Rudić: Svedočimo osmišljenom i brutalnom gušenju medijskih sloboda i slobode govora u BIH

0
73
Source/Author: Cenzolovka, Jelena L. Petković

O pritisku na sve koji slobodno misle, kojima od donošenja „zakona o stranim agentima”, koji kriminalizuje klevetu, prete kazne do 3.000 evra i na osnovu kog je za nekoliko meseci podneto 45 prijava, govori generalna sekretarka Udruženja BH novinari Borka Rudić

Od kada je pre četiri i po meseca kleveta postala krivično delo u Republici Srpskoj, podnete su 44 prijave za to delo i jedna zbog „iznošenja ličnih i porodičnih prilika”. Među tuženima su 32 građanina i petoro novinara, pa već sada možemo govoriti o pravnom pritisku na sve slobodnomisleće ljude, kaže u razgovoru za Cenzolovku Borka Rudić, generalna sekretarka Udruženja BH novinari. Novinarka i profesorka filozofije i sociologije kaže da to u praksi znači – „apriorna cenzura” kako bi se izbegao krivični progon zbog „klevete”.

Kaže da je zakon „o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija“, koji se kolokvijalno zove ‘zakon o stranim agentima’, deo „paketa” političkih mera koje je pokrenuo predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

Udruženje BH novinari je 2023. godine registrovalo 87 slučajeva kršenja medijskih sloboda i sigurnosti novinara. Samo je 10 rešeno.

Cenzolovka: Od avgusta 2023, nakon odluke Skupštine Republike Srpske, kleveta je krivično delo, za koje se može dobiti kazna od oko 3.000 evra. Novinari i nevladine organizacije kažu da je cilj ovog zakona da se ograniči otvorena i kritička debata o temama od javnog interesa. Vi ste istakli da je od tada podneto pet prijava protiv novinara za klevetu. O kavim slučajevima je reč?

Rudić:  Još nemamo podatke o tome ko stoji iza velikog broja krivičnih prijava u Republici Srpskoj niti ko su tuženi, jer okružna tužilaštva nisu podelila sa nama te informacije. Za sada znamo broj prijava – 45, od toga su 44 za delo klevete i jedna prijava za „iznošenje ličnih i porodičnih prilika”. Među tuženima najviše je građana – 32, zatim pet novinara, dva političara i pet nepoznatih osoba.

Iz Okružnog tužilaštva u Banjaluci dobili smo samo zbirne podake, tako da ne znam koliko je novinara, aktivista civilnog društva ili ljudi iz drugih profesija.

Još uvek nije potvrđena nijedna od ovih krivičnih prijava niti je podignuta optužnica. Generalno, ovo je zaista veliki broj krivičnih prijava za četiri i po meseca. Već sada možemo govoriti o pravnom pritisku na sve slobodnomisleće ljude – od građana, koji su za sada najviše na udaru krivičnih postupaka zbog iznesenog mišljenja, do novinara i aktivista civilnog društva. Jasno su vidljivi obrisi zakonskog okvira i institucionalnih mehanizama ućutkivanja svake kritike, ograničavanja javne debate o temama od začaja za građane i kršenja prava na slobodu govora.

Sada može bilo ko podneti krivičnu prijavu, iz politčkih, ličnih pa čak i najprizemnijih zlobnih razloga. Tužilaštvo će morati da primi tu prijavu, procesuirati je i trošiti ljudske i materijlne resurse za nešto što je u demokratskom svetu nezamislivo – a to je vođenje krivičnih postupaka zbog nečijeg mišljenja, kritike, medijskog teksta, komentara ili zadiranja u privatnost radi javnog interesa.

Cenzolovka: Kakve posledice procesi za klevetu imaju na novinarstvo? Ali i na pristup građana informacijama od javnog značaja?

Rudić: Iako je primena zakona još samo na nivou krivičnih prijava, zakon pokazuje negativne posledice i destrukciju profesije, kojoj su imanentni kritika javnih zvaničnika, propitivanje načina na koji obavljaju javne funkcije i istražuju evetualne zloupotrebe javnih ovlašćenja za lične interese.

Na primer, ako nameravate pisati o bogaćenju sina čija je majka na javnoj funkciji, ili dobiti privatne firme u vlasništvu direktora javne bolnice, ili istraživati javne radove u koje je uključen kum predsednika, morate unapred razmišljati kako ćete pisati o navedenim temama, a da se ne suočite sa krivičnim prijavama. To je apriorna cenzura ili samocenzurisanje u cilju izbegavanja krivičnog progona! U takvim okolnostima zaista nije lako raditi.

Ovde ne želim nipodaštavati zdrav razum i profesionalne kompetencije nosilaca pravosudnih funkcija, niti sumnjam da će oni u duhu zakona, Ustava i prakse Evropskog suda za ljudska prava procenjivati, a onda odbacivati ili prihvatati krivične prijave za klevetu. Neće im, međutim, nimalo biti lako s obzirom na široko postavljene odredbe zakona i motive njegovog donošenja.

Ti su motivi, nedvosmisleno, decenijska frustracija medijima aktuelnog predsednika RS i njegov završni pokušaj ograničavanja, ako ne i potpunog zaustavljanja rada jednog broja slobodnih medija i novinara u Republici Srpskoj, ali i celoj BiH.

Cenzolovka: Brojni mediji u RS su registrovani kao nevladine organizacije. Kakve će po njih biti posledice usvajanja ovog zakona?

Rudić: I ovaj je zakon deo „paketa” političkih mera koje je pokrenuo predsednik Republike Srpske kroz zloupotrebu javnih institucija zakonodavne i izvrše vlasti. Ne postoje nikakve zakonske praznine da bi se moglo govoriti o potrebi donošenja posebnog zakona o kontroli rada NVO ili stvaranju njihovog registra.

Republika Srpska, kao i drugi delovi države, ima jasnu zakonsku regulativu u oblasti registracije NVO, plaćanja poreza, poslovanja putem banaka, podnošenja godišnjih finansijskih izveštaja, poštovanja prava zaposlenih, prijave ličnih prihoda građana i plaćanja poreza, itd.

Navedeni zakoni omogućavaju svakom iz različitih sektora i javnih institucija proveru onoga što rade NVO, čak i na dnevnoj osnovi. Znači, jasno je da se i ovaj zakon donosi radi ciljanog gašenja sloboda unutar civilnog sektora, te zaustavljanja rada ljudskopravaških NVO i medija.

Opet je nad zdravim razmom pobedila nerazumna snaga predsedničke pozicije i opsednutost Milorada Dodika jednim brojem medija i NVO u RS, čiji bi rad predsednik zabranio koliko sutra.

 

DIPLOMATSKA TRGOVINA U BIH ĆE PROGUTATI MEDIJSKE SLOBODE I LJUDSKA PRAVA

 

Cenzolovka: Razumeju li Evropska unija i druge međunarodne organizacije posledice ovakvog zakona?

Rudić: Nisam oduševljena njihovom principijelošću i efikasnošću. Naprotiv! Oni se (kao) javno protive rigidnim intervencijama u zakonski okvir za medije i civilno društvo jer su medijske slobode jedan od 14 prioriteta za EU integracije.

Sa druge strane, ovde se ustalila „diplomatska trgovina” sa vladajućim strukturama u oba BH entiteta i na nivou državnih institucija. Ta trgovina će, bojim se, progutati medijske slobode i ljudska prava, i to za „male pare”.

Evo jedan ilustrativan primer: prošle godine je na državnom nivou usvojen novi Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Prethodno su nacrt zakona negativno ocenili i EU i Institucija BH ombudsmana, budući da je sadržao rešenja koja reduciraju prava definisana u starom zakonu. Civilni sektor je poslao čak 200 komentara i amndmana, ali Ministarstvo pravde BiH nije prihvatilo nijedan!

Ipak,zakon je usvojen bez ikakvih izmena nacrta kao deo „paketa evropskih zakona” koje BiH mora prihvatiti na putu EU integracija. I uz pristanak EU u BiH. Bojim se da će tako biti sa svim zakonima koji se ubrzano donose različitim delovima države uz političku floskulu „evropski put BiH nema alternativu”! A sa medijskim slobodama i ljudskim pravima šta bude…

 

Cenzolovka: U Kantonu Sarajevo postoji predlog da se kažnjavaju „lažne vesti”, što bi navodno uključivalo i velike novčane kazne za građane i pravna lica, uključujući i medije. Postoji bojazan da bi ovaj propis, ako bude usvojen, izazvao lančanu reakciju. Šta je sve problematično sa ovim propisom?

Rudić: Osnovni je problem što se ovim zakonom internet proglašava „javnim mestom” kao da je reč o javnom prostoru – dakle fizičkom, jasno ograničenom javnom prostoru u okviru kojeg se dešavaju i sankcionišu prekršaji. Takođe, veoma je teško, pa i potpuno nemoguće na nivou jednog kantona rešavati problem sa lažnim vestima, govorom mržnje ili ozbiljnim sigurnosnim pretnjama u praktično neograničenoj online sferi, što se takođe želi ovim zakonom.

Problem je i to što se policiji daju velika ovlašćenja i mere za ograničavanje slobode izražavanja, a da se ne predviđa procena javnog interesa, kao i sprovođenje razumnih mera i balansa u bilo kojoj vrsti ograničenja prava na slobodu izražavanja i mišljenja.

I na kraju, problematično je i to što država BiH ima krivično zakonodavstvo koje tretira mnoga od pitanja navedenih u nacrtu ovog prekršajnog zakona.

Naravno, ništa manje nije opasna ni mogućnost „prelivanja” istih ili sličnih zakonskih rešenja u druge kantone.

Neki su to već ranije uradili, kao na primer Unsko – sanski kanton, bilo je sličnh inicijativa i u Parlamentu Federacije BiH. Bila sam članica radne grupe koja je raspravljala o nacrtu zakona na više sednica, nismo se složili oko mnogih pitanja. Sad je na potezu predlagač zakona – Vlada Kantona Sarajevo, a kasnije Skupština.

Iskreno se nadam da zakon neće biti predat u parlmentarnu procedure pre nego što se iz njega izostave svi članovi koji uključuju medije i društvene mreže, te prekršajne mere i postupci protiv govora mržnje i lažnih vesti.

 

KAŽNJEN TEK SVAKI ČETVRTI NAPADAČ NA NOVINARE

 

Cenzolovka: Safejournalists je zabeležio povećan broj napada na novinare u BiH. Posebno se izdavajaju napadi u Banjaluci zbog LGBT parade u Mostaru, kada su vlasnici Hercegovina.info Mariji Ćosić dva puta izbušene sve gume na automobilu, kao i napad u Brčkom na vlasnika portala Times.ba Mirzu Derviševića. Kako ovi napadi utiču na rad novinara?

Rudić: U Liniji za pomoć novnarima registrovali smo 87 različitih slučajeva kršenja medijskih sloboda i sigurnosti novinara tokom 2023, što je 10,12 odsto više nego 2022. Najveći broj (21) se odnosi na političke pritiske, verbalne pretnje (17), šest je fizičkih napada, sedam pretnji smrću, osam govora mržnje itd.

Problem je visok stepen nekažnjivosti i sporost u istrazi napada, uključujući i slučajeve koje ste pomenuli. Samo 10 slučajeva prijavljenih u 2023. je rešeno u toj godini pred sudovima ili drugim nadležnim institucijama. Generalno, među novinarima i medijima vlada veliko nepoverenje u rad pravosuđa, budući da je uspešnost u kažnjavanju napadača na novinare tek 25,4 procenta.

To je nedopustivo, te mi u BH novinarima govorimo o nedostupnosti pravde za novinare. To deluje obeshrabrujuće na sve novinare i medije, posebno za mlađe kolege. Ako ovome dodamo i veliki broj krivičnih prijava u Republici Srpskoj, onda zaista svedočimo osmišljenom i brutalnom gušenju medijskih sloboda i slobode govora u BIH. I to pred očima evropskih institucija u BiH i nakon što je država dobila status kandidata.

 

Izvor: Cenzolovka