića, koju je dotični podneo protiv dnevnog lista „Danas“. Simić se obratio Savetu za štampu jer „Danas“ nije objavio njegov odgovor na kolumnu novinarke tog lista. Sve je počelo tako što je novinarka objavila tekst, na koji je Simić poslao reagovanje koje je objavljeno. Novinarka je objavila sledeći tekst, kojim je praktično nastavila polemiku. Simić je opet poslao odgovor koji „Danas“ nije objavio smatrajući da je uvredljiv za novinarku, i zatražili su od Simića da tekst prilagodi kako bi bio objavljen. Umesto savetnika, odgovorio je predsednik Republike Srpske, što je redakcija objavila, ali se savetnik Simić žalio Savetu za štampu zato što nije objavljen njegov tekst. Komisija nije uspela da usaglasi odluku, jer nije razrešila dilemu da li treba poštovati pravo na odgovor ako je odgovor uvredljiv, odnosno da li ga treba objaviti.

Posebnu pažnju profesije i javnosti privukao je slučaj „fantomskih komentatora“ u „Politici“. Reč je o dva, navodno autorska teksta nepostojećih ličnosti, potpisanih fantomskim titulama, u kojima su izneti diskriminatorni stavovi prema ženama. Ispostavilo se da autori tekstova ne postoje, a uz jedan tekst je pored toga objavljena fotografija nemačkog glumca. Pored glumca, žalbu je podnela i organizacija koja se bavi zaštitom prava žena. Komisija je u oba slučaja odlučila da je Kodeks prekršen.

Zanimljiv je i slučaj žalbe na „Blic“, koji je objavio priču o nemačkom državljaninu koji je u avionu Er Srbije doživeo infarkt. U tekstu su pohvaljeni kompanija i doktorka zbog pomoći putniku, ali je sporno bilo to što je „Blic“ objavio ime i fotografiju putnika koju je neovlašćeno preuzeo sa „Fejsbuka“. Sve to urađeno je uprkos upozorenju putnika da ne želi da bude pomenut u novinama. Komisija za žalbe donela je odluku da je „Blic“ povredio njegovo pravo na privatnost.

Zaključak pomenutog izveštaja Saveta za štampu je, između ostalog, da redakcije listova sve ređe odgovaraju na žalbe, i sve ređe objavljuju odluke Komisije za žalbe.

Medijske hajke na novinare

Međusobni rat novinara, baš kao i progon pojedinih novinara u pojedinim medijima ‒ nije nikakva novost na srpskoj javnoj sceni. Naprotiv. Već decenijama, ozbiljne političke sukobe pratile su isto tako ozbiljne hajke, targetiranja i ad hoc optuživanja ovog ili onog novinara koji nekome nije bio po volji.

U današnje vreme, međutim, ta je stvar toliko hipertrofirala da je teško čak i pobrojati sve napade, optužbe i kampanje, sve sulude konstrukcije koje su ljudi nominalno označeni kao novinari javno uputili na adrese svojih kolega i koleginica. Sve to, naravno, prevazilazi nivo uobičajenih zađevica u okviru neke profesije: ovi sukobi, naime, daleko su ozbiljniji nego sukob u bilo kojoj drugoj profesiji, jer targetirane novinare dovode u fizičku opasnost i izlažu riziku nastavljanja blaćenja i diskreditacije ne samo njih lično, već i njihovih porodica.

Atentatori i zaverenici

U poslednje vreme novinari se najčešće napadaju kao izdajnici i plaćenici ‒ u „Informeru“, „Srpskom telegrafu“ i na TV Pink, kao šampionima prorežimskog medijskog angažmana. Na tom su se spisku našli pre svega urednici i novinari CINS-a, BIRN-a i KRIK-a, ali i novinari N1, „Vremena“ i drugih medija koji su dobijali novac na sasvim legalnim i transparentnim konkursima međunarodnih organizacija i institucija.

Omiljena ličnost tabloida u tom kontekstu svakako je Vukašin Obradović, koji je više puta označen kao zaverenik, osoba sumnjivog morala, ili čovek koji nema „ništa protiv ubistva Aleksandra Vučića“. Nakon Obradovićevog štrajka glađu i najave gašenja novina „Vranjskih“, tabloidi su se utrkivali u pričama koliko je miliona i triliona dinara on „dobio od države“, sve u pokušaju da objasne kako nema nikakvih razloga za štrajk. Taj slučaj, međutim, na najbolji način ilustruje da u napadima na novinare igru zapravo ne vode tabloidi, već oni koji ih i inače kljukaju poluinformacijama i raznim konstrukcijama. Priču o dobijenim milionima (iz koje su zgodno izostavljeni ključni podaci) prva je plasirala premijerka Ana Brnabić, da bi njene teze dodatno razradili agilni tabloidni izveštači. Isto tako, taj slučaj pokazuje i koliko su medijski napadi ozbiljni i koliko i kako utiču ne samo na osobu koje se direktno tiču, već i na njene bližnje. Na ročištu povodom Obradovićeve tužbe protiv „Informera“, on je 30. novembra ove godine svedočio da je zbog pisanja tog tabloida da radi „u interesu Šiptara“, kod jednog broja ljudi u njegovom okruženju „stvoren privid“ da on zaista radi u interesu Albanaca, odnosno „protiv Srbije“ i „interesa države i naroda“.

Iako zabrinjavajući, takvi navodi izgleda da preterano ne zanimaju srpsko pravosuđe. Za razliku od tužbi povodom povrede časti i ugleda, tužbe zasnovane na fizičkoj i svakoj drugoj opasnosti u koju je doveden targetirani pojedinac ‒ po pravilu se odbijaju, ili se ta dimenzija uopšte ne uzima u obzir. Kada su upravo Obradović i grupa aktivista, glumaca i novinara označenih kao osobe koje kuju zaveru za ubistvo Aleksandra Vučića, podneli krivičnu prijavu protiv urednika „Informera“ i više drugih medija, tužilaštvo je tu prijavu odbacilo uz obrazloženje da „nema osnovane sumnje da su prijavljena lica izvršila navedena krivična dela“. Iako su navodni „zaverenici“ lično svedočili i objasnili kakve sve probleme imaju zbog stavljanja medijske mete na čelo ‒ tužilaštvu to jednostavno nije bilo dovoljno.  „Štampanjem naših fotografija i imena ispod naslova ʼKREĆE UBIJANJE VUČIĆA!ʽ i ʼZAVERA PROTIV VLASTI U SRBIJIʽ, ʼInformerʽ je faktički štampao naše poternice. Takođe, teza o zaveri je naširoko razglabana, a poternice umnožavane u razgranatoj mreži režimskih medija – uključujući i TV Pink, sajt opskurne nacionalističke organizacije Zavetnici, dnevni list ʼPravduʻ i druge“, objasnili su podnosioci prijave. „Uvereni da sloboda govora i sloboda medija prestaju tamo gde počinje nečiji progon, kao javne ličnosti, novinari i aktivisti, preuzeli smo na sebe obavezu da ukažemo na odgovornost medija i novinara za iscrtavanje meta na nama, ili bilo kom drugom ko je juče ili danas osvanuo na naslovnim stranicama takozvanih tabloida. Odluka o odbacivanju naše krivične prijave, još jednom pokazuje da oni koji ʼdrugačije misleʽ i javno istupaju, u Srbiji ne mogu da računaju na pravdu, pravednost i ravnopravnost, i da svako nekažnjeno može da ih optuži za šta hoće“.

Slučajevi koji znatno lakše prolaze na sudu, i to u korist žalilaca, jesu oni u kojima se koriste, zloupotrebljavaju ili falsifikuju podaci iz njihovog privatnog života, kako bi se diskvalifikovao njihov profesionalni rad. U tom je smislu najznakovitiji primer Stevana Dojčinovića, kojeg režimski mediji i inače optužuju za sve i svašta (bez ikakve osnove i smisla, naravno), dok „Informer“ u martu prošle godine stavlja poseban akcenat na njegove navodne hobije ‒ pa čitav jedan tekst, recimo, posvećuje tezi da je „Dojčinović u najmanju ruku sumnjiva osoba kojoj se ne bi smelo bezrezervno verovati“, imajući u vidu njegove „sadomazohističke“ sklonosti. Kao „dokaz“ za tu tezu, priložene su mutne fotografije na kojima je navodno prokaženi novinar koji visi s tavanice, na nekakvim sportskim spravama, odnosno procedura u kojoj mu „na živo, bez anestezije“ kukama buše kožu kako bi ga „okačili na čekrk“, dok je posprdno navedeno kako sam Dojčinović ovo objašnjava kao ekstremni sport.

U kontekstu drugih optužbi s kojima je u prorežimskim medijima suočen urednik KRIK-a (da je saradnik narko-lordova, narkoman i sl.), ovaj detalj na prvi pogled i nije toliko važan, tim pre što te kuke i plafon zaista jesu sport. Ali ako samo pomislimo šta o nekom tamo čoveku koji visi s plafona i navodno uživa u bolu može da pomisli prosečan čitalac „Informera“ ‒ inače zadojen mržnjom prema svemu što je na bilo koji način „drugačije“ ‒ stvar dobija potpuno novu dimenziju.

Ukoliko nemaju baš ništa „sočno“ da (zlo)upotrebe protiv novinara čija se delatnost ne dopada aktuelnom režimu, državni bilteni u formi dnevnih listova i televizija rado posežu za paušalnim optužbama o prihodima ili partijskoj pripadnosti prozvanih kolega: tako su kao „žuti“, licemerni ili puni para optuženi mnogi novinari RTS-a, ili grupa koleginica koja je tokom predsedničke kampanje podržala suprugu Vuka Jeremića ‒ inače bivšu novinarku Natašu Jeremić, tada optuženu za veze s narko-kartelima. Navodno „licemerje“ koleginica čak je doživelo i svojevrsnu renesansu nakon što se dogodio napad pripadnika Dveri na dve novinarke TV Pink: tada su koleginice Nataša Mijušković, Antonela Riha i Jelena Obućina, uz najgrublje reči i kvalifikacije, prozvane zato što podržavaju jednu koleginicu, a ne podržavaju dve druge (?!).

Elegantno i sa stilom

Posebnu vrstu medijskih napada na novinare predstavljaju oni profesionalno znatno elegantniji od pomenutih tabloidnih, koji su upućeni drugoj ili drugačijoj medijskoj publici, ali su za novinare o kojima je u njima reč takođe dugoročno opasni. U tom smislu, zapamćena je višemesečna hajka „Politike“ na Komisiju za žalbe Saveta za štampu, odnosno na njene pojedine članove i članice ‒ uključujući potpisnicu ovog teksta. Nakon što je Komisija donela odluku da je „Politika“ u tekstu o finansijskim primanjima pojedinih medija i nevladinih organizacija prekršila Kodeks novinara Srbije, bar jedan tekst nedeljno bio je posvećen profesionalnim kapacitetima ili ponašanju onih koji su učestvovali u donošenju takve odluke. Nisu to bili tekstovi tipa „Informerovih“, daleko od toga, ali su u delu javnosti i te kako urušili imidž Saveta za štampu, pa i ugled prozvanih.

Ovoj vrsti medijskih priloga pripada i nedavna analiza Ljiljane Smajlović u listu „Nedeljnik“, posvećena nastupu Grupe za slobodu medija na regionalnoj medijskoj konferenciji u Tirani, održanoj 9. i 10. novembra. Tu su učesnici konferencije proglašeni „pozerima u crnim majicama“, što je nekim čitaocima sigurno bilo vrlo zabavno, ali su istovremeno, vrlo tiho i elegantno, stavljeni u kontekst dodvoravanja Evropskoj uniji (a u Tirani su radili upravo suprotno) i stranim silama uopšte.

Legitimno je i po slobodu govora poželjno da u javnoj sferi postoje različiti stavovi o određenim pojavama i događajima, ali se u tim slučajevima zaboravilo na važne činjenice, na kontekst, na kompletnu sliku, a kolegama su istovremeno zakačene ozbiljne optužbe i kvalifikacije.

U priči o medijskim hajkama na novinare, veoma je zanimljiva činjenica da se redovno iznalaze „sveži“ i do tada nezabeleženi razlozi za progon. Tako se baš ovih dana ‒ u nedostatku novih teorija o zaverenicima, atentatorima, narkomanima, izdajnicima, plaćenicima ‒ desilo da je novinarka N1 Marija Antić stradala zbog pitanja koja je postavljala humanitarcu i desničaru Arnou Gujonu. Sam Gujon, a odmah potom i tabloidi, uperili su prstom u novinarku jer je insistirala da joj objasni svoju političku, ultradesničarsku biografiju. Od medija, prvi je reagovao portal Telegraf.rs koji je objavio naslov „SRAMAN INTERVJU: VODITELJKA HTELA DA PREDSTAVI NAJVEĆEG HUMANITARCA KAO FAŠISTU“, a sledio ga je „Informer“ s tvrdnjom da je „FRANCUSKI HUMANITARAC NA METI AMERIČKIH PLAĆENIKA! CIA TV N1 NAPALA PRIJATELJA SRBA!“

Sve to, garnirano je sočnim komentarima čitalaca, što ‒ uz već zahuktalu kampanju na društvenim mrežama ‒ predstavlja ozbiljnu pretnju po bezbednost novinarke Antić.

Jasno je da iza medijskih hajki na novinare stoji politička volja ‒ želja vladajuće elite da žigoše, iscrpi i zastraši sve kolege koje se usude da postave pitanje, da pišu, izveštavaju, istupe drugačije od prorežimskih medija. Isto tako, jasno je da u vremenu prilične medijske napetosti, svaki sličan napad dovodi u konkretnu, fizičku opasnost sve označene i isprozivane novinare, ili u najmanju ruku dovodi u pitanje njihov dalji rad i integritet.

Zahvaljujući svemu tome, upravo medijske hajke slobodno mogu da se svrstaju u jedan od najvećih problema koji muče novinare i novinarstvo u Srbiji. One više nisu izdvojeni incidenti, nešto što se povremeno desi. Naprotiv, hajke su svakodnevica, pojava na koju je javnost navikla i večita pretnja nad glavom svakog novinara. Bar dok još ima novinara spremnih da brane svoje stavove i pravo da ih iskažu, bez obzira na to kakvu i koliku medijsku „slavu“ time stekli.

eu

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Regionalna platforma za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara na Zapadnom Balkanu uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj ovog tekst je isključiva odgovornost Nezavisnog udruženja novinara Srbije i autora i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.