BEOGRAD, 29.12.2018. – Kada je u pitanju medijska etika, 2018. suštinski se nije mnogo razlikovala od prethodnih godina, ali je primetno da su neki aspekti profesionalnih standarda i neke tačke Kodeksa novinara Srbije kršeni daleko češće nego pre. Tom zaključku ide u prilog i statistika: u redovnom godišnjem monitoringu dnevne štampe, koju već četvrtu godinu za redom radi Savet za štampu, avgust i septembar 2018. su meseci u kojima je zabeležen mnogo veći broj kršenja Kodeksa nego ikada ranije. Dok je dosadašnji “rekorder” bio april 2016 (mesec kada je ubijena i u medijima raščerečena pevačica Jelena Marjanović) u kojem je bilo zabeleženo 616 prekršaja, u avgustu 2018. bilo ih je 718, a u septembru 722. Pošto se tek očekuju rezultati za oktobar, novembar i decembar, nije isključeno da će i ovi rekordi vrlo brzo biti prevaziđeni.
LAŽI ME, NE MORA NEŽNO
Ono što je na planu medijske etike najdirektnije povezano s političkom atmosferom, jesu medijski sadržaji u kojima se krše bazična pravila Kodeksa: ona koja govore o obavezi da se izveštava istinito. Opozicioni lideri se u prorežimskim medijima svakodnevno optužuju za najrazličitije stvari – od višemilionskih prevara i kriminalnih radnji, do otimanja garažnog mesta, a praktično ni jedna od tih afera nije dovedena do kraja, u smislu sudskog epiloga ili bar medijskog razrešenja. Takođe, teško je prebrojati gromoglasne najave građanskog i svih drugih ratova, isto tako redovne, koje se već za dan ili dva pokažu kao totalne laži. Na sve te stvari, čitaoci su verovatno već i navikli – baš kao što su u TV programima navikli na uvek iste sagovornike, spiskove zabranjenih sagovornika, itd.
S druge strane, sve su brojniji medijski sadržaji u kojima je laganje nešto bolje sakriveno i teže se uočava. Pre svega, urednici češće pribegavaju prećutkivanju činjenica: u programu javnog servisa, na primer, praktično da nije bilo reči o decembarskim građanskim protestima; u štampi ili na beogradskoj gradskoj televiziji ni reči nije bilo o stotinama vozača gradskog prevoza koji su emigrirali, kao i stotinama onih koji su ih zamenili bez odgovarajuće pripreme i obuke. Čak i kad nije direktno povezano s političkom situacijom, ovo prećutkivanje zapravo je itekako političko. Primera radi, na sva zvona i u svim medijima obnarodovana priča o elektronskim tablama i dnevnicima za đake prvog i petog razreda, predstavljala je još jedan u nizu medijskih ordena kojima se kiti aktuelna vlada. Prećutano je, međutim, da đaci prvaci te table uopšte ne mogu da koriste jer nisu usklađeni s nastavnim programom, i da im služe kao panoi za kačenje crteža: taj podatak značio bi da se neko blizak vlasti verovatno “ugradio” u ovaj posao, a to je za podobne medije više nego opasna i nepoželjna tema.
Najveće, a za širu publiku najpitkije laži jesu ipak one koje se tiču ekonomskog blagostanja. Otvaranje fabrika, najave dolaska velikih investitora bile su redovna tema, dok su se priče o zloupotrebi radnika, štrajkovima, zlostavljanju na radnom mestu,…pojavljivale samo u malom broju preživelih nezavisnih medija. “Kurir”, koji je prošlu godinu završio kao samoproklamovani barjaktar medijskih sloboda, a 2018. završava (opet) kao jedno od najsnažnijih režimskih glasila, tako je objavio priču o izvesnoj baka Nadi koja je podigla penziju, ali “očima nije verovala” da je dobila 1500 dinara više nego prethodnog meseca. U ovom konkretnom slučaju, sigurno su prekršene odredbe Kodeksa o zabrani političkog zagovaranja (Poglavlje 2 tačka 1), kao i o obavezi da se objave sve informacije koje bi mogle da utiču na stav čitalaca (Poglavlje 5, tačka 3), a o brojnim drugim još bi se dalo razgovarati (pošto je diskutabilno da li baka Nada uopšte postoji, da li je zaista presrećna i sl). Reč je zapravo o najperfidnijoj formi političke propagande koja se teško primećuje, jer je upakovana u čitljivu i zanimljivu “oblandu”. Tih i takvih medijskih sadržaja bilo je daleko više nego ikada ranije.
JAČANJE SUZANINIH KAPACITETA
No, umesto da preduzme sve kako bi makar zauzdala bezočno laganje režimskih medija, vlast je ove godine odlučila da institucionalno zauzda sve ostale. Prvi se o lažnim vestima oglasio Nenad Popović, inače ministar za inovacije i tehnološki razvoj (?!), koji je 26. juna saopštio da je predsedniku Aleksandru Vučiću prosledio predlog o formiranju radne grupe za odbranu od lažnih vesti.
Navodno, tada aktuelna lažna vest o zatrovanoj vodi “samo je proba za neke buduće lažne vesti”, pa je stoga neophodno da se uspostavi “pravni i institucionalni okvir kako građani ne bi bili izloženi lažnim vestima”. Reakcija stručne javnosti bila je takva, da je ova nesretna i bizarna ideja vrlo brzo zaboravljena.
Ali, svega nekoliko meseci kasnije, i to na sednici Venecijanskog kluba, ideju je ponovo izložila Vučićeva medijska savetnica Suzana Vasiljević – osoba neuporedivo moćnija i opasnija od ministra Popovića, koja svojim višegodišnjim delovanjem sistematski radi na degradaciji, porobljavanju i uništavanju slobode govora i medija. Pred međunarodnom javnošću, baš je ona konstatovala da je “medijsko okruženje u Srbiji podložno raznim uticajima” i da se “često ponaša veoma neodgovorno”, te da (valjda zbog svega toga) Srbija “jača kapacitete za rano otkrivanje lažnih vesti”.
I Popović, i Vasiljević prigodno su zaboravili da napomenu kako lažne vesti u najvećoj mogućoj meri šire upravo mediji na koje oni imaju direktan i vrlo konkretan uticaj: prema istraživanju portala fakenews.rs za prošlu godinu, koje je objavljeno 30. januara 2018, na ukupno 302 naslovne strane Informera, objavljeno je čak 362 lažne vesti. S druge strane, čak ni ta i takva statistika nije sprečila komisije za finansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa, da iz budžetske kase bogato nagrade upravo Informer i Srpski telegraf (dokazano najveće kršioce profesionalnih standarda, da ne kažemo nešto drugo)
ILUSTRACIJA POLITIKE
U antologiju nepoštovanja profesionalnih standarda, ove je godine ušla i Ilustrovana politika. Magazin koji je čak i tokom mračnih godina “Politike” nudio raznrodna, zanimljiva štiva i reportaže, postao je političko oruđe u rukama zamenika urednika Gorana Kozića – inače jedne od najsjajnih zvezda medijskog neba Slobodana Miloševića. Svoje lične, političke i ideološke ratove, Kozić je preneo baš u Ilustrovanu. Povremene hajke na ovu ili onu ličnost (s naročitim animozitetom prema Ljiljani Smajlović) na kraju su otelotvorene na dve strašne naslovne strane: jednoj na kojoj se uz naslovne strane Vremena, NIN-a i Danasa, fotografisan razjareni pas i drugoj, na kojoj je umetnička slika fotografski obrađena tako da Ljiljana Smajlović doji Verana Matića (?!).
Iako su državni vrh, pa i standardno tiho Ministarstvo kulture i informisanja momentalno reagovali, posledica zapravo nije ni bilo. Suzana Vasiljević je podnela ostavku na mesto u Nadzornom odboru Politike (što je uticalo verovatno samo na njen džep), dok je Kozić posle druge naslovne strane podneo ostavku u uredništvu – izvinivši se “svima koje sam svojim načinom pisanja uvredio, ili ponizio”, ali i “svojoj porodici, svojoj deci i državnom vrhu (?!). U ovom slučaju, međutim, nije važno hoće li svemoćna Suzana sedeti u ovom ili onom odboru, a Kozić biti urednik ovog ili onog medija – osnovno pitanje i osnovni problem jeste nepostojanje normalnog političkog ambijenta za profesionalno delovanje medija, ambijenta koji bi onemogućio postojanje naslovnih strana i tekstova kakvima nas je počastila Ilustrovana politika. I tu zapravo dolazimo do tačke u kojoj više nije važno poštovanje ili nepoštovanje Kodeksa, već stvaranje elementarnih uslova za slobodu govora i medija. Što je, opet, nešto čime je trebalo da se bave novinarska udruženja i asocijacije – kad su već odlučili da učestvuju u famoznom “dijalogu s vlašću”, odnosno onima koji imaju vrlo konkretnu, vrlo opipljivu i za sada prilično smrtonosnu moć nad medijima.
RUŽNE REČI I PRLJAVE SLIKE
Tokom nekoliko poslednjih godina, a ove godine naročito, prostački jezik preuzet s ulice i iz rijaliti programa, preselio se i na “ozbiljne” novinske strane i “ozbiljne” medijske sadržaje. Nepoštovanje kulture i etike javne reči (kako to označava Kodeks novinara u Poglavlju 4, tačka 6) beleženo je stoga ne samo u rubrikama zabave, već i u političkim prepucavanjima, otvorenim pismima koja su ove godine bila izuzetno moderna, tekstovima posvećenim aktuelnim političkim prepucavanjima. Reči “ološ”, “ludak”, “budala”, “kurva” bili su tradicionalno prisutni, ali sada su opticaj ušle različite telesne izlučevine (krv, pljuvačka, za sad samo na estradnim stranicama i sperma), izmet, urin, stidne dlačice itd.
Iako Kodeks novinara to najstrože zabranjuje, mediji su korišćeni u svrhu progona političkih neistomišljenika, ali i u ličnim obračunima ljudi koji su manje poznati javnosti. Najpoznatija ovogodišnja priča tog tipa odnosila se na sutkinju iz Vranja koju su kao nemoralnu i sklonu različitim porocima, tabloidi danima razvlačili po naslovnim stranama – uz ilustracije očigledno izvučene iz njenog mobilnog telefona i privatnih arhiva. Međutim, kako niko nikada nije uspeo da pokaže i dokaže za šta je ta žena kriva (osim što je zgodna i voli da se fotografiše u provokativnim pozama – što je, opet njena i samo njena privatna stvar), priča je jednostavno nestala iz opticaja. Mesecima kasnije, iz jedne sasvim druge novinske storije, postalo je jasno o čemu se radi: osramoćena sutkinja sukobila se s čovekom koji se predstavljao kao savetnik Aleksandra Vučića i tako varao ljude. Kada je taj “savetnik” otkriven, saznalo se da je upravo on tabloidima svojevremeno doturio kompromitujuće fotografije. U toj situaciji, mediji su ozbiljno prekršili pravo na privatnost (Poglavlje 7, tačka 1), obavezu da u svom radu koriste samo časna sredstva, a ne ukradene privatne snimke (Poglavlje 8, tačka 1), ali pre svega – Kodeskom propisanu obavezu da budu posebno obazrivi prema izvorima koji imaju neki svoj, manje ili više skriven interes (Poglavlje 5, tačka 2)
NA KAPIJI GROBLJA
Osim na stranama rezervisanim za politiku, najviše kršenja profesionalnih standarda bilo je u “crnoj hronici” i estradnim sadržajima, odnosno (tradicionalno) u domenu kršenja prava na pretpostavku nevinosti i sve više u domenu kršenja prava na privatnost.
U ovom trenutku, moglo bi se slobodno reći da pravo na pretpostavku nevinosti u srpskim medijima više ne važi: čak i kada ne navedu kompletno ime i prezime osumnjičenog za neko krivično delo, mediji obavezno navedu bar neki detalj na osnovu kojeg može da se utvrdi o kome se radi (fotografija kuće, tačna adresa, ime i prezime supruge ili bližeg rođaka, itd.). Ono što posebno zabrinjava, naročito zbog sve većeg broja prijava za pedofiliju, jeste činjenica da se često, objavljivanjem identiteta navodnog nasilnika, otkriva i identitet žrtve. Tako je, na primer, u Informeru od 6. oktobra osvanuo tekst “Pijanac bolesnu ćerku podvodio prijateljima”, uz detaljnu identifikaciju osumnjičenog (niz podataka o njegovom životu), ali i uz fotografiju zgrade u kojoj nesretna devojka živi!
Ni ovaj put, novinari ne samo da nisu radili u javnom interesu, suprotno standardima otkrili identitet osumnjičenog – već su uništili i život žrtve.
Zanimljivo je takođe da u domaćim medijima podjednako malo milosti ima i prema žrtvama, prema mrtvima. Sad već tradicionalno, mediji prisustvuju sahranama tragično stradalih ljudi, odakle izveštavaju više nego detaljno – iako to nije ni u kakvom javnom interesu, iako predstavlja kršenje odredbi o empatiji prema rodbini stradalih, ili o čuvanju dostojanstva žrtve, medijski konzumenti bili su detaljno obaveštavani o boji mrtvačkih sanduka, predmetima koji su stavljeni u sanduke, posmrtnim govorima, sadržaju zapomaganja ljudi okupljenih na sahranama, spisku rodbine koja je pala u nesvest od tuge i stresa. U pristojnim medijima – sve to je najstrože zabranjeno, a ograničeno pravo izveštavanja postoji samo u slučaju smrti javnih ličnosti.
Kad smo već kod sahrana, etički možda najzanimljiviji slučaj godine svakako je sahrana Zrenjaninca Miloša Kockara 3. maja: čoveka koji je široj javnosti postao “poznat” samo i jedino zbog toga što mu se ćerka u trenutku njegove smrti nalazila u rijalitiju “Zadruga” koji se emituje na TV Pink. Tog je dana Željko Mitrović dosegnuo olimpske visine medijskog beščašća, napravio korak ka nezamislivom i – organizovao direktan prenos sa groblja! Ne samo što su gledaoci Pinka mogli da gledaju sanduk, zapomaganja i govore na sahrani potpuno nepoznatog čoveka, već su pred kapijama groblja intervju dali ćerka preminulog i njen suprug, koji je takođe bio učesnik rijalitija. Iako je ovim činom prekršena Evropska konvencija o ljudskim pravima, Kodeks novinara Srbije i REM-ov Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga, nezvanična portparolka REM Olivera Zekić konstatovala je da nikakvih prekršaja nije bilo. “Nema zakona koji zabranjuje prenose sahrana, i računam da je to tako još od Titove sahrane. Proverite to kod vlasnika Danas, pošto je većina njih, u to vreme, bila u partiji, i plakala dok je gledala prenos. A kako se, i posle Tita, dešavalo da umiru i neke značajne ličnosti, a ne samo familija učesnika rijaliti programa, čvrsto verujem da taj zakon nije menjan”, rekla je za Danas, u stilu po kojem je ove godine postala naročito prepoznatljiva.
SAMOUBISTVA, UBISTVA I MEDIJSKI ZLOČINI
Iako su samoubistva, posebno mladih ljudi, izuzetno medijski zanimljiva – protekla godina pokazala je da mediji u tim situacijama ne prelaze samo granicu pristojnosti, javnog interesa i Kodeksa novinara, već i puke ljudske empatije. Detaljno izveštavanje o mogućim razlozima, oproštajnim pismima, pa i metodama samoubistva – dostiglo je svoj neslavni vrhunac u slučaju samoubistva voditeljke i manekenke Marije Ćurčić. Razumljiv je bio stepen interesovanja: Marija je bila javna ličnost, “gradska devojka”, nesvakidašnje lepote i po svim tradiconalnim merilima “osoba koja nije imala problema”. Ipak, detaljni raporti o njenoj intimi, ljubavnom i porodičnom životu, kao i opisi samog čina, pa zatim i sanduka i prisutnih na sahrani – bili su previše čak i za nekog ko ima jači medijski želudac.
Lepota je i inače, i ove godine, bila jedna od glavnih “crvenih marama” pred očima razjarenih tabloidnih bikova: o Mariji Ćurčić se sigurno ne bi tako i toliko izveštavalo da nije bila vanserijski lepa i poznata, baš kao što se ni o tragičnoj smrti osmogodišnje Anabele Donkić ne bi pisalo toliko koliko se pisalo da nije bila takođe anđeoski lepa. Dete se utopilo u Dunavu, a mediji su pohrlili da svaki detalj ne samo njenog, već i života njene bliže i dalje porodice ne ostane zavijen u tajnu: sva nagađanja i tračevi o imovinskom stanju, odnosima u porodici, ocu koji je o njoj brinuo, pa zatim i o neizbežnom kovčegu, bila su, naravno, ilustrovana fotografijom deteta i isticanjem njenog fizičkog izgleda. Suvišno je, naravno, i pominjati na koliko je to nivoa pogrešno, koliko je seksistički, diskriminatorno, surovo i bezočno.
Slučaj koji u tom kontekstu privlači neverovatnu pažnju već evo treću godinu zaredom, svakako je slučaj ubijene pevačice Jelene Marjanović. Nakon stotina naslovnih strana, na kojima su kao nesumnjive ubice označavani članovi njene porodice; nakon destina tekstova u kojima je grubo kršena privatnost njenog šestogodišnjeg deteta; nakon neverovatnih konstrukcija, javnog hapšenja njenog supruga itd, ova godina ostaje upamćena kao godina u kojoj je prvi put, a zatim i mnogo puta nakon toga – objavljena fotografija njenog leša, na mestu zločina. To u prevodu znači – fotografija krvavog tela, sa zumiranim detaljima. Osim što predstavlja najgrublje moguće kršenje prava na dostojanstvo žrtve (Kodeks novinara, Poglavlje 4, tačka 5), to se označava i kao uznemiravajući sadržaj (Poglavlje 4, tačka 4), ali i kao antologijsko beščašće i nedopustivo “curenje informacija” (jer to nisu novinske fotografije, već snimci iz istrage, koji nisu smeli da završe u medijima).
Teško je, praktično nemoguće, decidno reći da li je medijska etika u Srbiji stradala zbog političke atmosfere i stanja u kojem se mediji inače nalaze, ili je njena propast i srozavanje svih do sada poznatih profesionalnih standarda – samo jedan od segmenata sveopšte medijske katastrofe.
Za ovu priču to možda i nije važno: daleko je važnije to što urušeni profesionalni standardi, sporadično osvrtanje na Kodeks novinara Srbije i sve bezočnije izveštavanje nisu nešto što može da se “izleči” samo od sebe, pukom promenom političke atmosfere.
Kad i ako budu prestali višestruki pritisci na medije, kad i ako ne bude bilo fizičkih napada i konstantnih pretnji novinarima, kad i ako ovde ponovo zavlada sloboda govora i medija – naći ćemo se u poziciji da čitave generacije novinara više ne znaju da izveštavaju u skladu s kodeksom i standardima, da čitaoci u etički korektnim medijskim sadržajima više ne nalaze “uzbuđenje” na koje su naviknuti, da je veći deo društva zapravo medijski “onepismenjen”. A to je nešto čime bi novinari i njihova esnafska udruženja, baš kao i medijski eksperti, morali ozbiljno da se pozabave. Jer, u suprotnom, živećemo u svetu o kojem izveštavaju samo Pink, Alo, Srpski telegraf, Informer i njima slični.
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Regionalna platforma za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara na Zapadnom Balkanu uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj ovog tekst je isključiva odgovornost Nezavisnog udruženja novinara Srbije i autora i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.
