Trideset godina od smrti Dade Vujasinović, još uvek bez političke volje da se ovaj slučaj reši

0
73
Source/Author: NUNS

Danas se navršava 30 godina otkako je novinarka „Duge“ Radislava Dada Vujasinović pronađena mrtva u svom stanu u Beogradu, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Imala je 30 godina.

Prvobitna istraga govorila je da se novinarka ubila iz lovačke puške, međutim, holandski forenzički institut je pre osam godina veštačenjem došao do zaključka da uzrok smrti mogu biti ubistvo, samoubistvo ili nesrećni slučaj. Nakon toga nije bilo pomaka ka razrešavanju ovog slučaja.

Dada Vujasinović je rođena 10. februara 1964. godine u Čapljini. Iako je tokom školovanja pokazala interesovanje i talenat za mnoge oblasti, od sporta do slikarstva, nakon studija Jugoslovneske književnosti, odlučila je da svoj život posveti novinarstvu. Ubrzo po diplomiranju 1987. godine, započela je svoju novinarsku karijeru u redakciji “Privrednog pregleda”, a 1990. postala je stalna članica redakcije magazina “Duga”.

Ratne događaje devedesetih godina prošlog veka pratila je od samog početka. Nije poklekla pred pritiscima i propagandom tadašnjeg režima u Srbiji, već je hrabro i istinito izveštavala o događajima kojima je svedočila. Za seriju tekstova sa ratišta u Hrvatskoj, 1991. dobila je nagradu Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković“.

„Moje tekstove sada cenzurišu zbog toga što ne mogu da se složim sa tim da je patriotizam prećutkivanje greške i zablude i da je rodoljublje po novinama veštački podgrevati imidž idealnih likova vođa iza kojih se, u stvarnosti, često kriju nesposobne i štetne face. Da je u nacionalnom interesu redigovati i prepravljati nepismene izjave tih neobrazovanih i banalnih tipova, kojima je neko dekretom odredio da budu merne jedinice patriotizma“, izjavila je Dada jednom prilikom.

Nakon odluke da više ne izveštava sa ratišta, svoj beskompromisni stav pokazala je pišući o sprezi kriminala i politike.

U godinama kada je buktao rat i ratnohuškačka propaganda, a kriminal cvetao uz podršku politike, objektivni i profesionalni novinari, među kojima je bila i Dada, često su dobijali tužbe, ali i anonimne pretnje.

Zbog tekstova o brojnim nerasvetljenim ubistvima u Beogradu, Željko Ražnatović Arkan, tadašnji komandant paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda i narodni poslanik, poručio je Dadi Vujasinović: „Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao”.

Ona je na to odgovorila u emisiji „Utisak nedelje“:

„Ja se Arkana zaista ne plašim, niti se plašim bilo koga zato što imam zaštitu samim tim što sam to napisala. Meni sad kad izađem iz studija, ako padne saksija na glavu, to može da se dovede u vezu s tim“.

Nakon objavljivanja teksta o generalu Božidaru Stevanoviću dobila je preteće pismo „grupe pilota“ u kom je optužena da je glavni krivac što Stevanović nije postavljen na mesto načelnika Generalštaba.

Ovakva zastrašivanja ratnih godina postala su gotovo normalna.

Ipak, Dada je verovala da je javnost štiti.

“Jednostavno se ne plašim, zaista”, rekla je novinarka u “Utisku nedelje”.

Ni dan pred smrt ništa nije ukazivalo na nesrećni događaj.

Nakon posla, kupila je sveće i otišla kući, ispričala je za Blic pre nekoliko godina novinarka i Dadina nekadašnja koleginica iz redakcije Vesna Mališić.

„Pošto se nije pojavila u redakciji, pomislili smo da se uspavala ili da je negde otišla, mada je to bilo čudno jer je ona bila vrlo odgovorna. Uveče mi se javio kolega i rekao da ga je zvala Dadina mama i rekla da ne može da je dobije. Njeni roditelji su živeli u Berlinu, ali se ona sa majkom čula svake večeri i jutra. Rezervni ključevi od stana su bili kod Dadinog tadašnjeg dečka Bratislava Brace Grubačića. On je došao sa svojim drugom. Kada su otvorili vrata, našli su je na podu“, rekla je Vesna Mališić.

 

Ubistvo, samoubistvo ili nesrećni slučaj?

Zvanična verzija Miloševićevog režima bila je da je izvršila samoubistvo, pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice.

Uviđaju nisu prisusvovali ni istražni sudija, ni javni tužilac, iako se radilo o javnoj ličnosti koja je dobijala pretnje smrću koje često nisu bile anonimne, a relevantni dokazi za utvrđivanje načina smrti su uništeni.

Prema svedočenju Dadnih roditelja u stanu je bio haos. Luster je bio iščupan iz plafona, na trosedu i podu su našli iščupane pramenove kose, a Dadina radna soba u kojoj je imala dosta dokumentacije i materijala, kao i kasete iz diktafona, je bila kao da je kroz nju prošao tornado.

Zbog svega toga veći deo javnosti nije poverovao da se radi o samoubistvu, već o ubistvu. Porodica je sprovela svoju istragu, a zaključak je bio da je Dada ubijena.

Na osnovu veštačenja balističara i sudsko-medicinskog veštačenja Okružni javni tužilac krajem januara 2009. godine pokreće pretkrivični postupak, ali nije bilo gotovo nikakvih konkretnih aktivnosti do 2016. godine, kada je “Slučaj Dada” je poslat na veštačenje Forenzičkom insitutu u Hagu (Holandija).

Međutim, veštačenje iz Haga dodatno je zakomplikovalo situaciju dodavši mogućnost da se desio nesrećni slučaj usled nestručnog rukovanja oružjem. Nakon toga dalje nisu preduzimane nikakve radnje u vezi sa ovim slučajem.

Dadin otac, Radislav Vujasinović, rekao je ranije za BIRN da nije bilo realno očekivati da će se slučaj rešiti nakon izveštaja veštačenja iz Haga.

„U izveštaju je jasno napisano, što je ovde i zvanično bilo poznato, da su ključni dokazi uništeni (odeća), a neki su sakrivani. Ako je neko očekivao da će Hag “čarobnim štapićem” dati rešenje, prevario se. Ovo je bilo samo pravo kupovanje vremena da ono i dalje čini svoje na putu ka zaboravu“, naveo je otac.

Dada Vujasinović ipak nije zaboravljena. Njeni roditelji su preminuli ne dočekavši pravdu, ali njena sestra Aleksandra, prijatelji, koleginice i kolege novinari čuvaju sećanje na Dadin život i rad.

Njena prijateljica Sanja Krsmanović Tasić posvetila joj je predstavu „O Sa(v)esti”, a na veb sajtu dadavujasinovic.com dostupni su tekstovi koje je Dada pisala, kao i drugi materijali o njenom životu, ali i smrti. Koleginice i kolege novinari često govore o njenoj hrabrosti i podsećaju javnost da još uvek nema odgovora na mnoga pitanja u vezi njene smrti.

Mnogi su mišljenja da odgovore nikada nećemo dobiti jer su u pitanju neki “interesi” i nema političke volje da se ovaj slučaj reši. Ipak, ostaje nada da će se okolnosti promeniti jer neko sigurno zna šta se zaista desilo 8. aprila 1994. godine.