Od automatizacije proizvodnje sadržaja do pomaganja naporima provere činjenica, veštačka inteligencija (AI) se poslednjih godina sve više koristi u novinarstvu. Usput su i mogućnosti koje algoritmi nude medijskim organizacijama postale jasnije.

Među njima, AI tehnologije mogu igrati ulogu u poboljšanju zastupljenosti žena u vestima. Ona je rekla on je rekao, bot Financial Times-a, bio je jedan od prvih primera ovoga. Uveden 2018. godine, pomogao je redakciji sa sedištem u Londonu da identifikuje raznolikost izvora u okviru svog izveštavanja.

Medijske organizacije širom sveta slično koriste AI tehnologije na mnogo načina kako bi im pomogle da analiziraju i identifikuju pristrasnosti u svom izveštavanju, otkriju govor mržnje prema ženama i još mnogo toga.

Evo nekoliko primera.

Analiza pristrasnosti u medijima

Sahiti Sarva, inženjerka specijalizovana za korišćenje nauke o podacima za razumevanje politike, koautorka je vizuelnog eseja sa Leonardom Nikoletijem 2021. godine u kome se ispituje priroda predstavljanja žena u izveštavanju u vestima, pod naslovom Kada žene dođu na naslovne strane. Tim Sarve i Nikoleti za projekat je više od 10 godina analizirao vredne naslove iz 50 najboljih publikacija u Indiji, SAD, Velikoj Britaniji i Južnoj Africi.

Sarva je objasnila svoj pristup na virtuelnoj radionici koju je organizovala inicijativa JournalismAI Londonske škole ekonomije ranije ove godine: „Skrejpovali smo sve naslove označene sa 20 ključnih reči koje su sinonim za žene, devojke, žensko i tako dalje, i to nam je dalo oko 382.139 naslova na engleskom.”

[Pročitajte više: Nova inicijativa se zalaže za inovacije veštačke inteligencije u redakcijama], eng

Ovo je, naravno, bilo mnogo podataka. „Mislite da će AI to olakšati“, rekla je Sarva u intervjuu za ovaj članak. Ali pre nego što neko počne da primenjuje bilo koji algoritam, ima mnogo posla. Naime, čišćenje, uklanjanje beskorisnih reči i pronalaženje pravih kodnih paketa za korišćenje. Često, rekla je, „treba da budete kreativni u pogledu podataka koje ćete koristiti“.

„Nastavili smo i napravili sopstvene rečnike koji računaju nešto što se naziva rodna pristrasnost u naslovima“, objasnila je Sarva na radionici JournalismAI. „[Ovo je uključivalo] kombinaciju rodnog jezika poput glumica, ćerka, supruga, zajedno sa bihejvioralnim i društvenim stereotipima oko pola, poput emocionalne podrške i brige.

Kada je tim dobio ove rečnike, koristio je metod mašinskog učenja nazvan „analiza osećanja“ da bi razumeo kako to izgleda kada žene dospeju na naslovnice. „Otkrili smo da je priča – kada žene dospevaju na naslovne strane – često veoma senzacionalna. Mnogo senzacionalnija od naslova koje obično čitamo i, vremenom, broj se samo povećavao. Ovo bi verovatno moglo biti zato što kada žene dospeju na naslovne strane, priča će dva puta pre biti nasilna nego osnažujuća, rekala je Sarva.

Praćenje mizoginog diskursa

Kao javne ličnosti, žene su često meta napada na društvenim mrežama. Ko su počinioci? Novinari iz brazilske AzMine, argentinske La Nación i latinoameričkih CLIP-a i DataCritica obratili su se AI kako bi saznali.

Zajedno su razvili veb aplikaciju za otkrivanje govora mržnje prema ženama na Tviteru. „Svesni eskalacije govora mržnje, posebno upućenog ženama, želimo da naš projekat bude u mogućnosti da brzo i asertivno prati kada neki od ovih mizoginih napada pokrene neki političar“, rekla je Barbara Liborio iz AzMine na istoj radionici JournalismAI.

Napadi su, kako je aplikacijom utvrđeno, dolazili posebno od političara, među ostalim javnim ličnostima. „[Ovo] je pokrenulo prave talase govora mržnje“, objasnila je Liborio, „jer su pristalice tih političara odlučile da napadaju ove žene više nego pre“.

[Pročitajte više: Kako poboljšati pokrivenost žena iz radničke klase], eng

Ako želite da model detektuje mizoginističke poruke, nastavila je, AI tehnologija mora naučiti šta je govor mržnje prema ženama. Kao prvi korak u procesu, tim Barbare Liborio napravio je bazu podataka sastavljenu od primera, označavajući tvitove kao mizogine ili ne.

Kada je veštačka inteligencija naučila ovaj proces, njen tim je procenio koliko je efikasan u identifikaciji govora mržnje prema ženama. Napravili su sistem bodovanja, testirajući ga na portugalskom i španskom.

Sa svojim modelom spremnim, napravili su veb aplikaciju koja pomaže korisnicima da analiziraju tekst i datoteke. Liborio se nada da mogu da podele svoj prototip sa drugim inicijativama koje žele da mapiraju rodno nasilje na društvenim mrežama.

Polazna tačka

„Tehnologije veštačke inteligencije mogu biti od velike pomoći da podrže novinare da bolje rade svoj posao“, rekla je Sabrina Argoub, menadžerka programa u JournalismAI. Kada je reč o zastupljenosti žena u vestima, rekla je ona, veštačka inteligencija se može koristiti za poboljšanje transparentnosti i odgovornosti, uz podizanje svesti. Projekat AIJO, koji upoređuje stopuu kom odnosu se muškarci i žene citiraju u člancima ili prikazuju u vizuelnim vestima, jedan je od primera.

Međutim, AI nije lek za sve, primetila je Argoub. Podrška redakcija i novinara je neophodna da bi se ostvario istinski napredak po ovom pitanju.

„Dobro je imati na umu da mašina može da pruži podatke i da nam pomogne da proverimo koliko dobro radimo ili ne“, rekla je ona. „Da bismo preduzeli akciju, početna tačka i namera da se uhvati u koštac sa nedovoljnom zastupljenošću žena u vestima treba da dođu od samih redakcija i novinara.

Zemlje kandidati za članstvo u EU moraju u potpunosti da budu u skladu sa Evropskim zakonom o slobodi medija, koji u međuvremenu treba poboljšati, piše Antoaneta Nikolova.

Antoineta Nikolova je direktorka Balkanske inicijative za slobodne medije.

Dugi niz godina fokus nevladinih organizacija koje se bore za slobodu medija, ljudska prava i vladavinu prava bio je daleko od Evrope. Za aktiviste i donatore, Evropa je, u poređenju sa autoritarnim državama na drugim kontinentima, bila mesto gde se sloboda medija uzimala zdravo za gotovo.

Sedam od 10 najboljih mesta u indeksu slobode medija Reportera bez granica su evropske zemlje. Pa ipak, u poslednjih nekoliko godina, upravo smo u Evropi bili svedoci ozbiljne erozije medijskog ekosistema.

U Poljskoj, Mađarskoj, Grčkoj i Bugarskoj, koje su nekoliko godina zaredom dotakle dno zemalja EU u Indeksu Reportera bez granica, medijsko okruženje je ozbiljno ugroženo, a u Slovačkoj i na Malti novinari su stradali zbog svog posla. Signal evropskim institucijama bio je više nego očigledan.

„Mediji su od suštinskog značaja za funkcionisanje naših demokratskih društava i ekonomija“, kaže se u nacrtu Evropskog akta o slobodi medija Evropske komisije, predstavljenom 16. septembra.

Nacrt dokumenta postavlja konkretne ciljeve: uskladiti nacionalne zakonodavne okvire, zaštititi javnost od štetnih sadržaja, uključujući i sadržaj iz trećih zemalja (tj. Rusije, Kine, itd.), smanjiti rizik od državnog i privatnog mešanja u uređivačku politiku, kao i obezbediti transparentnu, poštenu raspodelu oglasa i proverene kriterijume agencija za merenje ponašanja ljudi.

Ovo je pohvalno i blagovremeno, ali nije dovoljno.

Pravila o medijskom pokrivanju, na primer, su diskreciona i dobrovoljna.

Za oligarhe u istočnoj Evropi, to je kao „ništa se ne menja ako se ništa ne menja“. Totalna kontrola nad medijima na Balkanu dogodila se upravo zahvaljujući skrivenom vlasništvu nad medijima, a ako Evropa od njih očekuje da se dobrovoljno odreknu svojih oruđa uticaja, onda će medijski zakon ostati u dekorativnoj sferi priželjkivanja. Isto važi i za modele oglašavanja i agencije za merenje ponašanja ljudi, koji su od vitalnog značaja za postojanje besplatnih informacija i ciljanog oglašavanja koje je većini medija potrebno da preživi.

Vlasništvo nad medijima je srž osvajanja moći.

Sloboda medija se ne može rešiti ako vlasništvo nad medijima nije regulisano.

Mediji na Balkanu se guše stiskom političkih igrača čije su ruke „hleb i nož“. Za kratku referencu, dovoljno je pogledati analize za vlasnike proksija (servera posrednika) u Bugarskoj i Severnoj Makedoniji, na primer.

Paradoksalno, zemlje u kojima je medijsko okruženje u kritičnom stanju bile su prijemčivije da pozdrave dokument nego pobornici slobode medija. To je samo po sebi zabrinjavajuće.

Glavne primedbe na predloženi zakon o medijima stigle su iz baltičkih zemalja, koje se smatraju dovoljno uspešnim da nema potrebe da se Evropa meša i zadire u njihova suverena zakonodavstva. Za Švedsku, mnogi elementi za harmonizaciju zakona ne postoje čak ni u njihovim nacionalnim zakonima, a Estonija ocenjuje svoje medije kao dovoljno zdrave da im nije potreban pravni lek.

Organizacije za slobodu medija takođe imaju pomešana osećanja.

EU Disinfo Lab, na primer. smatra da bi član 17. nacrta Zakona mogao poništiti veliki deo napretka u borbi protiv dezinformacija i otvoriti put daljem lobiranju za potpuno izuzeće medija od moderiranja medijskih sadržaja.

Takve primedbe navele su Evropsku komisiju da produži period konsultacija do kraja godine. Do tada, relevantne strane mogu da iznesu svoje stavove, koje su do sada stidljivo iznosile.

Za zemlje članice EU sa Balkana odgovornost je još značajnija jer će njihove ocene biti od suštinskog značaja za zemlje kandidate za članstvo.

EU mora osigurati da novi zakon o medijima može imati pozitivan uticaj u zemljama pristupnicama u kojima je pogoršanje slobode medija sve veći problem. Na Balkanu, na primer, vodeći mediji koji šire dezinformacije potkopavaju stavove prema EU u korist Rusije i Kine.

Ovo se svakodnevno dešava u Srbiji, koja tek treba da napreduje u medijskoj strategiji iz 2020. godine ili usklađivanju sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. U stvari, grupe civilnog društva i poslanici Evropskog parlamenta su sada zabrinuti jer se čini da je Srbija spremna da svih svojih pet nacionalnih TV dozvola dodeli proruskim i provladinim medijima.

Pre svega, EU treba da se suprotstavi netransparentnom procesu Srbije za izdavanje ovih dozvola.

Jednako važno za dugoročnu stabilnost, EU bi trebalo da uskladi lokalno zakonodavstvo sa evropskim medijskim pravom kao uslov za napredak u pristupnim pregovorima i zamrzne finansiranje ukoliko se ne postigne jasan napredak. Slobodni mediji su kamen temeljac demokratije i EU mora da pronađe način da iskoristi svoj novi zakon da podrži svoje susede tamo gde je demokratija ugrožena.

Iako je Miroslav Jovanović, najstariji aktivan novinar u Kragujevcu, govorio na jednoj tribini posvećenoj medijima o onome što ga je snašlo posle 45 godina bavljenja novinarstvom.

O tome da je Jovanović kao urednik Svetlosti objavio dva teksta i jedno pismo čitalaca zbog kojih su novine kasnije tužene i platile kaznu od 2,2 miliona dinara, u Kragujevcu se gotovo sve zna.

Presudom je bilo određeno da kazne plate solidarno izdavač, urednik i novinar, autor spornog teksta. Svetlost je, međutim, kao što je praksa u medijima, pokrila sve troškove i nikada od Jovanovića i novinara nije tražila da učestvuju u isplati kazne.

Poznata je u gradu i saga o tome kako je ovaj nedeljnik nekoliko godina kasnije privatizovan i da su novinari ubrzo, zbog neslaganja sa uređivačkom politikom i zaostalih zarada, napustili Svetlost i osnovali Kragujevačke novine.

Taj čin “nelojalnosti” vlasnici Svetlosti su zamerili Jovanoviću i samo njega tužili za sudske troškove koje je firma već isplatila, u periodu od 2007. do 2009. godine. Kako se Jovanović žalio na prvostepenu presudu, a sudski procesi u Srbiji se razvlače decenijama, bivšem uredniku Svetlosti je dug dostigao iznos od 1,5 miliona dinara.

U akciji prikupljanja novca, koju su organizovale njegove kolege, isplaćen je osnovni dug, ali su ostale kamete u iznosu od 820.000 dinara, koje se sada svakog meseca odbijaju Jovanoviću od penzije.

To je ono što je, verovatno najpoznatiji kragujevački novinar, dobio posle 45 godina bavljenja novinarstvom – doživotan dug.

Međutim, nije reč ovde samo o finansijskom apektu. I novinarske plate su bedne, pa je on uspeo decenijama da preživi. Radi se o odnosu prema nekome ko je bio urednik u dva najvažnija štampana medija u gradu, nekom ko je odškolovao brojne generacije kragujevačkih novinara i zbog koga su mnogi od njih počeli da se bave ovom profesijom.

Na kraju tako uspešne karijere nije bilo svečanog ispraćaja u penziju, jer je pravo iz uredničke stolice otišao na biro rada. Na ovaj korak se odlučio kako bi “prespojio” dve godine do penzije, jer Kragujevačke novine, u tom trenutku, nisu imale novca da zaposlenima isplaćuju plate.

U te dve godine Jovanović je primao naknadu sa biroa u iznosu od 18.000 dinara i povezao staž, kako bi konačno stekao uslove za penziju.

Kada je ona konačno i stigla, na scenu su stupili izvršitelji, tako da će Jovanović do isplate duga primati samo trećinu, kako kaže, ionako bedne penzije.

Ako je on posle 45 godina posvećenosti novinarstvu dobio trećinu penzije, čemu možemo da se nadamo mi ostali.

Možda da nećemo proći kao Miroslav Jovanović, školovani novinar, koji je teorijska znanja stekao na Fakultetu političkih nauka, a praktična ispekao u najuticajnijem štampanom mediju južno od Save i Dunava.

Da nećemo završiti kao čovek, koji je novinarstvo predavao u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji i zbog koga su, to otvoreno priznaju, neki od poznatih urednika beogradskih medija počeli da se bave ovim poslom.

Da ćemo imati bolju sudbinu od novinara koji je 45 godina svog života posvetio informisanju građana Kragujevca i obučavanju novih generacija mladih novinara.

I to je možda ono što je najgore u čitavom ovom slučaju. Poruka koju ovakav odnos prema nekome ko je život posvetio novinarstvo, šaljemo mladim generacija koje razmišljaju da počnu da se bave ovim pozivom.

Na njih ova priča svakako deluje demotivišuće, jer posao novinara u Srbiji, u poslednjim godinama, nije nimalo lak, a sada vidimo da on to nije ni kada se konačno domognete penzije.

I kao što je Jovanovićeva dugogodišnja koleginica iz Svetlosti Margita Cvetković napisala u svom komentaru, ostaje gorak ukus nepravde, osećanja poniženosti, umešanosti politike i osvete, kao i nepoštovanja ljudi koji se smatraju uspešnim u svom gradu i profesiji.

Miroslav Jovanović, kao i generacije novinara koje je iznedrio, nisu zaslužili da budu stavljeni na stub srama.