BEOGRAD, 16.10.2018. – Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, pojašnjavajući inicijativu za uvođenje bezbednosnih procena ugroženosti pojedinih novinara, kaže da je svoju zabrinutost preneo i njima i onima koji bi trebalo da, prema opisu svog posla, reaguju. On navodi da je bezbednosna procena stvar slobodnog izbora novinara, a iz sopstvenog iskustva ističe da nikada nikome ne bi nametnuo život pod policijskom zaštitom.
Među novinarima saglasnost eventualno može da se postigne samo oko toga da novinarski posao u Srbiji odavno nije bezbedan. O tome šta (se može) preduzeti po tom pitanju, saglasnosti i dalje nema, a tu debatu umeju da opterećuju sumnje i rezerve, naročito prema inicijativama koje podrazumevaju da se država aktivnije uključi u poboljšanje bezbednosti novinara.
Tako je, na prvu loptu, prošao i predlog Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara i člana Stalne radne grupe za bezbednost novinara, da se, u cilju preventive, izvrše bezbednosne procene za istaknute novinare istraživače.
Može li uopšte država, od koje pojedini novinari veruju da i dolazi najviše opasnost, uspešno da umanji ili eliminiše bezbednosne rizike, samo je jedna od dilema koju je Matićeva izjava iznedrila.
Sa Veranom Matićem razgovarali smo o njegovom predlogu, o tome šta ga je motivisalo da izađe s idejom o bezbednosnoj proceni, kako bi se ona obavljala i kako bi eventualno preduzete mere uticale na život i rad samih novinara, kao i da li postoji šansa da novinarska branša ipak prihvati njegovu ideju.
„Predlog da se urade bezbednosne procene nisam izneo tek tako“, kaže Matić u intervjuu za Cenzolovku. „Moja procena je da do sada nismo imali nijednu preventivnu aktivnost. I sâm sam se susretao sa karikiranjem upozorenja da postoje problemi i ozbiljne pretnje. A onda se u regionu i EU dogode ubistva na svakih nekoliko meseci, i to ubistva novinara koji su deo međunarodnih istraživačkih mreža, čiji su predstavnici i kod nas među najizloženijim, kada je reč o direktnim pretnjama, satanizaciji itd.“
Cenzolovka: Izneli ste taj predlog prošle nedelje članovima Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Kakva je bila njihova reakcija?
Matić: Na osnovu reakcije članova SRG i dela javnosti, shvatio sam da je moguće da je deo nesporazuma nastao zbog toga što ja krećem od sopstvenog iskustva osobe koja je bila pod zaštitom. Očito je bilo potrebno da detaljnije objasnim šta sam pod tim mislio. Mislim da su članovi grupe bili malo zatečeni, neko je odmah pomislio na policijsku zaštitu, a predstavnik policije bio je iznenađen i predložio je da dovedemo stručno lice iz MUP-a, koje bi objasnilo kako i u kojim situacijama se radi bezbednost.
Kada govorim o bezbednosnim procenama, govorim iz perspektive nekoga ko ima iskustvo. Život Brankice Stanković i moj život. Životi naših porodica ozbiljno su narušeni policijskom zaštitom. Nikome to ne bih poželeo. I nikome ne bih nametnuo život pod policijskom zaštitom.
Ono što nam se dogodilo je nepovratno, to ne možemo ničim popraviti. Prvi bih mogao da budem veoma ljut na one koji su procenjivali moju bezbednost. Ali nikada ne mogu biti siguran da li je time sprečeno ugrožavanje mog života ili života Brankice Stanković. Ono što smo mogli da vidimo od dokumenata bilo je jako zabrinjavajuće.
Cenzolovka: Jedna od nedoumica u javnosti jeste i ta da li bi se bezbednosna procena radila u saradnji s novinarima ili mimo njihovog znanja.
Matić: Bezbednosne procene za Brankicu Stanković i mene bile su urađene bez našeg znanja. To nisu ni bile bezbednosne procene, već reakcija na direktnu pretnju koja se pojavila u komunikacijama.
Ako tražimo bezbednosnu procenu za neke naše kolege, onda to nije isto. Mi želimo da proverimo stanje bezbednosti. Ono se utvrđuje tako što se traže sve bitne informacije koje postoje u aktivnostima bezbednosnih institucija u tom trenutku, i u nekom periodu za koji se traži bezbednosna procena.
Uvek imamo opcije, ne moramo da tražimo procenu, možemo da prikupimo podatke i kažemo: u odnosu na ove podatke, tražimo da se ciljano sprovede bezbednosna procena samo za taj aspekt aktivnosti. Možemo široko da postavimo pitanje.
Moja ideja je, ako mislimo da smo ugroženi kao profesija, sa svim novim izazovima ili onim izazovima koji nisu prepoznatljivi u vlasti, da je važno da postavimo ciljana pitanja i da se onda kasnije oslanjamo na pretpostavke i odgovore vlasti.
Kada je reč o bezbednosti novinara, nemoguće je obavljati bilo kakav posao samo u ime institucija ili samo u ime novinara. Neophodna je tesna saradnja, a ako toga nema, kao i uspostavljanja poverenja, onda je besmisleno raditi na zajedničkim modelima.
Mislim da je bilo važno da se stvori operativni aparat koji će biti 24/7 dostupan svakom novinaru i medijskom radniku, sa snažnom advokatskom podrškom, koji bi ohrabrivao svaku vrstu reakcija, i obezbedio garantovanu besplatnu pravnu beskonačnu podršku.
Neka udruženja nisu želela institucionalizaciju. Mislim da je to i danas nerešiv problem, bez obzira na odmrzavanje učešća udruženja u radnoj grupi za bezbednost.
Cenzolovka: Ako je vaša izjava verno preneta u intervjuu B92, ta procena bi se radila samo za „istaknute istraživačke novinare“. Postoji li naročit razlog zašto ste samo njih izdvojili?
Matić: Kada sam govorio o „istaknutim istraživačkim novinarima“ govorio sam u simboličkom smislu. Odatle svakako treba početi sa bezbednosnom procenom pošto su u pitanju koleginice i kolege za koje znamo da često rukovode i timovima koleginica i kolega i na lokalu i širom Srbije, i najbolje znaju ko pored njih u njihovim timovima treba da bude deo neke vrste bezbednosne procene. Naravno, ne mislim da na njih ekskluzivno treba ograničiti tu vrstu preventive.
Od četiri ubijena novinara/novinarke u poslednjih godinu dana, znamo da su troje ubijeni dok su radili na temama međunarodne korupcije, EU pronevera… To su radili u okviru međunarodnih mreža novinara istraživača, koji se ne prepoznaju u potpunosti kao novinari medija. Posle svega toga ili možemo da ćutimo ili da kažemo da smo zabrinuti za srpske verzije Dafne sa Malte, Marinove iz Bugarske ili Kucijaka iz Slovačke.
Za ubistvo Dafne Karuana Galicije, dugo je pripremana likvidacija kroz zastrašivanja postavljanjem požara u porodičnu kuću, kroz 57 sudskih tužbi, zamrznute bankovne račune, hapšenja, ispitivanja poreske uprave. Sve je prošlo nekažnjeno.
Dugo se bavim istragama ubistava novinara i shvatam koliko je važna nekažnjivost za ubistva novinara, i za preventivu. Preventiva ima smisla ako se radi tako da ne dođe do najgoreg, ubistva novinara. Moj predlog je upravo to da mnogo više energije upotrebimo za preventivu, pre nego što se bilo šta ozbiljnije dogodi.
Cenzolovka: Da li ste imali u vidu konkretnu opasnost za nekog novinara?
Matić: Veoma sam zabrinut za vrlo konkretne novinare. I to sam saopštio i njima i onima koji bi trebalo da, prema opisu svog posla, reaguju. I da utvrde da li postoje razlozi za moju zabrinutost. Mislim da je bolje da ja podignem uzbunu i pogrešim, nego da niko ništa ne uradi i da se dogodi nešto loše. A imam izvesno lično iskustvo kao oblik kredibiliteta.
Suprug Ane Politkovske jednom je rekao svojoj ženi da je ono što je ona radila „alarm za pravdu“, a ne „novinarstvo“. A, nažalost, njenom surovom likvidacijom dogodio se alarm, da je njen slučaj alarm za nekažnjivost za zločine počinjene protiv novinara.
Nisu samo istraživački novinari moguća meta. Vidimo nasilje i prema novinarima koji rade za lokalne novine, portale, regionalne agencije… O svakom slučaju moramo razgovarati, kao i o preventivnim inicijativama.
Cenzolovka: Da li možete da pojasnite – ko i na osnovu čega inicira vršenje procene i kako se ona obavlja? Da li je opravdana bojazan novinara da bi oni sami, odnosno njihove komunikacije mogli biti „pod nadzorom“ i da bi time, pored ostalog, bila ugrožena njihova komunikacija sa izvorima?
Matić: Kada sam izneo predlog, odmah se pomislilo na najdrastičniji oblik policijske zaštite i priču o izvorima itd. A ja uopšte nisam o tome razmišljao, jer je to najdrastičniji oblik zaštite koji uglavnom ne dolazi od predložene provere bezbednosti – ona se događa onda kada se dobiju određene informacije za urgentne reakcije.
Moja je ideja da udruženja i pravni timovi koji brane novinare kažu kakve su njihove procene prema stepenu ugroženosti, pretnjama, činovima… da iznesu ko su najugroženiji novinari i urednici, odnosno vodeći ljudi udruženja. Stepen pretnji i nekažnjivost govori nam o tome da su moguće drastičnije aktivnosti. Da li bezbednosne institucije imaju slično ili različito viđenje.
Količina, drastičnost i učestalost pretnji Nedimu Sejdinoviću… nisam brojao, ali mislim da je on među najizloženijima. I ulaz u prostor u kojem radi (Nezavisno društvo novinara Vojvodine, op. a.) izložen je čestom skrnavljenju.
Veoma česte pretnje prepune govora mržnje nose sa sobom puno agresivnosti po različitim temama, od brojanja krvnih zrnaca, izgleda, stereotipa o politici koju zastupa, plaćeništvu… I sami po sebi proizvode zabrinutost.
Kada se tome doda slična retorika nekih predstavnika vlasti na zvaničnim forumima, dobija se „eksplozivna masa“ na koju je moguća reakcija nekoga ko ima psihičke probleme, nekoga ko bi se dokazivao kao „patriota“, nekoga ko bi planski želeo da nanese dodatnu štetu imidžu zemlje.
Ako tako zgusnute informacije pokažu ponavljanje određenih matrica, verujem da bi mogao da se napravi ozbiljniji nadzor nad ulazom u prostorije, kako bi se identifikovali i sankcionisali oni koji skrnave tablu na ulazu i sam ulaz… I da se utvrdi ko su ti ljudi, da li su možda predstavnici grupa koje generalno predstavljaju društvenu opasnost.
Ako bi se utvrdilo da postoji opasnost po ličnu bezbednost, postoji niz opcija – izbegavanje situacija u kojima bi se mogao dogoditi napad, angažovanje privatnog obezbeđenja… Verujem da bi se za tako nešto dobila podrška različitih organizacija koje se bave bezbednošću novinara (koji za drastičnije slučajeve imaju i sigurne kuće). Tek u drastičnom obliku pretnje dobija se policijska zaštita.
Uvek, opet, postoji mogućnost da policijsku zaštitu odbijete, a onda sistem mora da pronađe način da zaštiti život novinara. To znači da štićenje ne bi bilo personalizovano uz telo štićenog, već sa većim brojem aktera, sa veće distance, manje primetno.
Bezbednosnim procenama, na neki način, pokreću se i institucije sistema da razmišljaju i u ovim kategorijama, obavezuju se.
|
PRIMER ŠVEDSKE I HOLANDIJE Prošle godine je Švedska usvojila dokument „U odbranu slobode reči“ i na osnovu njega „Mere protiv izloženosti novinara, izabranih predstavnika i umetnika pretnjama i mržnji“. Napravljena je analiza o stepenu širenja mržnje i pretnji prema svim učesnicima u javnoj komunikaciji, zabeležen visok zabrinjavajući stepen koji stvara preteću društvenu klimu, i doneli su niz mera kojima bi prevenirali, zaustavili taj proces. (Konstatovane su promene u prirodi medija, tehnologijama, nova uloga društvenih medija, građana-novinara, promene koje su donele migracije stanovništva…) Predložene su izmene zakona u više oblasti, uvođenje novih krivičnih dela, pooštravanje kaznene politike. I to se realizuje. I u Švedskoj imamo nekoliko novinara pod policijskom zaštitom 24/7, nekoliko novinara u sigurnim kućama, povišenu policijsku pažnju prema nekim medijskim kućama… Mislim da je to pravi put. Ne verujem da će kroz proces pisanja medijske strategije ili kroz pregovore Tima za pregovore novinarskih udruženja sa predstavnicima Vlade doći do ovakvog direktnog sveobuhvatnog pristupa. Nijednom procesu nije prethodila stručna visokokredibilna analiza stanja koje treba rešiti strategijom ili pregovorima. U Holandiji su predstavnici Udruženja novinara i policije procenili da postoje ozbiljne pretnje uglednim novinarima i redakcijama, i napravili su izveštaj „Preteća klima“, iz toga izvukli zaključke da pretnje mogu dovesti do toga da novinari izbegavaju određene teme. Napravili su Radnu grupu za agresiju i nasilje nad novinarima, sličnu našoj Stalnoj radnoj grupi… Da nije napravljena toliko duga pauza u radu Stalne radne grupe za bezbednost novinara, verujem da smo mogli do danas da imamo neophodne analize i predloge mera za prevenciju. Još uvek se očekuje da neka udruženja odmrznu svoje članstvo u ovoj radnoj grupi. |
Cenzolovka: Institucije sistema prema kojima upravo novinari ne gaje previše poverenja…
Matić: Pošto vidim da ima mišljenja da same institucije sistema predstavljaju najveću opasnost za novinare, vredelo bi i takve tvrdnje dobro argumentovati i pronaći način da se dobije kredibilni tim za procenu bezbednosti.
Naravno, uvek je moguće angažovati i stručnjake u koje bi se imalo poverenje, postoje i ovlašćene agencije, postoje međunarodni eksperti.
Moguće je da se dogovorimo oko stvaranja nekog našeg komiteta za zaštitu bezbednosti novinara (kao što je američki), pa da stvorimo ekspertski tim za bezbednost itd.
Kada je reč o strategijama kojima će se štititi bezbednost novinara, nije jedino moguće rešenje bezbednosna zaštita 24/7. Moguće je vršiti nadzor koji bi predstavljao zaštitu samo u određenim situacijama koje se mogu unapred proceniti kao bezbednosno problematične, ili samo na određenim lokacijama…
Naravno, moguće je i odbiti bilo kakvu policijsku zaštitu. Ali je jasno da je veoma važno da svi zajedno dokumentujemo procenu po kojoj je moguće da se dogodi nešto loše našim kolegama.
Kada je reč o tome kako je u tim okolnostima moguće viđati se sa izvorima, verujem da bi trebalo da razgovarate sa Brankicom Stanković i njenim saradnicima. Mislim da je menadžment B92 pronašao odličan mehanizam da se omogući evolucija istraživačkog novinarstva, bez obzira na nove ograničavajuće okolnosti (pojačali smo istraživački tim, izvršili preraspodelu obaveza, Brankicu fokusirali na uredničke obaveze, i povećali sredstva za rad redakcija).
S jedne strane, imali smo državne bezbednosne mehanizme, a sa druge – naše. Sve je to bilo veoma komplikovano iskustvo, jer nismo imali neki model za poređenje, ali uspeli smo da sačuvamo živote, bez obzira na procene koje nisu dolazile samo od MUP-a.
Način organizacije i funkcionisanja unutar B92 (i ono što smo interno preduzimali kako bismo normalno i neopterećeno radili svoj posao) vrlo detaljno je opisala Brankica Stanković u knjizi „Insajder, moja priča“.
Cenzolovka: Kad pojedini i upravo istraživački novinari javno iskazuju nepoverenje prema MUP-u koji bi tu procenu trebalo da obavi, obrazlažu to uverenjem da im najveća opasnost preti upravo od države, odnosno njenih funkcionera, od kojih najviše i kreću kampanje blaćenja i targetiranja, te njihovih medijskih satelita koji te pretnje šire. Jesu li novinari najviše ugroženi upravo od države i koje im opasnosti još prete?
Matić: Istraživački novinari bi trebalo da sami predstave svoju poziciju i moguća rešenja za probleme pretnji i pritisaka, bilo da dolaze od predstavnika državnih institucija, bilo da je reč o poremećenim osobama zatrovanim mržnjom ili o nekom trećem.
Svakako, i za mene su najviše zabrinjavajuće one koje dolaze od predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti i predstavnika nadležnih institucija jer bi svi oni morali da rade nepristrasno i u smeru stvaranja demokratskog društva, zasnovanog na osnovnim postulatima demokratije, slobode štampe, slobode govora.
Kada je reč o bezbednosti, voleo bih da čujem predloge istraživačkih novinara kako praktično unaprediti njihovu bezbednost. Kao i da vidimo šta su mogućnosti u konkretnim slučajevima. Ako nema poverenja i želje da se radi na obezbeđivanju bezbednosti, onda verovatno ne bi trebalo da gubimo vreme. I da se na potpuno novim nivoima traže rešenja.
Više bih voleo da se u telima koja razmatraju bezbednost novinara nalaze novinari koji su direktno izloženi bezbednosnim rizicima, akcijama blaćenja i targetiranja, a ne samo predstavnici udruženja, jer verujem da bismo onda bili produktivniji…
Izuzetno je važno stvaranje društvene klime, a naša je snažno politički polarizovana. Govor mržnje, pretnje, stvaranje netolerantne klime, ne mogu se drugačije sprečiti osim društvenim dogovorom glavnih aktera.
Cenzolovka: Šta očekujete da će se desiti s vašom inicijativom?
Matić: Svakako bi prvo trebalo u okviru medijske zajednice da pričamo o bezbednosti novinara. Imam utisak da, pored toga što je ta zajednica razjedinjena, i oni koji bi mogli da budu ugroženi nemaju puno poverenja u udruženja.
A svakako bi bilo važno da neka inicijativa krene od onih koji su sistemski ugroženi. Mislim na trend o kojem govorimo, a koji je dominantan u Evropi.
Na drugom mestu su oni novinari i redakcije koji ne pripadaju grupaciji istraživačkih, ali su pod pritiskom široke lepeze ometanja rada, ugrožavanja egzistencije…
Kada je reč o Stalnoj radnoj grupi, mislim da će još neko vreme biti važniji pravilnici o radu i slično, i da ćemo još čekati na neki konsenzus oko ove teme.
Mislim da nije teško stvoriti nacionalni konsenzus o tome da treba da postoji tehnička koordinacija svih aktivnosti koje treba da pomognu stvaranju uslova za prevenciju. Da kompetentni pravni tim radi na SOS telefonu koji je direktnim linijama komunikacije povezan sa predstavnicima tužilaštva, policije, udruženja…
Sa snažnom advokatskom podrškom koja je besplatna. Sa jasnim preporukama o tome šta treba svaki novinar da učini ako dobija pretnje, ima probleme itd. To može da se uradi potpuno novim sporazumom na osnovu kojeg je osnovana Stalna radna grupa, ali ne vidim tu zainteresovanost.
Zatim – osnivanjem institucije zaštitnika novinara koji bi nezavisno funkcionisao u odnosu na vlast, stvaranjem komiteta za zaštitu novinara, oko kojeg bi se stvarao profesionalni konsenzus kada je reč o pretnjama, i o bezbednosti, sa nezavisnim izvorima finansiranja svih aspekata i procena bezbednosti, zaštite, sigurnih kuća itd.
Mislim da bi svaku od ovih opcija bilo moguće veoma lako i veoma brzo realizovati kada bi postojao dogovor između novinara, udruženja itd. Pa potom, dogovor sa predstavnicima vlasti, pa sa predstavnicima međunarodne zajednice…
Ovo je jedinstven trenutak. Ako se propusti, moguće je da dođemo u situaciju Mađarske ili nekih drugih zemalja koje su postale punopravne članice EU, i da više nema ubedljivih načina da se stvore mehanizmi i institucije koje će garantovati bezbednost novinara, više nego što je to uobičajeno, više od bilo kojeg proseka.