Bojan Elek ispred Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, rekao je da se radi o još jednom koraku kojim se Vlada republike Srbije udaljava od EU integracija, ističući da se radi o izmenama koje policiji daju veća ovlašćenja, a nauštrb prava građana. On je dodao da pomenuti Nacrt omogućuje skoro potpunu političku kontrolu policije, time što se moć direktora policije smanjuje, a Ministar unutrašnjih poslova dobija mogućnost mnogo većeg uticaja na rad policije.

„U situaciji kada već imamo prekomernu upotrebu sile od strane policije, ovaj Nacrt može doneti samo dalje udaljavanje ove institucije od građana“, zaključio je Elek.

Pravnik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Rade Đurić izneo je podatak da je u poslednjoj godini za koju postoji izveštaj o pristupu službenih lica komunikacijama, za godinu dana zabeleženo više stotina hiljada slučajeva u kojima se policija obraćala mobilnim operaterima kako bi prisluškivala građane i prikupljala podatke o njima. On je naglasio da ovaj podatak neizbežno pokreće pitanje: Šta tek može da se desi ukoliko bi nadzor građana bio ozakonjen?

Đurić je istakao da Nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima nosi direktnu mogućnost otkrivanja identiteta novinarskih izvora, kao i identiteta uzbunjivača, što se kosi sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji, upravo suprotno, treba da štiti i jača poziciju novinarskih izvora i time doprinese poboljšanju kvaliteta novinarskog rada u javnom interesu.

Istakao je i podatak da država već uveliko nabavlja velike količine opreme za snimanje, da je softver za ovo već nabavljen i da je u toku nabavka licenci, iako još uvek ne postoje nikakvi propisi koji uopšte dozvoljavaju korišćenje pomenute opreme, kao ni opravdanje smisla njene upotrebe.

„Ministarstvo je trebalo da konsultuje radne grupe za praćenje sprovođenja medijske strategije i izmenu i dopunu Zakona o javnom informisanju i medijima, s obzirom na to da u novom Nacrtu zakona o unutrašnjim poslovima čak predlaže da se objavljivanje podataka o identitetu službenog lica vrši u skladu sa zakonom kojim je uređeno javno informisanje.Ovo ne bi smelo da bude uređeno na ovaj način, s obzirom na to da se javno informisanje ne sme baviti identitetom ovlašćenog službenog lica, a da se u javnom prostoru mora omogućiti što šire objavljivanje podataka od javnog interesa.”, naglasio je Đurić.

„Govorimo o milionima evra iz budžeta države koji su potrebni samo za nabavku opreme, a da i ne govorimo o sumi novca koja će biti potrebna za amortizaciju, odnosno obnavljanje potrošenog materijala nakon nekog vremena“, rekao je Đurić.

Vladica Ilić, iz Beogradskog centra za ljudska prava, istakao je da su problemi koje ovaj Nacrt predstavlja po ljudska prava: preterano zadiranje u neka od njih, direktno kršenje nekih, a neka od njih idu u „sivu zonu“. Neka od prava za koje je naveo da ih ovaj Nacrt ugrožava, jesu: sloboda okupljanja, nepovredivost stana, sloboda kretanja, pravo na privatnost, pravo na obaveštenost, kao i pravo na slobodu izražavanja. On je naveo kako ovde ne postoji intencija policije da zaštiti građane od policijske torture, kao i da je veliki problem nekažnjivost policijskih službenika.

Ilić je istakao da je u događajima koji su za nama već narušeno poverenje građana prema policiji, te da, čak i ako biometrijski podaci budu srazmerno prikupljani, nema garancije da će oni biti zaštićeni od zloupotrebe.

Filip Milošević iz SHARE Fondacije osvrnuo se na biometrijski nadzor na javnim površinama u Srbiji, koji je ovim Nacrtom zakona o unutrašnjim poslovima planiran. On je rekao da u Srbiji postoji istorija zloupotrebe ove vrste nadzora bez sudske odluke (koja je po Zakonu neophodna).

Milošević je izjavio da MUP nije ni na koji način dokazao da je ova vrsta nadzora neophodna za njihov rad, kao ni da je srazmerna stanju kriminaliteta na ulicama. On je postavio pitanja: „da li je ova vrsta nadzora toliko potrebna, da je u redu da zbog toga svi građani Srbije budu pod konstantnim nadzorom i izgube privatnost?  Da li nam ovim Nacrtom država poručuje da živimo u nebezbednoj državi?“

Milošević je dodao da se već dešavalo da je MUP pristupao podacima mobilnih operatera i da su sa nadzornih kamera cureli snimci, a da niko do sad nakon ovih ekscesa nije odgovara, te da se kod građana poptuno opravdano javlja „efekat zebnje“. Zaključio je da se ovim otvara put automatizovanoj represiji građana, koja se još naziva i „digitalnom represijom“, a koja je plodno tle za različite vrste manipulacija.

„Za sigurno i odgovorno internet okruženje”, ovako Evropska komisija opisuje Akt o digitalnim uslugama (Digital Services Act). Evropska unija odlučila je da ovim dokumentom „okrene list“ u digitalnom prostoru. Istinomer je pisao o novim pravilima za internet u Evropi, koja podrazumevaju, između ostalog, da platforme treba da ublaže rizik od dezinformacija, manipulacija tokom izbornih procesa, digitalnog nasilja nad ženama. Ovaj akt stupio je na snagu 16. novembra, a njegova potpuna primena očekuje se sredinom februara 2024. godine. 

Pravila koja je teško ignorisati

Da je ovaj dokument važan, svedoči i to da je EU, kako bi u potpunosti osigurala njegovu primenu, državama članicama ovaj dokument servirala u formi uredbe.

To znači da se mere odnose na sve subjekte na teritoriji Unije. One su obavezujuće u potpunosti i neposredno se primenjuju u državama članicama. Na nacionalnom nivou uredbe se ne mogu jednostrano menjati niti se mogu stavljati rezerve na njih.

Ipak, s obzirom na to da postoje brojne razlike među državama EU, otvoreno je pitanje adekvatne i ravnomerne primene Akta.

Dr Iva Nenadić, docentkinja na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu i naučna saradnica na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci, za Istinomer objašnjava da je jedan od ključnih elemenata efikasnijeg sprovođenja uloga koordinatora za digitalne usluge. Ovu ulogu u državama članicama može obavljati ili postojeće regulatorno telo ili se može osnovati novo.

„S jedne strane je naročito važno osigurati da to telo ima odgovarajuće ljudske i finansijske resurse, a s druge da je u potpunosti nezavisno od partikularnih političkih i komercijalnih interesa. Kroz projekat Monitoringa medijskog pluralizma koji se već gotovo deceniju realizuje u zemljama članicama EU i u zemljama kandidatima za članstvo, vidimo da trećina medijskih regulatora nije u potpunosti nezavisna, pogotovo politički“, objašnjava Nenadić.

Političku volju i ljudske resurse kao izazov koji je pred Evropskom komisijom izdvaja i Karlos Hernandez Ečevara koordinator javnih politika i intitucionalnog razvoja iz španske fektčekerske organizacije Maldita.

„Treba zaposliti ljude koji znaju informatiku, algoritme i znaju kako funkioniše taj sistem iznutra. U svemu tome Evropska komisija se takmiči upravo sa tim kompanijama koje nadgleda, a oni zapošljavaju te stručne ljude za velike pare”, kaže naš sagovornik.

Regulatorno telo Evropske komisije nadziraće velike internet platforme sa preko 45 miliona korisnika, dok će nadzor nad ostalim platformama sprovoditi države članice. One imaju rok do početka potpune primene Akta, odnosno do februara 2024. godine, da odrede i pripreme koordinatore digitalnih usluga i regulatorna tela.

Za države koje su i dalje kandidati za članstvo u EU, međutim, nema rokova.

Srbija algoritmima nije interesantna

Zemlje kandidati, što je slučaj i sa Srbijom, u teoriji – svoje zakonodavstvo bi trebalo da usklade sa pravnim okvirom EU. Međutim, Ana Toskić, direktorka Partnera za demokratske promene Srbija u odgovoru Istinomeru, kaže da je, kao i u oblasti zaštite podataka o ličnosti, važno kako će se to usklađivanje pokazati u praksi.

„Naš pravni sistem i njegovi obveznici i dalje funkcionišu po principu ‘čvrstih normi’, uz očekivanje da će propisi rešiti sve probleme u praksi, što naravno nije slučaj. Zato bi domaći propis trebalo da prati duh i svrhu Akta, a to je fokus na transparentnosti, odgovornosti i pristup zasnovan na proceni rizika i ljudskim pravima. Uz to, treba biti oprezan da se, u kontekstu sužavanja opšteg nivoa ljudskih prava u Srbiji, donošenje jednog ovakvog propisa ne iskoristi za dodatno sužavanje i prava u onlajn sferi”, objašnjava Toskić.

Tanja Maksić, projektna koordinatorka BIRN-a (Balkan Investigative Reporting Network), navodi da je implementacija dokumenta koji donosi napredak u ovoj oblasti neophodna.

„Trebalo bi da implementiramo, ne bi trebalo da se pravimo da ne postoji, već da gledamo šta se radi u EU i da prilagođavamo svoje zakone”, kaže Maksić i dodaje da je veći problem to što smo mi za platforme – nebitni.

Ceo region, objašnjava naša sagovornica iz BIRN-a, predstavlja za platforme malo tržište, algoritmima je naš jezik nepoznat, pa ona ne vidi da ćemo im biti prioritet.

„Jedino rešenje je da se nakačimo na tu evropsku regulativu, možda bi to imalo efekta”, zaključuje Maksić.

A ko još nije kliknuo „I agree” bez čitanja?

Šef odeljenja za digitalne usluge i platforme u okviru Evropske komisije Prabat Agarval nedavno je (tokom onlajn foruma Atlantskog saveta) posebno istakao temu i rad na transparentnosti, koju je podelio na tri nivoa: prema korisnicima, prema ekspertima i prema regulatorima.

„Uslovi korišćenja i politika privatnosti (Terms and conditions) treba da budu toliko jednostavni da dete razume, a ne da budu toliko dugački da može da se od njih izvede opera od tri sata”, objašnjava on i dodaje da će pojednostavljivanjem uputstava platforme obavestiti korisnike kako funkcionišu, šta je dozvoljeno i šta nije, kao i šta mogu da urade ako im je sadržaj uklonjen. 

A ko još nije kliknuo „I agree” bez čitanja?

Drugi nivo transparentnosti podrazumeva da se platforma više otvori ka ekspertima.

„Pored novinara, nevladinih organizacija, tu spadaju i ljudi iz akademskih krugova, ali istraživanje mora da bude povezano sa rizicima”, naveo je on i objasnio da se treći nivo transparentnosti povezuje sa regulatorima. Njihov posao je dublja analiza rada platformi, odnosno, kako je rekao – „gledanje ispod haube”.

Ana Toskić iz Partnera Srbija ističe da će promene podrazumevati i informacije o sponzorisanim sadržajima, razlozima zbog kojih se sadržaji preporučuju korisnicima.

„Korisnici će, takođe, imati mogućnost da ne prihvate da im se sadržaji preporučuju na osnovu profilisanja, a predviđa se i mogućnost zabrane reklamnih sadržaja koji su usmerene na maloletnike ili koje koriste osetljive podatke kao što su podaci o zdravstvenom stanju, seksualnom opredeljenju”, navodi Toskić i objašnjava da će korisnici imati više informacija o svim onim skrivenim procesima koji su usmeravali njihovo ponašanje na internetu, i posledično uticali i na pristup sadržajima, ali i slobodu izražavanja i druga prava.

Kada smo kod slobode izražavanja, šta će da se promeni u samim sadržajima?

Sagovornici Istinomera, kao glavni fokus Akta o digitalnom uslugama izdvajaju postupanje u vezi sa nezakonitim sadržajem u koji spadaju govor mržnje i objave koji podstiču na terorizam. Međutim, to nije jedini problem.

„Dezinformacije – sadržaj koji je štetan”

Da ono što je nezakonito van interneta, mora da bude nezakonito i na internetu, stav je Karlosa Hernandeza Ečevare. On za Istinomer kaže da pretnje i ucene moraju da budu procesuirane i onlajn, kao što bi bile van interneta.

Sa druge strane, prema njegovim rečima, DSA jeste fokusiran upravo na takav sadržaj, ali to nije rešenje svih problema.

„Dezinformacije nisu nezakonite, one su više sadržaj koji je štetan”, navodi Hernandez Ečevara.

Naša sagovornica dr Iva Nenadić kaže da se novom regulativom ažurira i pojednostavljuje postojeći sistem obaveštavanja i postupanja prema nezakonitom sadržaju na onlajn platformama, što uključuje i posebne mere za uklanjanje i sprečavanje širenja.

Pritom, podseća da Akt nije usmeren direktno i na širenje dezinformacija, već da se njim ojačava, sada već revidirani, Kodeks dobre prakse u suzbijanju dezinformacija (Code of Practice on Disinformation).

„Mediji su deo problema, ali i deo rešenja”

U kombinaciji sa Kodeksom, Akt o digitalnim uslugama uticaće i na sferu medija. Nenadić to objašnjava kroz primer većeg angažovanja fekt-čeking i drugih organizacija u definisanju i primeni kriterijuma verodostojnosti izvora, uključujući i medijske izvore, kojima bi se onda dala i veća vidljivost u algoritamskoj prezentaciji sadržaja na platformama potpisnicima Kodeksa.

„Veća vidljivost donosi veću čitanost i bolju poziciju u pregovorima s oglašivačima koji su i dalje ključni izvori finansiranja za medije u digitalnom okruženju. Time, kao i smanjenjem vidljivosti sadržaja koji su iz nekog razloga problematični (a među kojima se neretko mogu naći i medijski sadržaji) Kodeks utiče i na status i održivost medija u onlajn okruženju”, navodi Nenadić.

Ona ističe da je zbog toga iznenađujuće što medijske organizacije ili udruženja novinara nisu potpisnice Kodeksa (već samo „big tech” kompanije i pojedine organizacije koje se bave proverom činjenica).

„Pogotovo ako se uzme u obzir da su mediji deo problema širenja dezinformacija – kroz klikbejt, senzacionalizam, deprofesionalizaciju, politizaciju, ali i jedno od ključnih rešenja kada svoj posao obavljaju profesionalno”, dodaje naša sagovornica. A iz perspektive slobode izražavanja i slobode medija, zaključuje Nenadić, bilo bi problematično da društvene mreže imaju pravnu osnovu za uklanjanje lošeg novinarstva.

„Saradnja sa platformama manjkava, ako nije obavezna”

Kroz Kodeks dobre prakse u suzbijanju dezinformacija, i pre njegove revizije, Evropska unija je sarađivala sa velikim platformama. To, za ciljeve Brisela, ipak nije bilo dovoljno.

„Dosadašnje iskustvo je pokazalo kako je saradnja s velikim platformama manjkava ako za nju ne postoji zakonska obaveza. To su pre svega korporacije kojima je cilj profit, a ne javni interes. Akt o digitalnim uslugama sada značajno menja pravila igre, ali bitno je osigurati da se adekvatno primeni, i to u svim zemljama članicama, a ne samo u nekima”, kaže Iva Nenadić za Istinomer.

Unija nije ostavila kompanijama nikakav prostor za selektivno poštovanje propisa. Predstavnik EK Prabat Agarval rekao je tokom panela (o novim aktima) na forumu Atlantskog saveta da su kompanije u obavezi da usklade svoje poslovanje sa novim aktima.

„Pravila prema Aktu o digitalnim uslugama i Aktu o digitalnim tržištima nisu opciona. Moraju se uzeti u obzir, mora se voditi računa u usklađenosti sa njima u ovim kompanijama”, naglasio je Agarval, šef odeljenja za digitalne usluge i platforme u okviru Evropske komisije i zaključio:

„Ovo nije nešto o čemu možemo pregovarati ili odbaciti!”

Sada su sve oči medijskih profesionalaca i udruženja uprte u novoformirano Ministarstvo informisanja i telekomunikacija nakon što je i novembru formiralo novu Radnu grupu koja će raditi na usvajanju izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i medijima. Očekuje se i rad na Zakonima o elektronskim medijima i Zakona o javnim medijskim servisima.

Šta bi sve promenila adekvatna primena Medijske strategije?

Da smo Strategiju implementirali u skladu sa Akcionim planom – Tamara Filipović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije tvrdi da bismo sada imali sveubuhvatnu analizu medijskog trzista i utvrdili bismo kakvo je stanje na lokalnom medijskom tržištu i na koji način može da se unapredi oglašavanje i povećaju komercijalni prihodi.

„Znali bismo kakav medijski sadržaj nam nedostaje, da li postoji medijski pluralizam sadržaja i koncentracija vlasništva. Izmenili bismo Zakon o javnom informisanju gde je predviđen set mera koji može i treba da unapredi proces projektnog sufinasiranja, a pre svega se odnosi na analizu potreba lokalnog stanovništa kada je u pitanju javno informisanje. Rad komisija za ocenjivanje projekata bi bio unaprđen, a postojala bi i veća odgovornost organa koji raspisuje konkurs i ljudi koji poptisuju rešenja o dodeli sredstava” smatra Filipović.

Ona dodaje da bi adekvatnom primenom Strategije bio povećan i stepen nezavisnosti uređivačke politike medija čiji su osnivači saveti nacionalnih manjina, da bi sprovođenje strategije pozitivno uticalo i na položaj novinara i novinarskih izvora. Naposletku, Filipović kaže da bi implementacija Strategije značila i izmene Zakona o elektronskim medijima, koji bi bio usklađen sa Audiovizuelnom direktivom EU, a da bi sastav ljudi u Regulatornom telu za elektronske medije (REM) bio promenjen što bi, kako navodi, verovatno imalo za posledicu i drugačiju raspodelu nacionalnih dozvola pruzaocima medijskih usluga.

Ipak, medijski stručnjaci su saglasni da bi i samo dosledna primena postojećih zakonskih okvira (tri medijska zakona) promenila medijsku sliku Srbije nabolje. Saša Mirković, profesor Fakulteta za medije i komunikacije, nada se promenama nabolje u mandatu novog ministra informisanja i telekomunikacija Mihaila Jovanovića, ali navodi da je zakašnjenje poprilično i da će se o njegovom učinku suditi i na osnovu onoga što već sada može da promeni nabolje primenjujući postojeći zakonski okvir.

Dokle se stiglo i koliko se kasni – niko ne zna

Na pitanje dokle se stiglo sa implentacijom Medijske strategije, niko nema precizan odgovor budući da je na osnovu odluke prethodne Vlade, nekadašnje Ministarstvo kulture i informisanja imalo obavezu da Radnoj grupi za praćenje sprovođenja Akcionog plana na tromesečnom nivou dostavlja izveštaj o preduzetim aktivnostima predviđenim ovim planom, što se nije redovno ispunjavalo, pojašnjava profesor Saša Mirković.

„Tako da nam ostaje da nagađamo koja su i kolika trenutna kašnjenja u implementaciji Medijske strategije”, zaključuje on.

Veljko Milić iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine smatra da implementacija Medijske strategije značajno kasni u skoro svim oblastima, a da se najznačajnija kašnjenja odnose na predviđene izmene zakona koji su ključni za medije.

„Iako se na vreme počelo sa izradom izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i medijima (ZJIM), čitav proces je tekao prilično loše, a radna grupa nije uspela da se dogovori oko konačnog teksta predloga izmena zakona. Nakon toga je Vlada Srbije ušla u tehnički mandat i prestao je svaki rad na donošenju ovog zakona”, objašnjava on i dodaje da se i dalje nije otpočelo sa izmenama Zakona o elektronskim medijima, a da nas čekaju i izmene Zakona o javnim medijskim servisima.

Jedina oblast, navodi Milić, u kojoj su u roku ispunjene sve mere predviđene Medijskom strategijom je medijska pismenost.

Strategija je implementirana tek u tragovima u prehodne dve godine, smatra Tamara Filipović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a jedino što vidi kao pobošljanje jeste da tabloidi koji drastično krše Kodeks novinara Srbije ipak dobijaju nešto manje novca iz budžeta putem konkursnog sufinasiranja nego sto su to dobijali u prethodnom periodu.

„Ali i ta suma nije mnogo manja i sa tim rezultatom ne možemo biti zadovoljni”, zaključuje ona.

Prepreka implementaciji Strategije – nedostatak političke volje

Nema političke volje da se Medijska strategija adekvatno implementira – saglasni su naši sagovornici.

„Obistinile su se bojazni da će Medijska strategija poslužiti samo kao paravan iza kog će se država sakriti, pre svega pred Evropskom unijom, koja sve češće negoduje zbog medijske situacije u Srbije. Usvajanjem Strategije Vlada je dobila neko vreme, i sada odugovlači sa implementacijom. Bliži se treća godina od usvajanja ovog dokumenta, a novi ministar je tek formirao novu radnu grupu za izmene zakona”, objašnjava profesorica Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut.

Nju zabrinjava to što se neke od važnih odluka donose bez ikakvog obzira prema ciljevima koji su postavljeni Strategijom, a tu pre svega misli na dodelu nacionalnih frekvencija.

„Kažem indirektne, jer se kontrola očituje u složenoj mreži klintelističkih, političko-ekonomskih odnosa, kojima se određeni mediji protežiraju, a drugi guraju na marginu. Snažan i samostalan regulator, koji bi odluke donosio ne obazirući se na političke i ekonomske interese, već zasnivao svoje odluke na principima javnog interesa, predstavlja potencijalnu pretnju. Zato i ne vidim političku volju da se REM reformiše”, zaključuje ona.

Sa tim je saglasna Tamara Filipović koja podseća da je implementacija Medijske strategije zaustavljena još u oktobru prošle godine kada je Radna grupa za izmenu ZJIM završila svoj rad, a da iz tog procesa nije izašao usaglašen dokument izmena i dopuna ZJIM. Podseća da je proces sada barem formalno otkočen budući da je rad Radne grupa za ZJIM u izmenjenom sastavu počeo nedavno.

Šta dalje?

Od kako je konstituisano Ministarsvo za informisanje i telekomunikacije ponovo je uspostavljena incicijativa za nastavkom na radu na Zakonu o javnom informisanju i medijima i Zakonu o elektronskim medijima. U toku je takođe i formiranje nove Radne grupe za sprovođenje Akcionog plana za praćenje primene aktuelne Medijske strategije za period 2023-2025. godine.

„Dobar signal je to što se rad na ovim zakonima vraća u format organizacija koje su radile na donošenju Medijske strategije i Akcionog plana i taj rad uspešno okončale”, zaključuje Veljko Milić.

Mirković tumači da brzina kojom je novi ministar informisanja i telekomunikacija formirao Radnu grupu za izmenu i dopunu nacrta Zakona o javnom informisanju i medijima i  Radne grupe za izmenu i dopunu Zakona o elektronskim medijima „potvrđuje da je najveće i najozbiljnije zakašnjenje upravo u ovim oblastima.”

On dodaje da je davno prošlo vreme pohvala zbog usvajanja Medijske strategije u procesu evropskih integracija, te da je sada u fokusu analiza primene koja je do sada bila krajnje selektivna i nedovoljna. Upozorava na posledice koje mogu uslediti zbog nesprovođenja Medijske strategije.

„Posledica je da zbog kašnjenja u izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima, Srbiji preti opasnost da bude isključena iz programa Kreativna Evropa u koji je 2014. godine primljena kao prva država koja nije članica Evropske unije”, navodi Mirković i dodaje da je to najbolji primer kako Brisel može sankcionisati nerad, nezainteresovanost, opstrukciju i nedostatak političke volje zbog nesporovođenja Medijske strategije.

Proces izrade Strategije: Inkluzivan, ali mučan i predug

Trogodišnji proces izrade Medijske strategije je prolazio kroz razne faze – bio je inkluzivan i transparentan ali i turbulentan, pun nepoverenja, mučan i predug, pojašnjava profesor Fakulteta za medije i komunikacije Saša Mirković. On dodaje da je najbolji dokaz opstrukcije ovog procesa činjenica da je njim u poslednjoj fazi rukovodio kabinet predsednice Vlade.

Tamara Filipović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije navodi da su izradu strategije pratile različite kontroverze, da je proces predugo trajao krivicom vlasti, te da su profesionalna udruženja koja su učestvovala u procesu više puta bila prevarena i izigrana.

„Taj odnos vlasti s jedne strane i kredibilnih profesionalnih udruženja sa druge strane, pun je nepoverenja jer smo mi (udruženja koja čine pre svega Koaliciju za slobodu medija) više puta bili prevareni i izigrani. Vraćali smo se u dijalog više puta jer nam je stalo da unapredimo položaj novinara i medijskih radnika i unapredimo ambijent u kojem rade i žive, ali sve to je dosta mučno i iscrpljujuće”, navodi Filipović.