BEOGRAD, 29.06.2018. – Da li nelogična odluka suda o izuzimanju ključnog materijalnog dokaza koji otkriva gde su optuženi bili u vreme ubistva Ćuruvije znači da Veće ima nameru da donese oslobađajuću presudu, pita se u svom današnjem izdanju nedeljnik NIN.
Slučaj Slavka Ćuruvije je paradigma mnogih naših slučajeva iz prošlosti, rekao je prilikom pokretanja postupka za ubistvo ovog novinara januara 2014. tadašnji i sadašnji koordinator rada bezbednosnih službi Aleksandar Vučić.
Četiri i po godine kasnije, koordinator je umesto PPV (prvog potpredsednika vlade) postao P (predsednik), a sudski postupak za ubistvo Ćuruvije postao je paradigma načina suočavanja ove vlasti sa zločinačkom prošlošću. To najbolje oslikava veza Branka Crnog, funkcionera Vučićevog SNS-a sa ovim suđenjem, iako je koordinator prilikom pokretanja postupka rekao: „Kao što smo to rekli na početku našeg mandata, niko nije i neće biti izuzet”.
Ko je Branko Crni? U vreme ubistva Ćuruvije 11. aprila 1999. on je bio zamenik šefa DB-a zadužen za sve operativne poslove. Sada optuženi za ubistvo Ćuruvije, tadašnji šef DB Radomir Marković, koji je na to mesto došao iz policije, bio je samo protočni bojler volje Slobodana Miloševića. Crni, koji je svojevremeno bio obuhvaćen pretkrivičnim postupkom za ubistvo Ćuruvije svedočio je u korist ne samo svog kuma Milana Radonjića – tadašnjeg šefa Centra DB Beograda i pomoćnika šefa DB-a, koji se inače tereti kao organizator ubistva Ćuruvije – već i svih optuženih. Osim kuma Branka Crnog optuženi su: kao saizvršilac – Ratko Romić, glavni inspektor u Drugoj upravi DB. Kao neposredni ubica – Romićev kum Miroslav Kurak, pripadnik rezervnog sastava DB i instruktor pucanja, dok se kao naredbodavac tereti Radomir Marković, tadašnji šef DB.
U svom iskazu pred sudom Crni se i obrušio na važne svedoke tužilaštva iz DB pokušavajući da ih diskredituje. Osim ovih javnih istupa Crni je sve vreme tokom pretkrivičnog postupka, koji traje od kraja 2000. održavao kontakte sa svedocima iz DB koji su na suđenju počeli da pate od iznenadne i selektivne amnezije ili su čak menjali iskaze iz istrage. Jedan susret Crnog sa optuženima i svedocima zabeležili su i prislušni uređaji.
Februara 2006. u beogradskom klubu „Varadero“ na Makišu sastali su se Crni, Kurak, koji je sada u bekstvu, i svedok Slaviša Arsić, koji je neposredno pre toga dao iskaz u vezi ubistva Ćuruvije policijskom inspektoru Draganu Kecmanu. Kurak je tada zaključio: „Kecmana treba o‘laditi”.
Inače, Crni je poslednjih godina bio čest gost u Ulici Kraljice Ane u sedištu BIA, na svom starom poslu. Bio je i navodno nesuđeni kandidat za zamenika ili savetnika šefa tajne službe, od kako je SNS došao na vlast. Međutim, zbog njegove reputacije ne samo u Srbiji, nego i u demokratskom svetu, to se za sada nije dogodilo.
„Ceo ovaj postupak, kao i period od dana ubistva Ćuruvije do danas, prate očigledne i brojne aktivnosti ljudi koji su vezani za DB, i to kako bivših ili sadašnjih pripadnika službe, tako i raznoraznih saradnika novinara, političara, javnih ličnosti i drugih usmerenih na to da ovo brutalno političko ubistvo ostane nerazrešeno”, kaže za NIN Slobodan Ružić, pravni zastupnik Ćuruvijine dece.
Osim slučaja Crnog, odnos vlasti prema postupku za ubistvo Ćuruvije vidi se u tome da i danas kraj suđenja nije ni blizu, da su svedoci tužilaštva govorili o ugroženosti i opstrukciji, da sudsko veće donosi odluke u korist optuženih za koje je Apelacioni sud za sada ocenio da su nezakonite…
Jedan od prvih znakova opstrukcije postupka bio je povratak u Srbiju, decembra 2015, Dragana Filipovića – majora Fiće, nekadašnjeg zamenika načelnika Druge uprave za obaveštajni rad DB-a i savetnika šefa tajne službe za „specijalne operacije“, a koje su po njegovim rečima bile – likvidacije. Najvažnije u njegovoj karijeri bilo je prijateljstvo sa Mirjanom Marković, šeficom zloglasnog JUL-a koja je bila obuhvaćena pretkrivičnim postupkom kao mogući naredbodavac ubistva Ćuruvije. To prijateljstvo se nastavilo i nakon njenog bega u Moskvu, a njegovog u Šangaj. Kada je Kurak, optužen kao neposredni ubica, lociran u Africi, zabeležen je i njegov telefonski razgovor sa Filipovićem. Ubrzo Filipović zove Miru Marković, i taj kontakt ostaje takođe zabeležen. Inače, Filipović je bio nadređen Ratku Romiću, optuženom za saizvršilaštvo ubistva Ćuruvije. Vuk Drašković, lider SPO koji je i sam bio više puta meta DB, govorio je o dolasku majora Fiće u zemlju.
„Filipović se vratio da zastrašivanjem ili na neki drugi način, možda i podmićivanjem svedoka i sudija, obori optužnicu za ubistvo Ćuruvije i da u Apelacionom sudu osigura i potvrdi oslobađajuću presudu za Radonjića, Romića i Stevana Bastu zbog budvanskog atentata nada mnom.”
Odnos vlasti prema postupku vidi se u tome da i danas kraj suđenja nije ni blizu, da su svedoci tužilaštva govorili o ugroženosti i opstrukciji, da sudsko veće donosi sporne odluke u korist optuženih
Ubrzo posle oktobra 2016, Radonjić, Romić i Basta su pod čudnim okolnostima pravosnažno oslobođeni optužbe da su pomagali u pokušaju ubistva Draškovića u Budvi juna 2000. Najčudnije je bilo to što u ovom postupku nisu prihvaćeni dokazi iz drugih predmeta za politička ubistva a koji su okončani pravosnažnim osuđujućim presudama. Pre svega iz postupka u kome su za budvanski atentat kao izvršioci osuđena trojica pripadnika JSO, a kao organizatori Radomir Marković i Milorad Ulemek Legija, dok je kao naredbodavac u presudi označen Slobodan Milošević.
Najznačajnije u ovom slučaju nije oslobađanje Radonjića i Romića, kojima se sudi za ubistvo Ćuruvije, već Baste, koji je bio viđen za svedoka saradnika. Naime, sa osuđujućom presudom tužilaštvo bi imalo šta da ponudi Basti, koji je bio koordinator DB za praćenje medija, a da zauzvrat svedoči o ubistvu Ćuruvije.
O pritiscima, pretnjama i opstrukciji neki su svedočili i na samom suđenju. Iz policije Dragan Kecman, Mile Novaković i Dragan Karleuša, a iz DB Zoran Stijović, Stevan Nikčević, i Vladimir Nikolić. Kecman, koji je vodio istragu od 2004. rekao je da su svedoci iz DB „strahovali za svoj život“, navodeći konkretne situacije.
Inače, Kecman je iz neobjašnjenih razloga juna 2016. smenjen sa mesta šefa beogradske Uprave kriminalističke policije. Novaković i Karleuša, koji su istragu vodili 2001. svedočili su da ih je DB opstruisao i da su čak pokušavali da ih skreću sa istrage. Stijović, koji je priveo Radonjića 2001. rekao je da je nakon toga došao do saznanja da je bio „meta pucača koji su došli preko Drine“. On je ispitivao 2001. i Radomira Markovića, pa je povodom toga svedočio: „Marković je bio uplašen i plašio se za svoju i bezbednost porodice”.
Stijović, koji je doslovno shvatio prioritete vlade Zorana Đinđića da se razreše politička ubistva, u drugoj polovini 2001. sklonjen je sa slučaja, a kasnije izložen progonu, napustio je DB. Nikčević, koji je bio zamenik Radonjića, na suđenju je obarao odbranu svog šefa, svedočeći detaljno kako je Ćuruvija praćen pre ubistva.
Nikolić, šef analitike u Centru DB Beograd, takođe je svedočio protiv optuženog Radonjića, opisujući kako su njegova naređenja o praćenju Ćuruvije bila „atipična i nenormalna”, kao i da je naredba da se pratnja prekine neposredno pre ubistva bila veoma sumnjiva. Milorad Ulemek Legija, ključni svedok koji je direktno optužio Kuraka i Romića kao ubice Ćuruvije, ponovio je to i na suđenju, ali je rekao i da mu je prećeno da odustane od svedočenja. Na pitanje Romića da li mu je on pretio, Ulemek je odgovorio: „Direktno niste, možda jeste, a možda niste“. Romić ga je pitao i da li mu je Kurak pretio, a Ulemek je odgovorio: „Ne znam. Nije se predstavio, a ko je koga slao, to ćemo da vidimo”. Osuđeni pripadnici zemunskog klana, braća Miloš i Aleksandar Simović, koji su u istrazi potvrdili iskaz Ulemeka, na suđenju su rekli da strahuju za bezbednost svojih porodica ukoliko budu mnogo govorili. Miloš je rekao da ostaje pri iskazu iz istrage, ali je odbio da odgovara na pitanja.
„Moj brat i ja smo dobijali pretnje preko naših porodica da odustanemo od ovog svedočenja… Na televiziji sam video premijera Vučića na konferenciji kada je rekao da hoće da rasvetli sve zločine iz prošlosti. Poverovao sam da će tako biti…” svedočio je Miloš, dok je Aleksandar Simović rekao samo: „Ne želim da svoju porodicu dovodim u poziciju da imaju bilo kakav problem zbog mojih izjava”.
Neki svedoci iz DB od kojih su se pojedini videli sa Crnim i Filipovićem, čak su menjali iskaze. Na primer, Aleksandar Radosavljević koji je učestvovao u tajnoj pratnji Ćuruvije svedočio je 2007. u istrazi da je u blizini mesta ubistva video beli „golf”, koji su koristili pripadnici DB, ali na suđenju je rekao da se toga ne seća. Na pitanje u kojim su slučajevima tajnog praćenja DB-a, osim Ćuruvije i Ibarske magistrale (ubistvo četiri funkcionera SPO 3. oktobra 1999) završeni ubistvom, Radosavljević je odgovorio: „Ne želim da ugrozim sebe”. Sudija Snežana Jovanović ga je zatim podsetila da ima pravo da ne odgovori na pitanje kojem bi sebe izložio krivičnoj odgovornosti i sramoti. I on je to iskoristio.
U praćenju Ćuruvije učestvovalo je 27 pripadnika Odeljenja za pratnju beogradskog Centra DB i svi su pozvani za svedoke. Neki od njih su dobili iznenadnu selektivnu amneziju koja se odnosila samo na ovaj zločin. Njihovi odgovori počinjali su sa „ne sećam se“ i „ne znam“.
I pored toga, njihova ranija svedočenja, naročito ono pred komisijom DB 2001. bila su značajna. Međutim, tu počinju čudne odluke tročlanog sudskog Veća Specijalnog suda – predsedavajuće Snežane Jovanović i članova – Dragana Miloševića i Vladimira Mesarovića.
„Najpre su izdvojene iz sudskih spisa izjave koje su radnici DB-a dali pred njenom posebnom tročlanom komisijom, sa obrazloženjem da se radi o obaveštenjima prikupljenim od građana, koja ne smeju da se koriste u postupku. Međutim, to nisu bile takve izjave, već se radilo o specifičnom službenom postupku čiji je cilj bio razjašnjenje postupanja službenih lica.
Izdvajanjem ovih izjava isključena su neka veoma bitna saznanja, i to kako o belom ‘golfu’, tako i o službeniku koji je poslednji ostao ispred zgrade gde je živeo Ćuruvija kome su naređivali ‘sklanjaj se, sklanjaj se’, kao i mnogo detaljnija izjašnjenja radnika pratećeg odeljenja DB-a o neuobičajenoj i nestandardnoj pratnji”, kaže advokat Ružić.
Isto ovo veće Specijalnog suda donelo je ranije neočekivane presude. Prvo je jula 2014. oslobodilo Stanka Subotića Caneta i njegovu grupu optuženu za šverc cigareta, a maja 2015. oslobodilo je i Luku Bojovića, optuženog da je kao vođa zemunskog klana odgovoran za tri ubistva. Ove presude izazvale su oštre reakcije i sumnje, a Vrhovni kasacioni sud je čak naknadno utvrdio da je Subotić oslobođen tako što su kršeni zakoni u njegovu korist.
Milanu Radonjiću i Ratku Romiću, uhapšenima 13. januara 2014. ovo veće je zatvorski pritvor zamenilo kućnim 6. jula 2017. Marković u zatvoru služi kaznu od 40 godina zbog drugih političkih ubistava, a Kurak je u bekstvu.
„Ranije puštanje iz pritvora može da znači samo da možemo očekivati oslobađajuću presudu” kaže advokat Ružić.
Kecman je iz neobjašnjenih razloga juna 2016. smenjen sa mesta šefa beogradske Uprave kriminalističke policije. Novaković i Karleuša, koji su istragu vodili 2001. svedočili su da ih je DB opstruisao i da su čak pokušavali da ih skreću sa istrage
Poslednja i najspornija odluka ovog veća je da iz predmeta po drugi put 12. juna 2018. izdvoji ključni materijalni dokaz. Reč je o podacima Mobtela sa baznih stanica neposredno pred ubistvo Ćuruvije, sačuvanih na devet diskova koji su predati policiji, a iz kojih je jasno dokumentovano da su optuženi bili na mestu Ćuruvijinog ubistva i u koje vreme su međusobno komunicirali. Veće je ovaj dokaz sa kojim se ne može manipulisati izuzelo 24. aprila 2018. uz obrazloženje da navodno policija nije dala pisanu potvrdu o oduzimanju tog dokaza (diskova) od Mobtela. Međutim, Apelacioni sud je to poništio 11. maja i vratio na novo odlučivanje, i u rešenju naveo da su navodi Veća Specijalnog suda u suprotnosti sa dopisom MUP.
„Čak i u situaciji eventualnog gubitka potvrde o privremeno oduzetim predmetima ili da ista nije ni izdata, navedeni dokazi nisu pribavljeni na nezakonit način, kako pogrešno utvrđuje prvostepeni sud”, navodi se u rešenju Apelacionog suda.
To nije sprečilo sudeće Veće da ponovo donese rešenje o izuzimanju ovog dokaza na koje je tužilaštvo uložilo žalbu pa se čeka nova odluka Apelacionog suda.
„I pored više nego jasnog stava Apelacionog suda da nije bilo propusta službenih lica prilikom oduzimanja tih diskova iz Mobtela, prvostepeni sud ponovo donosi odluku o izdvajanju, i to saopštava na ročištu, posebno zakazanom samo radi saopštavanja te odluke, što je prvi takav slučaj za koji sam čuo. Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da Veće ne želi da prihvati stav Apelacionog suda koji je jasno naveo da je pribavljanje ovih diskova bilo zakonito. Šta je razlog tome? Ubeđenost u sopstveni stav, inat ili nešto treće?“ kaže advokat Ružić. Na ovu odluku je reagovala i Komisija za otkrivanje ubistva novinara.
„Sudsko veće tvrdi da trake nisu pribavljene na zakonit način mada je potpuno jasno da MUP ima dokumenta i za prvih 30 oduzetih traka Mobtela kao i da je na poziv službenika Mobtela da je pronađeno još deset traka za period u kojem se dogodilo ubistvo, policijski službenik uputio dopis da preuzme te trake i da je na tom dokumentu službenik Mobtela potvrdio da je predao te trake“, rekao je za NIN Veran Matić, predsednik Komisije.
On kaže da je sudsko veće i ranije donosilo neka rešenja koja su bila nelogična.
„Mislim da je ovim odlukama praktično sudsko veće donelo oslobađajuću presudu“, zaključuje Matić.
Sporne diskove preuzeo je inspektor Kecman, a baš za njega član Veća Milošević, koji retko ispituju svedoke, imao je više pitanja i čak je ušao u verbalni duel sa ovim svedokom. Inače, Milošević neretko ostavlja utisak da je odsutan tokom suđenja, jer povremeno uzima mobilni telefon u ruke. Sudija Milošević je član Skupštine FK Crvena zvezda i bio je predsednik nadzornog odbora, a zadužen je za pravna pitanja kluba. Zanimljivo je da su u Upravi Zvezde kao i u Partizanu od osnivanja i predstavnici tajnih službi.
Predsednik Srbije, SNS-a i koordinator rada bezbednosnih službi je prilikom pokretanja istrage najavio da rešavanje ubistva Ćuruvije predstavlja uslov da Srbija bude normalna zemlja.
„Oni koji hoće da urede zemlju, neretko moraju da se suoče sa problemima iz prošlosti. Te probleme moramo da rešimo da bismo živeli u normalnoj i pristojnoj Srbiji“, rekao je tada Vučić.
Od tada, prošlo je četiri i po godine. Od njegovog dolaska na vlast više od šest godina. I još čekamo.
S druge stane kriminalna hobotnica ne čeka. Nažalost, zločinački deo DB sa mafijom osim po kumstvu i omerti – zakonu ćutanja – ima i mnogo opasniju sličnost – upliv u državne institucije.