BEOGRAD, 18.10.2018. – Raste trend pritisaka javnih funkionera na novinare, i to je veoma opasno jer stvara atmosferu u kojoj novinari postaju legitimne žrtve, novinari se isturaju kao meta i zaklon za važne društvene teme, a u slučaju napada na Tanju Vojtehovski, ona je zaklon za sve poginule u fabrici Milan Blagojević – namenska, ocenili su gosti N1 u Novom danu.

U serijalu “Život priča” Tatjanom Vojtehovski bavila se tragedijom koja se dogodila prošle godine u fabrici “Milan Blagojević – Namenska” kada su poginuli Milojko Ignjatović i Milomir Milivojević. Gost je bio jedini svedok nesreće, Marko Mitrović, kolega koji je sa poginulim radnicima bio u magacinu.

Ono što je usledilo je javno vređanje novinarke, vođa smene u fabrici “Milan Blagojević – Namenska” Slobodan Nešovanović tražio je na društvenim mrežama njeno hapšenje, a usledio je i štrajk sindikata.

Vladimir Radomirović, predsednik Udruženja novinara Srbije, ocenio je da to jeste pritisak na medije i dodao da posebno zabrinjava što se u ovo uključio i sindikat koji treba da štiti prava radnika i uslove rada, a koji umesto toga štiti direktora.

“To nije prvi put da sindikati nažalost više štite prava rukovodstava, nego radnika. Ponekad mi iz Beograda ne možemo da shvatimo koliki je pritisak na ljude u malim sredinama, bili oni radnici ili novinari koji izveštavaju o takvim pričama. Mi često i ne znamo kakvi su sve pritisci”, kaže on.

Vukašin Obradović, novinar i bivši predsednik NUNS, ocenio je da Vojtjehovski, baveći se ovom temom, nije uradila ništa što se protivi pravilima novinarske profesije.

“Ovo je viši nivo pritisaka na medije. Ne pamtim da imamo javne skupove na kojima se osuđuju novinari. I pitam se šta je sledeće, da li ćemo imati proteste, mitinge protiv novinara ili televizija”, rekao je.

Ministrastvo odbrane utvrdilo je niz propusta u namenskoj, a sa druge strane podržalo je sindikat i ovaj štrajk zvanično.

“To je toliko perfidno uvezano, to je strašna maniluplacija”, kazala je.

Od 2016. do danas zabeleženo je 60 napada javnih funkcionera na novinare, to je trend, kazao je Obradović.

“Ako u skupštini imate Martinovića, Rističevića, koji poimence prozivaju novinare, dajete legitimitet nekome da drži miting u krugu fabrike i napada novinarku, jer ako oni to rade u najvažnijem organu države onda – zašto bi to bilo protivzakonito ili ružno”, kazao je.

Događaj se desio u organizaciji vlasti i sa znanjem vlasti, a predstavnici vlasti generišu atmosferu u kojoj je danas žrtva Tanja Vojtehovski a, sutra neko drugi, slažu se gosti.

Radomirović je upozorio da se zaboravljaju oni koji su prave žrtve.

“Oni koji su poginuli, radnici koji i dalje rade u tim uslovima”, kazao je i pozvao ispred Pištaljke, sve radnike koji žele da prijave sve nezakonitosti, da će im pružiti svu zakonsku podršku.

Obradović se složio da je na delu spinovanje – umesto da razgovaramo o žrtvama, uslovima rada, mi govoriomo o novinarima, o TV.

“To je najopasniji efekat cele priče, i to i želja onih koji organizuju ovakve događaje”, dodao je on.

Obradović je podsetio da je u 2016. zabeleženo 69 slučajeva napada na novinare, u 2017. 92, a u ovoj sada već 70.

“To je nešto što nas brine, to nije pitanje više preko koga možemo da prelazimo, brojke su više nego zabrinjavajuće, i zato što raste trend pritisaka javnih funkcionera to je veoma opasno jer stvara atmosferu u kojoj novinari postaju legitimne žrtve. Novinari se isturaju kao meta i zaklon za važne društvene teme”, kazao je.

Nekažnjivost napada na novinare, dodaje, podsticaj je da se vrše javne hajke na medije.

SARAJEVO, 17.10.2018. – The Steering Committee of BH Journalists Association protests strongly about the behavior of representatives of the “Optima Group”, towards journalists, media and the public, following a catastrophic accident that took place in “Oil Refinery Brod”.

The management of this company, based in Banja Luka, which operates a refinery, has today organized a press conference to which only certain media are invited, for which they have stated “they are interested” for statements of management on the accident.

At the press conference, neither the journalists nor the media, who had been following the events at the refinery from the very beginning and reported about the tragedy in which one worker was killed and 50 were injured were invited to the press conference.

We recall that the disaster, due to the tragic consequences and the impact on the environment and the fact that the refineries use natural resources, is a matter of first-rate public interest and that the public, not only in RS and throughout BiH, but also in neighboring countries, has the right to knows what the company did to prevent the accident and what further management steps would be.

It is absolutely inadmissible for such selection of media and journalists, as it is unacceptable for a socially responsible company to behave like this toward the public in a community within it operates.

The Steering Committee of BH Journalists Association

BEOGRAD, 17.10.2018. – Do nestanka Marjana Melonašija nismo baš shvatali da su novinari meta. Nakon njega, nestao je još jedan naš drugar. Kada je reč o istragama, omiljeno opravdanje UNMIK policije je bilo: “Dešava se puno stvari, znate, ima puno problema, znate, nemamo informacije, znate, molimo Vas pomozite”. Suština je da ih je bilo baš briga.

Radeći za Ujedinjene nacije sam shvatio, i zato nikada ponovo nisam želeo tamo da radim, da je to jedna interesna grupa kojoj je isključivi cilj da uzme pare i ode. Nije ih briga ko je u pravu, ko je Srbin, ko Albanac. Ima tamo divnih ljudi, koji su imali plemenite motive, ali u suštini svega je posao. Većina ih je došla da udare recku u CV-ju, jer je odlazak u misiju, pogotovu onu koja se smatrala opasnom, i danas uslov za napredovanje u hijerarhiji UN – priča za Udruženje novinara Srbije (UNS) novinar Nikola Radišić, koji je 1999. i 2000. godine radio u pres službi UNMIK-a, a danas radi na TV N1.

Normalni prvi stradaju

– Marjan je radio sa prijateljicom koja je živela sa nama, jer je nas petoro iznajmilo kuću u Gračanici. Došao je kod nas i tako sam ga upoznao. Bio je super mladić, nije bio opterećen ni nacijama, ni glupostima. Jedno normalno biće, ali valjda takvi prvi stradaju. Olivera nam je samo jednog dana saopštila da ga nema. Duboko sam uveren da je otet zato što je radio u srpskoj redakciji sa Srpkinjom, na srpskom jeziku, bio normalan čovek i trudio se da bude pravi novinar. Novinari Albanci su zbog posla koji su radili bili posebna meta, jer kada neki Albanac objavljuje tekst kako su njegovi sunarodnici pravili probleme Srbima, to već ima daleko veći uticaj. Za naše kolege Srbe verujem da su ubijeni i kidnapovani i zbog posla koji su obavljali i zato što su Srbi. Marjanu su, konkretno, pretili zbog toga što radi u srpskoj redakciji, što govori srpski jezik i što pomaže Srbima uopšte.

Posle svega što je čuo, video i doživeo, a i godinama prateći dešavanja na Kosovu, Radišić ne veruje da će ikada saznati ko su ubice i kidnaperi nestalih i ubijenih novinara.

– Što se do sada nije saznalo? Ko o tome vodi računa? Na dvojicu nesrećnih kolega Ranka Perenića i Đuru Slavuja jedino UNS podseti, mediji to prenesu i to je to. Zato je danas totalno licemerno kada se govori o zaštiti novinara i nekažnjivosti nasilja nad novinarima. Kriva mi je prvo mađunarodna zajednica koju je baš bilo briga, jer su gledali samo svoj džep, a potom i kosovski političari koji su došli iz redova OVK i čuvaju pozicije i pare koje mogu da uzmu. Pričam o odgovornosti Kosova, jer šta Beograd može tamo da uradi? A, da li je istraga u interesu vrlo spornoj albanskoj političkoj eliti, jer su to sve ratne vođe, da se sazna da su potencijalno njihovi vojnici i nakon rata pravili probleme?

Propaganda opasna po život

O svom odlasku na Kosovo i situaciji koju je tamo zatekao Nikola Radišić za Dosije UNS-a kaže da je početkom bombardovanja ostao bez posla na RTS-u, zatim na Studiju B, ali i „Blicu“ koji je “vrlo brzo počeo da cenzuriše sve tekstove i bilo je nemoguće raditi”. Jula 1999. godine prijatelj iz Prištine mu je spomenuo da ima posla u Ujedinjenim nacijama.

– Kazao je da sačekam septembar, da se “malo smiri”, ali sam bio očajan. Nemica Kristen Haupt me obavestila da dođem na test i u Prištinu sam otputovao jednim od poslednjih redovnih autobusa iz Beograda. Na sreću, izašao sam u centru grada, a ne na autobuskoj stanici. Tamo je sišla žena koja je sedela pored mene, a pošla da nađe prevoz za Prizren, jer joj se sin i muž ne javljaju danima. Kasnije sam saznao da su na stanici u Prištini ekstremisti Albanci često čekali Srbe, koji su potom nestajali. Pretpostavljam da je ta žena tog dana i nestala.

Sećajući se prvog susreta sa Prištinom, Radišić ističe suprotnost novinskih izveštaja i realnosti, dodajući da, iako je bio novinar, “usled propagande koja je vladala u Srbiji, nije imao pojma šta ga čeka”.

– Vrlo brzo sam shvatio da sam stavio glavu u torbu. Prošlo je mesec dana kako sam se doselio u Prištinu kod prijatelja Goranca, kucali su na vrata i dali rok od sedam dana da se iselimo. Morali smo odmah u Gračanicu. Pošto sam radio u pres službi UNMIK-a, imao sam pristup šefu Bernaru Kušneru i obavestio ga da moramo u Gračanicu, jer će nas u Prištini ubiti. Odmah je obezbedio automobil i policijsku zaštitu koja nas je stalno pratila.

Glava u torbi zbog srpskog jezika

U to vreme nismo smeli svoj jezik da govorimo na ulici, podvlači Radišić opisujući uslove za srpske novinare u Prištini.

– I mojim kolegama i meni se dašavalo da smo morali da bežimo. Jednom sam pričao telefonom na srpskom, dosta tiho, da bih na kraju izgovorio: “Zdravo”. U tom trenutku iz kamioneta koji je prolazio pored, a bio sam u ulici koja vodi ka zgradi sadašnje kosovske Vlade, čuo sam psovke na albanskom. Vozač je dodao gas i krenuo ka meni. Trčao sam ka parkingu i pre nego što me je sustigao, uspeo sam da protrčim između stubića ispred zgrade UN, gde on nije mogao da prođe. To me je spasilo, možda sačuvalo život.

Seća se i kako su ga “čuvari mosta” u severnom delu Kosovske Mitrovice zasuli kamenicama, na putu kojim je jedino mogao da stigne do kancelarije UN u južnom delu grada, pa zatim do Prištine.

– Jedva smo pobegli, francuski vojnici su repetirali puške na njih.

Na protestu Albanaca zbog dolaska vladike Artemije u Orahovac, januara 2000. godine, prvi put nakon rata Radišić je pomislio da se neće izvući.

– Tada sam zaradio prve sede. Otišao sam u uličicu koja razdvaja srpski i albanski deo grada da uradim priču o Romima koji su od starog kasetofona sklepali radio i emitovali program. U povratku su mi put preprečili veterani OVK koji su demonstrirali zbog Artemijevog dolaska. Progurao sam se malo, ali posle dva ili tri reda, ni makac. Tek tada sam shvatio da sam u “mont” jakni, koja je bila lična karta Srba. U očaju sam vikao na engleskom “May I pass?”, da bi me neki Albanac dohvatio i bukvalno izbacio iz demonstracija pravo na policiju. Spazio sam devojku koja je radila za OEBS i presrećan u trenutku izustio: “Divno što si tu”. Prebledela je jer sam se obratio na srpskom, a što su čuli demonstranti okolo. Jedva je izvukla živu glavu zbog toga. To su bili uslovi u kojima smo radili. Bilo je nemoguće otići bili gde bez pratnje. Bilo je opasno i nije bilo lako. Tvoja država, tvoj jezik, ali moraš da ćutiš i čuvaš glavu.

Kada je reč o radu srpskih novinara danas na Kosovu, Nikola Radišić smatra da su se stvari malo promenile, jer su, u vreme kada je radio, i Hašim Tači i Ramuš Haradinaj odbijali da pričaju na srpskom.

– Kada su digli u vazduh automobil u kome su bili Srbi, otac i sin, odmah su došli Haradinaj, Agim Čeku i Ibrahim Rugova. Nijedan se nije okrenuo kada sam im postavio pitanja na srpskom. Trčao sam za njima i ponavljao pitanja dok mi se njihovo obezbeđenje smejalo. Iznerviran Rugova me pogledao i na srpskom pitao: “Šta ti hoćeš više čoveče od mene?”. Zatim se okrenuo i otišao. To je bila komunikacija sa kosovskim političarima koji grade mulitetničko Kosovo, dolaze da obiđu lokaciju gde su ubijeni Srbi i kao im je žao. I ta ekipa traba da zaštiti nas kao novinare? Ne verujem im, kao što im nisam ni tada verovao.

PODGORICA, 17.10.2018. – Gender sensitivity of media is examined through several parameters, first through the use of a gender-sensitive language, which is the only grammatically correct form of expression, and makes to ridiculous all arguments to disprove its use. Gender sensitive language is also a legal obligation in Montenegro.

Secondly, the gender sensitivity of media also must be analyzed in relation to the share of women’s appearances in the media (politics, society, culture, sport, etc.), in a dual role: a woman as a subject, person who gives opinion, attitude, expertise, but also as an object, or how much media coverage is focused on women’s issues, simplified – how much media deal with half of Montenegrin population. The third segment of the gender sensitivity of media is degree of gender stereotypes reproduction. And the last parameter, but not the least important, is the position of women in media.
Radio Television Montenegro is the first public broadcasting service[1] in region that adopted the obligation to use gender-sensitive language in this media company through the form of Council’s conclusion (December 2009). Today (October 2018) this media house fulfills this obligation as much as other electronic media in Montenegro – sporadic and inconsistent. So, in the same appendix, for the same women, you will find in one sentence using gender correct and incorrect language. Radio Montenegro and programs of the most listened commercial radio- broadcasters, as well as print media in Montenegro, predominantly use the gender insensitive language, and thus (also) they promote illiteracy or grammatical incompetence. Should I remind that their programs, occasionally at least, also have been listen by children?

Without exception, the Montenegrin media give only one-fifth of space to women, and in policy area even less than ten percent.[2]

This low representation of women in field of politics and e.g. sports makes women completely invisible in social areas, especially on places where power and money are. It is not aware of media intention, first of all it is insufficient level of general education/ literacy, insufficient sensitivity for others and otherwise, and with the fact of decrease of journalists number and the ever-fastest daily information and events trail, it leads to a phenomenon that we can call the media blockade of women and their appearance in Montenegrin media. It is also necessary to look at completely lack of journalists’ motivation for education that can improve their professionalism.
Analysis of Montenegrin media shows a significant reproduction of gender stereotypes, whether it is a rare story about women who successfully deal with traditional female occupations, so the usual question is how to combine the private and business segments of life, sometimes a recipe for what special meal is required. The presence of gender stereotypes in media is particularly present in advertisements, especially if we analyze the treatment of female body in them. And this parameter of gender sensitivity shows that Montenegrin media strongly pushes women to margins of all social events.

Analyzes and research of media, media programs and editions in Montenegro are so rare. There are also a few non-governmental organizations dealing with these issues, Women Action, Nova and Anima, and there are few people who can rightly be called media experts. However, these rare studies and publications clearly show that there are more women journalists in Montenegrin media (about 60%), this disparity is particularly pronounced in state-owned media (71% of women) compared to privately owned media. The research presented in publication “The Social Position of Journalism Profession in Montenegro” (OSCE, 2014) shows that questions on treatment of journalists by employers, editors, the public, trade unions, professional associations, … are dominated answers that they have equal treatment in relation to sex.But, important indicator of position of women and men in media must be their share in positions where decisions are made, e.g. the share of women among editors, editor-in-chiefs and directors / owners. There is no research, nor statistics. Even a superficial analysis shows that in field of media, women are in a pronounced minority in positions where media policies are adopted.

Therefore, Montenegrin media by reproducing gender stereotypes, both in editorial offices and in their programs, sporadically use gender-sensitive language, give to the widest public an image of an invisible woman, burdened with expectations of her environment to primarily deal with house and family, while reporting on cases of domestic violence is considered the least professional and objective. But, bearing in mind the strength and influence of media, their creation and shaping of public attitudes, the setting of demands and determination of social norms, then it is completely clear how huge is space, but also the need for working with media to increase their gender sensitivity. All in order to raise professional standards of Montenegrin media and to spread the objectivity of media content.

Slavica Striković

Expert for Gender Equality 

Member of National Public Broadcasting Service (RTCG) Council, 2009-2014 

Ombudswoman of TV Vijesti Information Program, May 2017 – May 2018

[1]This media company has not achieved all features of the public broadcasting service, it can be said that its transition to a true public service has slowed down, perhaps even stopped- remark by the text author

[2]From Study “Gender mirror of media in Montenegro” (2016), by author DuškaPejović

This article has been produced as a part of the project Western Balkan’s Regional Platform for advocating media freedom and journalists’ safety with the financial assistance of the European Union. The contents of this article are the sole responsibility of the Independent Journalists’ Association of Serbia and its authors, and can in no circumstances be regarded as reflecting the position of the European Union.

BEOGRAD, 16.10.2018. – Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, pojašnjavajući inicijativu za uvođenje bezbednosnih procena ugroženosti pojedinih novinara, kaže da je svoju zabrinutost preneo i njima i onima koji bi trebalo da, prema opisu svog posla, reaguju. On navodi da je bezbednosna procena stvar slobodnog izbora novinara, a iz sopstvenog iskustva ističe da nikada nikome ne bi nametnuo život pod policijskom zaštitom.

Među novinarima saglasnost eventualno može da se postigne samo oko toga da novinarski posao u Srbiji odavno nije bezbedan. O tome šta (se može) preduzeti po tom pitanju, saglasnosti i dalje nema, a tu debatu umeju da opterećuju sumnje i rezerve, naročito prema inicijativama koje podrazumevaju da se država aktivnije uključi u poboljšanje bezbednosti novinara.

Tako je, na prvu loptu, prošao i predlog Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara i člana Stalne radne grupe za bezbednost novinara, da se, u cilju preventive, izvrše bezbednosne procene za istaknute novinare istraživače.

Može li uopšte država, od koje pojedini novinari veruju da i dolazi najviše opasnost, uspešno da umanji ili eliminiše bezbednosne rizike, samo je jedna od dilema koju je Matićeva izjava iznedrila.

Sa Veranom Matićem razgovarali smo o njegovom predlogu, o tome šta ga je motivisalo da izađe s idejom o bezbednosnoj proceni, kako bi se ona obavljala i kako bi eventualno preduzete mere uticale na život i rad samih novinara, kao i da li postoji šansa da novinarska branša ipak prihvati njegovu ideju.

„Predlog da se urade bezbednosne procene nisam izneo tek tako“, kaže Matić u intervjuu za Cenzolovku. „Moja procena je da do sada nismo imali nijednu preventivnu aktivnost. I sâm sam se susretao sa karikiranjem upozorenja da postoje problemi i ozbiljne pretnje. A onda se u regionu i EU dogode ubistva na svakih nekoliko meseci, i to ubistva novinara koji su deo međunarodnih istraživačkih mreža, čiji su predstavnici i kod nas među najizloženijim, kada je reč o direktnim pretnjama, satanizaciji itd.“

Cenzolovka: Izneli ste taj predlog prošle nedelje članovima Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Kakva je bila njihova reakcija?

Matić: Na osnovu reakcije članova SRG i dela javnosti, shvatio sam da je moguće da je deo nesporazuma nastao zbog toga što ja krećem od sopstvenog iskustva osobe koja je bila pod zaštitom. Očito je bilo potrebno da detaljnije objasnim šta sam pod tim mislio. Mislim da su članovi grupe bili malo zatečeni, neko je odmah pomislio na policijsku zaštitu, a predstavnik policije bio je iznenađen i predložio je da dovedemo stručno lice iz MUP-a, koje bi objasnilo kako i u kojim situacijama se radi bezbednost.

Kada govorim o bezbednosnim procenama, govorim iz perspektive nekoga ko ima iskustvo. Život Brankice Stanković i moj život. Životi naših porodica ozbiljno su narušeni policijskom zaštitom. Nikome to ne bih poželeo. I nikome ne bih nametnuo život pod policijskom zaštitom.

Ono što nam se dogodilo je nepovratno, to ne možemo ničim popraviti. Prvi bih mogao da budem veoma ljut na one koji su procenjivali moju bezbednost. Ali nikada ne mogu biti siguran da li je time sprečeno ugrožavanje mog života ili života Brankice Stanković. Ono što smo mogli da vidimo od dokumenata bilo je jako zabrinjavajuće.

Cenzolovka: Jedna od nedoumica u javnosti jeste i ta da li bi se bezbednosna procena radila u saradnji s novinarima ili mimo njihovog znanja.

Matić: Bezbednosne procene za Brankicu Stanković i mene bile su urađene bez našeg znanja. To nisu ni bile bezbednosne procene, već reakcija na direktnu pretnju koja se pojavila u komunikacijama.

Ako tražimo bezbednosnu procenu za neke naše kolege, onda to nije isto. Mi želimo da proverimo stanje bezbednosti. Ono se utvrđuje tako što se traže sve bitne informacije koje postoje u aktivnostima bezbednosnih institucija u tom trenutku, i u nekom periodu za koji se traži bezbednosna procena.

Uvek imamo opcije, ne moramo da tražimo procenu, možemo da prikupimo podatke i kažemo: u odnosu na ove podatke, tražimo da se ciljano sprovede bezbednosna procena samo za taj aspekt aktivnosti. Možemo široko da postavimo pitanje.

Moja ideja je, ako mislimo da smo ugroženi kao profesija, sa svim novim izazovima ili onim izazovima koji nisu prepoznatljivi u vlasti, da je važno da postavimo ciljana pitanja i da se onda kasnije oslanjamo na pretpostavke i odgovore vlasti.

Kada je reč o bezbednosti novinara, nemoguće je obavljati bilo kakav posao samo u ime institucija ili samo u ime novinara. Neophodna je tesna saradnja, a ako toga nema, kao i uspostavljanja poverenja, onda je besmisleno raditi na zajedničkim modelima.

Mislim da je bilo važno da se stvori operativni aparat koji će biti 24/7 dostupan svakom novinaru i medijskom radniku, sa snažnom advokatskom podrškom, koji bi ohrabrivao svaku vrstu reakcija, i obezbedio garantovanu besplatnu pravnu beskonačnu podršku.

Neka udruženja nisu želela institucionalizaciju. Mislim da je to i danas nerešiv problem, bez obzira na odmrzavanje učešća udruženja u radnoj grupi za bezbednost.

Cenzolovka: Ako je vaša izjava verno preneta u intervjuu B92, ta procena bi se radila samo za „istaknute istraživačke novinare“. Postoji li naročit razlog zašto ste samo njih izdvojili?

Matić: Kada sam govorio o „istaknutim istraživačkim novinarima“ govorio sam u simboličkom smislu. Odatle svakako treba početi sa bezbednosnom procenom pošto su u pitanju koleginice i kolege za koje znamo da često rukovode i timovima koleginica i kolega i na lokalu i širom Srbije, i najbolje znaju ko pored njih u njihovim timovima treba da bude deo neke vrste bezbednosne procene. Naravno, ne mislim da na njih ekskluzivno treba ograničiti tu vrstu preventive.

Od četiri ubijena novinara/novinarke u poslednjih godinu dana, znamo da su troje ubijeni dok su radili na temama međunarodne korupcije, EU pronevera… To su radili u okviru međunarodnih mreža novinara istraživača, koji se ne prepoznaju u potpunosti kao novinari medija. Posle svega toga ili možemo da ćutimo ili da kažemo da smo zabrinuti za srpske verzije Dafne sa Malte, Marinove iz Bugarske ili Kucijaka iz Slovačke.

Za ubistvo Dafne Karuana Galicije, dugo je pripremana likvidacija kroz zastrašivanja postavljanjem požara u porodičnu kuću, kroz 57 sudskih tužbi, zamrznute bankovne račune, hapšenja, ispitivanja poreske uprave. Sve je prošlo nekažnjeno.

Dugo se bavim istragama ubistava novinara i shvatam koliko je važna nekažnjivost za ubistva novinara, i za preventivu. Preventiva ima smisla ako se radi tako da ne dođe do najgoreg, ubistva novinara. Moj predlog je upravo to da mnogo više energije upotrebimo za preventivu, pre nego što se bilo šta ozbiljnije dogodi.

Cenzolovka: Da li ste imali u vidu konkretnu opasnost za nekog novinara?

Matić: Veoma sam zabrinut za vrlo konkretne novinare. I to sam saopštio i njima i onima koji bi trebalo da, prema opisu svog posla, reaguju. I da utvrde da li postoje razlozi za moju zabrinutost. Mislim da je bolje da ja podignem uzbunu i pogrešim, nego da niko ništa ne uradi i da se dogodi nešto loše. A imam izvesno lično iskustvo kao oblik kredibiliteta.

Suprug Ane Politkovske jednom je rekao svojoj ženi da je ono što je ona radila „alarm za pravdu“, a ne „novinarstvo“. A, nažalost, njenom surovom likvidacijom dogodio se alarm, da je njen slučaj alarm za nekažnjivost za zločine počinjene protiv novinara.

Nisu samo istraživački novinari moguća meta. Vidimo nasilje i prema novinarima koji rade za lokalne novine, portale, regionalne agencije… O svakom slučaju moramo razgovarati, kao i o preventivnim inicijativama.

Cenzolovka: Da li možete da pojasnite – ko i na osnovu čega inicira vršenje procene i kako se ona obavlja? Da li je opravdana bojazan novinara da bi oni sami, odnosno njihove komunikacije mogli biti „pod nadzorom“ i da bi time, pored ostalog, bila ugrožena njihova komunikacija sa izvorima?

Matić: Kada sam izneo predlog, odmah se pomislilo na najdrastičniji oblik policijske zaštite i priču o izvorima itd. A ja uopšte nisam o tome razmišljao, jer je to najdrastičniji oblik zaštite koji uglavnom ne dolazi od predložene provere bezbednosti – ona se događa onda kada se dobiju određene informacije za urgentne reakcije.

Moja je ideja da udruženja i pravni timovi koji brane novinare kažu kakve su njihove procene prema stepenu ugroženosti, pretnjama, činovima… da iznesu ko su najugroženiji novinari i urednici, odnosno vodeći ljudi udruženja. Stepen pretnji i nekažnjivost govori nam o tome da su moguće drastičnije aktivnosti. Da li bezbednosne institucije imaju slično ili različito viđenje.

Količina, drastičnost i učestalost pretnji Nedimu Sejdinoviću… nisam brojao, ali mislim da je on među najizloženijima. I ulaz u prostor u kojem radi (Nezavisno društvo novinara Vojvodine, op. a.) izložen je čestom skrnavljenju.

Veoma česte pretnje prepune govora mržnje nose sa sobom puno agresivnosti po različitim temama, od brojanja krvnih zrnaca, izgleda, stereotipa o politici koju zastupa, plaćeništvu… I sami po sebi proizvode zabrinutost.

Kada se tome doda slična retorika nekih predstavnika vlasti na zvaničnim forumima, dobija se „eksplozivna masa“ na koju je moguća reakcija nekoga ko ima psihičke probleme, nekoga ko bi se dokazivao kao „patriota“, nekoga ko bi planski želeo da nanese dodatnu štetu imidžu zemlje.

Ako tako zgusnute informacije pokažu ponavljanje određenih matrica, verujem da bi mogao da se napravi ozbiljniji nadzor nad ulazom u prostorije, kako bi se identifikovali i sankcionisali oni koji skrnave tablu na ulazu i sam ulaz… I da se utvrdi ko su ti ljudi, da li su možda predstavnici grupa koje generalno predstavljaju društvenu opasnost.

Ako bi se utvrdilo da postoji opasnost po ličnu bezbednost, postoji niz opcija – izbegavanje situacija u kojima bi se mogao dogoditi napad, angažovanje privatnog obezbeđenja… Verujem da bi se za tako nešto dobila podrška različitih organizacija koje se bave bezbednošću novinara (koji za drastičnije slučajeve imaju i sigurne kuće). Tek u drastičnom obliku pretnje dobija se policijska zaštita.

Uvek, opet, postoji mogućnost da policijsku zaštitu odbijete, a onda sistem mora da pronađe način da zaštiti život novinara. To znači da štićenje ne bi bilo personalizovano uz telo štićenog, već sa većim brojem aktera, sa veće distance, manje primetno.

Bezbednosnim procenama, na neki način, pokreću se i institucije sistema da razmišljaju i u ovim kategorijama, obavezuju se.

Cenzolovka: Institucije sistema prema kojima upravo novinari ne gaje previše poverenja…

Matić: Pošto vidim da ima mišljenja da same institucije sistema predstavljaju najveću opasnost za novinare, vredelo bi i takve tvrdnje dobro argumentovati i pronaći način da se dobije kredibilni tim za procenu bezbednosti.

Naravno, uvek je moguće angažovati i stručnjake u koje bi se imalo poverenje, postoje i ovlašćene agencije, postoje međunarodni eksperti.

Moguće je da se dogovorimo oko stvaranja nekog našeg komiteta za zaštitu bezbednosti novinara (kao što je američki), pa da stvorimo ekspertski tim za bezbednost itd.

Kada je reč o strategijama kojima će se štititi bezbednost novinara, nije jedino moguće rešenje bezbednosna zaštita 24/7. Moguće je vršiti nadzor koji bi predstavljao zaštitu samo u određenim situacijama koje se mogu unapred proceniti kao bezbednosno problematične, ili samo na određenim lokacijama…

Naravno, moguće je i odbiti bilo kakvu policijsku zaštitu. Ali je jasno da je veoma važno da svi zajedno dokumentujemo procenu po kojoj je moguće da se dogodi nešto loše našim kolegama.

Kada je reč o tome kako je u tim okolnostima moguće viđati se sa izvorima, verujem da bi trebalo da razgovarate sa Brankicom Stanković i njenim saradnicima. Mislim da je menadžment B92 pronašao odličan mehanizam da se omogući evolucija istraživačkog novinarstva, bez obzira na nove ograničavajuće okolnosti (pojačali smo istraživački tim, izvršili preraspodelu obaveza, Brankicu fokusirali na uredničke obaveze, i povećali sredstva za rad redakcija).

S jedne strane, imali smo državne bezbednosne mehanizme, a sa druge – naše. Sve je to bilo veoma komplikovano iskustvo, jer nismo imali neki model za poređenje, ali uspeli smo da sačuvamo živote, bez obzira na procene koje nisu dolazile samo od MUP-a.

Način organizacije i funkcionisanja unutar B92 (i ono što smo interno preduzimali kako bismo normalno i neopterećeno radili svoj posao) vrlo detaljno je opisala Brankica Stanković u knjizi „Insajder, moja priča“.

Cenzolovka: Kad pojedini i upravo istraživački novinari javno iskazuju nepoverenje prema MUP-u koji bi tu procenu trebalo da obavi, obrazlažu to uverenjem da im najveća opasnost preti upravo od države, odnosno njenih funkcionera, od kojih najviše i kreću kampanje blaćenja i targetiranja, te njihovih medijskih satelita koji te pretnje šire. Jesu li novinari najviše ugroženi upravo od države i koje im opasnosti još prete?

Matić: Istraživački novinari bi trebalo da sami predstave svoju poziciju i moguća rešenja za probleme pretnji i pritisaka, bilo da dolaze od predstavnika državnih institucija, bilo da je reč o poremećenim osobama zatrovanim mržnjom ili o nekom trećem.

Svakako, i za mene su najviše zabrinjavajuće one koje dolaze od predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti i predstavnika nadležnih institucija jer bi svi oni morali da rade nepristrasno i u smeru stvaranja demokratskog društva, zasnovanog na osnovnim postulatima demokratije, slobode štampe, slobode govora.

Kada je reč o bezbednosti, voleo bih da čujem predloge istraživačkih novinara kako praktično unaprediti njihovu bezbednost. Kao i da vidimo šta su mogućnosti u konkretnim slučajevima. Ako nema poverenja i želje da se radi na obezbeđivanju bezbednosti, onda verovatno ne bi trebalo da gubimo vreme. I da se na potpuno novim nivoima traže rešenja.

Više bih voleo da se u telima koja razmatraju bezbednost novinara nalaze novinari koji su direktno izloženi bezbednosnim rizicima, akcijama blaćenja i targetiranja, a ne samo predstavnici udruženja, jer verujem da bismo onda bili produktivniji…

Izuzetno je važno stvaranje društvene klime, a naša je snažno politički polarizovana. Govor mržnje, pretnje, stvaranje netolerantne klime, ne mogu se drugačije sprečiti osim društvenim dogovorom glavnih aktera.

Cenzolovka: Šta očekujete da će se desiti s vašom inicijativom?

Matić: Svakako bi prvo trebalo u okviru medijske zajednice da pričamo o bezbednosti novinara. Imam utisak da, pored toga što je ta zajednica razjedinjena, i oni koji bi mogli da budu ugroženi nemaju puno poverenja u udruženja.

A svakako bi bilo važno da neka inicijativa krene od onih koji su sistemski ugroženi. Mislim na trend o kojem govorimo, a koji je dominantan u Evropi.

Na drugom mestu su oni novinari i redakcije koji ne pripadaju grupaciji istraživačkih, ali su pod pritiskom široke lepeze ometanja rada, ugrožavanja egzistencije…

Kada je reč o Stalnoj radnoj grupi, mislim da će još neko vreme biti važniji pravilnici o radu i slično, i da ćemo još čekati na neki konsenzus oko ove teme.

Mislim da nije teško stvoriti nacionalni konsenzus o tome da treba da postoji tehnička koordinacija svih aktivnosti koje treba da pomognu stvaranju uslova za prevenciju. Da kompetentni pravni tim radi na SOS telefonu koji je direktnim linijama komunikacije povezan sa predstavnicima tužilaštva, policije, udruženja…

Sa snažnom advokatskom podrškom koja je besplatna. Sa jasnim preporukama o tome šta treba svaki novinar da učini ako dobija pretnje, ima probleme itd. To može da se uradi potpuno novim sporazumom na osnovu kojeg je osnovana Stalna radna grupa, ali ne vidim tu zainteresovanost.

Zatim – osnivanjem institucije zaštitnika novinara koji bi nezavisno funkcionisao u odnosu na vlast, stvaranjem komiteta za zaštitu novinara, oko kojeg bi se stvarao profesionalni konsenzus kada je reč o pretnjama, i o bezbednosti, sa nezavisnim izvorima finansiranja svih aspekata i procena bezbednosti, zaštite, sigurnih kuća itd.

Mislim da bi svaku od ovih opcija bilo moguće veoma lako i veoma brzo realizovati kada bi postojao dogovor između novinara, udruženja itd. Pa potom, dogovor sa predstavnicima vlasti, pa sa predstavnicima međunarodne zajednice…

Ovo je jedinstven trenutak. Ako se propusti, moguće je da dođemo u situaciju Mađarske ili nekih drugih zemalja koje su postale punopravne članice EU, i da više nema ubedljivih načina da se stvore mehanizmi i institucije koje će garantovati bezbednost novinara, više nego što je to uobičajeno, više od bilo kojeg proseka.

PRISTINA 15.10.2018 – The UN Kosovo Team and the Association of Journalists of Kosovo announced the winners of the Journalism poverty prize 2018, which marked this year the 13^th edition.

In marking of the International Day of Eradication of Poverty, and to promote an increased debate around the issues and causes of poverty in Kosovo, the jury selected five winners on the following categories.

Merita Nerizi won the category Best Short Video story with the news story “Police saves three kids in Gjilan”, broadcast by KLAN KOSOVA.

Kaltrina Rexhepi Dragusha, won the category Best TV Documentary with the reportage “Child Mother”, broadcast on RTK1.

Majlinda Doda won the Best Audio Story with the radio story ““Poverty and Migration” broadcast by Radio Kosova.

Besa Kalaja & Leonida Molliqaj, won the Best Written Story with the reportage “Don’t grow old!”, published on the portal Preportr

Jeton Sopa, won the category Best Photography with the photography “In the middle of Pristina, eight poor family members live homelessly”, published on Indexonline.

The UN Development Coordinator and UNDP Resident Representative, Ulrika Richardson said that poverty is the biggest challenge and the people living in poverty are marginalised group.

“Journalists play an important role here because poverty has to do with human rights. Therefore, journalism and media are the voice of people that live in poverty,” said Richardson.

President of AJK, Gentiana Begolli – Pustina stated that poverty is a systematic problem in Kosovo and media need to tackle that every day. She added that even journalists are challenged with social problems at their working place.

“Journalists continue to be guardians of the critical needs of our society, through their work its presented the heavy economic and social situation for individuals and families in Kosovo,” said Begolli-Pustina.

A lecture was also delivered by Eoghan Sweeney, the Global Training Director of First Draft – a non-profit organisation, based at the Shorenstein Center, about “Misinformation and disinformation: The risks facing media”.