BEOGRAD, 09.04.2020. – Porodica i kolege od početka su sumnjale u zvaničnu verziju istrage, prema kojoj se novinarka Dada Vujasinović ubila iz lovačke puške. Ponovljenim veštačenjima, početkom 2008, odbačena je verzija o samoubistvu, a veštačenjem u Holandiji “dozvoljena” je mogućnost ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja. Ovaj slučaj i druge večite istrage, neidentifikovanje i nekažnjavanje odgovornih za ubistva novinara stvaraju nesigurnost i otvaraju dilemu o tome da postoje sile koje obezbeđuju zločine bez greške.
Novinarka Duge Radislava Dada Vujasinović poslednji put je viđena živa u svom stanu u Novom Beogradu oko ponoći 7. aprila, tačnije u prvom satu 8. aprila 1993. To je i datum njene smrti. Kad je tačno i kako izgubila život, ne zna se 26 godina. Njeno beživotno telo, ispred krvave fotelje pored koje je lovačka puška, nađeno je tek 9. aprila, posle 24 sata u kojima su bili bezuspešni pokušaji porodice, kolega i prijatelja da s njom stupe u kontakt. U stan su tada, nakon što su došli do njenog momka koji je imao ključ, s njim ušla i njena dva prijatelja i naišli su na jezivi prizor.
“Strašno bih voleo da su svi oni koji odlučuju o tome šta se dogodilo Dadi Vujasinović bili dan posle njenog ubistva u njenom stanu. Da vide na šta je ličio taj stan, da su videli tu krvavu fotelju, da su videli trag na plafonu, da su videli mnogo, mnogo nekih tragova”, kaže novinar i Dadin dugogodišnji prijatelj i kolega Vanja Bulić, uveren da bi to bilo dovoljno da svima sve bude jasno.
On je čak pod tim snažnim utiskom sebe terao da oblači hulahopke ne bi li video da li je uopšte moguće da se u takvoj situaciji povuče oroz. “To je nemoguće”, zaključio je, uz podsećanje da je dodatni razlog da se u takvu verziju ne poveruje i to što i većina psihologa kaže da žene gotovo nikad ne pucaju sebi u glavu.
ARKANOVA PORUKA: U tvrdnju države da je Dada Vujasinović počinila samoubistvo od tada do danas malo ko je verovao. Porodica nikada nije prihvatila tu verziju i godinama je sama finansirala paralelne istrage. Da nijednog trenutka nije pomislila da je Dada mogla da se ubije, uvek je isticala i njena koleginica iz Duge novinarka Vesna Mališić.
“Ono što jesam mislila to je da Dada živi u neizvesnosti, pod stalnim pritiskom pretnji koje, u tom vremenu nesigurnosti, nisu bile baš tako jednostavne. Kad njoj neko baci mrtvu pticu na automobil ili kad joj po 150 puta telefonira i sa raznih adresa šalje pisma, razne vrste pretnji, to je onda atmosfera u kojoj ste sigurni da njoj život nije tako bezbedan”, kaže Vesna Mališić.
“Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao”, glasio je odgovor na pitanje o tadašnjem talasu nasilja koje je Dada Vujasinović postavila Željku Ražnatoviću Arkanu, komandantu paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda, koji je u to vreme bio i narodni poslanik u Skupštini Srbije,
Ali on nije bio jedini na spisku onih kojima se novinarka zamerila načinom izveštavanja o ratu u Hrvatskoj i Bosni, uključenosti kriminalaca i kriminalu tog vremena uopšte.
“U tim tekstovima mogli smo, kako je rat odmicao, da vidimo sve više kriminala, sve više tih dogovora između srpskih i drugih garnitura, sve više šverca, sve više prljavih radnji i sve više izdaje onoga što su, u stvari, bile proklamovane ideje o tome zašto se taj rat uopšte vodio”, kaže Vesna Mališić.
Sve prikupljene podatke Dada Vujasinović je uredno slagala. Ispostaviće se da je upravo, sada već čuvena, zelena fascikla bila među stvarima koje su nestale na dan kada je ubijena.
To je dodatno podstaklo spekulacije da je potencijalni razlog njene smrti poslednji intervju koji je snimila s tadašnjim komandantom ratnog vazduhoplovstva u Zemunu u trenutku u kojem se očekivalo da on postane načelnik Generalštaba vojske.
Jedan deo razgovora snimljen je slučajno jer je kasetofon ostao uključen kada je Dada otišla do toaleta. Baš to će dotadašnjeg ključnog kandidata – eliminisati.
PARALELNA ISTRAGA: General Aleksandar Dimitrijević, tadašnji šef vojne kontraobaveštajne službe, danas se priseća da je Dada s tim upoznala najpre Milomira Marića, tadašnjeg glavnog urednika Duge.
“On joj je otprilike rekao: ‘Ovo može da ide u Dugu, ovo ne može’. To što nije moglo da ide u Dugu, to je izašlo u novosadskom Svetu. Dada Vujasinović je nekoliko dana posle toga dobila jedno vrlo, vrlo ozbiljno preteće pismo, u kojem je, pored ostalog, pisalo – ‘ti si našeg generala upropastila’, ti si ovo, ti si ono, sa raznim pogrdnim nazivima. I ona je to pismo dala pukovniku Ljubi Stojadinoviću. On je to pismo, odnosno kopiju, dao i meni, a ja sam je dao kolegama iz državne bezbednosti jer je to bio slučaj koji je opet, da tako kažem, bio u njihovoj nadležnosti”, kaže general Dimitrijević.
Ovaj događaj bio je jedan od razloga da neki ljudi poveruju da je upravo izbor načelnika Generalštaba bio mogući uzrok ubistva Dade Vujasinović.
Podatke od Vojnobezbednosne agencije tužilaštvo je, međutim, tražilo tek u istrazi, koja je pokrenuta posle četrnaest godina od ubistva i osam od smene Miloševićevog režima.
“Vojnobezbednosna agencija je podatke koje je imala u vezi sa ubistvom Dade Vujasinović tada dostavila tužiocu i on je procenjivao njihov sadržaj, zatim tražio i neka dopunska proveravanja, a kada su urađena, zaključio da ubistvo nije vezano za pripadnika vojske”, objašnjava general Svetko Kovač, dugogodišnji čelni čovek Vojnobezbednosne agencije.
Paralelna istraga koju su punih 15 godina samostalno vodili Dadini roditelji ipak je pokazala da je sumnja u zvaničnu verziju bila opravdana. U stanu nije bilo traka sa razgovorima zabeleženim u Novom Pazaru, gde je bila nekoliko dana pre ubistva. Kolegama u redakciji rekla je da će imati “bombu”.
“Rekla je da ima četiri trake koje su vrlo bitne, na osnovu kojih će pisati nešto o malverzacijama u Novom Pazaru o prodaji oružja, u koju su upletene policija i neke muslimanske snage”, seća se Vanja Bulić.
TRALJAV UVIĐAJ: Nije poznato da li je ikad napravljen pravi kriminalističko-tehnički nalaz. Poznato je da postoji kratak zapisnik u kojem se u 15 redova pisanih pisaćom mašinom šturo konstatuje šta je sve nađeno na licu mesta. U njemu pak nema ni elementarnih podataka koje sadrže ovakvi nalazi, pa ni onog o procenjenom vremenu smrti.
“Dostupni su zapisnici koji su vezani za lice mesta, dostupno je veštačenje koje je takođe kontroverzno. Samo lice mesta je, prema svemu onome što smo mogli da vidimo, veoma traljavo obrađeno”, kaže predsednik Komisije za istraživanja ubistava novinara Veran Matić, koji je saglasan sa svima koji smatraju da je još na početku, pri uviđaju, sve urađeno tako da se slučaj nikad ne reši.
Mimo svih pravila, uviđaju nisu prisustvovali ni dežurni istražni sudija ni dežurni tužilac. O tome kako je obavljen svedoči i to što je nekoliko zrna sačme u fotelji i na zidu iza nje nađeno tek pri kasnijem dopunskom uviđaju. Identična zrna su, inače, nađena i pri obdukciji.
Spisak onoga što nije urađeno dugačak je i skandalozan. Uprkos ogromnoj količini krvi na fotelji, nema podataka o okrvavljenosti poda na kojem je Dada pronađena niti kako je na pod dospela, kome je pripadala krv krvne grupe A na rukonaslonu, kad se zna da je Dadina krvna grupa nulta, šta se desilo sa odećom koju je imala u trenutku smrti, kao i kako je moguće da sa puške iz koje je izvršeno opaljenje nisu uzeti ni otisci.
Obdukcija je, takođe, urađena nedovoljno profesionalno, bez detaljnog opisivanja stranih predmeta pronađenih u telu. Zbog toga je, i kasnije, nastala konfuzija oko dela municije koja je korišćena, odnosno oko čuvena “dva filcana čepa”. Složeno stručno objašnjenje može se svesti na konstataciju da odgovor na pitanje da li se radilo o dva filcana čepa ili jednom koji se raspao, zbog nedovoljno preciznih prvih obdukcionih nalaza, više nije bilo moguće utvrditi.
“Kasnije je to isključio Nacionalni forenzički institut iz Holandije. Oni su došli do zaključka da je reč o jednom filcanom čepu, samim tim i o jednom jedinom pucnju”, kaže Veran Matić.
Sumnju da propusti nisu načinjeni slučajno pojačava i to što su i ti nepotpuni podaci iz obdukcije predati na revers osobi čiji je potpis toliko nečitak, da se u kasnijim izveštajima navodi kao “nepoznato lice iz GSUP Beograd”, što beogradsku policiju tada nije sprečilo da prihvati izveštaj.
To je omogućilo da petnaest godina kasnije, u ponovo pokrenutoj istrazi, obrazloženje za činjenicu da spornog dopisa više nema bude to da dopis ne postoji jer se protokoli na Institutu za sudsku medicinu “čuvaju deset godina”.
PRIKRIVANJE ČINJENICA: Veran Matić zaključuje da je Dada Vujasinović u tadašnjem vremenu bila zapravo “laka meta za neutralisanje”: “Dakle, veoma brzo je ‘ustanovljeno’ da je reč o samoubistvu i slučaj je praktično zatvoren u onom trenutku kada se dogodio jer je tretiran kao samoubistvo. To je slučaj kada se rešenje ugradi u startu. Ono koje se želi.”
Ispostavilo se, međutim, da je do nekih stvari, za koje se godinama tvrdilo da ne postoje, ipak moguće doći. Komisija za istraživanje ubistava novinara postavila je pitanje odgovornosti onih koji su takav dokazni materijal “zagubili”, pa su kasete sa snimljenim razgovorima posle izvesnog vremena ipak pronađene.
Kesa je, tvrdi se, pronađena u ormaru inspektora koji je radio na ovom slučaju. Ali da je tamo, utvrđeno je tek kad on nije mogao biti svedok jer je u međuvremenu – u kom istraga nije vođena – preminuo.
“Mi smo tražili da se ona sačuva, ne otvara kako bi poslužila na superveštačenju, kako ne bi bila kompromitovana jer, jednostavno, ovde nismo mogli da očekujemo nekakvo veštačenje koje bi bilo pouzdano”, precizira Matić.
Posle toliko vremena, međutim, i stručnjaci sa Instituta za bezbednost u Vizbadenu procenili su da nema dovoljno neophodnih elemenata na osnovu kojih bi mogli da urade kredibilno veštačenje. Jedino preostalo rešenje za još jedno superveštačenje 2015. bio je Nacionalni forenzički institut u Hagu. Njihov jedini zaključak jeste da se dogodilo jedno ispaljenje, ali da na osnovu podataka koji su raspoloživi nije moguće isključiti ni nesrećan slučaj, ni samoubistvo, ni ubistvo.
Tako se slučaj vratio na početak. I u toj predistražnoj fazi je i danas, 26 godina od ubistva Dade Vujasinović.
Prvi uviđaj nije urađen kako treba, ali je očito odradio šta treba.
“Umesto da pomogne da se slučaj reši, mislim da je on bio u funkciji da se slučaj nikada ne reši”, uveren je general Dimitrijević.
Tužilaštvo i dalje ne zauzima svoj konačni stav, a bez njega ni Komisija za istraživanja ubistava novinara ne može da sačini ni analizu postupanja niti da izvede konačni zaključak.
Tako ovaj slučaj, kao i druge večite istrage, neidentifikovanje i nekažnjavanje odgovornih za ubistva novinara stvaraju nesigurnost i otvaraju dilemu o tome da postoje sile koje obezbeđuju zločine bez greške.
“Savršen zločin ne postoji, ali postoji savršen način da se sklone neke veoma bitne činjenice kako se neki zločin nikada ne bi otkrio”, zaključuje Vanja Bulić.
Ćuruvija: Prvi pomen bez poštovalaca
U subotu 11. aprila 21. godišnjica ubistva novinara, vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije biće prvi put obeležena bez porodice, kolega i poštovalaca, pošto je zbog zabrane okupljanja tokom vanrednog stanja dozvoljeno da samo dvoje ljudi bude istovremeno na jednom mestu. I oni na propisnoj razdaljini.
Novinar Slavko Ćuruvija ubijen je 1999. u haustoru zgrade u kojoj je živeo sa suprugom Brankom Prpom, koja je jedina bila prisutna tokom njegove likvidacije. Optužnica za ubistvo, ritualno sprovedeno na Uskrs tokom bombardovanja SRJ, podignuta je 1. juna 2015. protiv četvorice pripadnika Državne bezbednosti. Presudom Sudskog veća Specijalnog suda izrečenom pre godinu dana, na po 30 godina zatvora osuđeni su ondašnji načelnik DB Radomir Marković i načelnik beogradskog centra DB Milan Radonjić, a na po 20 godina zatvora obaveštajni inspektor Ratko Romić i pripadnik rezervnog sastava u Drugoj upravi resora Miroslav Kurak, pri čemu je Kuraku suđeno u odsustvu kao saizvršiocu, premda ga je optužnica teretila kao izvršioca.
Tokom 21 godine nije utvrđen, čak ni utvrđivan nalogodavac političkog atentata, a sve indicije vode do tadašnjeg vrha vlasti, pre svega tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković. Ćuruvija je u tim danima bio jedan od najžešćih kritičara režima, a kao takav označen je neposredno pre ubistva u Ekspres politici, u kojoj je objavljen tekst “Ćuruvija dočekao bombe”, koji je čitan i u udarnim vestima državne televizije.
Milan Pantić i dalje bez pravde
Dopisnik Novosti iz Jagodine Milan Pantić ubijen je 11. juna 2001. rano izjutra u ulazu zgrade u kojoj je živeo. Ni bezmalo 19 godina posle ubistva – koji je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić ocenio kao pokušaj “zastrašivanja” – postupak nije odmakao dalje od predistražnih radnji. Izvesno je, međutim, da se od prvog dana zna da je likvidiran zbog izveštavanja o korupciji i organizovanom kriminalu u procesu privatizacije značajnih preduzeća u Jagodini.
Značajne pomake najavili su pre dve godine iz Komisije za istragu ubistava novinara, prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, ali o čemu se konkretno radi, i dalje se ne zna.
NAPOMENA
(Ovaj tekst je deo projekta “Bez tajni”, koji finansira Evropska unija. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način se ne mogu tumačiti tako da nužno odražavaju zvanične stavove Evropske unije.)
