VLADIMIR MITRIĆ: Slično kao sa Pantićem

0
352
Source/Author: NUNS/Specijalizovani Dosije (br. 41/2017)

BEOGRAD, 09.02.2018. – Septembra 2005. Vladimira Mitrića je bezbol palicom napao tada suspendovani policajac. Pretpostavlja se da je do toga došlo zbog izveštavanja o kriminalu, mada motiv nikada nije utvrđen. Napadač je osuđen na godinu dana zatvora, ali kaznu nije izdržao zahvaljujući Nikolićevoj aboliciji.

Pa, ja sam pod obezbeđenjem više od 12 godina!

Tako jednostavno kaže Vladimir Mitrić, dospinik Novosti iz Loznice: „To se dogodilo 12. septembra 2005. godine. Bio je početak Vukovih svečanosti, vraćao sam se kući da pošaljem izveštaj redakciji. To je zgrada u strogom centru Loznice, ispred nje je kafić u kome je tad bilo 50 do 60 ljudi, bilo je toplo, negde oko 21.30 časova, ulazio sam u zgradu i u jednom trenutku sam primetio da neko ubrzanim koracima ide za mnom… U jednom trenutku sam se okrenuo i iza sebe video čoveka koji je bio obučen u svetloplave farmerice i svetlozelenu majicu i imao je, mislim, bezbol palicu umotanu u tkaninu koja je odgovarala boji majice. On je zamahnuo da me udari, ali sam ja uspeo da zakoračim, okrenuo sam se, podigao ruku, počeo sam da vičem, da jaučem i zovem upomoć. Dobio sam udarac, ruka je posle slomljena, ja sam pao u ugao, a on je počeo da me tuče po nogama, rukama, ja sam se branio samo da bih sačuvao glavu.“

Posle dvadesetak udaraca ljudi su se oglasili i napadač je prosto išetao napolje: „Zvao sam policiju da dođu, da intervenišu, ali oni nisu došli. Onda sam zvao njihovog komandira i tek posle toga stigla je policija. I na sudu sam pitao tog komandira: ’Recite mi da li je tačno da policija nije htela da izađe na moj poziv, da je došla tek kad sam vas zamolio’? On je rekao: ’Da’.“

Mitrić kaže da je to bio obrazac organizovanog napada, kao na kolegu Milana Pantića (ubijenog juna 2001. u haustoru svoje zgrade udarcima teškim predmetom): „Samo što sam ja imao više sreće ili možda više umešnosti u tom trenutku da nekako zaštitim glavu.“

DOSIJE: Da li je ovo bio pokušaj ubistva ili poruka?

VLADIMIR MITRIĆ: Apsolutno ili pokušaj ubistva ili da me u toj meri unakaze i učine nesposobnim da završim u kolicima i da to bude jedna simbolična poruka. Oni su mogli hicem to lakše da reše, ali njima je trebala simbolična poruka koja je kod Pantića bila na jedan način, a ovde možda na drugi. I kada sam sve ovo prošao shvatio sam da je istraživanje istine i pozadine teška misija, a često mislim i da je nemoguća.

DOSIJE: Od 50 ljudi u bašti niko nije reagovao?

VLADIMIR MITRIĆ: Ja sam dobro čuo, još dok sam dobijao zadnjih nekoliko udaraca, kad jedan reče „Ubiše čoveka“, a njegov sagovornik za stolom, na mestu odakle se sve najbolje videlo, odakle se sve moglo najavljivati i pratiti, rekao je „Šta te boli k…“ Nikad to za policiju, pa ni za tužioce, pa ni za istražnog sudiju, pa i na sudu nije bilo nešto krucijalno da taj stručnjak, inače poznat kao okoreli kriminalac, naravno, u to vreme blizak delu policije, ne objasni zašto je na taj način reagovao, utoliko pre što on ima neku odgovornost ako ga neko već vodi kao operativnu vezu. A da je on operativna veza to je potvrdio tadašnji bivši vođa sektora baš u delu grada gde sam ja živeo, koji je posle radio u Malom Zvorniku, mislim da se zvao Milovan Andrić.

DOSIJE: Vi čoveka koji vas je pretukao niste poznavali. Šta kažu vaša saznanja, vaše indicije otkud on tu i zašto na vas?

Istraživač iz male sredine

DOSIJE: Kako je to biti istraživački novinar u jednoj ipak manjoj sredini?

VLADIMIR MITRIĆ: Pa, naravno, da nije ni lako ni jednostavno, ali ako ste po vokaciji novinar, ako je to vama izazov i ako vam je to profesija i život, e onda u tu stvar ulazite na neki, ja bih rekao, lakši način, ali zahtevniji prema samom sebi. Ja živim u Loznici i tačno je da radim iz ove male sredine, ali tu je Bosna i Hercegovina, Republika Srpska iz koje ja pišem već više od četvrt veka i ja odlično poznajem tokove kriminala, politike, spregu kriminala i politike, kriminalaca ljudi iz institucija i jedne i druge države. Same činjenice da su se države potrudile da godinama i ne sarađuju oko kriminala, a kriminalci ni tokom ni pre rata, kao ni posle rata nisu prekidali svoje veze, govore da ja imam dosta tog znanja, da jako relaksirano ulazim u pisanje tekstova bez ikakvog straha, bez igde ičega i da imam dobre sagovornike, dobre izvore koje sam uspeo u životu ne samo da sačuvam nego, a to je neverovatno, to je poznata stvar, nego sam i stekao poverenje tih ljudi. Moje najveće bogatstvo koje i dan-danas imam, to su moji dobri izvori na levoj i desnoj obali Drine… Pogledajte sad ova hapšenja u ovom delu Srbije. Ljudi na mnogo značajnim mestima, ja sam na sve to ukazivao, a svi su pričali u to vreme kako ja bacam ljagu na grad, na kraj, kako sam ja velika smetnja razvoju kraja, kako investitori neće da dođu zbog te ljage. Evo država sad hapsi te ljude iz raznih sfera, iz pravosuđa, policije, rešava stvari u zdravstvu, uhapsili su 16–17 policajaca na Drini a ja sam o tome pisao pet–šest godina ranije. Dakle, uvek je nekako država kasnila za onim o čemu smo ja i moje neke kolege pisali i na šta su nam ukazivali naši ljudi iz nših prijateljskih izvora.

DOSIJE: Kakav je sudski epilog?

VLADIMIR MITRIĆ: Napadač na mene je dva puta u Loznici osuđen na po šest meseci, jednom je ta presuda pala pred Okružnim sudom u Šapcu, vraćena je na ponovno suđenje, a kasnije je Apelacioni sud otvorio pretres i osudio ga na godinu dana zatvora.

DOSIJE: Da li je on izdržao tu kaznu do kraja?

VLADIMIR MITRIĆ: Nije, bio je obuhvaćen onom abolicijom tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. I ne samo to, a imao je dosta prostora, do danas mi ništa od sudskih troškova nije platio, ni sudsku naknadu. Nije platio troškove državi.

DOSIJE: Ajde da se grubo našalim, kao satisfakciju dobili ste pratnju, obezbeđenje.

VLADIMIR MITRIĆ: Obezbeđenje po principu flastera je počelo da funkcioniše nekoliko godina nakon što sam dobio neko čudno obezbeđenje. Jednostavno, policijski auto dođe ispred zgrade, policajac me ne poznaje, ja njega ne poznajem, ja uđem, on izađe i tada sam bio izložen raznim napadima. I kad sam policijskom rukovodstvu iz Šapca, dakle ne iz Loznice, sugerisao u čemu je problem, onda su ovi ljudi iz Šapca rekli da treba da dobijem policijsko obezbeđenje. Inače, bivši načelnik policijske uprave u Šapcu mi je posle napada rekao, kad je odlučio da dobijem policijsko obezbeđenje pre nego što ću dobiti ovo sudsko, tužilačko, da je otpor u lozničkoj policiji bio neverovatan. Istom prilikom je rekao da je bila neviđena opstrukcija iz MUP-a Srbije u Beogradu. U to vreme ministar policije je bio Dragan Jočić.

DOSIJE: Gde god krenete oni su s vama, krenete za Beograd – šta se dešava?

VLADIMIR MITRIĆ: Pa ako krenem za Beograd, to jest ako idem svojim autom i ako imam prostora, policajac ide sa mnom do Beograda – kud ja, tu on. Ako moram da idem s nekim drugim ljudima, onda se s njima pozdravljam na šabačkom mostu ili gore između Ljubovije i Bajine Bašte ili kod Osečine, gde je granica poljskih uprava Valjeva i Šapca, I ja idem tamo, oni dojavljuju u Beograd policiji, nekad to urade profesionalno, nekad ne urade.

Moje obezbeđenje važi na području policijske uprave Šabac, a tu spadaju Šabac, Loznica, Krupanj, Ljubovija, Mali Zvornik, Vladimirci, Koceljeva i Bogatić.

DOSIJE: Pročitao sam da je tužilac pred dvojicom policajaca koji su došli da se dogovore u vezi sa prepoznavanjem napadača na vas imao interesantnu poruku.

VLADIMIR MITRIĆ: Tadašnji tužilac u Osnovnom tužilaštvu u Loznici, kad su došli policajci Milorad Čotrić i Mladen Nešković, pored ostalog im je rekao, misleći na mene, „što nije poginuo“. Oni su sačinili službenu belešku do koje sam ja došao i koju su svojevremeno objavili i Večernje novosti, UNS i Međunarodna federacija novinara. Taj tužilac i tužilaštvo nikad to nisu demantovali ni na koji način, čak je I predmet zbog toga izuzet i onda je optužnicu zastupalo osnovno tužilaštvo iz Sremske Mitrovice a ne iz Loznice.

U novinarstvu je neizvesno

DOSIJE: Kako biste definisali ovo što se danas dešava u medijima, kakvo je novinarstvo danas?

VLADIMIR MITRIĆ: Situaciju u novinarstvu danas bih ocenio prvenstveno kao neizvesnu za najveći broj njenih poslenika… Današnja situacija u medijima je kontinuitet svega onoga što ja poznajem poslednjih tridesetak godina, svega toga ima pomalo, nečega više, nečega manje, to je jedan koktel i od profesionalaca naravno zavisi kako će kroz sve to da idu i koliko će imati hrabrosti, odvažnosti, smelosti, znanja i umeća da na najprofesionalniji način iz svega toga izađu uspravni i čisti.

DOSIJE: Da li si se razočarao u profesiju?

VLADIMIR MITRIĆ: Ne, u profesiju se nikad nisam razočarao, onda bih se razočarao u sebe, razočarao se u borbu za istinu, razočarao bih se u Hristov put ka istini, razočarao bih se i u filozofiju, razočarao bih se u sve. Ne, nisam.

DOSIJE: Zašto posle svega što vam se desilo, a svašta vam se dešavalo, niste napustili novinarstvo?

VLADIMIR MITRIĆ: Pa nisam razmišljao nijednog trenutka da napustim novinarstvo jer time bih učinio uslugu onima koji su atakovali na mene… Za profesionalca koji je vezan za svoju profesiju uvek postoji izlaz i u najkritičnijim trenucima i u vremenima kad su suočeni sa mnogim problemima kao što su ovi hronični problemi što se tiče materijalnog statusa novinara i znamo da danas skoro nema nijednog medija u Srbiji, pa ni u zemljama regiona, čija je budućnost izvesna. A kad sam ja počinjao svoju novinarsku karijeru, mislim da tada nije bilo nijednog glasila sa neizvesnom budućnošću.

DOSIJE: Uoči vašeg prebijanja, koje su teme bile u fokusu?

VLADIMIR MITRIĆ: Pre nego što će mi se dogoditi to što mi se dogodilo, ja sam na jedan kontinuiran, ozbiljan, odgovoran način ukazivao na spregu kriminala i politike, spregu kriminala ljudi … institucija, taj krug je zatvorenna ovom području, ovdašnji kriminal je u sprezi sa kriminalom iz susednih mesta Republike Srpske, sve od Zvornika do Sarajeva. Ja sam u to vreme, 2002. godine, govorio da je Naser Orić zvezda u Srbiji, čak sam rekao da je pretpostavljeni nekim ljudima, nažalost, i u policiji preko nekih njegovih moćnih krugova kojima se hvalio. Tad su mi se ljudi smejali, govorili su da to nije tačno, govorili su da ja izmišljam i tako dalje. Dakle, kompletnu tu liniju sam otkrio. Otkrio sam, pored ostalog, gde se proizvodi i ko proizvodi i koji je stručnjak našao formulu za proizvodnju anhidrida sirćetne kiseline. Samo da kažem da je to supstanca kojom se lakom procedurom od, recimo, tone dobije 500 kilograma heroina i taj heroin kad ode u Tursku onda se vraća kao 500 kilograma heroina, nešto u parama, nešto u heroinu itd. I to je zatvoren krug. To se radilo na tone. Jedan od aktera iz Bijeljine, inače osuđen na četiri godine jer je uspeo da prikaže jednu količinu kao da je tobože pravio sirće, što je totalno finansijski i ekonomski neracionalno, uspeo je da pobegne i ni do dandanas nije izdržao tu kaznu. U međuvremenu inženjer tehnolog koji je to radio je umro, što sam ja takođe otkrio. To je bio neverovatan kriminal i to mi naravno nikad nisu oprostili kao što mi neće ni oprostiti još jednu drugu činjenicu, što sam ukazivao na karakter rata koji se vodio, na tu trgovinu koja se odvijala između srpske, muslimanske i hrvatske strane, na sve te tzv. patriote i njihovo ponašanje. Jedan list, zvao se Prst, to je bio tabloid udbaške linije iz Republike Srpske, čak je i najavio napad na mene, pa su promašili. Oni su najavili da je to bilo, da sam ja napadnut, da su me pretukli itd.

Kad sam ja počeo da otkrivam pravi karakter tog rata i šta se iza brda valja, koja politika se vodi i kako to sve izgleda, da ti rodoljubi i nisu baš rodoljubi, da heroji nisu baš heroji, e to je onda njima pomrsilo račune i uplašili su se da ja mogu o tome da pričam.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u Specijalizovanom Dosijeu br. 41.