VRANJE, 22.09.2017. – „Hoćemo li da nastavimo dalje ovako, da budemo svakoga dana ponižavani, nazivani pogrdnim imenima? Hoćemo li da nastavimo po tim uslovima da radimo ili nećemo? To su odgovori koje očekujem od novinara i javnosti kada je moj lični protest već prešao granice medija u kome radim i grada u kome živim“, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) po izlasku iz bolnice, Vukašin Obradović, direktor i glavni i odgovorni urednik „Vranjskih“.
Obradović je prekinuo štrajk glađu po savetu lekara nakon što je smešten u bolnicu zbog zbog narušavanja zdravlja.
„Ova vrsta pritiska gora je nego 90-ih“, smatra Obradović koji je doneo odluku o prestanku izlaženja „Vranjskih“ posle 23 godine.
Još jedan broj „Vranjskih“ naći će se pred čitaocima sledećeg četvrtka u dnevnom listu „Danas“, što Obradović navodi kao primer novinarske solidarnosti.
Dalje izlaženje ovog nedeljnika zavisiće od odgovora na pitanja koje je Obradović postavio novinarima i javnosti.
RSE: Upravo ste izašli iz bolnice nakon veoma radikalnog vida protesta. Zašto ste se na njega odlučili?
Obradović: Moram da priznam da je ovo bio potez iz očajanja. Ne mogu da budem neiskren i kažem da je to bilo suviše racionalno i promišljeno. Ali posle 23 godine i svega onoga sa čim su se „Vranjske“ suočavale u ovom periodu i poslednjih događaja, u trenutku kada sam se oslučio za štrajk glađu, ja nisam video nikakvu drugu mogućnost svog ličnog, ponavljam ličnog, protesta protiv onog što se dešava sa „Vranjskim“ i oko „Vranjskih“.
RSE: „Vranjske“ su samo deo šire slike o slobodi medija u Srbiji u odnosu na probleme na koje vi godinama ukazujete.
Obradović: Naravno da jesu, to nikako ne može da se prenebregne. Međutim, ja sam se ovoga puta fokusirao na ono što nas muči, svestan u velikoj meri da se sve ono što se dešava u Srbiji prelama i na „Vranjske“, ali da se na našem primeru, rekao bih, mnogo izoštrenije vidi.
Moram da ponovim nešto, pošto se u delu javnosti i medija koji je naklonjen Vladi izvrće da sam ja ovo uradio zbog toga što je izostala pomoć države ili zbog toga što tražim pomoć od države, dakle, ne. To jeste deo problema, ali problem što se tiče „Vranjskih“, a verujem i ostalih medija u Srbiji, je mnogo širi. Problem je došao do te mere da ja i novinari „Vranjskih“ moramo da donesemo odluku hoćemo li i dalje da učestvujemo u nečemu što je ponižavanje novinara koji kritički misle, sistematsko uništavanje medija koji ne žele da se podvrgnu kontroli i na kraju udar na lično dostojanstvo, čak i porodicu, nas koji smo na suprotnoj strani od onog što zagovaraju prorežimski mediji.
RSE: Danas je četvrtak. „Vranjskih“ nema na kioscima…
Obradović: Mi nismo izlazili jedino za vreme rata. Posle 23 godine ovo je prvi četvrtak u Vranju koji će biti bez „Vranjskih“. Svestan sam da su na gubitku pre svega građani Vranja jer ono što je karakteristično sada za medijsku situaciju, ne samo na jugu Srbije, je upravo taj okvir u kome postoji drastičan nedostatak prostora za protok slobodnih informacija. „Vranjske“ su bile u ovom trenutku jedini tradicionalni medij gde je moglo da se čuje i drugačije mišljenje. Vranjanci, i građani na jugu Srbije danas neće moći da pročitaju mnogo toga što je važno za njihove žiovote, važno za njihovo ponašanje, važno i za njihov društveni habitus u ovom vremenu. Ne govorim samo o politici, govorim o svim informacijama koje su strogo kontrolisane i koje su mogli da čitaju u „Vranjskim“ a koje su i direktan povod za sve ono što nam se dešava.
RSE: Čitaoci „Vranjskih“ nisu za to bili uskraćeni za vreme Miloševića. Šta to govori?
Obradović: To je jedan apsurd ako u ovoj zemlji uopšte možemo da govorimo o apsurdima jer je očigledno da od nekih stvari nismo daleko odmakli od početka. Mi smo osnovani 1994. godine i u tom periodu smo uspevali da kako-tako izlazimo redovno. Doduše, suđeni smo po Zakonu o javnom informisanju i presuđeni 1999. godine, trpeli smo razne vrste pritisaka, od otvorenih pretnji smrću, redakcija „Vranjskih“ je tri puta obijana a nikada nije otkriveno ko je to počinio, meni su razbijena kola ispred zgrade, ali smo ipak uspevali da izlazimo svakog četvrtka i da infomišemo građane u onoj meri u kojoj su bile naše mogućnosti sa dubokom verom da činimo jedan korak ka demokratizaciji Srbije, ka jednom drugačijem društvu u kome će mediji biti slobodni. I nije nam bilo teško, bili smo svesni rizika i bili smo svesni okruženja, i tako dalje. Međutim, danas, 17 godina posle tog 5. oktobra, demokratskog prevrata, sa navodnicima ili ne, mi smo se našli ne u sličnoj, nego u goroj situaciji. Koliko god da zvuči subjektivno, a možda i nepotrebno, ja moram da kažem da je ova vrsta pritisaka koju sada trpi redakcija „Vranjskih“ gora nego 90-ih. U kom smislu? Ako vi imate indirektnu pretnju da će moja supruga biti otpuštena s posla…
RSE: Kakav je pritisak vršen na vašu porodicu?
Obradović: U trenutku kada je bilo potpuno jasno da ovdašnja vlast, ne znam da li instruirana od vrha stranke ili ne, kreće u frontalni napad na „Vranjske“, kada se radi o porodici, ja mogu da kažem dve stvari. Moja supruga radi u biblioteci, i ovde je u toku proces pravljenja spiskova tehnološkog viška u javnim preduzećima, javnim ustanovama. U biblioteci je odjednom broj ljudi koji će ostati bez posla počeo da se povećava od jedan na dvoje, pa je došlo da će biti otpušteno petoro, s tim što je meni iz drugih krugova jasno nagovešteno da bi među tih petoro mogla da se nađe i moja supruga. To je već oproban metod i ja sad ne mogu da budem nešto mnogo iznenađen.
Sa druge strane, moj sin je imao suđenje u Osnovnom sudu u Vranju, oslobođen je optužbi ali mi je stigla poruka da je upućena žalba Apelacionom sudu u Nišu i da ta presuda može da bude preinačena. Dakle, to je bila kap koja je kod mene prelila čašu nezadovoljstva.
Vi s jedne strane imate otvorene pretnje, o kojima sam pisao u novinama, gde dolazi kriminalac, seda za moj sto i kaže ’ja znam da ti živi ćerka u Beogradu, možda treba da pripazi kad prelazi ulicu’, do toga da do vas dođu priče da je neko dobio 10 hiljada evra da bi došao do kompromitujućeg materijala za mog sina ili za mene.
Ja prihvatam odgovornost i posledice ovog posla, ja sam svestan kakve rizike nosi vođenje jednog nezavisnog medija u sredini kakva je Vranje i kakva je Srbija. Ja prihvatam te posledice i sa njima se suočavam 23 godine i nije to ništa novo. Ali znate dođe taj trenutak kada kažete dosta. Kod mene je došao taj trenutak kada sam odlučio da kažem dosta. I sad tražim i od sebe, ali i od svojih kolega odgovor na jedno jednostavno pitanje – hoćemo li da nastavimo dalje ovako, da budemo svakoga dana ponižavani, nazivani pogrdnim imenima? Podsetiću vas da je jedna od perjanica tog novinarstva, za koje naš predsednik kaže da je ugledno, da mi se obraćao u uvodniku sa ’Marš, bre, džukelo!’, mislim na Dragana J. Vučićevića, a da me je drugi čovek na koga treba da se ugledamo, kako nam kaže naš predsednik, Željko Mitrović proglašavao alkoholičarem i ne znam čime sve.
Hoćemo li da pristanemo da se u jednom danu dve koleginice nazivaju žutim kučkama, a da se kolega Stevan Dojčinović proglašava za narkomana? Mi moramo da odgovorimo prvo sebi, a onda i ovoj javnosti – hoćemo li da nastavimo po tim uslovima da radimo ili nećemo? I šta ćemo da preduzmemo da osiguramo sebi minimum i profesionalnog, ali i ljudskog dostojanstva da bi se bavili ovim poslom? To je pitanje na koje želim da čujem odgovor i od svojih kolega i od javnosti u trenutku kada je moj lični protest već prešao granice medija u kome radim i grada u kome živim. Ja sad očekujem i od mog udruženja i od svih udruženja i od novinara da progovorimo i kažemo šta mi hoćemo. Ako pristajemo na takve uslove, onda je red da se kaže mi pristajemo da živimo i radimo, to je naša obaveza i onda nemamo razloga ni ja ni vi ni bilo ko da se žali.
RSE: A da li se budi medijska scena?
Obradović: Ne mogu u ovom trenutku da iznesem definitivnu procenu. Broj ljudi koji se okupio u Beogradu, reakcije koje su se javile, daju mi izvesno ohrabrenje. Ja sam bio izvesno vreme predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, nisam neiskusan novinar, ali ne mogu da vam dam definitivan odgovor jer se prečesto ta energija, to nezadovoljstvo gubilo u raznim vrstama kompromisa, kompromisa sa vlašću ili naših međusobnih neslaganja ili nedostarka solidarnosti. Mi ćemo izdati još jedan broj u dnevnom listu „Danas“ sledećeg četvrtka i to zbog toga što smatramo da je to primer novinarske solidarnosti. Zahvaljujemo se kolegama iz „Danasa“ na toj ponudi. Ali da li ćemo prestati potpuno da izlazimo zavisi od svega ovoga o čemu sam do sada govorio. Moju čvrstu odluku da prestanemo da izlazimo je pokolebao samo taj trenutak da postoji neka dovoljna energija da se jednom ozbiljno progovori sa čim se suočavaju novinari koji su na udaru vlasti. I od toga će zavisiti i odluka šta će biti sa „Vranjskim“. Ja sam je samo odložio do tog trenutka. Ukoliko se i ovoga puta pokaže da ćemo mi ostati razjedinjeni i bez jasnog stava, bez jasnog odgovora na sve ovo što se dešava sa slobodnim medijima, „Vranjske“ će biti definitivno zatvorene, definitvno ugašene, a ja ću valjda uspeti nešto da nađem da radim, mada ne znam šta drugo da radim, da sebi i svojoj porodici osiguram osnovnu egzistenciju.
Ali sam u jedno siguran – dalja ponižavanja, dalja maltretiranja nas novinara i redakcije „Vranjskih“ i mene lično nisam spreman da trpim. Nisam spreman da učestvujem dalje u tom igrokazu gde će svoje licemerje da pokazuju i razne međunarodne organuizacije koje traže dokaze za cenzuru ili za neravnopravan tretman medija u Srbiji.
RSE: Da popičamo i onome što je trenutno dovelo do ove situacije, vaš problem sa poreskom inspekcijom. Između ostalog, i objašnjenje iz Vlade Srbije da „Vranjske“ nisu primer gušenja slobode medija, da ste dobijali novac od gradskih i republičkih vlasti. Kako je izgledalo ovih poslednjih par nedelja u Vranjskim?
Obradović: Da bih to objasnio, moram da se vratim na tekstove koje smo objavljivali. Direktan povod za taj atak na „Vranjske“ je zapravo serija tekstova o onome što se dešavalo na jugu Srbije, tekstovi o tome da je gradonačelnik Vranja išao na odmor službenim automobilom, da je na dan „Oluje“ gradski odbor SNS-a pravio koktel, da je taj isti gradski odbor prilikom drugog koktela zapalio šumu u okolini Vranjske banje jer su pravili vatromet, i nešto što je čini mi se ključno u ovoj priči, to su tekstovi koji se tiču Dragana Stevanovića, državnog sekretara u Ministarstvu privrede, prvog čoveka SNS-a za jug Srbije. Mislim da je to izazvalo ogromnu količinu besa kod njih i da je taj poslednji atak na nas bio slanje te poreske inspekcije.
Ja nemam ništa protiv da nas kontrolišu, mi smo pre tri meseca dobili uverenje od poreske inspekcije da nemamo nikavih dugovanja jer smo samo tako mogli da konkurišemo na gradskom konkursu.
RSE: Vi ste povodom svega što se dešavalo, uputili i pitanja direktorki poreske filijale u Vranju…
Obradović: Tačno, tako je. To su sada potpune neistine i laži i očigledno je rađeno po nekoj matrici, da mi treba da platimo neki porez…
RSE: Da li ste dobili odgovore?
Obradović: Još ih nema.
RSE: Da li ih očekujete?
Obradović: Ja zaista više ne znam šta da očekujem. Očekujem odgovore, ali ako će biti poput premijerkinog, mislim da to onda nema nikakve svrhe.
RSE: Premijerka je rekla da su i „Vranjske“ dobijale novac od grada i Republike.
Obradović: Mislim da ona ili nije sasvim upoznata sa problematikom o kojoj govori ili je zlonamerna. Ali šta god, to govori u prilog tome da se odnos prema medijima neće promeniti. Dakle, ona govori o nekim ciframa upoređujući period kada nije bilo projektnog sufinansiranja i period kada je doneta Medijska strategija i kada se prešlo na ovaj sistem.
Onda, govori o tome koliko su „Vranjske“ dobile para od države. Mi nismo dobili pare od države, mi smo dobili sredstva za finansiranje određenih projekata. Tu bi trebalo da se kaže da smo na prošlom konkursu koji smo dobili, koji ona spominje, mi napravili sajt o Bori Stankoviću, mi smo štampali šest kratkih priča… Pazite, ona navodi cifru od nekih 19 miliona koje smo mi dobili za nekih sedam ili koliko godina. Pa TV Vranjska plus, koja je osnovana prošle godine, čija je vlasnica bivša portparolka SNS-a u Vranju, na ovom konkursu u Vranju dobila je 6,5 miliona za redovne programske aktivnosti što je direktno protiv zakona.
Mi nikada, ni kada je na vlasti bio DS ni kada se vlast promenila, nismo ni tražili niti očekivali da živimo na državnim jaslama. Upravo zbog toga smo i tražili da se promeni taj sistem. Međutim, očigledno je da taj sistem ne samo da se nije promenio, nego je prelazak sa tog državnog finansiranja koje je svima smetalo, na takozvano projektno sufinansiranje, a koje su i NUNS i druge organizacije podržale jer smo smatrali da je to jedan međukorak da se pređe na korektniju zaštitu javnog interesa, nego smo dobili privatizaciju u kojoj su SNS ljudi pokupovali medije, dobili smo konkurse na kojima su SNS mediji pokupili sav novac i to je predstavljeno kao povlačenje države iz medija. A zapravo, dobili smo od državnih samo partijske medije, odnosno medije koji podržavaju SNS. Mi se protiv toga borimo.
RSE: Vratimo se na inspekciju…
Obradović: Ta inspekcija koja je došla, došla je po hitnom nalogu. U tom nalogu je navedeno da terenska kontrola može da obavesti privredni subjekt koji kontroliše tri dana pre nego što će početi kontrola. Oni su naveli hitne razloge da dođu i počnu sa kontrolom. Koji su to hitni razlozi? Očekujemo odgovor.
Upalo se u redakciju. Legitmisani su svi prisutni da se nađu eventualno neprijavljeni radnici. Svi koji su bili u redakciji su bili ili zaposleni ili imaju ugovor preko Nacionalne službe za zapošljavanje… Da ne govorim o tome kako se u toj Poreskoj upravi već mesecima priča da će „Vranjske“ biti zatvorene i da je tu kraj.
To je ono što je kod mene zapravo, dovelo do toga da povučem tako radikalan potez. Ne zbog kontrola. Mi smo imali kontrole. Mi nismo nikada bili u blokadi, nismo zakasnili sa uplatom poreza i doprinosa, PDV-a, nikada nismo odbijeni od iste te Poreske uprave da dobijemo potvrdu da ne dugujemo porez jer je to bio uslov za konkurs. Ne. Nego zbog načina, zbog brutalnosti, zbog osionosti… E to je bio razlog koji je zapravo doveo do toga da ja kao vlasnik donesem odluku da prestanemo sa izlaženjem. Zaista ovo, u ovakvim uslovima gubi smisao. Ja ne želim da teram ljude koji i tako imaju mizerne plate da rade besplatno, da rade u ime nekih ideala, a da sa druge strane proživaljavaju teror i na poslu i kod kuće i u medijima. To je ono što se dešavalo poslednje dve nedelje i što je bio direktan razlog da ja povučem taj potez.