BEOGRAD, 14.06.2017. – „Ako je režimu bio problem Ćuruvija ili bilo koji drugi novinar, mogli su potpuno legitimno da nas pošalju u rat, jer je apsurdno bilo pratiti i ubijati bilo koga. Više mi liči da je njegovo ubistvo bilo nečiji lični kapric, osveta zbog nečeg što je možda uradio“, rekao je na današnjem ročištu za ubistvo Slavka Ćuruvije Dragan Kojadinović, glavni i odgovorni urednik Studija B u vreme ubistva.

Kojadinović je naveo da je Ćuruviju poznavao, mada privatno nisu imali kontakata, te da je za njegovo ubistvo saznao ubrzo nakon što se ono dogodilo, kada je 11. aprila Studiju B telefonom to javio slušalac.

„Kolega koji je primio telefonski poziv saopštio mi je da smo dobili informaciju da je Ćuruvija ubijen ispred svoje zgrade. Odmah sam pozvao tadašnjeg vlasnika lista Svedok Vladana Dinića, koji se nalazio u blizini zgrade Borbe u Kosovskoj ulici, da to proveri. Otrčao je tamo i ubrzo mi javio da je to tačno – da Ćuruvija leži sam u lokvi krvi u tom prolazu“, rekao je Kojadinović.

Dinić mu je, kaže, kasnije ispričao da je uoči samog ubistva sreo Ćuruviju koji je sa Brankom Prpom išao na ručak, kao i da je dodatno bio iznenađen time što na mestu ubistva, kada je stigao, nije bilo nikog „osim dva mala Roma“.

„Oni su rekli da su ubice pobegle u obližnju Komercijalnu banku. Pričalo se da se u toj Komercijalnoj banci nalazi RDB“, ispričao je on.

Vest je, kako navodi, odmah objavljena na Studiju B, a program je zbog nje prekinut. Drugi mediji, međutim, prema Kojadinovićevim rečima, nisu to uradili.

„Kasnije će se ispostaviti da je Studio B jedini to objavio. U drugim medijima se tri dana kasnije u hronici pojavila vest od tri-četiri reda, kao da je u pitanju ubistvo nekog ‘beznačajnog’, a ne ono koje treba da bude na naslovnoj strani“, rekao je on i dodao da mu je čudno što je za svedoka pozvan on koji je to objavio, a „ne oni koji nisu, iako oni očito imaju više informacija“.

Novinarski pakao Miloševićevog režima

Kojadinović je u detaljnom, neometanom izlaganju podsetio na atmosferu koja je tih godina vladala u srpskim medijima i na „nakaradni Zakon o javnom informisanju“ donet 1998. godine, kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić, a koji je bio „podloga za represiju prema medijima“.

Nezavisni i kritički mediji su po zloglasnom zakonu bili kažnjavani iz dana u dan, „Studio B čak šest puta, a Dnevni telegraf najviše, i to naročito nakon što se Ćuruvija vratio iz SAD“.

„U roku od 24 sata od podnošenja tužbe morala je da se donese presuda, a 24 sata od presude da se plati, bez mogućnosti odbrane. Plenili su im stvari u redakciji, to je bio progon od kojeg niste mogli da se zaštitite nikako“, rekao je on.

Jednom prilikom, kada je Dnevni telegraf bio kažnjen, Studio B je organizovao okrugli sto posvećen tome.

„Tu je bio sudija Ivošević, glavni urednik Blica, Ćuruvija, a ja sam vodio program. On je bio veoma nervozan sve vreme, čak i arogantan, a mi smo se tu okupili zbog njega. Pitao sam Ljiljanu Smajlović, tada njegovu novinarku, koja je došla s njim, o čemu se radi. Rekla je da ni ona ne zna. Možda je bio nervozan zbog svih tih pritisaka, a možda je posredi bilo nešto drugo“, kazao je Kojadinović.

Prisetio se i da je tada Ćuruvija na pitanje ko bi mogao da bude novi predsednik Srbije odgovorio: „Evo, ja bih mogao“.

„Ne verujem da je bio ozbiljan kada je pričao da hoće da bude predsednik. Bio je malo nadmen“, rekao je Kojadinović.

Nakon Ćuruvijinog ubistva je, kaže, bilo nemoguće organizovati živu debatu o tome, jer su kolege bile zastrašene i bilo je teško naći sagovornike.

Takođe je bilo nemoguće nastaviti novinarsko izveštavanje o ubistvu. Studio B je pokušavao da dođe do odgovora dokle se stiglo u istrazi, ali „policija i tužilaštvo nisu radili ništa“, a novinari bi u institucijama „nailazili na zid“.

„Strani plaćenici“ koji ne žele da napuste bombardovanu zemlju

Kojadinović je govorio i o tome kako je u to vreme desetak urednika vodećih medija osećalo da su mete, što je njemu, kako tvrdi, potvrdio lično i Ričard Holbruk, tadašnji zamenik državnog sekretara SAD.

„Na Studiju B je Holbruk gostovao 23. marta, pred poslednji razgovor sa Miloševićem nakon koga je usledilo bombardovanje. Upozorio me je da su novinari posebno ugroženi i ponudio mi pomoć da se moja žena i ja evakuišemo iz zemlje. Ja sam to odbio. I Ćuruvija je mogao da se skloni u Crnu Goru ili negde drugde, ali smo svi osećali da ovde imamo važnija posla“, rekao je on.

Odgovarajući na pitanja prvookrivljenog Radeta Markovića, Kojadinović je objasnio da sebe nikada nije smatrao neprijateljem svoje zemlje, iako je bio protiv režima Slobodana Miloševića, „ali da je verovao da svojim radom može nešto da promeni“.

„Petnaestak dana pred bombardovanje moja je TV ekipa bila u Solunu na nekom filmskom festivalu, kada su u solunskoj luci videli američke brodove i istovar oružja. Snimili smo to i te snimke dostavili nadležnim organima. Mi – koje vi nazivate ’neprijateljima’ i ’stranim plaćenicima’“, na šta je Marković odgovorio da „smo svi tokom rata bili na istoj strani“.

Teodorović: Nikčević odbio da primi poziv na saslušanje

Današnje ročište započeto je svedočenjem Miloša Teodorovića, nekadašnjeg načelnika Pete uprave RDB (tzv. Analitike), još jednog člana komisije koja je po nalogu tužilaštva u novembru 2000. godine sakupljala informacije u vezi sa pojavljivanjem takozvanog dosijea „Ćuran“ u medijima za koga Teodorović kaže da nije dosije već papir o tajnom praćenju Ćuruvije koji nije imao ni formu dokumenta.

Teodorović je svedok odbrane. Iako su u toku saslušanja svedoka tužilaštva, sudija Snežana Jovanović je zbog racionalnosti postupka napravila izuzetak i pozvala Teodorovića da da izjavu, jer su pre njega na istu temu svedočila druga dva člana iste komisije, Aleksandar Gak, nekadašnji načelnik RDB za Novi Sad, i Radiša Roskić, nekadašnji načelnik Desete uprave RDB.

Teodorović je ponovio da je bio pozvan u četvoročlanu komisiju koju su pored njega činila još tri načelnika RDB, pomenuti Gak i Roskić, te šef komisije (ili grupe kako su ih još nazivali) Ljubomir Ristić, načelnik RDB za Niš i tadašnji zamenik načelnika RDB.

„Na sastanku kod Nikole Ćurčića, zamenika načelnika RDB, upoznat sam da smo članovi komisije koja treba da postupa po nalogu Okružnog tužilaštva. Podeljena su nam rešenja, dodeljene prostorije i mi smo pristupili realizaciji naloga. U stvari, bila su dva naloga, u prvom je trebalo da odgovorimo na izvestan broj pitanja, mislim da ih je bilo između 12 i 15, gde se od nas tražilo da obavimo razgovore sa svim pripadnicima Devetog, pratećeg odeljenje CRDB Beograd, koji su primenjivali meru tajnog praćenja Slavka Ćuruvije. Trebalo je da razgovaramo ne samo sa radnicima već i sa njihovim rukovodiocima, dežurnim načelnicima, načelnikom Centra, zamenikom načelnika itd., i da nam te izjave svojeručno potpišu. U drugom delu tražilo se da sakupimo činjenice i okolnosti pod kojima je došlo do toga da jedan dokument iz CRDB Beograd. U novinama čitam da je to dosije – a nije to nikakav dosije – dospeo u javnost. Reč je o tajnom praćenju ‘objekta Ćuran’“, ispričao je Teodorović koji će kasnije više puta ponoviti da se ne radi ni o kakvom dosijeu, pa čak ni o dokumentu, već o prikupljenom materijalu od kojeg je tek trebalo sačiniti izveštaj, odnosno dokument.

Odgovarajući na pitanja advokata odbrane Zore Dobričanin Nikodinović, Teodorović je rekao da je rad komisije trajao dvadesetak dana. Rekao je, kao i njegovi prethodnici, da nisu saslušali tadašnjeg koministra unutrašnjih poslova Stevana Nikčevića, u vreme ubistva Slavka Ćuruvije zamenika Milana Radonjića, ali je dao bizaran razlog:

„Koliko sam ja čuo, odbio je da primi poziv jer na koverti nije pisalo da je ministar. Čuo sam to od predsednika komisije Ristića. Ja sam siguran da je koverta bila ispravno adresirana.“

Teodorović je u vezi s Nikčevićem još rekao da je upravo on, kako se izrazio, tek pristiglom Milanu Radonjiću dao dokument sa obaveštenjem da Slavka Ćuruviju treba pratiti. Posle toga je, kaže Teodorović, Milan Radonjić potpisao nalog za meru tajnog praćenja i osmatranja novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina.

Na pitanje zamenika tužioca Milenka Mandića da li je video dokument koji je Nikčević dao Radonjiću sa sugestijom da se baš prema Ćuruviji počnu primenjivati mere, Teodorović je rekao da nije.

On je rekao da je ove činjenice komisija utvrdila u razgovoru sa Radonjićem, dok sa Nikčevićem razgovor iz pomenutih razloga nije obavljen. Potvrdio je da nisu svi koji su imali veze sa pratnjom Slavka Ćuruvije tih dana saslušani, niti su od svih uzete izjave. Neki su, kaže, bili bolesni ili nedostupni, među njima i tadašnji načelnik Petog odeljenja CRDB Beograd Vladimir Nikolić.

Vođen pitanjima advokata odbrane, Teodorović je rekao da je dokument koji se u javnosti pojavio kao dosije „Ćuran“ sastavio Ratko Ljubojević, u dva primerka, i da je oba primerka predao Vladimiru Nikoliću.

Teodorović je još rekao da je prema onome što je utvrdila komisija, Slavko Ćuruvija praćen „šest meseci do godinu dana“ pre atentata, da je bio pod stalnim merama tajnog praćenja telefonskih razgovora, dok je mera praćenja i osmatranja na terenu bila retka i povremena.

Teodorović je, kako je rekao, od 1994. do 2004. godine bio na čelu tročlane komisije RDB koja je bila zadužena za uništavanje dokumentacije.

„Ta komisija je osnovana 1992. godine, a ja sam postao njen predsednik 1994. Načelnik je tada bio Jovica Stanišić, dve godine kasnije za načelnika dolazi Radomir Marković, a posle 5. oktobra Goran Petrović. Za sve to vreme ja sam na čelu komisije, do mog penzionisanja 2004. godine i odgovorno tvrdim da je dokumentacija uništavana uvek po pravilima rada u Službi i uz pisani nalog načelnika.“

Teodorović je ispričao i da je nakon objavljivanja dosijea „Ćuran“ u medijima, na svoju ruku, celokupnu dokumentaciju Pete uprave RDB (Analitika) preselio iz zgrade Ineksa, gde se uprava nalazila, u zgradu Instituta za bezbednost na Banjici. Ovaj podatak je zainteresovao sudiju Snežanu Jovanović koja ga je pitala zašto je to uradio, da li je nekog o tome obavestio ili je to uradio na svoju ruku, gde je premestio dokumentaciju, da li iz nje nešto nedostaje, da li ju je kasnije vratio u Petu upravu itd. Teodorović je odgovorio da je on sam doneo takvu odluku jer mu je dokumentacija bila poverena, da je samo obavestio nadležnog zamenika načelnika RDB te da ništa od dokumentacije Pete uprave nije izgubljeno ili nestalo u tim selidbama. Sve je to preduzeo u strahu da se Petoj upravi ne desi nešto slično kao što se desilo CRDB Beograd sa dokumentom o Ćuruviji.

BEOGRAD,  02.06.2017 – Regionalna platforma Zapadnog Balkana za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara, koja zastupa više od 7800 članova najoštrije osuđuje fizičke i verbalne napade na novinare koji su se desili 31. maja u Beogradu.

Novinari dnevnog lista Danas, produkcije Insajder, portala VICE i Espresso i Radio Beograda napadnuti su dok su izveštavali sa javnog skupa povodom obeležavanja inauguracije novog predsednika Republike Srbije. Posebno zabrinjavaju svedočenja napadnutih kolega da pripadnici policije nisu ništa preduzimali dok su grupe huligana vređale novinare, pretile im i fizički ih uklanjale sa mesta javnih dešavanja.

“Tužna je činjenica da su svim jučerašnjim incidentima svedočili policajci: u civilu ili uniformi. Neki su okretali glave, neki slegali ramenima, a treći se, prema tvrdnjama napadnutih novinara, pravdali govoreći kako im policija ne može pomoći”, izjavio je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Slaviša Lekić.

Napad na novinare je direktan napad na slobodu izražavanja i na pravo građana da budu informisani. Još više zabrinjava činjenica da policija, koja treba da štiti sve građane, nije reagovala. Takvo ponašanje nije prihvatljivo i država treba da snosi punu odgovornost.

Platforma će se tim povodom obratiti vlastima u Srbiji i zahtevati da policija i tužilaštvo sprovedu hitnu istragu kako bi se temeljno ispitale sve činjenice u vezi sa jučerašnjim napadima na novinare koji su brutalno sprečavani da izveštavaju sa javnih skupova. Pored toga, Platforma će zahtevati od nadležnih organa da se utvrdi ko je odgovoran za propuste policijskih snaga da deluju i zaštite novinare.

Regionalna platforma snažno podržava Nezavisno udruženje novinara Srbije i druge novinarske i medijske organizacije u naporima da zaštite novinare i slobodu govora. Platforma poziva međunarodne organizacije koje se bave zaštitom medijskih i novinarskih sloboda i prava da od srpskih vlasti zahtevaju da istraže jučerašnje napade na novinare i o tome obaveste javnost.

Samo u prvih pet meseci ove godine, računajući i jučerašnje incidente, u Srbiji je evidentirano 39 slučajeva direktnih pritisaka, verbalnih pretnji i fizičkih napada na novinare.

Udruženje/udruga BiH novinari

Sindikat medija Crne Gore

Hrvatsko novinarsko društvo

Udruženje novinara Kosova

Nezavisno udruženje novinara Srbije

Društvo novinara Makedonije

Sarajevo – Podgorica – Zagreb – Priština – Beograd – Skoplje,  1. juna 2017. godine