PODGORICA 17.07.2018. – Iako su neprofitni mediji oslobođeni uticaja države i biznisa i predvodnici su pluralizma u današnjim društvima, oni još nijesu uspjeli u potpunosti da obezbijede održivost i budu istinska alternativa javnim i komercijalnim medijima.
U postjugoslovenskim zemljama model medija civilnog društva nije previše rasprostranjen niti je razvijen sistem koji bi omogućio stabilno finansiranje i nesmetan rad novinara. Taj model je jedino u Hrvatskoj donekle zaživio jer je najprije kroz program Nacionalne zaklade za civilno društvo, a onda kroz nadležnost Ministarstva kulture nekoliko godina izdvajan novac iz budžeta za rad neprofitnih medija. Međutim, promjenom vlasti i dolaskom HDZ-a dolazi i do ozbiljnih poteškoća, pa je i u ovoj zemlji finansiranje neprofitnih medija sada u zastoju. Zbog nedostatka sredstava bili su prinuđeni da vode „crowdfunding“ kampanje ili da obustave svoj rad.
Kolika je važnost postojanja ovakvih medija u zemljama koje se suočavaju sa polazirovanim medijskom scenom, porastom lažnih vijesti, uredničkim pritiscima na medije i lošom ekonomskom situacijom, opisuje Dinko Gluhonjić u knjizi “Mediji civilnog društva – uputstvo za upotrebu” koju je izdalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
“Oni su od velikog značaja za manjinsko, višejezično, regionalno i lokalno informisanje, ali i jedini su model medija koji može efikasno popuniti praznine u informisanju na lokalnom i regionalnom nivou, nakon gašenja ili najavljenih gašenja mnogih medija posle traljave privatizacije. Zbog toga treba neprestano raditi na ohrabrivanju novinara koji su ili ostali bez posla u procesu kontroverznih privatizacija ili ne žele da trpe cenzorske pritiske, da osnivaju medije civilnog društva i da uče o načinima kako obezbediti održivost takvih medija.(…) Takvi mediji, za razliku od komercijalnih i stranačkih medija, imaju agendu posvećenu javnom interesu u sferi javnog informisanja, što je jedna od ključnih stvari za proces demokratizacije zemlje, ali i za očuvanje osnovnih vrednosti novinarstva kao profesije. iako su dometi ograničeni“.
Upravo u tim ograničenim dometima leži dio problema. Njihov opstanak je i u Srbiji, na Kosovu, u Bosni i Hercegovini, Makedoniji, ali i u Crnoj Gori, mahom zasnovan na projektnom finansiranju koje im omogućava preživljavanje u određenom vremenskom periodu. Zato se u slučaju medija civilnog društva teško može govoriti o tradicionalnom, dnevnom novinarstvu, ali i o sigurnom poslu u kojem su obezbijeđena sva radna prava novinara.
MALO ZAPOSLENIH, MNOGO POSLA
Novinari koji rade u neprofitnim medijima nerijetko imaju honorarne ugovore uz koje im se ne plaća osiguranje, a rade i više od osam sati dnevno. Uz novinarski posao, često pišu projekte i rade sve ostale administrativne poslove koji su tipični za nevladine organizacije. Mediji civilnog društva u Srbiji uglavnom imaju po nekoliko zaposlenih i fokusirani su na određene teme. Dio novinara koji je bio prisiljen ili dobrovoljno odlučio da napusti javni sektor i komercijalne medije, odlučio je da preko neprofitnih medija pokuša da nastavi da se bavi svojim poslom. Nerijetko, takvi mediji se zasnivaju na entuzijazmu i strasti osnivača.
“Nama je ubijanje lokalnog medija bio podstrek da pokrenemo nešto svoje. U prvo vreme je funkcionisalo, ali smo u međuvremenu shvatili da moramo i od nečega da živimo. Medij još uvek radi, ekipe su se smenjivale, ali se uvek vrti dvoje- troje ljudi koji rade glavni posao. No, od ovoga zaista ne može da se živi. Neki projekti su nam prolazili, ali to nije dovoljno ni za približno pristojan život. Zbog toga smo prinuđeni da radimo nešto drugo što nema veze s novinarstvom. Ja se, recimo, danju bavim administracijom u jednoj firmi, a onda kad dođem noću kući – pišem. Pitanje je dokle je to izvodivo”, kaže naša sagovornica iz neprofitnog medija koja je željela da ostane anonimna.
Ni u Makedoniji nije bolja situacija. Samo dio portala ima profesionalan pristup novinarima: radnička prava se u potpunosti poštuju, imaju dostojanstvene plate, regulisan servis i druge zakonom garantovane operativne troškove, ali su uslovi rada polu-profesionalni, s obzirom na praksu da mnogi od tih portala rade u iznajmljenim stanovima.
“Prema sindikatima i profesionalnim udruženjima, radna prava u Internet medijima su na najnižem nivou u medijskoj industriji. Što se tiče organizovanja sindikata u internet medijima, stvari su ovde lošije, toliko da ih je teško upoređivati i sa mejnstrim medijima”, kažu sindikati iz Makedonije.
U online medijima u ovoj zemlji postoje određene specifičnosti, koje su drugačije od klasičnog novinarstva, jer ljudi koji u njima rade nisu nužno fizički prisutni u redakcijama, rade uglavnom na osnovu sporazuma o autorskim pravima, i najčešće su u prekarnom položaju.
„Nemaju sigurnost i ne mogu da se bore za svoja radna prava jer neki od njih u stvari nemaju posao, nego privremeni angažman koji, kao što je sindikat informisan, bude prekidan porukom preko mobilnog telefona”, kaže predsednica sindikata makedonskih novinara Tamara Čausidis. Mlada novinarka koja je za šest godina radila na nekoliko uticajnih portala, prenosi iskustvo eksploatatorskog odnosa vlasnika, koji su cijenjeni novinari sa dugogodišnjim iskustvom.
„Od kad sam u novinarstvu, nisam dobila naknadu za prekovremeni rad, vikende i praznike. Prava radnika se ne poštuju, a mi ih ni ne znamo. Osećamo se eksploatisanima“, kaže naša sagovornica.
NEJASNA LINIJA RAZGRANIČENJA MENADŽER – UREDNIK
Sa sličnim problemima se suočavaju i novinari neprofitnih medija u Bosni i Hercegovini koji ukazuju i na nedostatak jasne odvojenosti između uloga menadžera i urednika, što uveliko može da utiče na novinarsku nezavisnost.
„Na sastancima koji su namijenjeni novinarima za razmjenu ideja i mišljenja, pojavljuju se menadžeri neprofitnih medija, te je njihovu poziciju u takvim trenucima teško definisati“, smatra jedan od novinara iz BiH.
Taj problem prepoznaju i novinari u Srbiji koji smatraju da postoji unutrašnje nerazumevanje onih koji rade u civilnom sektoru prema samim novinarima i njihovoj profesiji. Nerijetko se menadžment nevladinih organizacija miješa u rad redakcije, ili se od novinara očekuje da rade i druge poslove potpuno nevezane za njihovu profesiju. Prema riječima naših sagovornika, čak i kad medijske kuće vode cijenjeni, nezavisni novinari, u redakcijama se odluke donose na vrhu. “Većina naših medija, bar onih koji se kite etiketom ‘nezavisni’, izuzetno su hijerarhijski ustrojeni i često se čeka odluka sa ‘vrha’ za temu kojom biste se bavili – naravno, ne političkog, nego uredničko-vlasničkog”, kaže jedan od novinara koji je bio zaposlen u nekoliko neprofitnih medija.
U slučaju problema sa menadžmentom i uredništvom, novinari neprofitnih medija nemaju od koga tražiti zaštitu.
“Vrlo bitna stvar u neprofitnim medijima je da na visokim funkcijama, kao što su direktor ili urednik, budu osobe koje su adekvatne da obavljaju te funkcije”, kaže novinarka koja je napustila neprofitni medij u BiH nakon što je postala žrtva mobinga, kao i brojne druge kolege iz te redakcije.
Naši sagovornici, ipak, smatraju da neprofitni mediji često sebi mogu dozvoliti potpunu nezavisnost od domaćih političkih elita, te su zaštićeni od ekonomskih pritisaka koji dolaze od oglašivača.
“U privatnim medijima, vlasnici se ponašaju kao mali bogovi – imao sam sreću da sam se jako kratko zadržao u privatnom sektoru, pa se nisam dugoročno izlagao ‘vedrenju i oblačenju’… Neprofitni mediji su možda i u najboljem položaju, jer privlače i kvalitetne profesionalce, te postoji novac, kao i prilika da se mediji specijaliziraju za ono što nam fali u javnim ili privatnim medijima – od istraživačkog novinarstva do factcheckinga”, kaže Aleksandar Brezar, koji je u svojoj dvije decenije dugoj karijeri imao prilike raditi za privatne, javne i neprofitne medije.
NEIZVJESNOST POSLA
Za razliku od BiH u kojoj ima donatorskog novca za medije civilnog sektora i u kojoj novinari neprofitnih medija često zarađuju više nego zaposleni u javnim ili komercijalnim medijima, u Crnoj Gori su donacije za ovu oblast rijetke. Uz to, ni zakon ne prepoznaje ove medije. Institucije u toj zemlji se i dalje pridržavaju starih propisa koje ovaj segment medija prepoznaje kao elektronske publikacije i ne odvajaju posebna sredstva iz budžeta za njihov rad.
Pored ovog problema, naši sagovornici iz neprofitnih medija, koji su vrlo rijetki u ovoj zemlji, kažu da se suočavaju sa istim problemima kao i njihove kolege iz javnog ili profitnog sektora.
„I jedni i drugi slabo zarađuju (čast izuzecima), i jedni i drugi muku muče da dođu do informacija koje čuvaju kerberi partikularnih interesa, i jednima i drugima je posao neizvjestan i nije cijenjen“, smatra Duško Vuković, osnivač PCNEN-a (Prvih crnogorskih nezavisnih elektronskih novina).
Ipak, slobodni novinari ili novinari koji rade u neprofitnim medijima na Kosovu imaju status “jedini pravi novinari u zemlji” i takva pozicija ih je dovela do toga da sada nisu u mogućnosti da se razvijaju i šire svoj rad.
Oni uglavnom uspijevaju da postignu dobru i efikasnu pokrivenost nekih tema, a ništa ili vrlo malo o drugim značajnim pitanjima, ne pružajući na taj način redovno i sveobuhvatno izvještavanje o događajima i političkim dešavanjima u zemlji. Takođe, u ovoj zemlji, ali i ostalim bivšim jugoslovenskim zemljama, neprofitnim medijima se zamjera i to da isuviše liče na think tank-ove ili druge organizacije civilnog društva. Razlog je taj što su poput većine nevladinih organizacija, često uključeni u projekte sa fokusom na monitoring, istraživanje i analizu, ne uspjevajući da ovo istovremeno pretvore u “novinarski sadržaj”.
“Ja sam se zaposlio u mediju kao novinar. Zbog dobrog poznavanja engleskog jezika – iako moj medij ne objavljuje na engleskom – bio sam zadužen za praćenje suđenja koja se održavaju pri misiji Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu. Prvo mi je to bilo jako zanimljivo. Onda sam shvatio da sam ja zapravo tu da radim kao ‘nadgledač’, a ne kao novinar. Nisu mi davali previše prostora da radim intervjue, nego su hteli da pišem izveštaje sa suđenja. Čak sam nekad morao da pišem i izveštaj za donatore”, kaže naš sugovornik, koji je zaposlen u jednoj nevladinoj organizaciji na Kosovu.
KAKO OJAČATI MEDIJE
Uprkos nedostacima koje imaju neprofitni mediji u svim bivšim jugoslovenskim zemljama, naši sagovornici iz većine zemalja koje smo obuhvatili ovim istraživanjem kažu da ne bi željeli da rade u komercijalnim ili javnim medijima. Koliko god situacija u medijima civilnog društva nije sjajna, ipak se plate, uslovi rada, posvećenost i kvalitet teško mogu porediti sa tradicionalnim medijima. Uz to, svako društvo kome je stalo do većeg prostora slobode za svakog čovjeka trebalo bi da podstiče medijski pluralizam, da osigura ambijent u kojem će se medijska scena razvijati i u kojem će mediji civilnog društva osigurati stabilno finansiranje i tako ostvarivati svoju ulogu.
