21 godina od ubistva Slavka Ćuruvije: I dalje čekamo konačnu presudu izvršiocima i organizatorima zločina

Slavko Ćuruvija fondacija / Predrag Mitić

BEOGRAD, 04.10.2020. – U subotu, 11. aprila, navršiće se 21 godina otkako je novinar Slavko Ćuruvija izrešetan ispred svoje kuće. Posle mnogih opstrukcija istrage, suđenje je počelo tek 16 godina nakon zločina, da bi prošlog aprila, četiri godine kasnije, bila doneta prvostepena presuda optuženim pripadnicima RDB-a. I dalje se, posle žalbi odbrane i tužioca, čeka odluka Apelacionog suda, odložena zbog epidemije

Ove subote, 11. aprila, navršava se 21 godina od ubistva Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina. Ubijen je s leđa, ispred svoje kuće u Svetogorskoj 35, zbog čega su pre godinu dana prvostepeno osuđena četiri pripadnika tadašnjeg Resora državne bezbednosti, ukupno na 100 godina zatvora.

Obeležavanje godišnjice i prigodno paljenje sveća i polaganje venaca na mestu ubistva dogodiće se u uslovima vanrednog stanja i policijskog časa, što će mnoge podsetiti na vreme NATO bombardovanja 1999, koje je iskorišćeno za brutalnu likvidaciju novinara.

Vlasnik i izdavač medija koji su kritikovali tadašnju vlast ubijen je na samom početku bombardovanja, na Uskrs: izrešetan je sa dva rafala iz škorpiona zbog „javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti“, kako se navodi u optužnici protiv četvorice nekadašnjih rukovodilaca i operativaca tajne policije.

„Slavko Ćuruvija je morao biti uklonjen da zrno pobune, koju je on predstavljao, ne bi proklijalo. Da drugi uspešni ljudi ne bi, poput Ćuruvije, otkazali poslušnost sistemu“, rekao je tužilac u svojoj završnoj reči.

Slobodan Ružić, zastupnik Jelene i Radeta Ćuruvije, Slavkove dece, pred sudom je istakao:

„Slavko Ćuruvija je ubijen samo zbog toga što se drznuo da se suprotstavi jednom zločinačkom režimu…“

Za ubistvo su nepravosnažno osuđeni bivši načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i tadašnji načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić na po 30 godina zatvora kao organizatori, dok su bivši glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB-a Ratko Romić i bivši rezervni pripadnik RDB-a Miroslav Kurak osuđeni na po 20 godina zatvora.

Kako je pripremano i najavljeno ubistvo?

Medijski linč Slavka Ćuruvije bio je priprema za njegovo ubistvo. Dve nedelje od početka NATO bombardovanja, i pet dana pre ubistva, 6. aprila 1999, u režimskom dnevniku Politika Ekspres osvanuo je tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ – potpisao ga je novinar Miroslav Marković.

Komentar u kom se vlasnik Evropljanina proglašava „izdajnikom“ pročitan je te večeri i u Drugom dnevniku RTS-a. Taj tekst su mnogi novinari doživeli kao „optužnicu“ na osnovu koje je pet dana kasnije ubijen Slavko Ćuruvija.

Teza da je „izdajnik“ nije bila nova. Kako je sam Ćuruvija ispričao u jednom od poslednjih intervjua u Vremenu, upravo tako ga je etiketirala Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića i šefica JUL-a, jedne od vladajućih stranaka.

Nepunih godinu dana ranije, prema Ćuruvijinom svedočenju, između njega i Mirjane Marković odigrao se, videće se kasnije, ključan „vrlo neprijatan i napet razgovor“. Bilo je to na dan donošenja Zakona o informisanju, koji će poslužiti za drakonsko kažnjavanje i gašenje kritičkih medija u Srbiji.

„Sve sam joj rekao: o narastajućem fašizmu u Srbiji, o diktaturi i o nasilju koje predstoji ako se nešto ne preduzme. (…) Pokušao sam da joj objasnim kako ovakva dramatizacija politike u Srbiji može za šest–sedam meseci da ode tako daleko da na ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji padne krv“, rekao je Ćuruvija u intervjuu Vremenu.

Za razliku od prethodnih razgovora kada je ona te kritike doživljavala kao dobronamerne, Ćuruvija je rekao da je tada ona „veoma loše primila to što joj je rekao“.

„’Pretite, pretite’, rekla mi je i onda me napala. Ključne teze njenog napada bile su da sam ja izdajnik, da imam šefove u Americi i inostranstvu.“

„Optužila me je – povišenim tonom – da prizivam bombardovanje i prebacila mi da sam radio i pisao šta sam hteo, bljuvotine i budalaštine, da je Dnevni telegraf ‘perverzna i paraudbaška redakcija’, jer smo objavljivali neke podatke o njenim saradnicima iz JUL-a i stalno je pominjala mene i moje prijatelje’“, rekao je Ćuruvija za Vreme.

Časopis Evropljanin je ranije, krajem leta 1998. godine, oštro pisao o Zakonu o univerzitetu. Na naslovnoj strani objavljen je naslov „San profesorke Mire Marković“. Bila je to najava teksta u kom se kritikuje taj zakon jer je funkcija univerziteta „svedena na teledirigovanu ustanovu vlasti“.

Atentatu prethodilo ekonomsko ubijanje novina

Za Zakon o javnom informisanju, koji je Skupština Srbije izglasala 20. oktobra 1998. godine, danas se zna da je poslužio kao „preki sud“ za kritički i opoziciono orijentisane novine, ali se često zaboravlja da su i pre njega specijalnim medijskim dekretom zabranjeni Dnevni telegraf i Danas.

Tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić upozorio je Dnevni telegraf, Našu Borbu i Danas da će biti zabranjeni ako nastave da pišu kao do tada, a kako ga oni nisu poslušali, 14. oktobra 1998. dekretom je zabranio Dnevni telegraf.

Neposredan povod bio je na naslovnoj strani objavljen tekst „NATO odobrio napad, Milošević prihvata plan?“. Od tada, Dnevni telegraf počinje da se štampa u Crnoj Gori i odatle se, uz velike teškoće i mnoge zaplene na granici, prebacuje u Srbiju i prodaje uz pomoć kolportera.

Još jedan tekst bio je povod da režim Slobodana Miloševića objavi „rat“ novinaru. Evropljanin je 19. oktobra izašao sa otvorenim pismom predsedniku Srbije: „Šta je sledeće, Miloševiću“. Autori ove žestoke optužbe na račun režima bili su Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija.

Za taj tekst je Ćuruviji, kao vlasniku, i urednicima Evropljanina suđeno retroaktivno po Zakonu o javnom informisanju, uz obrazloženje da su pozivali na „nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije“.

Ćuruvija je osuđen na novčanu kaznu od 2.400.000 dinara (tadašnjih 250.000 nemačkih maraka). Ostavljen je rok od 24 sata za plaćanje, a zatim je izvršena plenidba imovine. Ljudi u civilu, koji su se predstavili kao izvršitelji Opštine Stari grad, u pratnji policije upali su u redakciju Dnevnog telegrafa i Evropljanina i popisali stolove, stolice i svu opremu koju su zatekli.

Sve je zaplenjeno, uključujući i inventar iz prostorija marketinga firme DT Press u Ulici Lole Ribara 35. Kao kuriozitet, ostalo je zapisano da je i sva imovina iz stana direktora firme takođe zaplenjena, a da su mu izvršitelji ostavili samo dečji krevetac.

Istraga je godinama tapkala u mestu

Trebalo je da prođe 15 godina od ubistva da bi bila podignuta optužnica i još godinu dana da bi počelo suđenje optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije. Sve što se događalo svih ovih godina svedoči o još uvek jakom uticaju i moći koje pripadnici tajne službe iz devedesetih imaju u državnim strukturama.

Iako je tajni dosije Državne bezbednosti pod nazivom „Ćuran“ sačuvan i objavljen krajem oktobra 2000. godine, a javnost saznala da je tajna policija nezakonito danima pratila Slavka Ćuruviju sve do nekoliko sekundi pre samog zločina, kako je rečeno tokom suđenja, istraga je godinama tapkala u mestu i bila opstruirana. Čak je planirano i ubistvo Dragana Kecmana, inspektora koji je najupornije istraživao ovaj zločin i obezbedio neke od najvažnijih dokaza.

Znalo se da je Državna bezbednost 9. aprila 1999. počela da prati Ćuruviju 24 sata dnevno, kao i da je na tom zadatku, kako je tokom suđenja potvrđeno, radilo 27 ljudi, u tri smene.

Bilo je i drugih važnih detalja koji su godinama prećutkivani i zataškavani.

Na primer, 2003. godine, u akciji „Sablja“, koja je usledila posle ubistva Zorana Đinđića, hapšeni su i pripadnici Državne bezbednosti Miroslav Kurak i Ratko Romić, treći i četvrti na listi optuženih za ubistvo Ćuruvije. Pušteni su na slobodu, a Romić je čak dobio odštetu od države zbog pritvaranja.

Tokom 2007. i 2008 saslušano je stotinak svedoka, ali bez napretka.

Istraga je krenula sa mrtve tačke nakon što je u februaru 2013. formirana Komisija za istraživanje ubistava novinara, a od oktobra te godine na snagu je stupio zakon kojim je uvedena tužilačka istraga. Prekretnica za pokretanje istrage bila je izjava Milorada Ulemeka Legije, jednog od učesnika atentata na premijera Đinđića, koji je 8. januara 2014. za ubistvo Ćuruvije okrivio Ratka Romića i Miroslava Kuraka.

Legija je tada otkrio da je iz jednog razgovora s Radomirom Markovićem, načelnikom RDB-a, shvatio da su Ćuruviju ubili Romić i Kurak. Pet dana kasnije pokrenuta je istraga, uhapšeni su Milan Radonjić i Ratko Romić. Za Miroslavom Kurakom raspisuje se međunarodna poternica, koja je i danas na snazi, ali se ne primećuju napori države da ga privede, iako joj je poznato gde se Kurak nalazi.

Na prvu presudu se čekalo 20 godina

Suđenje za ubistvo trajalo je od juna 2015. do početka 2019. Osuđujuća presuda doneta je 5. aprila prošle godine, samo nekoliko dana pre nego što se navršilo 20 godina od ubistva.

Suđenje je obeleženo opstrukcijom u kojoj su se istakli pripadnici nekadašnjeg Resora državne bezbednosti. Često su se tokom svedočenja izgovarali slabim pamćenjem i „velikim protokom vremena“.

Istovremeno, sud je prihvatio predlog odbrane optuženih da odbaci neke od ključnih materijalnih dokaza, kao što su trake sa podacima sa baznih stanica kojima je nepobitno potvrđeno prisustvo optuženih na mestu ubistva, odnosno u njegovoj blizini. Dva puta je Apelacioni sud, posle žalbe tužilaštva, vraćao te dokaze u sudske spise.

Sud nije ni spomenuo mogućnost da pozove Mirjanu Marković ili da je u Moskvi sasluša.

Tokom suđenja ispitano je više od 100 svedoka, a održano je više od 90 ročišta.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je u svojoj završnoj reči predložilo sudu da na maksimalne kazne zatvora od po 40 godina osudi svu četvoricu optuženih. Tužilaštvo smatra da je nalogodavac ubistva bio „tadašnji državni vrh“, a optuženi izvršioci.

Zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić, koji zastupa optužnicu, naveo je da je Ćuruvija „mučenički stradao u borbi za istinu i bolju budućnost“.

„Ćuruvija nije imao šanse da preživi“, rekao je Mandić, navodeći da je tadašnja vlast videla u njemu opasnog protivnika.

Tužilaštvo je Kuraka i Romića označilo kao neposredne izvršioce i tvrdilo da su Ćuruviji prišli neopaženo, s leđa, u haustoru ispred zgrade gde je živeo, kao i da je Kurak pucao automatskim pištoljem sa metar i po razdaljine, a zatim prišao i ponovo pucao u glavu Ćuruviji koji je pao na zemlju. Sud nije prihvatio optužbu tužioca da je Kurak neposredni izvršilac i u presudi je navedeno da je nepoznato ko je pucao u Slavka Ćuruviju.

Odbrana optuženih je, u završnoj reči, tražila oslobađajuću presudu, smatrajući da tužilaštvo nije dokazalo da su oni krivi, uz tvrdnju da je optužnica „plod mašte“, da se u ovom postupku „sudi jednom vremenu“, da dokaza protiv optuženih nema i da na optuženičkoj klupi ne sede izvršioci ubistva.

Na redu je Apelacioni sud

Na presudu donetu u prvostepenom postupku, vođenom pred Odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, žalili su se i tužilaštvo i branioci optuženih, sa izuzetkom Kuraka, koji je u bekstvu.

O njihovim žalbama odlučivaće Apelacioni sud u Beogradu, koji je sva suđenja odložio zbog vanrednog stanja i epidemiološke situacije izazvane novim koronavirusom, tako da je u ovom trenutku neizvesno kada će rasprava početi.

Za sudiju izvestioca u petočlanom sudskom veću koje će u Apelacionom sudu odlučivati o presudi za ubistvo Slavka Ćuruvije određena je Bojana Paunović, koja važi za jednu od najboljih u Krivičnom odeljenju tog suda.

U zatvoru se zasad nalazi jedino Radomir Marković, prvi čovek Resora državne bezbednosti u vreme ubistva, presudom označen kao podstrekač na zločin, jer je nakon izricanja prvostepene presude i kazne u visini od 30 godina zatvora, vraćen u ćeliju gde već izdržava kaznu zatvora od 40 godina za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi.

Milan Radonjić i Ratko Romić odluku Apelacionog suda čekaju u kućnom pritvoru.

Kurak je još na slobodi, i policija, po svim saznanjima novinara, ne vodi ciljanu istragu da bi ga locirala i uhapsila. Na godišnjicu ubistva hrabrog i nepokolebljivog novinara i izdavača više je nego legitimno postaviti pitanje da li su službe bezbednosti pod kontrolom ili ipak njihovi delovi i dalje imaju uticaj čak i na ovako važne sudske procese.

Obeležavanje godišnjice

Godišnjicu ubistva Slavka Ćuruvije ove godine obeležavamo u atmosferi pojačane represije nad medijima. Bilo je proteklih dana pokušaja uvođenja cenzure i neprimerenog etiketiranja kritičkih novinara kao neprijatelja, i to sa vrha države, te je i zato veoma važno podsetiti kako mogu biti zlokobne posledice optužbi novinara da su izdajnici i da mrze svoju zemlju.

U skladu sa vanrednim stanjem i policijskim časom, porodica, prijatelji i kolege Slavka Ćuruvije prvi put neće moći da se 11. aprila okupe na mestu gde je on ubijen, ispred prolaza u Svetogorskoj broj 35. To će ovog puta, kako saznajemo, uraditi samo po jedan predstavnik udruženja novinara i Slavko Ćuruvija fondacije, koji imaju dozvolu kretanja.

Ali važnije od ovog simboličnog čina jeste to koliko će novinari danas moći da u sećanje prizovu sve što je Slavko Ćuruvija radio za novinarstvo i za svoju zemlju. I kako je to radio. Bez kompromisa i bez odustajanja.

Cena koju je platio obavezuje.


Cenzolovka / Tamara Spaić, Beograd, 10/04/2020