08.10.2018. – Znam da su Marjanu pretili zbog druženja sa Srbima. To mi je rekao, ali možda je tu bilo i drugih stvari. U vreme kada je nestao, već sam se odselila u Gračanicu i nismo bili toliko bliski. Jedino sam po njegovom ponašanju shvatala da mu neko zbog nečega preti…
… Na primer, kada je trebalo da odemo negde gde smo ranije išli, on ne bi hteo, izbegavao bi i slično – kaže za Udruženje novinara Srbije Olivera Bernardoni Stojanović, prijateljica novinara Radio Kosova Marjana Melonašija, koji je otet 9. septembra 2000. godine.
Tog dana, nakon što je završio emisiju u 14 sati, ušao je u narandžasti taksi u centru Prištine, preko puta zgrade radija, i od tada mu se gubi svaki trag.
– Svi smo se stalno i svuda raspitivali, i kod UNMIK-a, i kod KFOR-a, ali nikada nisam čula da se vodi istraga, da je neko shvatio njegov nestanak ozbiljno. Ništa nisam saznala, ali sam čula priče po gradu da je nestao u Vranjevcu (naselje koje je bilo apsolutno zabranjeno za Srbe, u koje su se nakon rata doselili pripadnici OVK i smatralo se “crvenom zonom”). Jednom sam zvala njegovog oca i dedu, ni oni nisu ništa znali. Čula sam da je njegova mama pokretala brojne inicijative da ga nađe, ali nju nikada nisam upoznala. Do danas ne mogu da razumem zašto bi neko njega kidnapovao, ubio – ističe Olivera Bernardoni Stojanović koja se čim je potpisan Kumanovski sporazum, juna 1999. godine, vratila iz Aleksinca u Prištinu u nadi da će završiti studije filozofije.
Zaljubljenik u novinarstvo
Umesto studija, po ponovnom dolasku u Prištinu, zajedno sa Marjanom Melonašijem počela je da radi u švajcarskoj nevladinoj organizaciji Media Action International, “koja je okupljala i obučavala mlade novinare u postkonfliktnim područjima i osnivala radio stanice”.
– Bilo je nemoguće ne biti svestan opasne situacije u kojoj smo živeli i radili. Nismo mogli slobodno da se krećemo, pa je Maki išao u kupovinu hrane, jer nam je njegov albanski služio kao propusnica. Nailazili smo na pretnje i blokade svuda, iako smo imali i drugare Albance koji su nam pomagali. Ja sam živela u centru Prištine, u stanu nekog srpskog policajca, koji je napustio Kosovo, i u početku nesvesna da sam dodatna meta. Maki me je tamo odvozio i dovozio, svaki put bi me ispratio do vrata, u slučaju da me neko nešto pita ili da sretnem nekoga u ulazu. Pošto se ubrzo saznalo da u zgradi ima Srba, neko je prišao Makiju nakon što me je ispratio kući i rekao mu da poruči svojoj drugarici Srpkinji da se iseli u što kraćem roku, i da druge opomene neće biti. Još mu je rečeno da je mnogo glupo što se druži sa Srbima – priča Olivera Bernardoni Stojanović, koja se nakon ovog događaja preselila u Gračanicu.
O radu sa kolegom Melonašijem kaže da su “oboje bili potpuno neiskusni, ali potpuno zaljubljeni u novinarstvo”:
– Radili smo i danju i noću. Ja sam se „šlepala“ sa njim zato što je tečno znao albanski i imao vozačku dozvolu, znao je grad, „ekipu“, „dobra mesta“. Bukvalno smo svuda išli zajedno. Oboje smo malo „prgavi“, često smo se „kačili“ oko tema. A njega je sve interesovalo. I formiranje novih institucija, i deminiranje terena koje je sprovodio KFOR. Od jutra do mraka išao je sa vojnicima KFOR-a, snimao, intervjuisao, hvatao saundbajtove. Onda smo to noću skidali, montirali. Radio je i sa Srbima i sa Albancima. Nije baš bio lak za saradnju, malo na svoju ruku, ali dobar, predobar. Jedan od onih ljudi do kojih je teško dopreti, ali onda kad se „skontate“ s njim, postanete nerazdvojni. Obilazio je i povratnike po enklavama. Kada su na prištinski aerodrom stigle švajcarske krave (humanitarna donacija), mi smo ih “dočekali”, kad su se otvarala porodilišta, tamo smo jurili. Moj engleski je bio bolji, a njegov albanski, pa su nas i urednici puštali da stalno radimo zajedno. Hteo je da nauči da sve uradi sam. I teren i montažu. Što više. Što češće.
Iz tog perioda, te 1999. godine, seća se da im je radijski studio bio kuća.
– Tamo smo jeli, pili, spavali, radili. Sećam se tih ludih, kreativnih rasprava s njim, i to kad negde ode na svoju ruku, ne javlja se i onda dođe s brdom materijala, snimaka za pokrivalice.
Stravična tišina
U to vreme na Kosovu neprestano su kružile vesti o ubistvima, otmicama.
– Rizikovali smo, bili svesni opasnosti. Ali opet, kada imaš 22 godine, ništa nije tako strašno. Nekad smo se “folirali” da smo stranci, Rumuni, na primer. Često smo iz kancelarije ili stana ulazili direktno u kola da bismo izbegli susrete, pitanja. On je tu, kao što rekoh, pomagao bezgranično.
– Kako ste saznali šta mu se dogodilo?
– Pa, prosto, nije se pojavio ceo dan, nije se javljao na telefon. Ništa. Tišina.
| Sanjar i dobrica
– I Marjan i ja smo imali svoje slabosti i prednosti, pa smo to spojili i funkcionisali. Obožavao je muziku i „bazanje“ gradom. Sećam se sedenja u kolima i pijenja piva sa neke prištinske uzvišice s koje se dobro video grad. Bio je prgavi sanjar, snalažljiv, dobrica. Tako sam ga videla. On je prištinsko dete, a skoro svi njegovi drugari su otišli 1999. godine. Znam da smo i o tome pričali – seća se Olivera Bernardoni Stojanović. |
| Olivera Bernardoni Stojanović u Prištini i Gračanici je živela do 2002. godine. Nakon toga se preselila u Beograd, gde je nastavila da se bavi novinarstvom. Od 2012. živi u Švajcarskoj. Osnivač je kompanije La suppa. |