Na kraju će pritisak postati samo – pištolj u glavu

0
288
Source/Author: Danas
Source/Photo: Foto: Danas

BEOGRAD, 25.01.2018. – Dramatičan naslov nije senzacija za publiku, već doživljaj novinara koji su izloženi stalnim pretnjama, a izrečen je naradionici “Zaštita i bezbednost novinara u Srbiji i kako je unaprediti”.

Pozivajući se na brojne izveštaje međunarodnih organizacija, kaoiizveštaje NUNS-a, moderator Miroslav Janković, pravni saradnik u Odeljenju za medije pri Misiji OEBS – a u Srbiji, naveo je da svi oni pokazuju da se pogoršalo stanje medijskih sloboda u Srbiji.

Janković je, između ostalog, naveo izveštaj Evropske komisije, ali i njihov non-pejperiz 2017, zatim izveštaj “Reportera bez granica” u kome je Srbija zabeležila pad od sedam mesta u odnosu na 2016. godinu, kao i izveštaj “Freedom house” u kome je Srbija dobila 73 od 100 poena. U poslednjem od tih dokumenata konstatuje se da je Srbija slobodna zemlja, ali da je ocena o statusu medija – “delimično slobodni”.

Prema Jankovićevoj proceni može se reći da postoje određeni pomaci, ali da nisu dovoljni, pogotovo kada se govori o sporazumu koji su krajem 2016. godine potpisali policija, tužilaštvo i novinarska udruženja radi poboljšanja bezbednosti novinara. OEBS je, naveo je moderator, preuzeo posmatračku ulogu u Radnoj grupi od početka prošle godine na poziv tužilaštva i pokušava da savetima i asistencijama pomogne kako bi se unapredila bezbednost novinara u Srbiji.

Omer Hadžiomerović, sudija Apelacionog suda u Beogradu i potpredsednik Društva sudija Srbije, smatra da Komisija i Sporazum nisu rešenje problema. Hadžiomerović pita zašto uopšte postoji Sporazum, jer to što je njime definisano je ono što je i inače posao tih institucija i kaže da bi institucije trebalo naterati da rade svoj posao, a ne da u slučaju nefunkcionisanja prave – novu. Dodao je da Sporazum u suštini znači „kao dogovorićemo se“, ali da nikoga ne obavezuje.

Kao posebno pogrešno Omer Hadžiomerović ocenjuje to što su u fokusu samo pojave, posledice, dok se niko ne bavi uzrocima tih pojava, što je suština.

“Zašto policija i tužilaštvo ne rade svoj posao? I zašto je za to potreban Sporazum?”, pita se Hadžiomerović. Problem je, dodaje on, u nesavršenosti sistema tako da suštinski isti problem imaju i sudstvo i novinarstvo – kad se “iseče” jedan instrument pritiska, brzo vlast nađe drugi način uticaja na nezavisnost.

Hadžiomerović uočava i evidentno spuštanje nivoa tolerancije kada je reč o definisanju pritiska: “Na kraju će se doći do toga da je pritisak na sudije i novinare samo ako vam upru pištolj u glavu i kažu ʼuradi tako i takoʽ, a sve ostalo nije pritisak jer ʼja koristim svoje pravoʽ.”

Prema njegovim rečima, jasan je i nizak nivo političke nekulture; u Srbiji političari ne shvataju šta je njihova uloga, da nisu Robin Hud pa da rešavaju konkretan slučaj, već da vide da li taj slučaj proizilazi iz sistema, pa da ustroje sistem tako da tih problema više nema: “Standardi su za standardne zemlje. Mi nismo standardna zemlja kada je reč o nezvisnosti sudstva i novinarstva i zato nam trebaju mnogo viši standardi.”

Predlog predstavnika Društva sudija Srbije je da Radna grupa uradi analizu postojećeg stanja i na osnovu toga inicira izmenu Krivičnog zakonika kako bi se poboljšalo stanje, a ne samo da konstatuje trenutno stanje.

Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Nedim Sejdinović saglasan je da se svi moraju vratiti na uzroke napada koje, pre svega, prepoznaje u atmosferi nasilja i straha u kome celo društvo živi. Prema njegovim rečima, za to najveću odgovornost nose predstavnici vlasti. Sejdinović naglašava da veliki broj novinara ima utisak kako država ne čini ništa da bi ih zaštitila i da često ne žele ni da prijavljuju slučajeve. Takođe smatra da Sporazum nije doneo neki pomak po pitanju bezbednosti na terenu. Lično je bio obeshrabren nastupom jednog od članova Radne grupe u decembru – Branka Stamenkovića iz tužilaštva – koji je ocenio da je položaj novinara u Srbiji “najbolji u Evropi jer imaju poseban tretman u Krivičnom zakonu”. Iako je, kaže Sejdinović uvereno, realnost obrnuta.

Ilir Gaši, izvršni direktor “Slavko Ćuruvija fondacije”, ukazuje na tendenciju da se po pitanju bezbednosti novinara “kao nešto radi”, ali da suštinski ništa nije urađeno u proteklih godinu dana, odnosno da je izgubljeno vreme i energija. Naglasio je da je većina stvari kada se pogleda lista “ispunjena ali samo formalno”, ali je suština da nisu uspostavljeni bazični sistemi funkcionisanja.

Gaši je kao primer naveo sistem kontaktnih tačaka, koji postoji ali koji nije definisan nijednim dokumentom. Takođe, nije definisan ni način na koji se stupa u kontakt sa policijom ili tužilaštvom, odnosno da li je to telefonski ili mejlom i da li se prvo zove policija ili tužilaštvo. Većina stvari protokola nije urađena za godinu dana, pa se može reći da i ne postoji želja da se to uradi.

Kao jedan od problema naveo je dvojstvo nadležnosti, pa novinarsko udruženje nema pravo da traži određene podatke iz istrage o napadu na novinara po zakonu, ali po Sporazumu se to radi; po zakonu, uvid u te podatke imaju žrtva i njen advokat. Gaši smatra da možda postoji mogućnost da se unaprede detalji Sporazuma, ali i strahuje da se kroz Radnu grupu težište odgovornosti može prebaciti na novinare i upozorava da se to ne sme dozvoliti.

Kako to može da “funkcioniše” u praksi svedoči dopisnik Večernjih novosti iz Loznice Vladimir Mitrić, koji 12 godina ima policijsko obezbeđenje zbog napada. Kada je nedavno pisao o korupciji u policiji u svom kraju, naveo je on, određeni lokalni policijski funkcioneri pisali su zahtev tužilaštvu da mu se ukine obezbeđenje.

Radionica je pokazala da je evidentno pogoršanje stepena bezbednosti novinara i da su svi pomaci koji su urađeni u prethodnom periodu nedovoljni da bi se izmenio generalni utisak novinara da će biti “markirani” i ugroženi ako kritički izveštavaju, odnosno rade svoj posao onako kako se to nekome ne dopada.

Pet delova iste celine – opasnosti

Rad na radionici se odvijao u pet delova koji zajedno oslikavaju položaj novinara kada je bezbednost u pitanju. Najpre se analiziralo trenutno stanje u medijima uz domaće i međunarodne izveštaje, zatim su predstavljeni indikatori (ne)bezbednosti novinara koje je razradio NUNS. Tokom trećeg i četvrtog dela govorilo se o primeni Sporazuma između MUP-a, tužilaštva i novinarskih udruženja, koji je praktično obaveza koja proizilazi iz Akcionog plana za Poglavlje 23 i o radu Stalne radne grupe za bezbednost novinara, što je bila jedna od prvih mera koja je preduzeta u implementaciji Sporazuma. U poslednjem delu rada razmatrane su mogućnosti šta dalje uraditi po pitanju Sporazuma kako bi se povećala bezbednost novinara.

Zaključci

* Iako ima veliki značaj, Sporazum o saradnji i merama za unapređenje bezbednosti novinara, kao ni druge mere koje čine sistem krivično-pravne zaštite novinara, neće sami po sebi dovesti do povećanja bezbednosti novinara ukoliko se ne kreira društveno-politička atmosfera u kojoj se neće podsticati nasilje prema onima koji vrše važnu društvenu funkciju informisanja javnosti.

* Državne institucije su obavezne da javno reaguju na slučajeve fizičkih i teških verbalnih pretnji novinarima, kako bi se javnosti poslala jasna poruka da je u pitanju krivično delo, sankcionisali počinioci i obeshrabrilo nasilje nad novinarima.

* Puna i efikasna primena Sporazuma osnovni je preduslov da se novinari ohrabre da prijavljuju brojne pretnje i da se na taj način dodatno unapredi proces vraćanja međusobnog poverenja između novinara i medija sa jedne i institucija nadležnih za procesuiranje slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara sa druge strane.

* Potrebno je razmotriti mogućnosti za uspostavljanje kvalitetnije i intenzivnije komunikacije i saradnje novinarskih i medijskih udruženja i sudskih institucija u oblsti zaštite i bezbednosti novinara.

* Potrebno je precizno definisati koja krivična dela učinjena na štetu novinara, a u vezi sa poslom koji obavljaju, spadaju u kategoriju krivičnih dela kojima se Stalna radna grupa bavi.

* Potrebno je usvojiti Plan rada za sprovođenje Sporazuma kao i druge dokumente koji su neophodni za ustanovaljavanje prciznih internih procedura rada Stalne radne grue za bezbednost novinara

* Sporazum predviđa vođenje evidencija napada novinara od strane svih potpisnica i potpisnika, ali ne predviđa kriterijume za formiranje tih evidencija što dovodi do njihove međusobne neusklađenosti.

* Oštećene novinare bi trebalo stalno ohrabrivati da podnose krivične prijave, prigovore neposredno višem tužiocu, da preduzimaju krivično gonjenje u situacijama kada javni tužilac idustane u fazi nakon optuženja, te da podnose privatne tužbe (za krivična dela za koja je to moguće). Drugim rečima, novinari bi trebalo da koriste sva sredstv kja su im dostupna u krivičnom zakonodavstvu.

* U što je moguće kraćem vremenskom roku, trebalo bi organizovati edukativne programe za novinare, vlasnike medija, tužilaštvo i policiju o saradnji i merama za unapređenje bezbednosti novinara, na način predviđen Sporazumom. Razmotriti mogućnost uključivanja i sudija.

* U programske prioritete za konkurse za projektno sufinansiranje medija koje definiše Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, uključiti i pitanje bezbednosti novinara i na taj način dodatno afirmisati medijske projekte koji bi se bavili ovom temom.

* Intenzivirati rad na povećanju solidarnosti novinara, koja bi morala da bude na većem nivou nego što je to do sada bio slučaj. Razmotriti načine na koje bi kvvalitetne presude za naoade ili pretnje novinarima mogle da dopru do mejnstrim medija i time do šire publike.