BEOGRAD, 15.03.2018. – Novinar koji se usudi da razotkrije prevaru ne mora da se boji samo za reputaciju i bezbednost, već i za sam život. Srbija je, izgleda, na tom planu bliža Slovačkoj nego na mapi. Ako se Evrope po sigurnosti novinara nalazi na nizbrdici, onda u našem autobusu pravne države za volanom nema nikoga, a kočnice ne rade.
Novinari su sa razlogom na glasu po kuknjavi na sopstvenu profesiju. Vešti kakvi jesu, uspevaju da ubede i druge, što povremeno rezultira bizarnim top-listama najstresnijih poslova, na kojima čovek može da nađe novinara, ali ne i rudara, grobara ili deminera. I sve bi to bilo u redu, zgodno za šalu, da nema mafija, državnih i nedržavnih, koje za šalu ne znaju. Ubistva slovačkog novinara Jana Kucijaka i njegove verenice Martine Kušnirove, oboje 27-godišnjaka, kao i oktobarsko ubistvo malteške novinarke Dafne Karuane Galicije, podsetila su Evropu da pravo na informisanje nije upitno civilizacijsko dostignuće samo u Siriji ili Meksiku.
“Do prošle nedelje slovački su novinari radili u okruženju manje ili više sličnom onome u drugim zemljama Evropske unije. Prećeno im je, usmeno i pismeno, a mnoge su i državni zvaničnici ismevali na konferencijama za štampu. Bilo je čaura ili belog praha nepoznatog porekla u kovertama, a jednom mom prijatelju – istraživačkom novinaru iz konkurentskog izdanja – na kućnom pragu je osvanula čak i mrtva mačka u vreći. Ubistva Jana Kucijaka i Martine Kušnirove, međutim, prelivaju čašu. Biću veoma otvoren – razgovarao sam sa brojnim kolegama i ozbiljno smo zabrinuti za svoju bezbednost. Nismo, doduše, toliko zabrinuti da bismo prekinuli posao pokojnog kolege Jana. Naposletku, ne mogu nas pobiti sve”, kaže za NIN Martin Pastjerovič, direktor izdavačke kuće za koju je Jan Kucijak radio.
Smrtnu kaznu Kucijaku su po svoj prilici doneli tekstovi o ‘Ndrangeti, kalabrijskoj kriminalnoj družini koja je, kažu poznavaoci, na prelazu vekova preuzela primat od slavnije sicilijanske Koza nostre i napuljske Kamore, a u Slovačkoj učestvovala u proneveri novca iz fondova Evropske unije. Ni uz najbolju volju neće biti lako utvrditi ko je u toj mreži državnog i nedržavnog kriminala presudio slovačkom novinaru, ali u Bratislavi je svakako zemljotres. Premijer Robert Fico je ponudio milion dolara u gotovini za bilo kakvu informaciju koja bi odvela do ubica, a i sam se prži na ne baš tihoj vatri. Morao je da suspenduje dvoje saradnika koji se sumnjiče za veze sa mafijom, građani, opozicija i međunarodna zajednica mu traže glavu ministra unutrašnjih poslova, ministar kulture mu je podneo ostavku, koalicioni partner preispituje podršku, a predsednik Andrej Kiska predlaže temeljnu rekonstrukciju vlade ili prevremene izbore.
“Prošlog petka je skoro 40.000 ljudi marširalo slovačkim, češkim i svetskim ulicama. Tako obimnu reakciju javnosti ovde nismo videli od Plišane revolucije 1989”, dodaje Pastjerovič.
Martin Pastjerovič zaključuje opaskom da se u centralnoj Evropi pritisak vlada, oligarha, mafija i sličnih družina povećava.
“U Slovačkoj smo prešli granicu, i sada novinar koji se usudi da razotkrije prevaru ne mora da se boji samo za reputaciju i bezbednost, već i za sam život.”
Srbija je, izgleda, na tom planu bliža Slovačkoj nego na mapi. Ako već koristimo metaforu prelaska nekakvih granica ili ivica, i ako nam je kontekst nizbrdica, na kojoj se u Evropi nalazi sigurnost novinara, onda u našem autobusu pravne države za volanom nema nikoga, a kočnice javnog mnjenja ne rade. I to kažu drugi. To kaže, recimo, Metju Karuana Galicija, sin ubijene malteške novinarke, dobitnik Pulicerove nagrade.
“Metju je na konferenciji Evropske federacije novinara u Gdanjsku izneo strašno upozorenje, da je u Srbiji ,savršena oluja’, da sve ukazuje na to da će se sledeće ubistvo novinara u Evropi verovatno dogoditi u Srbiji”, kaže Maja Vasić Nikolić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koja je učestvovala na pomenutoj konferenciji.
Maltežanin je govorio nekoliko dana pre ubistva Jana Kucijaka i Martine Kušnirove. Slovaci ili Italijani, sad je svejedno, preduhitrili su Srbe, ali zloslutnih novinarskih meteorologa ima još.
“Predsednik Evropske federacije novinara Mogens Bliher Bjeregard rekao je da nešto mora da se uradi što pre; pre nego što neko zaista nastrada u Srbiji. Kada to kaže neko ko je slušao svedočenja naših novinara i razgovarao sa predstavnicima naše države, to je valjda opomena za društvo.”
Metju Karuana Galicija znake oluje vidi u agresiji političara, kampanjama blaćenja i pretnjama. NUNS-ova zbirka podataka kaže da brojka prijavljenih nevolja srpskih novinara od 2013. neprekidno raste. Od 23, preko 36, 58 i 69, do 92 prošle godine. Zanimljivo je da je prijavljenih fizičkih napada od 2015. manje – dvanaest, pa devet, pa šest – ali to naravno ne svedoči o cvetanju građanskih prava, već o nešto sofisticiranijoj tehnici, jer je prijavljenih pritisaka srazmerno daleko više – 2014. ih je bilo devet, prošle godine 62. Broj prijavljenih pretnji je, nakon što se skoro duplirao 2015, sada stabilan.
Što se pak tiče agresije političara, za srpske režime tradicionalno nema razlike između kritike i politike.
“Novinari se tretiraju kao politički protivnici. Kada je istraživački rad kritika režima, što najčešće jeste, režim to zove političkim mišljenjem, a ne radom u javnom interesu. Vulinova partija iz dan u dan je prozivala Stevana Dojčinovića iz KRIK-a da je narkoman, a Ana Brnabić je ,razumela Vulinovu emotivnu reakciju’. Takvo ponašanje, dakle, ne da nije osuđivano, već je gajeno”, podseća Maja Vasić Nikolić.
Spisak ovakvih agresija i kampanja blaćenja popunio bi i ovaj i narednih nekoliko brojeva NIN-a, pa se treba umesto toga osvrnuti na emotivne reakcije; ne premijerke i ministra, već novinara. Šta se dešava kada, recimo, Nedim Sejdinović dobije toliko pretnji da mu tužilac traži da sam izabere deset najinteresantnijih?
“Novinari koji su meta napada, koji se dan za danom pojavljuju na naslovnicama najčitanijih tabloida i televizije Pink, pitaju se, naravno da li uopšte žele da se i dalje bave tim poslom. Tamara Skroza kaže „Neki mi na pijaci daju podršku, ali drugi me već sumnjičavo gledaju“. Porodice ih pritiskaju da odustanu zarad dobrobiti dece. Čak i kada novinar dobije 24-časovnu policijsku pratnju, život porodice iz korena se promeni kada policija zaista uđe i počne da proverava gde je najbolje sakriti se od snajpera. Vladimir Mitrić već dvanaest i po godina živi sa policijskim obezbeđenjem, koje mu je dodeljeno kada ga je pretukao suspendovani policajac. Ako država dvanaest i po godina ne može da neutrališe pretnju…”
Srpski novinar, pritom, ne može da računa na snažnu potporu javnog mnjenja. Jeste se srpsko novinarstvo, posmatrano skupno, mnogo potrudilo da zasluži okretanje leđa, ali to ga okretanje neće učiniti boljim.
“Građani to više ne prepoznaju kao bitno. U Slovačkoj su hiljade ljudi protestovale, a kod nas građani ne vide ovakve napade kao udar na njihovo pravo da budu informisani, da donose odluke o svojoj budućnosti”, zaključuje Maja Vasić Nikolić.
Nakon svega toga sledi, naravno, samocenzura. Na pomenutoj konferenciji u Gdanjsku jedno se predavanje bavilo i tom psihičkom nizbrdicom kod evropskih novinara koji su napadani. “Bio sam nervozan kada je trebalo da ponovo pišem o istoj temi”; “Izostavio sam neke podatke”; “Oprezan sam kada treba da radim druge jake priče”, to su uzorci njihovih samouvida. Trećina je ublažavala “osetljive” priče, četvrtina zadržavala informacije, svaki šesti ili sedmi je odustajao. Jan Kucijak i Dafne Karuana Galicija nisu, i ubijeni su.