BEOGRAD, 11.04.2017. – Nije jasno koliko će trajati sudski proces za ubistvo Ćuruvije izvršeno pre tačno 18 godina. Gotovo dve godine posle početka suđenja četvorici optuženih, kraj se još uvek ne nazire
Navršilo se 18 godina od ubistva Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa i njuzmagazina Evropljanin, ali tokom sudskog procesa, koji je počeo pre skoro dve godine, do sada nisu saslušani ni svi svedoci optužbe.
Ako se saslušanje svedoka nastavi ovim tempom, prvostepena presuda neće moći da bude donesena ni u narednih godinu dana.
Slavko Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, u jeku NATO bombardovanja. Toga dana izašao je na nedeljni ručak sa prijateljicom Brankom Prpom. Dok su se šetali centrom Beograda i Kalemegdanom, pratili su ih pripadnici Devetog odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti.
Svaka promena i svaki detalj morali su odmah da se jave načelniku Centra Milanu Radonjiću, koji je rukovodio praćenjem. Nekoliko minuta pre atentata, praćenje je naglo prekinuto i naređeno je da se ekipa Devetog odeljenja odmah povuče.
Slavko Ćuruvija je ubijen sa 17 hitaca u haustoru zgrade u Svetogorskoj 35.
Optužnica 15,5 godina kasnije
Optužnica za ovaj zločin podignuta je tek 15 i po godina kasnije, u decembru 2014. Kako je u optužnici navedeno, ubistvo Slavka Ćuruvije organizovao je sam vrh Resora državne bezbednosti s tadašnjim načelnikom Resora Radomirom Markovićem na čelu. Kao suorganizator se navodi Milan Radonjić, nekadašnji šef beogradskog centra RDB. Za samo ubistvo optuženi su Ratko Romić, u to vreme glavni inspektor Druge uprave RDB, i Miroslav Kurak, rezervista RDB. Kurak je, prema optužnici, pucao u Ćuruviju, a Romić je drškom pištolja udario Branku Prpu u potiljak.
„Ulemek je potvrdio da mu je Radomir Marković rekao ko su ubice, a izjavio je i da ostaje pri ranijem iskazu da je Marković od njega tražio da ubije Kuraka i Romića, kao i da mu je prećeno da odustane od svedočenja. Više od ovoga nije ni moglo da se očekuje. Slučaj je posle njegovog svedočenja još čvršći“ (Veran Matić)
Marković služi 40-godišnju kaznu zatvora zbog atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, a ranije je proglašen krivim i za organizaciju atentata na Draškovića u Budvi i ubistvo Ivana Stambolića na Fruškoj gori.
Radonjić i Romić su u pritvoru od januara 2014. godine. Sudsko veće nije uvažilo uporno insistiranje njihove advokatice Zore Dobričanin Nikodinović da se brane sa slobode. Miroslav Kurak je u bekstvu. Njemu se sudi u odsustvu.
„Državni organi u čijoj je nadležnosti njegovo (Kurakovo, prim. nov.) privođenje pravdi moraju da znaju da njihov posao nije završen raspisivanjem poternice za njim. Javnost ima pravo da zna čeka li naša država da se on pojavi na nekoj od evropskih granica ili ima konkretan plan da otkrije gde se skriva i da ga privede”, stoji u saopštenju Komisije za istraživanje ubistava novinara koje je potpisao njen predsednik Veran Matić.
Prve godine saslušana samo 24 svedoka
Suđenje za ubistvo Ćuruvije počelo je 1. juna 2015. godine, u zgradi Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Ustaničkoj ulici u Beogradu. Tužilaštvo je na pripremnom ročištu predložilo 90, a odbrana još uvek nepoznat broj svedoka.
Na početku suđenja govorilo se da će advokati četvorice optuženih izvesti oko 20 svedoka, ali se njihov tačan broj još uvek ne zna i zbog toga što sud može da odbije predloge odbrane koje smatra neosnovanim.
Tročlano sudsko veće, kojim predsedava Snežana Jovanović, u prvoj godini saslušalo je 24 svedoka tužilaštva.
Svi redom bili su radnici RDB. Među njima je najviše pripadnika Devetog (pratećeg) odeljenja koje je od 8. do 11. aprila 24 časa dnevno pratilo Ćuruviju. Ovi svedoci su se uglavnom slabo sećali šta su tog dana radili, gde su bili, kako su izveštavali i šta su videli i čuli.
Nepobitno je, međutim, utvrđeno da je čak 27 pripadnika RDB pratilo Ćuruviju neprekidno, u smenama, 24 sata dnevno. I da su naglo povučeni nekoliko minuta pre ubistva, kako – prema optužnici – ne bi videli ubicu, ostavivši tako metu nepokrivenu.
Svedočenje Milorada Ulemeka
U drugoj godini suđenja saslušano je 39 svedoka, pošto je sudsko veće odlučilo da zakazuje više od dva ročišta mesečno, koliko je uglavnom održavano tokom 2015. godine.
Među svedocima je bio i Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije. Njegov iskaz u januaru 2014, kada je rekao da je od Radomira Markovića čuo ko su ubice Ćuruvije, kao i da je pre toga načelnik RDB od njega tražio da ubije vlasnika Dnevnog telegrafa, mediji su predstavili kao ključan za podizanje optužnice.
Ulemek, koji u Požarevačkom „Alkatrazu“ služi jedinstvenu kaznu od 40 godina za ubistvo Zorana Đinđića i Ivana Stambolića, kao i za atentat na Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali, svedočio je pred sudskim većem 27. septembra 2016.
Ulemek je ponovio deo iskaza, u kojem navodi da mu je Marković posle jednog sastanka rekao da će mu navigatori u sledećoj akciji biti „oni Radonjini koji su ubili Ćuruviju“ (Romić i Kurak), ali je odbio da na direktno pitanje zamenika tužioca Milenka Mandića ponovi tvrdnju da mu je Radomir Marković tražio da on sa Jedinicom za specijalne operacije organizuje ubistvo vlasnika DT-a.
Bivši ministar policije Dušan Mihajlović toliko je ponavljao „ne sećam se“ i „ne znam“, da su izveštači izbrojali da je samo tokom prvog dana svedočenja to izgovorio čak sto puta
Marković je, prema ranijem Ulemekovom iskazu, rekao:
„Potrebno je da se ukloni jedno lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države.“
Ulemek se pred sudom pozvao na svoje pravo da ne mora da govori ono što može da ga izloži novom krivičnom gonjenju. Rekao je i da se preti njemu i njegovoj porodici, posredno aludirajući na okrivljenog Romića.
Interesantno je da je poslednji svedok koji je do sada dao iskaz, Zoran Stijović, nekadašnji funkcioner RDB, optužio Radonjića za pretnje ubistvom. Stijović je svedočio o uništavanju dokumentacije RDB, pa i delova dosijea Slavka Ćuruvije.
Iz istih razloga, zbog straha za bezbednost porodice, nisu želeli detaljno da svedoče ni bivši pripadnici zemunskog klana, braća Miloš i Aleksandar Simović. Međutim, iz njihovih svedočenja, kao i iz svedočenja zaštićenih svedoka Dejana Milenkovića Bagzija i Miladina Suvajdžića, zvanog Đura Mutavi, potvrđeno je da je Ulemek od „zemunaca“ tražio da likvidiraju Kuraka i Romića, za koje je rekao da su ubili Ćuruviju.
Svedočenje Milorada Ulemeka je u medijima predstavljano kao ključno, iako se tužilaštvo ogradilo od takvih tvrdnji. Ipak, očekivanja su velika, pa su i reakcije nakon svedočenja bile oprečne.
Tadašnji predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović izjavio je za Novi magazin:
„Tužilaštvo je očigledno podleglo pritisku da se ovaj proces što pre okonča, pa makar i uz pomoć Milorada Ulemeka Legije. Nakon onoga što je Ulemek svedočio, čini mi se da je jasno da je takva strategija bila pogrešna jer sudu nije ponuđen nijedan novi materijalni dokaz koji bi potvrdio navode iz optužnice.“
Pravni zastupnik dece Slavka Ćuruvije, Jelene i Radeta, Slobodan Ružić oštro je reagovao na izjavu Obradovića: on smatra da je Ulemekov iskaz validan, jer je jasno da je Radomir Marković rečenicom „oni Radonjini koji su ubili Ćuruviju“ praktično sugerisao koja su to lica izvršila.
„Nakon 2000. bila je neka vrsta naloga prema pripadnicima zemunskog klana da ubiju Romića i Kuraka i da su nakon toga dolazili kod njega (Ulemeka, op. nov.) kući i da je potom taj nalog povučen“, izjavio je za isti medij advokat Ružić.
Sličan je utisak i Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara. On je neposredno nakon svedočenja bivšeg komandanta JSO izjavio:
„Milorad Ulemek je potvrdio da mu je Radomir Marković rekao ko su ubice, a izjavio je i da ostaje pri ranijem iskazu da je Radomir Marković od njega tražio da ubije Kuraka i Romića, kao i da mu je prećeno da odustane od svedočenja. Više od ovoga nije ni moglo da se očekuje. Slučaj je posle njegovog svedočenja još čvršći.“
UTISCI POSMATRAČA: DALEKO SMO OD EPILOGA
Nikola Radišić, novinar Televizije N1, smatra da se ovo suđenje prati više nego druga, ali je upadljiv izostanak analiza i, što je još važnije, komentara i stavova tužilaštva. On kaže da kad mediji i pokušaju da dobiju komentar, nailaze na zid ćutanja tužilaštva, što nije dobro u postupku koji je od velike važnosti za javnost.
„Iako deluje da suđenje traje beskonačno dugo, ono se ipak zakazuje i odvija češće i brže nego većina drugih. Jednom mesečno, između tri i pet dana suđenja, mnogo je bolje od proseka pravosuđa u Srbiji. Ipak, sama ročišta su veoma spora. Ispitivanje svedoka traje beskonačno dugo, postavlja im se niz istih pitanja, koja se neretko ponavljaju, pa se stiče utisak da su svedoci namerno bombardovani pitanjima. Oni na kraju bivaju potpuno iscrpljeni i često dekoncentrisani, a njihova svedočenja sve nejasnija“, kaže Radišić.
On ne očekuje da će presuda uskoro biti donesena, „a i kada je bude, ona će biti prvostepena“. „Imajući u vidu kako prolazi većina javnosti interesantnih suđenja, ne verujem da će ona biti i konačna. To znači da epilog suđenja nećemo imati još nekoliko godina, a epilog slučaja možda ni tada.“
Iz pitanja sudskog veća, kaže Dorotea Čarnić, novinarka Politike, jasno je da ih naročito interesuje beli golf, koji je pripadao Službi, a koji je koristio okrivljeni Ratko Romić.
Čarnić kaže da je najznačajnije to što je većina svedoka potvrdila neuobičajene aktivnosti beogradskog centra RDB na dan i uoči ubistva, u smislu intenzivne pratnje i atipično čestog izveštavanja načelnika Milana Radonjića o Ćuruvijinom kretanju, kao i činjenice da je pratnja povučena neposredno pred ubistvo.
„U ovom trenutku teško je prognozirati koliko bi proces mogao da traje, ali je izvesno da smo daleko od prvostepene presude“, kaže ona.
Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, smatra da slučaj Ćuruvija mora biti prioritet.
„Suđenje bi moglo efikasnije da se realizuje sa većim brojem dana za saslušavanje svedoka, jer činjenica da se predugo čekalo na sudski proces opravdava neku vrstu prioriteta kad je reč o javnom interesu“, kaže on.
Veza RDB sa ubistvom
Nekoliko dana pre Ulemeka, 23.septembra 2016. godine, svedočio je Zoran Mijatović, zamenik načelnika Resora državne bezbednosti posle Petog oktobra. On je rekao da postoji veza između RDB i tog ubistva:
„Ne može biti slučajnosti u tome da je Služba pratila i Slavka Ćuruviju i Vuka Draškovića i da je oba puta pratnja bila prekinuta uoči ubistva.“
Pred tročlanim sudskim većem svedočili su i visoki funkcioneri državne i javne bezbednosti, Milorad Bracanović i Dragan Karleuša, Rodoljub Milović, Mile Novaković i Boro Banjac. Neki od njih su istraživali ubistvo Slavka Ćuruvije i bili visoki funkcioneri „Poskoka“ i kasnije osnovanog UBPOK-a, policijskih jedinica formiranih sa ciljem rasvetljavanja ubistava za koja se smatralo da imaju političku pozadinu.
Poslednji svedok koji je do sada dao iskaz, Zoran Stijović, nekadašnji funkcioner RDB, optužio je Radonjića za pretnje ubistvom. Stijović je svedočio o uništavanju dokumentacije RDB, pa i delova dosijea Slavka Ćuruvije
Dva od tri zločina su rasvetljena (ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali), dok je ubistvo Slavka Ćuruvije ostalo bez epiloga.
Na suđenju se nisu pojavili nekadašnji načelnik SDB Jovica Stanišić i njegov zamenik, tvorac „Crvenih beretki“ Franko Simatović Frenki. Za Stanišića je rečeno da je teško bolestan, dok je Simatovićevo svedočenje tri puta zakazivano, ali se on nijednom nije pojavio. Tako pred sudom zasad nije razjašnjena tvrdnja tužilaštva da se Simatović na dan ubistva tri puta čuo sa Miroslavom Kurakom.
Na poslednjem glavnom pretresu iskaz je dao i bivši ministar policije Dušan Mihajlović, koji je toliko ponavljao „ne sećam se“ i „ne znam“, da su izveštači izbrojali da je samo tokom prvog dana svedočenja (koje je trajalo dva dana) to izgovorio čak sto puta.
Po mišljenju advokata okrivljenih, „ovakav sudski proces samo šteti porodici i javnosti“.
Advokat Radomira Markovića Vladimir Marinkov kaže da se nakon dve godine suđenja ne može reći da je otkrivanje ubica Slavka Ćuruvije bliže nego pre podizanja optužnice u ovom predmetu.
„Posle ogromnog broja svedoka optužbe, jedino što možemo zaključiti jeste da tužilaštvo pokušava da nedostatak dokaza i činjenicu da je optužilo nevine ljude zamaskira ovakvim pristupom suđenju. Iz meseca u mesec slušamo svedoke koji nemaju nikakvih saznanja o predmetu ovog suđenja, materijalnih dokaza nema, i postupak se sveo na ispitivanje rada raznih državnih organa i službi u periodu između 1998. i 2003. godine. Danas je sasvim jasno da je optužnica u ovom predmetu isforsirana i podneta samo da bi se vodilo suđenje, bez ijednog konkretnog dokaza, a pre nego što su se i najosnovnije činjenice vezane za ovaj postupak rasvetlile“, smatra Marinkov.
Nepoznat broj svedoka odbrane
Ostalo je da se sasluša 27 svedoka tužilaštva, da se izvedu materijalni dokazi i da se saslušaju svedoci odbrane. Zasad se ne zna tačan broj svedoka odbrane, jer sudsko veće nije o tome donelo konačnu odluku.
Izvesno je, kako nam je potvrdio advokat Miroslava Kuraka Stevan Protić, da on neće predložiti nijednog svedoka, advokati Radomira Markovića imaće ih nekoliko („desetak“), a najveći broj svedoka odbrane očekuje se od Zore Dobričanin Nikodinović, koja brani Radonjića i Romića. Do sada se spekulisalo sa brojem od tridesetak svedoka odbrane, ali je nezahvalno izjašnjavati se o tome pre nego što sudsko veće da konačnu reč.
Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije nastavlja se 12. maja 2017. godine, saslušanjem troje svedoka koji u aprilu nisu stigli na red iako su bili planirani. Među njima je i nekadašnji načelnik RDB Goran Petrović.
GREŠKA AMNESTI INTERNEŠENELA
Na važnost slučaja Ćuruvija ukazao je i Amnesti internešenel u svom poslednjem izveštaju. Istovremeno, deo izveštaja u kome AI tvrdi da se suđenje za ubistvo Ćuruvije odugovlači zbog toga što se „ključni svedok“ nije pojavio – nije tačan.
Todor Gardos je naknadno za Slavko Ćuruvija fondaciju objasnio da su mislili na Milorada Ulemeka. Ulemek je, međutim, svedočio u septembru 2016. godine.
Iz Višeg suda u Beogradu kažu da navodi AI nisu tačni, da se svi svedoci odazivaju na pozive suda i da nema odugovlačenja pošto je odložen samo jedan pretres od 50 koliko ih je do tada bilo zakazano.
S druge strane, advokati i optužbe i odbrane slažu se da jeste bilo i odugovlačenja i opstrukcije istrage, koja čitavih 15 godina nije okončana.
