BEOGRAD, 23.11.2020. – Zabrinjavajuća izjava tužiteljke Zagorke Dolovac, koja je posle višegodišnjeg ćutanja prvi veći intervju iskoristila da napadne deo medija i kaže kako broj fizičkih napada na novinare drastično opada, suprotna je podacima najvećih novinarskih udruženja, pa čak i izveštaju MUP-a. Ova izjava negira podatke koje iznose sami novinari, dokumentujući ih brojnim prijavama napada i pretnji, o čemu Cenzolovka objavljuje seriju tekstova

Rade Đurić, pravnik u NUNS-u, kaže za Cenzolovku da izjava Zagorke Dolovac „jasno govori da tužilaštvo strogo formalno tumači samo podatke koje ima u svom posedu i vezuje ih za primljene prijave u vezi sa slučajevima napada u kojima su oštećeni novinari“.

„Čini mi se da je ovo formalno tumačenje i ne može da znači da je broj fizičkih napada i verbalnih pretnji zaista opao. Jednostavno, ovde može da opada jedino broj prijava, a broj prijava može da opadne i zbog nezadovoljstva oštećenih novinara radom nadležnih organa ili zbog izostanka poverenja“, kaže Đurić.

Novinari ne znaju na osnovu kakvog registra ili analize Dolovac tvrdi da je samo 31 slučaj prijavljen i u kojoj je to „stvarnosti“, da se poslužimo njenim terminom, samo jedan počinilac ostao nepoznat.

„Moguće da jeste. Međutim, podaci NUNS-a pokazuju da je prijava trebalo da bude više. Možda se u taj broj ne uračunavaju slučajevi u kojima su novinari propustili da navedu da su novinari ili da su napadi izvršeni zbog posla koji obavljaju. Napadi mogu da se odnose na krivična dela koja se u osnovi ne vezuju za napade na novinare. Svedoci smo velikog broja slučajeva u kojima novinari iz brojnih razloga jednostavno ne žele da prijave fizički napad ili verbalnu pretnju“, komentariše za Cenzolovku Đurić.

Novinari, posebno u lokalnim sredinama gde se sa onima koji ih progone susreću svakog dana, a uprkos brojnim prijavama policiji i tužilaštvu ne dobiju adekvatnu zaštitu, na kraju dignu ruke od tužilaštva. Jedan od najpoznatijih primera o kome je Cenzolovka više puta pisala jeste slučaj fizičkih pretnji novinarki iz Inđije Verici Marinčić koju godinama proganjaju ljudi bliski lokalnim vlastima.

Evo kako je ona opisala svoje iskustvo sa tužilaštvom:

„Mi smo njima pisali svaki dan, ali je sve izgubilo smisao. Kao kad muž tuče ženu u braku i ona prijavi nasilje policiji, ali se ništa ne dogodi. Na kraju se saživi s tim maltretiranjem i to trpi. Izgubilo je smisao – ne prijavljujem to više, jer jednostavno oguglaš. U prethodnim slučajevima tužilaštvo se nije oglasilo, a sve su bili dobili. Nikad ništa nisu uradili povodom toga i ne vidim razlog zašto bi ovog puta bilo išta drugačije“, svedočila je za Cenzolovku Verica Marinčić.

Kao kad muž tuče ženu u braku i ona to prijavi policiji, ali se ništa ne dogodi. Na kraju se saživi s tim maltretiranjem. Izgubilo je smisao – ne prijavljujem napade više. Ranije se tužilaštvo nije oglasilo, a sve su bili dobili (Verica Marinčić)

Nakon što je fotografisala sina predsednika Srbije kako sedi u kafiću sa policiji poznatim i osuđivanim kriminalcem, novinarku KRIK-a Bojanu Pavlović zaustavila je policija, a zatim su joj, u prisustvu policije, prišla dvojica civila i oteli joj telefon. Prvom osnovnom javnom tužilaštvu podnela je krivičnu prijavu. Međutim, prijava je ne samo odbačena već je tužilac u svojoj odluci netačno navodio činjenice i prećutao prisustvo dvojice ljudi čiji je identitet novinarka zahtevala da bude otkriven. Bojana Pavlović se na ovu odluku žalila.

Na molbu Cenzolovke da prokomentariše ovaj slučaj, ali i druge primere nereagovanja ili neadekvatnog reagovanja tužilaštva, Rade Đurić kaže da se nada da će u slučaju novinarke KRIK-a biti otklonjena prvobitna greška i propusti u radu pojedinaca. On dodaje:

„Nisu u pitanju klasična nepostupanja ili odsustvo reakcije, već je više nešto što mi kao pravnici smatramo propustima u radu. Ono što me brine jesu primeri izostanka reakcije po službenoj dužnosti, slučajevi u kojima oštećeni novinari i novinarke i predstavnici novinarskih udruženja smatraju da je tužilaštvo moralo da reaguje.“

Nije novost da tužilaštvo ne reaguje ili da odbacuje krivične prijave koje podnose novinari, kako bi to rekla tužiteljka Dolovac, „dela medija“ koje u svom intervjuu optužuje za interesnu negativnu kampanju protiv tužilaštva i „namerno potkopavanje krivično-pravnog sistema u zemlji“. Najnoviji slučajevi potkrepljuju stare sumnje da tužilaštvo postupa selektivno.

Da samo podsetimo na čuveni slučaj iz maja 2017. godine kada su, na inauguraciji predsednika Aleksandra Vučića, aktivisti vladajuće Srpske napredne stranke brutalno postupali prema građanima i novinarima, sprečavajući ih da rade. Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je prijave novinara za napade i pored brojnih objavljenih fotografija na kojima se vidi, recimo, kako pripadnik SNS-a davi ili vuče demonstranta, a novinarima, kako su svedočili, oduzimaju novinarsku opremu. Tužilaštvo je zaključilo da niko nije izvršio delo ugrožavanja sigurnosti ili nasilničkog ponašanja. NUNS i NDNV su odluku tužilaštva okarakterisali kao „sramnu“ i motivisanu „ne pravdom, već isključivo interesom vlasti i vladajućih stranaka“.

Na podatke koje je u intervjuu za Večernje novosti iznela Zagorka Dolovac kritički je reagovao Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija. I mada je on osporio deo statistike koji se tiče procesuiranja dela visoke korupcije i zaključio da su njeni argumenti neuverljivi, ključno je njegovo upozorenje koje se može primeniti i na „novinarsku statistiku“ tužiteljke Dolovac:

„Nije poenta u tome u koliko predmeta su postupili sudovi i tužilaštvo, već u koliko slučajeva, koji su prethodno obznanjeni u javnosti kao problematični, nisu postupili.“

BEOGRAD, 20.11.2020. – Zabrinjavajuća izjava tužiteljke Zagorke Dolovac, koja je posle višegodišnjeg ćutanja prvi veći intervju iskoristila da napadne deo medija i kaže kako broj fizičkih napada na novinare drastično opada, suprotna je podacima najvećih novinarskih udruženja, pa čak i izveštaju MUP-a. Ova izjava negira podatke koje iznose sami novinari, dokumentujući ih brojnim prijavama napada i pretnji, o čemu Cenzolovka objavljuje seriju tekstova

Novinar koji je apsolutni rekorder po broju pretnji, i to pretnji smrću koje su mu upućene, do prošle godine predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), Nedim Sejdinović, na osnovu svog iskustva kaže za Cenzolovku da „tužilaštvo ima neku svoju evidenciju napada na novinare koju vodi na misteriozan način i prilagođava je političkim potrebama“.

„Ako oni procene da neki napad nije krivično delo, oni ga kao takav i ne vode. Kadija te tuži, kadija ti sudi, kadija određuje da li si napadnut ili nisi. To je neprihvatljivo. Ako uzmemo u obzir da postoji ta Stalna radna grupa za bezbednost novinara, a da se broj napada na novinare neprestano povećava, onda se zaista možemo zapitati da li je njena jedina svrha da fingira da država nešto radi po tom pitanju. Jednom se mora reći DOSTA! Način na koji tužilaštvo tretira napade na novinare samo ohrabruje napadače“, kaže Sejdinović za Cenzolovku.

Novinari ne znaju na osnovu kakvog registra ili analize Dolovac tvrdi da je samo 31 slučaj prijavljen i u kojoj je to „stvarnosti“, da se poslužimo njenim terminom, samo jedan počinilac ostao nepoznat

Sejdinović je dobio na stotine pretnji, a o efikasnosti postupanja tužilaštva i razotkrivanja počinilaca možda najbolje govori činjenica da zna za svega dva slučaja kad su počinioci kažnjeni. Niko nije adekvatno odgovarao.

„Odavno sam već prestao da brojim pretnje koje dobijam. Uglavnom su to bile serijske pretnje, pa sam, recimo, u roku od dva dana znao dobiti i par stotina uvreda i pretnji. Onda smo ih selektovali, pa je ispalo da sam u roku od 48 sati dobio tridesetak klasičnih pretnji smrću. Koliko je ukupno pretnji koje smo prijavili bilo, zaista ne znam, ali znam da je svaki serijal tužilaštvo vodilo kao pojedinačan događaj. Išao sam inače mnogo puta u tužilaštvo da dajem izjave, znam da je, valjda, u dva slučaja primenjeno načelo oportuniteta za počinioce, ali ne znam da je bilo ko zaista adekvatno odgovarao. A godine prolaze. Pretnje i dalje pristižu, možda manjim intenzitetom, valjda zbog toga jer se povećao broj novinara kojima se preti. A vidimo da su na meti i druge javne ličnosti. Što se mene tiče, nisam se uplašio, ali možemo da vidimo da su neke naše kolege postale manje od makovog zrna i da izigravaju nekakvu ‘konstruktivnu opoziciju’. A ‘konstruktivnoj opoziciji’ ne slede pretnje, već nagrade“, kaže Sejdinović.

Komentarišući nedavni intervju republičke javne tužiteljke, on, između ostalog, ocenjuje da „Zagorka Dolovac ni po čemu nije dorasla svojoj izuzetno važnoj funkciji“. „Jednostavno rečeno, ona ni po čemu nije dostojna da bude republički javni tužilac. I postalo je sasvim jasno da snosi ogromnu odgovornost za razoreno društvo u kojem živimo.“

BEOGRDAD, 19.11.2020. – Advokat Branislav Tapušković smatra da bez „javne dimenzije“ optužnica protiv čelnika bivše tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) taj proces „ne može da služi ničemu“, a posebno jer nema podataka o izgubljenim novinarskim životima.

U optužnicama protiv nekadašnjih lidera OVK Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Jakupa Krasnićija i Redžepa Seljimija, ne spominju se zločini nad novinarima. Prema podacima Udruženja novinara Srbije (UNS) od 1998. do 2005. godine na Kosovu i Metohiji je ubijeno i nestalo 17 srpskih i albanskih novinara i medijskih radnika koji su se zamerili tzv. OVK i posleratnim vladarima Kosova.

„Neshvatljivo je da su ljudi izgubili svoje živote radeći novinarski posao, a da se ne navodi da će iko biti optužen za te zločine“, kaže za UNS poznati beogradski advokat Tapušković, koji je bio „prijatelj suda“ (amicus curiae) na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.

On ističe da se svuda u svetu, u ratnim područijima, naročito insistira na stradanjima novinarima. Ovde nema pomena o ubistvu srpskih i albanskih novinara na KiM, kaže advokat Tapušković, koji dodaje da je posebno problematično da su delovi optužnica zadržani u tajnosti. „Ako suđenja nisu javna, to i nisu suđenja“, zaključuje Tapušković.

„Kad je trebalo da glas o zločinima u vreme rata dođe do srpske javnosti, zapušena su usta novinarima. Nema podatka ni za gubljenje novinarskih života, zato što ne znamo ništa o optužnicama. Dokle god one budu u formi misterioznosti, nema govora da neko može da da ozbiljnu procenu“, navodi taj advokat.

Advokat Tapušković za UNS ističe da je „najvažnija dimenzija svakog sudskog procesa javnost“, kao i da se u dosadašnjem radu susretao sa optužnicama koje su bile potpune, sa svim informacijama.

„Od početka nisam razumevao zašto se za pet godina rada toga suda nije znalo ni za jedno krivično delo koje može biti obuhvaćeno optužnicom“, navodi Tapušković, koji tvrdi i da se „ne može govoriti o bilo kakvoj pravdi ukoliko ne bude optuženih za ‘Žutu kuću’ i proterivanje 250 hiljada Srba po dolasku međunarodnih snaga“.

UNS je, podsetimo, protestovao zato što Sud za zločine OVK nastavlja lošu praksu Haškog tribunala, koji je ignorisao nestanak i ubistvo čak 17 srpskih i albanskih novinara čiji je jedini greh bio što su se bavili novinarstvom.

Za Udruženje je neprihvatljivo da međunarodna zajednica tretira živote naših kolega na Kosovu i Metohiji kao manje vredne od života novinara na drugim tačkama zemaljske kugle. Takva diskriminacija duboko je nemoralna i pogrešna.

Komisija za istraživanje ubistava novinara saopštila je da Sud za zločine OVK mora da istraži i podigne optužnice i za 17 kidnapovanih i ubijenih novinara i pozvala taj sud da ne dozvoli da nekažnjivost ubistava novinara na Kosovu i Metohiji ostane veliko breme koje će trajno ugrožavati slobodu medija i novinara.

BEOGRAD, 16.11.2020. – Komisija za istraživanje ubistava novinara pozdravlja aktivnosti Suda za zločine OVK na utvrđivanja odgovornosti za zločine počinjene na Kosovu.

Posle prvih objavljenih optužnica, razočarani smo činjenicom da se u njima ne spominje nijedan slučaj ubistava i kidnapovanja novinara.

Napominjemo da je u ovom trenutku Kosovo i Metohija prostor sa daleko najvećim brojem nerazrešenih slučajeva kidnapovanih i ubijenih novinara, čak 17 slučajeva, od kojih je samo jedan razrešen osuđujućom presudom Haškog tribunala (Hajredin Baljaj je osuđen na 13 godina zatvora zbog ubistva Šabana Hotija, profesora ruskog jezika na Prištinskom univerzitetu, koji je radio kao prevodilac za ekipu ruske državne televizije).

Još se ne zna sudbina Ranka Perenića i Đure Slavuja koje su oteli pripadnici OVK-a i odveli u nepoznatom pravcu, 21. avgusta, 1998. godine, kod Velike Hoče.

Do danas se ne zna ni sudbina novinara Ismailja Berbatovcija, koji je 23. jula, 1998. godine, na novinarskom zadatku otišao na zakazani razovor sa članom glavnog štaba operativne zone, Ramom Bujom.

Kidnapovanje Nebojše Radoševića i Vladimira Dobričića, 18. oktobra, 1998. godine i zadržavanje 40 dana u nekoliko zatvora OVK i maltretiranje, takođe je ratni zločin za koji postoji veoma puno tragova o počiniocima.

Afrim Malići, ubijen je 2. decembra, 1998. godine, u Prištini. Ubistvo nikada nije razrešeno.

Enver Maljoku, ubijen je 11. novembra, 1999. godine, u Prištini.

Ljubomir Knežević, nestao je 6. maja, 1999. godine, kod Vučitrna.

Gabriel Griner, Folker Kremer, novinari Šterna, i vozač i prevodilac Sanolj Aljiti, ubijeni su 13. juna, 1999. godine, na prevoju Dulje.

Aleksandar Simović, kidnapovan je 21. avgusta, 1999. godine, u Prištini, a njegovi posmrtni ostaci pronađeni su 8. juna, 2001. godine.

Krist Gegaj, ubijen je u Istoku, u septembru 1999. godine (nestao 12. septembra, a njegovo telo pronađeno je 13. septembra).

Momir Stokuća, ubijen je 21. septembra, 1999. godine, u svojoj kući u Prištini.

Marjan Melonaši, nestao je 9. septembra, 2000. godine.

Šefki Popova, ubijen je 10. septembra, 2000. godine, u Vučitrnu.

Džemailj Mustafa, ubijen je 23. novembra, 2000. godine, u Prištini.

Bekim Kastrati ubijen je 19. oktobra, 2001. godine, u selu Lauš.

Bardulj Ajeti ranjen je u atentatu 3. juna, 2005. godine, i preminuo 25. juna, 2005. godine.

Udruženje novinara Srbije u višegodišnjem istraživanju, prikupilo je veliku količinu činjenica vezanih za razotkrivanje ovih kidnapovanja i ubistava. Takođe, Komisija za istraživanje ubistava novinara, prikupljala je podatke o ovim slučajevima od strane istražnih organa Srbije. Svi ovi podaci su na raspolaganju tužiocima koji se bave prikupljanjem dokaza.

Komisija poziva Sud za ratne zločine OVK da ne dozvoli da nekažnjivost ubistava novinara na Kosovu i Metohiji ostane veliko breme koje će trajno ugrožavati slobodu medija i novinara.

BEOGRAD, 15.11.2020. – Ponovljeno suđenje četvorici nekadašnjih pripadnika državne bezbednosti optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine nastavlja se u ponedeljak pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Prethodnu prvostepenu presudu u septembru je ukinuo Apelacioni sud i naložio ponavljanje suđenja. U nastavku suđenja tužilaštvo i branioci okrivljenih će se izjasniti o dokaznim predlozima suprotne strane, a potom će optuženi moći da detaljno iznesu svoje odbrane.

Suđenje se ponovlja tadašnjem šefu resora državne bezbednosti Radomiru Markoviću, tadašnjem šefu beogradskog centra DB Milanu Radonjiću, operativcu DB-a Ratku Romiću i pripadniku rezervnog sastava DB Miroslavu Kuraku, koji je u bekstvu, pa mu se sudi u odsustvu.

Nasuprot ukinutoj presudi u kojoj je NN lice označeno kao neposredni izvršilac ubistva Ćuruvije, u optužinici, po kojoj se svima sudi, tvrdi se da je Ćuruviju ubio Miroslav Kurak, a da mu je saučesnik bio Ratko Romić, koji je drškom pištolja udario u glavu Ćuruvijinu partnerku Branku Prpu.

Jedan od Kuraković branilaca, advokat Mladen Džolić, rekao je da i u ponovljenom postupku Kurakova odbrana ostaje pri stavu da svi dokazi i, kako kaže, čak i oni nezakoniti, ne dovode njegovog branjenika u vezu sa bilo kojim aspektom ubistva novinara.

“Posebno skrećemo pažnju da je i sama Branka Prpa, kao jedini očevidac Ćuruvijinog ubistva, više puta decidno izjavila da Miroslav Kurak nije izvršilac ovog dela. Na odbrani ostaje samo da u daljem toku suđenja ukazuje sudu na brojne nepravilnosti i nelogičnosti, poput uloge određenih Komisija i stranih vojnih organizacija u prikupljanju nezakonitih, antidatiranih dokaza”, rekao je Džolić Tanjugu.

On tvrdi da za to postoje “nesporni pisani tragovi u samom predmetu”.

Kuraku se, koji je u bekstvu, sudi u odsustvu i za njim je raspisana međunarodna poternica.

Ostali su dostupni sudu – Marković izdržava zatvorsku kaznu od 40 godina zbog četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali u oktobru 1999. godine, a Radonjić i Romić su već tri i po godine u kućnom pritvoru, a prethodno i tri i po godine u pritvoru.

Ponovljeni proces krenuo je početkom oktobra, kada su se sva trojica kratko izjasnili da nisu krivi.

Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je 7. septembra prvostepenu presudu za ovo ubistvo sa obrazloženjem da je prvostepeni sud prekoračio optužbu uvođenjem NN lica u taj slučaj, kao i dodavanjem radnji optuženima za koje se ne terete optužnicom tužilaštva za organizovani kriminal.

Prema ukinutoj presudi, Ćuruviju je ubilo NN lice, a pripadnici DB-a za to pripremili „teren“.

Tužilaštvo je na ponovljenom suđenju ostalo pri navodima svoje optužnice da je ubistvo Ćuruvije počinjeno po nalogu nepoznate osobe iz vrha tadašnje vlasti, kao i da je Marković za to angažovao Radonjića, a on Romića i Kuraka.

Kako se navodi u optužnici, Ćuruvija je ubijen „radi očuvanja postojeće vlasti“ zbog svog „javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga“.

Ubijen je na Uskrs 1999. godine, u prolazu ispred ulaza u zgradu gde su se nalazile prostorije marketing službe njegovog lista „Dnevni telegraf“, a sa njim je tada bila Branka Prpa.

BEOGRAD, 15.11.2020. – Republički javni tužilac Zagorka Dolovac izjavila je da broj fizičkih napada na novinare opada i najavila da će do kraja godine biti doneto obavezno uputstvo, kojim će reakcija tužilaštava biti „još brža i stroža“.

Na pitanje šta se dešava sa slučajevima napada na kolege, s obzirom na to da je Udruženje novinara Srbije objavilo da taj broj raste, Dolovac je za „Večernje novosti“ rekla da prema njihovim evidencijama „broj fizičkih napada na novinare i ugrožavanje njihove bezbednosti u stvarnosti značajno opada“.

„Zadovoljna sam jer broj nepoznatih učinilaca drastično pada, da bi ove godine do septembra, od 31 prijavljenog slučaja samo u jednom potencijalni učinilac za sada ostao nepoznat. Do kraja godine biće doneto novo opšte obavezno uputstvo, kojim će reakcija tužilaštava biti još brža i stroža“, istakla je ona.

Broj napada na kolege u takozvanom virtuelnom svetu, na društvenim mrežama, navela je, se „zadržava na nivou između 30 i 50 slučajeva godišnje, s tim da nije zabeleženo da su se ti ‘virtuelni napadi’ pretvorili u ’realne’“.

Podsetila je da je Republičko javno tužilaštvo 2016. godine potpisalo sporazum sa sedam reprezentativnih udruženja, asocijacija novinara i medijskih radnika, kao i sa MUP-om kako bi se unapredila bezbednost novinara.

„Ja sam donela obavezno uputstvo kojim je tužilaštvima naloženo hitno postupanje u ovim predmetima. Formirali smo mrežu kontakt tačaka za brzu reakciju“, kazala je Dolovac.

BEOGRAD, 13.11.2020. – Odbrana optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije priložila je „službenu belešku“ Vasilija Mijovića, bivšeg funkcionera crnogorske tajne policije, iz koje je otpušten, koji je više puta hapšen i bio u zatvoru i u Srbiji i u Crnoj Gori, te povezivan sa kriminalnim podzemljem i počiniocima ratnih zločina. Poznat je po tome što je priložio falsifikovanu službenu belešku i to u slučaju ubistva novinara Duška Jovanovića u Crnoj Gori.

Pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu u ponedeljak, 16. novembra, nastavlja se proces ponovljenog suđenja četvorici bivših pripadnika Resora državne bezbednosti (RDB) koji su okrivljeni da su pre 21 godinu, na Uskrs 11. aprila 1999. godine, ubili novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruviju.

Za ubistvo prvostepeno su prošle godine, ukupno na 100 godina zatvora, osuđeni bivši načelnik RDB-a Radomir Marković (30 godina) za podstrekivanje, tadašnji šef beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić (30 godina) za saizvršilaštvo, te operativac DB Ratko Romić i bivši pripadnik rezervnog sastava Miroslav Kurak kao saizvršioci na mestu likvidacije (po 20 godina).

Kao neposredni izvršilac označeno je N. N. lice, i to je i bio glavni razlog zbog kojeg je prva presuda pala na Apelacionom sudu koji je utvrdio brojne nelogičnosti, nedoslednosti i krupne greške u zaključivanju, a pre svega prekoračivanje optužnice u kojoj je kao neposredni izvršilac označen Miroslav Kurak.

U prvostepenoj presudi je kao nalogodavac takođe navedeno N. N. lice.

U odluci Apelacionog suda iz jula ove godine poziva se sudsko veće (Snežana Jovanović, Dragan Milošević i Vladimir Mesarović) da ispravi sve te greške i one se poimence navode i detaljno opisuju.

Novi „dokazi“ odbrane

U jednom od intervjua za Cenzolovku advokat Slobodan Ružić, zastupnik dece Slavka Ćuruvije, rekao je da apelacija ne očekuje izvođenje novih dokaza i svedoka jer sve već postoji, već se od sudija traži da „ulože veći trud i kvalitetno obrazlože presudu“.

Advokat Ružić je izgleda potcenio „pregalaštvo“ pripadnika tajne službe, one duboke države koja se održala iz ratnih i kriminalnih devedesetih godina i ostala veoma moćna.

Advokatica odbrane Zora Dobričanin Nikodinović, koja zastupa okrivljene Radonjića i Romića, predala je sudu kovertu, za koju je rekla da ju je dobila 3. aprila 2019. U pitanju je, kako je objasnila Dobričanin Nikodinović, službena beleška koju je operativac Vasilije Mijović poslao bivšem šefu crnogorske tajne službe Vukašinu Marašu i koja navodno „upućuje na to ko je ubio Slavka Ćuruviju“.

Novinarka Tamara Marković Subota podsetila je da je Mijović već jednom sastavio službenu belešku za koju se ispostavilo da je lažna. O tome su svojevremeno opširno pisali podgorički mediji

Sada je na sudskom veću da odluči na koji će način da tretira tu „službenu belešku“ i da li će eventualno  pozvati Mijovića kao svedoka.

Vasilije Mijović je bivši visoki funkcioner crnogorske tajne policije (iz koje je otpušten), više puta je hapšen i bio je u zatvoru i u Srbiji i u Crnoj Gori. Povezivan je sa kriminalnim podzemljem i jedan je iz prvobitnog sastava zloglasne JSO čiji su pripadnici ubili premijera Zorana Đinđića.

Kako je nedeljnik Vreme objavio, povezan je sa jedinicom „Škorpioni“, čiji su pripadnici, prema zaštićenim svedocima u Haškom tribunalu, u prisustvu Mijovića na Palama 1995. godine klali ratne zarobljenike. Miloš Vasić u Vremenu piše i da je povezan i sa ratnim zločinima iz 1992. i 1994. godine, te da je akter i nekoliko poznatih mračnih afera tokom dvehiljaditih.

Bio je jedan od komandanata Crvenih beretki tokom ratova devedesetih koga su u Haškom tribunalu označili kao učesnika u kriminalnim i nehumanim postupcima protiv stanovništva u Baranji, gde se bavio švercom ukradenih vozila, zajedno sa ozloglašenim pripadnicima zemunskog klana.

Mijović već dostavljao lažne beleške

Tamara Marković Subota, novinarka koja dugo godina prati crnu hroniku i koja je izveštavala o kriminalu i radu tajnih službi, zbog čega je dugo bila i pod policijskom zaštitom, podsetila je u nedavnom tekstu za Ekspres da je Mijović već jednom sastavio službenu belešku za koju se ispostavilo da je lažna. O tome su svojevremeno opširno pisali podgorički mediji.

O potencijalnom svedoku odbrane verovatno najviše govori činjenica da je Vasilije Mijović dokazano priložio falsifikovanu službenu belešku i to u slučaju ubistva novinara Duška Jovanovića u Crnoj Gori.

Predloženi svedok Vasilije Mijović dobro je poznat tajnim službama Srbije i Crne Gore, ali i novinarima koji su godinama pratili crnu hroniku i suđenja za ratne zločine tokom ratova devedesetih.

Pukovnik Vasilije Mijović osam godina je radio kao specijalni savetnik pomoćnika ministra u službi crnogorske Državne bezbednosti (1998–2006) i imao je, kako piše nedeljnik Vreme, značajnu ulogu u „aferi Maraš“, odnosno bio je jedan od glavnih aktera kampanje protiv nezavisnosti Crne Gore i glavni izvođač afere sa kupovinom glasova pred referendum o nezavisnosti 2006. godine.

Mijović je, tvrdi Vreme, postavio kameru i tajno u Zeti snimao razgovor aktivista DPS-a sa Mašanom Buškovićem, kojem je nuđeno plaćanje računa za struju od preko 1.500 evra u zamenu za glasanje za nezavisnost. Osuđen je u podgoričkom Osnovnom sudu na 10 meseci zatvora zbog povrede „slobode opredeljenja i izazivanja panike“.

U poslu sa preprodajom ukradenih vozila Mijović je, kako su izveštavali novinari, bio zajedno sa vođama zemunskog klana Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem

Nekoliko meseci pre „afere Maraš“ Mijović je otpušten iz MUP-a Crne Gore, a tadašnji direktor Uprave policije Veselin Veljović protiv njega je podneo krivičnu prijavu jer je navodno falsifikovao diplomu Pravnog fakulteta u Sarajevu. Optužbi o falsifikovanju diplome je pravosnažno oslobođen jer je dokazao da prilikom zapošljavanja nije ni priložio diplomu, jer fakultet nije ni završio. Na posao, međutim, nije vraćen.

Dugo je bio u bekstvu, živeo je sedam godina u Beogradu pre nego što je po međunarodnoj poternici uhapšen 2012. na aerodromu Golubovci i prebačen u zatvor u Spužu. Iz zatvora je, kako pišu podgoričke Vijesti, pušten posle svega četiri dana, a javnosti su ostali nepoznati razlozi puštanja.

Jedan deo svog boravka u Beogradu Mijović je proveo u zatvoru zbog saobraćajne nesreće iz 1995. godine, u kojoj je stradalo dvoje dece.

Novinarka Ekspresa Tamara Marković Subota nedavno je u svom, već pomenutom, tekstu podsetila da je Mijović po izlasku iz zatvora 2011. godine u javnost izbacio svoje ranije službene beleške vezane za slučaj ubijenog podgoričkog novinara Duška Jovanovića.

On u njima navodi da mu je bivši kolega R. V., penzionisani radnik DB-a, rekao da je sa svoje terase, posle ubistva Jovanovića, video dvojicu poznatih kriminalaca. R. V. je to demantovao i dokazao da je kobne noći bio u Beogradu, a ne u Podgorici, gde se ubistvo odigralo.

Marković Subota podseća i da je na Mijovića dva puta pucano u Beogradu, 2010. i 2011. godine, kao i da je Mijović bio u sukobu i UKP MUP-a Srbije, zbog čega je jedno vreme praćen i bio na merama.

Povezivan sa najstrašnijim zločinima

O ulozi Vasilija Mijovića u ratovima devedesetih govorilo se i u Tribunalu za ratne zločine u Hagu. Osim što je povezivan sa najstrašnijim ratnim zločinima u Bosni i Hercegovini, na suđenju Slobodanu Miloševiću o kriminalnim aktivnostima je o Vasiliju Mijoviću govorio i zaštićeni svedok pod oznakom C25.

Prema izveštaju Ljubice Gojgić, koja je tada radila kao specijalni izveštač iz Haga za B92, svedočio je o angažovanju Crvenih beretki u Baranji, koje su 1995. „terorisale lokalno stanovništvo“ kad je narod počeo da napušta Baranju i sa lokalnim kriminalcima „krijumčarili ukradena vozila, organizovali njihovu registraciju u Baranji i kasnije ih prebacivali u druge krajeve Jugoslavije“.

Prema ovom svedoku, komandant Crvenih beretki u Baranji, pukovnik Vasilije Mijović imao je jednu od ključnih uloga, a o tome, rekao je, postoji i zapisnik MUP-a Baranje. U poslu sa preprodajom ukradenih vozila Mijović je, kako su izveštavali novinari, bio zajedno sa vođama zemunskog klana Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem.

Bivši visoki funkcioner crnogorske tajne službe Mijović godinama se tužio sa državom i crnogorskom policijom. MUP je tužio, prema pisanju Vijesti, jer mu navodno nije vraćen blindirani landrover koji im je dao na korišćenje 1999. godine, a Agenciju za nacionalnu bezbednost tužio je tražeći da ga vrati na posao i isplati 10.000 evra kao nadoknadu. Na posao nije vraćen, a nismo mogli da pronađemo tekstove koji bi rasvetlili da li je Mijović na sudu dobio MUP i da li mu je vraćeno blindirano vozilo.

Postupcima koji su vođeni protiv Mijovića tu nije kraj. Njemu je suđeno i zbog nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materija, ali je oslobođen na osnovu kontroverznih dokaza po kojima oružje nije evidentirano u elektronskoj bazi MUP-a, ali je za njega svojevremeno izdat oružni list.

Moglo bi se o Mijoviću još mnogo toga napisati zahvaljujući njegovoj „bogatoj biografiji“, ali je pravo pitanje zašto odbrana okrivljenih za ubistvo Ćuruvije želi da uvede još jednog pripadnika zločinačke organizacije. Prvostepeno suđenje okrivljenima trajalo je četiri godine zahvaljujući brojnim opstrukcijama advokata odbrane i njihovim zahtevima da se iz predmeta izuzmu ključni dokazi (registar sa baznih stanica mobilnih telefona koji okrivljene smeštaju na poprište ubistva). Uvođenje Vasilija Mijovića je, u stvari, još jedan pokušaj opstrukcije i dokaz metoda odbrane.