BEOGRAD, 17.10.2018. – Do nestanka Marjana Melonašija nismo baš shvatali da su novinari meta. Nakon njega, nestao je još jedan naš drugar. Kada je reč o istragama, omiljeno opravdanje UNMIK policije je bilo: “Dešava se puno stvari, znate, ima puno problema, znate, nemamo informacije, znate, molimo Vas pomozite”. Suština je da ih je bilo baš briga.
Radeći za Ujedinjene nacije sam shvatio, i zato nikada ponovo nisam želeo tamo da radim, da je to jedna interesna grupa kojoj je isključivi cilj da uzme pare i ode. Nije ih briga ko je u pravu, ko je Srbin, ko Albanac. Ima tamo divnih ljudi, koji su imali plemenite motive, ali u suštini svega je posao. Većina ih je došla da udare recku u CV-ju, jer je odlazak u misiju, pogotovu onu koja se smatrala opasnom, i danas uslov za napredovanje u hijerarhiji UN – priča za Udruženje novinara Srbije (UNS) novinar Nikola Radišić, koji je 1999. i 2000. godine radio u pres službi UNMIK-a, a danas radi na TV N1.
Normalni prvi stradaju
– Marjan je radio sa prijateljicom koja je živela sa nama, jer je nas petoro iznajmilo kuću u Gračanici. Došao je kod nas i tako sam ga upoznao. Bio je super mladić, nije bio opterećen ni nacijama, ni glupostima. Jedno normalno biće, ali valjda takvi prvi stradaju. Olivera nam je samo jednog dana saopštila da ga nema. Duboko sam uveren da je otet zato što je radio u srpskoj redakciji sa Srpkinjom, na srpskom jeziku, bio normalan čovek i trudio se da bude pravi novinar. Novinari Albanci su zbog posla koji su radili bili posebna meta, jer kada neki Albanac objavljuje tekst kako su njegovi sunarodnici pravili probleme Srbima, to već ima daleko veći uticaj. Za naše kolege Srbe verujem da su ubijeni i kidnapovani i zbog posla koji su obavljali i zato što su Srbi. Marjanu su, konkretno, pretili zbog toga što radi u srpskoj redakciji, što govori srpski jezik i što pomaže Srbima uopšte.
Posle svega što je čuo, video i doživeo, a i godinama prateći dešavanja na Kosovu, Radišić ne veruje da će ikada saznati ko su ubice i kidnaperi nestalih i ubijenih novinara.
– Što se do sada nije saznalo? Ko o tome vodi računa? Na dvojicu nesrećnih kolega Ranka Perenića i Đuru Slavuja jedino UNS podseti, mediji to prenesu i to je to. Zato je danas totalno licemerno kada se govori o zaštiti novinara i nekažnjivosti nasilja nad novinarima. Kriva mi je prvo mađunarodna zajednica koju je baš bilo briga, jer su gledali samo svoj džep, a potom i kosovski političari koji su došli iz redova OVK i čuvaju pozicije i pare koje mogu da uzmu. Pričam o odgovornosti Kosova, jer šta Beograd može tamo da uradi? A, da li je istraga u interesu vrlo spornoj albanskoj političkoj eliti, jer su to sve ratne vođe, da se sazna da su potencijalno njihovi vojnici i nakon rata pravili probleme?
| Novinarski kao humanitarni posao
– U UNMIK-u sam u početku prevodio tekstove stranih novinara, ali su brzo shvatili da imam novinarskog iskustva, pa sam brzo krenuo da idem sa njima na teren. Moja uloga je bila da vidim šta su problemi srpske zajednice, da kroz novinarsku priču pokušam da pomognem. Nisu to bile velike stvari, ali, recimo, pisao sam o dve Srpkinje koje su živele nedaleko od bioskopa u Prištini i stalno su ih maltretirali, kamenovali i tukli lokalni Albanci. Tekstom smo pomogli da ih zaštite. Tako smo pomogli da se dostavi hrana nekim ljudima, da se kod čuvene zgrade Ju programa pojača obezbeđenje, jer su te ljude stalno napadali. Koleginica Gordana i ja smo naš rad shvatali kao i humanitarni – kaže Radišić. |
Propaganda opasna po život
O svom odlasku na Kosovo i situaciji koju je tamo zatekao Nikola Radišić za Dosije UNS-a kaže da je početkom bombardovanja ostao bez posla na RTS-u, zatim na Studiju B, ali i „Blicu“ koji je “vrlo brzo počeo da cenzuriše sve tekstove i bilo je nemoguće raditi”. Jula 1999. godine prijatelj iz Prištine mu je spomenuo da ima posla u Ujedinjenim nacijama.
– Kazao je da sačekam septembar, da se “malo smiri”, ali sam bio očajan. Nemica Kristen Haupt me obavestila da dođem na test i u Prištinu sam otputovao jednim od poslednjih redovnih autobusa iz Beograda. Na sreću, izašao sam u centru grada, a ne na autobuskoj stanici. Tamo je sišla žena koja je sedela pored mene, a pošla da nađe prevoz za Prizren, jer joj se sin i muž ne javljaju danima. Kasnije sam saznao da su na stanici u Prištini ekstremisti Albanci često čekali Srbe, koji su potom nestajali. Pretpostavljam da je ta žena tog dana i nestala.
| Propaganda i lažne vesti
– Kada sam došao na Kosovo, iz nekih medija u Beogradu stizale su informacije da ljudi nestaju, da su ubijeni, ali konfrontacija informacija je bila tolika da nisi mogao da veruješ nikome. Beogradski mediji su često netačno izveštavali o dešavanjima na Kosovu, a s druge strane, u UNMIK-vim vestima je bilo dosta propagande, iako smo se trudili da to minimizujemo – priča Nikola Radišić. |
Sećajući se prvog susreta sa Prištinom, Radišić ističe suprotnost novinskih izveštaja i realnosti, dodajući da, iako je bio novinar, “usled propagande koja je vladala u Srbiji, nije imao pojma šta ga čeka”.
– Vrlo brzo sam shvatio da sam stavio glavu u torbu. Prošlo je mesec dana kako sam se doselio u Prištinu kod prijatelja Goranca, kucali su na vrata i dali rok od sedam dana da se iselimo. Morali smo odmah u Gračanicu. Pošto sam radio u pres službi UNMIK-a, imao sam pristup šefu Bernaru Kušneru i obavestio ga da moramo u Gračanicu, jer će nas u Prištini ubiti. Odmah je obezbedio automobil i policijsku zaštitu koja nas je stalno pratila.
| Predubeđenje da su samo Srbi zločinci
– U pres službi UNMIK-a, gde sam radio, stranci su se trudili da budu prijatni prema nama, neki su nas malo više razumeli, ali svi su došli sa predubeđenjem da su samo Srbi zločinci. Dosta smo pomogli da im se otvore oči, pa bi brzo shvatili da su problema na obe strane i da je možda i druga izazvala reakcije. Albanski tim koji je radio sa nama na Blue sky radiju je prema nama vremenom opustio gard, ali, kada god su bile etničke priče, vladala je netrpeljivost. Mi smo se trudili da istaknemo da Albanci tuku i ubijaju, a oni to nisu hteli da emitiju. A kada je reč o događajima gde su stradali Albanci, stavljali su najgore moguće kvalifikacije Srbima. Stranci su to “peglali”. Koleginica i ja smo se u raznim situacijama dovijali, pa smo i menjali zvanična saopštenja UNMIK-a. Gde god je u bazi podataka pisalo Kosova, mi smo to A ispravljali u O. Isto tako Prištin u Priština. To je bio naš mali fajt – seća se sagovorik UNS-ovog Dosijea. |
Glava u torbi zbog srpskog jezika
U to vreme nismo smeli svoj jezik da govorimo na ulici, podvlači Radišić opisujući uslove za srpske novinare u Prištini.
– I mojim kolegama i meni se dašavalo da smo morali da bežimo. Jednom sam pričao telefonom na srpskom, dosta tiho, da bih na kraju izgovorio: “Zdravo”. U tom trenutku iz kamioneta koji je prolazio pored, a bio sam u ulici koja vodi ka zgradi sadašnje kosovske Vlade, čuo sam psovke na albanskom. Vozač je dodao gas i krenuo ka meni. Trčao sam ka parkingu i pre nego što me je sustigao, uspeo sam da protrčim između stubića ispred zgrade UN, gde on nije mogao da prođe. To me je spasilo, možda sačuvalo život.
Seća se i kako su ga “čuvari mosta” u severnom delu Kosovske Mitrovice zasuli kamenicama, na putu kojim je jedino mogao da stigne do kancelarije UN u južnom delu grada, pa zatim do Prištine.
– Jedva smo pobegli, francuski vojnici su repetirali puške na njih.
Na protestu Albanaca zbog dolaska vladike Artemije u Orahovac, januara 2000. godine, prvi put nakon rata Radišić je pomislio da se neće izvući.
– Tada sam zaradio prve sede. Otišao sam u uličicu koja razdvaja srpski i albanski deo grada da uradim priču o Romima koji su od starog kasetofona sklepali radio i emitovali program. U povratku su mi put preprečili veterani OVK koji su demonstrirali zbog Artemijevog dolaska. Progurao sam se malo, ali posle dva ili tri reda, ni makac. Tek tada sam shvatio da sam u “mont” jakni, koja je bila lična karta Srba. U očaju sam vikao na engleskom “May I pass?”, da bi me neki Albanac dohvatio i bukvalno izbacio iz demonstracija pravo na policiju. Spazio sam devojku koja je radila za OEBS i presrećan u trenutku izustio: “Divno što si tu”. Prebledela je jer sam se obratio na srpskom, a što su čuli demonstranti okolo. Jedva je izvukla živu glavu zbog toga. To su bili uslovi u kojima smo radili. Bilo je nemoguće otići bili gde bez pratnje. Bilo je opasno i nije bilo lako. Tvoja država, tvoj jezik, ali moraš da ćutiš i čuvaš glavu.
| Normalne šizofrene situacije
– Prvog dana kada sam došao u Prištinu, drug Goranac me je odveo u stan koji je već bio pod silnim rešetkama, a onda rekao da idemo na srpsku žurku u Kičmu (naselje u Prištini), ali da čekamo kandaske policajce da nas sprovedu. U gradiću Pejton zaustavila su nas dvojica američkih policajca i tražila pomoć, jer su naleteli na dve Srpkinje kojima su Albanci upali u kuću, prebili ih, samo što ih nisu ubili. Od tog šoka odlazim na žurku gde je ludilo i alkohol kao da si u centru Beograda. To su te šizofrene situacije koje sam zaticao u Prištini, a u stvari, to je u tim okolnostima, nekako bilo i normalno – opisuje reporter N1 prve dane u Prištini. |
Kada je reč o radu srpskih novinara danas na Kosovu, Nikola Radišić smatra da su se stvari malo promenile, jer su, u vreme kada je radio, i Hašim Tači i Ramuš Haradinaj odbijali da pričaju na srpskom.
– Kada su digli u vazduh automobil u kome su bili Srbi, otac i sin, odmah su došli Haradinaj, Agim Čeku i Ibrahim Rugova. Nijedan se nije okrenuo kada sam im postavio pitanja na srpskom. Trčao sam za njima i ponavljao pitanja dok mi se njihovo obezbeđenje smejalo. Iznerviran Rugova me pogledao i na srpskom pitao: “Šta ti hoćeš više čoveče od mene?”. Zatim se okrenuo i otišao. To je bila komunikacija sa kosovskim političarima koji grade mulitetničko Kosovo, dolaze da obiđu lokaciju gde su ubijeni Srbi i kao im je žao. I ta ekipa traba da zaštiti nas kao novinare? Ne verujem im, kao što im nisam ni tada verovao.
