Predlozi NUNS-a za unapređenje bezbednosti novinara

BEOGRAD, 27.09.2019. – Bezbednost novinara predstavlja jedan od osnovnih preduslova za nesmetano ostvarivanje prava na slobodu izražavanja.

Kako bi došlo do unapređenja pravnog okvira koji se odnosi na bezbednost novinara moraju se izvršiti određene izmene zakonskih propisa. Preporuke koje su date za izmenu i dopunu zakonskih odredaba mogu se podeliti u tri grupe: prva se odnosi na dopune Krivičnog zakonika, druga na dopune Zakonika o krivičnom postupku i treća na ustavne amandmane koji se tiču unapređenja nezavisnosti tužilaštva kao centralnog organa krivičnog postupka, a potom i izmene zakona koji uređuju položaj tužilaštva.

Preporuke za dopune Krivičnog zakonika

Prema NUNS-ovoj bazi podataka u poslednjih nekoliko godina zabeležen je trend povećanja pritisaka na novinare i druge medijske profesionalce u odnosu na verbalne pretnje i fizičke napade. U 2017. godini zabeležena su 62 pritiska dok je u 2018. već evidentirano 49 pritisaka[1].  Ovi slučajevi gotovo uvek ostanu nekažnjeni jer ne spadaju u krivična dela, odnosno u tim incidentima nema elemenata krivičnog dela. Neki od tih pritisaka, kao što su zahtev da se ukloni snimak ili fotografija, zahtev za udaljavanje sa sednice ili zabrane prisustva određenim novinarskim ekipama, oduzimanje velikog broja primeraka novina, kao i uklanjanje vesti ili sprečavanje emitovanja emisije „po nalogu odozgo“, pa čak i slučajevi dugotrajnih diskreditujućih (smearing) kampanja gde su „mete pritiska“ često i novinari koji se kritički izjašnjavaju o vlasti, imaju podobnost da se podvedu pod krivično delo Povreda slobode govora i javnog istupanja iz člana 148 KZ[2]. Pre svega bi trebalo napraviti posebnu analizu koja se odnosi na praktične domete krivično-pravne zaštite u vezi sa krivičnim delom Povreda slobode govora i javnog istupanja i da li je neophodno izmenama ovog člana precizirati šta se tačno podrazumeva pod radnjama “ograničavanja” i “uskraćivanja” slobode govora i javnog istupanja. Takođe, neophodno je naziv i zakonska obeležja krivičnog dela upodobiti članu 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i nazvati ga Povreda prava na slobodu mišljenja i izražavanja. Predlaže se i uvođenja novog, kvalifikovanog oblika ovog krivičnog dela koji bi predvideo posebnu inkriminaciju u slučaju da se ograničavanje ili ugrožavanje slobode govora odnosi na novinara.

Takođe, česti su slučajevi kada određene situacije i događaje novinari smatraju pretnjama, međutim ti slučajevi ne spadaju u direktne pretnje u smislu krivičnog dela Ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. Krivičnog zakonika, već mogu da se podvedu pod neko drugo krivično delo. Neki od tih događaja, a pre svega u situacijama kada se novinari osećaju progonjenim putem društvenih mreža i drugih vidova elektronske komunikacije, mogu da se podvedu pod krivičnog delo Proganjanje, te se predlaže uvođenje kvalifikovanog oblika tog krivičnog dela kada je ono učinjeno prema licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja, za koje može biti predviđena strožija kazna.

Razvojem savremenih načina komunikacije, mogućnosti neovlašćenog presretanja komunikacije i pristupa tzv. zadržanim komunikacijama, u velikoj meri mogu da dovedu do otkrivanja novinarskog izvora. To je veliki problem jer se na taj način dovodi u pitanje obezbeđivanje anonimnosti izvora. Imali smo slučajeve praćenja i snimanja pojedinih novinara, kao što je praćenje novinarki iz CINS-a[3]. Takođe, slučaj Stevana Dojčinovića kada je KRIK počeo sa istraživanjem imovine tadašnjeg premijera Aleksandra Vučić, list Informer je objavio niz podataka iz Dojčinovićevog profesionalnog i privatnog života, a za koje je saznao da su dostavljeni iz obaveštajne agencije[4]. Preporukama je predloženo da se razmotri uvođenje novih oblika krivičnih dela, u situacijama kada se dela izvrše prema novinarima (odnosno prema licima koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja), i to da bi se zaštitio novinar ali i osigurala krivičnopravna zaštita novinarskog izvora, čija bi tajnost morala da bude osigurana.

Ovo se naročito odnosi na sledeća krivična dela: Povreda tajnosti pisama i drugih pošiljki, Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje, Neovlašćeno fotografisanje, Neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka, Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka, Povreda slobode govora i javnog istupanja, Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja programa, Računarska sabotaža,  Neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, Rasna i druga diskriminacija.

Što se tiče fizičkih napada na novinare u praksi se češće dešavaju situacije u kojima se novinarima nanosi laka telesna povreda. Preporukama je predloženo da se razmotriti mogućnost da se i kod krivičnog dela Laka telesna povreda prepozna poseban položaj novinara kao zaštitnog objekta i da se uvede poseban oblik tog dela.

Preporuke koje se odnose na dopune Zakonika o krivičnom postupku u odnosu na pojedina proceduralna pravila

Istrage i postupci koji se vode povodom napada učinjenih prema novinarima se u velikom broju slučajeva ne sprovode brzo i efikasno a često izostane i sudski epilog. Postoje slučajevi koji se sprovedu brzo i efikasno ali se čini da su oni retki. Veliki je broj nerešenih slučajeva: u periodu od 1. septembra 2017. do 1. septembra 2018. godine, od 28 slučajeva 21 još nije rešen. Još veći problem predstavlja to što postoji veoma veliki broj slučajeva od čijeg dešavanja je proteklo više godina, a da se postupci njihovog rešavanja nalaze tek u predistražnim fazama.

Kako bi se unapredila krivično-pravna zaštita novinara i kako bi se postupci brže i efikasnije sprovodili neophodno je izvršiti pojedine izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku.

U cilju da obezbedi efikasnije postupanje tužilaca treba propisati (makar i okvirne) rokove za postupanje nadležnih tužilaštava u fazi pretkrivičnog postupka, što je u odnosu na pitanje zaštite bezbednosti novinara moguće i primenom instituta obaveznog uputstva RJT u odnosu na tužilaštva, bez potrebe menjanja zakonodavnog okvira, a razmotriti mogućnost sličnog propisivanja rokova i u odnosu na postupanje policije.

Radi uspostavljanja efikasnije krivično-pravne zaštite treba razmotriti mogućnost sudske kontrole zakonitosti odbacivanja krivične prijave odnosno da se obezbedi efikasno sredstvo u situaciji kada drugostepeno tužilaštvo odbije prigovor na odluku o odbacivanju krivične prijave. Takođe, razmotriti uvođenje sudske kontrole odluka nadležnog javnog tužioca u slučajevima primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja (tzv. oportunitet), odnosno odbacivanja krivične prijave  (slučajevi iz člana 284 stav 3 ZKP), odnosno da se oštećenima omogući pravni lek u takvim situacijama.

U cilju da se doprinese izjednačavanju procesnog položaja oštećenog kao privatnog tužioca i javnog tužioca, preispitati mogućnost asistiranja policije novinarima kao oštećenima u slučajevima incidenata koji se na njih odnose, a kada nema mesta krivičnom gonjenju po službenoj dužnosti, odnosno gde se radi o krivičnim delima koja se gone po privatnoj krivičnoj tužbi. Kao što su: Povreda tajnosti pisama i drugih pošiljki, Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje, Neovlašćeno fotografisanje i druga krivična dela.

Ustavni amandmani koji se tiču unapređenja nezavisnosti tužilaštva kao centralnog organa krivičnog postupka, a potom i izmene zakona koji uređuju položaj tužilaštva.

Preporuka prevazilazi pitanje bezbednosti novinara i tiče se većeg stepena autonomije javnog tužilaštva. Neophodno je postepeno smanjivanje sistemskih mogućnosti uticaja drugih grana vlasti (prevashodno egzekutive) na postupanje ili nepostupanje javnih tužilaštva. Da bi se to omogućilo neophodno je promeniti ustavno-pravni okvir, a potom i zakone koji uređuju položaj javnih tužilaštava. U tom smislu, država Srbija bi, kao članica Saveta Evrope, trebalo da implementira sve dosadašnje preporuke Evropske komisije za demokratiju putem prava (kolokvijalno: Venecijanska komisija).

2. Edukacija i ohrabrivanje novinara da prijavljuju slučajeve

Pored izmena i dopuna zakonske regulative da bi se postigao osnovni cilj – stvaranje povoljnog okruženja za nesmetani rad novinara i drugih medijskih radnika, neophodno je i da se sami novinari (oštećeni) podstiču da koriste sva pravna sredstva propisana zakonom. Da se ohrabruju da podnose krivične prijave, prigovore neposredno višem tužiocu, da preduzimaju krivično gonjenje u situacijama kada javni tužilac odustane u fazi nakon optuženja, te da podnose privatne tužbe (za krivična dela za koja je to moguće). Takođe, u slučaju da za to ima mesta, novinare kao oštećene bi trebalo ohrabrivati da iniciraju i prekršajne postupke u situacijama kada nisu ispunjeni uslovi za krivično-pravno gonjenje. U određenim situacijama, oštećeni novinari mogu dobiti „satisfakciju” i vođenjem parničnih postupaka za naknadu štete, kod događaja koji subjektivno mogu da stvore osećaj ugroženosti ili koji mogu da se tretiraju kao drugi vid pritiska, ali nemaju krivično-pravnu ili prekršajno-pravnu relevantnost.

Uporedo sa ohrabrivanjem novinara da prijavljuju slučajeve nadležnim organima, trebalo bi edukovati oštećene u pogledu načina prijavljivanja incidenata i sadržine konkretnih prijava. Obezbediti programe beplatne pravne pomoći, koja bi novinarima (kao oštećenima) pružila odgovarajuću pravnu pomoć kod sastavljanja prijave.

Celokupnu pravnu analizu Zaštita noinara – preporuke za unapredjenje regulative možete požete pogledati u prilogu.