BEOGRAD, 26.08.2019. -Tokom panela o medijskim slobodama na Zapadnom Balkanu, za razliku od svojih kolega iz Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, niko iz državne delegacije Srbije nije se uključio u razgovor.
“Samo 10 odsto stanovništva planete živi u zemljama gde postoji sloboda medija. To se mora promeniti”, reči su kojima vlade Ujedinjenog Kraljevstva i Kanade u najavi Globalne konferencije o slobodi medija pozivaju na akciju. A na osnovu svega izrečenog tokom dva dana, akcija je preko potrebna.
O tome da li Srbija spada u tih 10 odsto može se diskutovati. Činjenica da je jedan od dva panela koji su otvorili konferenciju bio posvećen upravo Zapadnom Balkanu, govori mnogo. Potpisnica ovih redova dobila je zadatak da u ime Platforme za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara Zapadnog Balkana otvori temu sa pregledom uočenih trendova. Koristeći izveštaje koje pomenuta mreža novinarskih udruženja proizvodi, a posle konsultacija sa drugim govornicima, najjednostavnije je bilo nabrojati pojave koje su zajedničke celom regionu: nekažnjivost krivičnih dela protiv novinara, fizički napadi i pretnje novinarima i članovima njihovih porodica, neadekvatne sankcije, zastrašivanje, pritisci – politički, finansijski, administrativni koji rezultiraju u cenzuri i samocenzuri, dobri zakoni koji se ne primenjuju i loši zakoni koji se primenjuju, ograničen pristup informacijama, netransparentnost medijskog vlasništva, javni servisi koji rade u interesu vladajuće partije, ekonomska nesigurnost zbog prekarnih uslova rada… Iako nerasvetljena ubistva i pokušaji ubistava nisu zajednički svim zemljama, uloga države u kreiranju neprijateljskog okruženja prema novinarima jeste. Izuzetak je Severna Makedonija koja je i dalje u periodu medenog meseca sa novom vlašću.
Jedan od trendova u Srbiji je smanjivanje broja fizičkih napada na novinare i povećanje različitih vrsta pritisaka. Novinari, kao i drugi, moraju da hrane sebe i svoje porodice pa najefektivniji načini uticaja i kontrole više nisu pretnja po život ili fizički napad, već pritisci – finansijski, politički – koji neizbežno vode ka samocenzuri. Nezavisno udruženje novinara Srbije je u 2018. zabeležilo 102 incidenta od kojih je sedam fizičkih napada na novinare, 72 slučaja pritisaka i 23 verbalne pretnje, a zaključno sa 16. julom u 2019. godini zabeleženo je 76 incidenata – 51 slučaj pritisaka, 8 fizičkih napada i 17 verbalnih pretnji (www.bazenuns.rs).
Po pravilu su ugroženi novinari i mediji koji se u svom poslu rukovode javnim interesom i potrebom da građanima dostave objektivne, blagovremene i tačne informacije. Za Srbiju je tipično da osoba čija je obaveza da štiti sve građane – predsednik Aleksandar Vučić – svojim izjavama podstiče atmosferu netrpeljivosti prema profesionalnim novinarima. U tome ga verno prate članovi partije (vladajuće i drugih), poslanici, zamenici gradonačelnika, vlasnici medija, urednici, novinari, info–ratnici (u stalnom radnom odnosu i van istog) i time doprinose uspešnom ostvarivanju projekta polarizacije društva u kojem su novinari među mnogim žrtvama, doduše, prvi posle istine.
Kada je Vlada Srbije odlučila da razgovara sa predstavnicima novinarskih i medijskih udruženja, premijerki Ani Brnabić je dostavljan spisak zahteva koje država Srbija mora da počne da ispunjava. Prvi je bio: Predstavnici vlasti hitno da prestanu da prozivaju, vređaju, omalovažavaju i diskriminišu novinare, medije, novinarska i medijska udruženja, ugrožavaju njihovu bezbednost i proglašavaju ih za neprijatelje društva, “strane agente” i “izdajnike“. Predstavnici vlasti neprestano da ističu da su kritički mediji i drugačije mišljenje deo demokratskog procesa, i da ih podržavaju.
Vrlo brzo nakon toga, pod budnim okom predsednice, u Narodnoj skupštini eskalira nesankcionisano etiketiranje novinara i medija od strane narodnih poslanika: “strani plaćenici”, “CIA mediji”, “izdajnici”, “ljudi koji zagađuju okolinu”, “koje treba poslati na 20 godina robije”, “mrzitelji Aleksandra Vučića, njegove porodice i svega što je dobro i srpsko” te se spominje gaženje novinara džipovima i slično. Prisustvujemo prirodnom nastavku devedesetih i zato ne čudi to što ratni zločinac Šešelj sedi u Narodnoj skupštini, vređa novinare i preti im, a predsedavajući Marinković mu se na tome zahvaljuje. Ne treba ni da nas čudi što je čovek koji je optužen da je naručio podmetanje požara u kući novinara Milana Jovanovića bio prvi čovek SNS u opštini Grocka, a koji je sada, kao građanin, protiv tog istog Jovanovića i medija u kojem radi Jovanović podneo devet tužbi za dva meseca.
Sa druge strane, sistematsko urušavanje nezavisnih kontrolnih institucija, najpre Regulatornog tela za elektronske medije je završeno, dok se aktivno radi na urušavanju Saveta za štampu. Doduše, plan za REM je postao klimav posle snažne reakcije novinarskih i medijskih udruženja povodom izbacivanja ključnih odredaba koje bi doprinele jačanju ovog tela iz predloga Medijske strategije. Da li će pritisak međunarodne zajednice uroditi plodom i vratiti rešenja za REM i Savet za štampu u strateški dokument, još se ne zna. Premijerka Brnabić je u intervjuu za N1 najavila tu mogućnost, ali iskustvo govori da to ne znači mnogo – režim nikada neće odustati od kontrole nad medijima jer bi to značilo odustajanje od laži koju kreira i uz pomoć koje opstaje na vlasti.
To nas vraća na londonsku konferenciju. Sloboda medija i bezbednost novinara počinju i završavaju se odlukom države. Država je ta koja dozira slobodu medija i bezbednost novinara. Tokom panela o medijskim slobodama na Zapadnom Balkanu, za razliku od svojih kolega iz Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, niko iz državne delegacije Srbije nije se uključio u razgovor. Umesto da razgovora o tome šta je to što Srbiju čini toliko neprijateljski nastrojenom prema novinarima i kako situacija može da se poboljša, Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova imao je važnija posla – da donese sreću Novaku Đokoviću.
Svoj doprinos slobodi medija ministar je 11. jula dao potpisivanjem Zajedničke izjave o slobodi medija. Dan ranije CINS, BIRN, KRIK, Radio Slobodna Evropa, Insajder, N1, Istinomer i “Vreme” opet su bili meta SNS-a u Narodnoj skupštini. David Dijaz-Jogeis iz organizacije Article 19 neuspešno je pratio ministra Dačića kroz hodnike prostora Konferencije, da bi svoju šansu da traži komentar u vezi sa ovom praksom u Narodnoj skupštini uspeo da dobije tek nakon ministrovog obraćanja. Direktan odgovor od ministra Dačića nije dobio, ali je Dijazu-Jogeisu skrenuta pažnja na ugrožavanje medijskih sloboda na Zapadu, proteste ispred mesta gde se Konferencija održava, itd.
U svom obraćanju malobrojnoj publici, ministar Dačić je spomenuo uspehe Komisije za istraživanje ubistava novinara i tragediju bombardovanja RTS-a i naglasio: Nekažnjivost je aspekat na kome moramo predano raditi jer ćemo samo tako poslati poruku da se zločin ne isplati. Ubistvo novinara je, pri tome, više od lične tragedije, to je napad na temelje društava u kojima živimo.
Ovo su reči čoveka koji je danas ministar, a u vreme dva od tri još uvek nerasvetljena ubistva – Radislave Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije – bio je jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića. O rešavanju slučaja Ćuruvija ne možemo govoriti dok presuda pripadnicima nekadašnjeg Resora državne bezbednosti ne bude finalna, pa ni tada pošto politička pozadina ubistva ostaje na nivou pretpostavki.
Izjava nekadašnjeg portparola Slobodana Miloševića i današnjeg ministra spoljnih poslova Aleksandra Vučića, kao i potpis Srbije na Londonskom pravno neobavezujućom dokumentu, ali i svim obavezujućim dokumentima koje je država Srbija potpisala i koje ne poštuje, jeste čist cinizam i uvreda za sve građane Srbije. A zašto je to tako? Zato što im se može. Baš ih briga. A vas?
Tekst je objavljen 25.07.2019. godine u nedeljniku Vreme.