I u prošloj godini bile su napadane, zatvarane, proganjane i otpuštane. Novinarke su, nažalost, i u 2022. ubijane, ali oko broja ubijenih međunarodne novinarske organizacije još uvek nisu saglasne. Protekle godine novinarke u Srbiji ponovo su bile izložene pretnjama i pritiscima zbog svog rada, ali su prvi put progovorile o seksualnom uznemiravanju na radnom mestu

Tokom 2022. godine objavljena je vest da je sud na Malti osudio braću optuženu za ubistvo novinarke Dafne Kaurane Galicije iz 2017. godine na 40 godina zatvora. Takođe i vest da je na čelo Evropske federacije novinara prvi put postavljena žena – Maja Sever.

Međutim…

…48 novinarki uhapšeno je tokom iste godine, 80 njih je pravno gonjeno, 78 napadnuto na terenu, a 75 zadržano u pritvoru – statistika je Koalicije za žene u novinarstvu (Koalicija) o napadima na novinarke u svetu.

Podaci o ubistvima novinarki tokom 2022, međutim, nisu svuda isti.

Dok Koalicija navodi da je ubijeno 12 novinarki, međunarodne organizacije Komitet za zaštitu novinara (CPJ) i Reporteri bez granica navode da ih je ubijeno – sedam.

Oksana Baulina, Oksana Hajdar, Oleksandra Kuvšinova i Vira Hirih ubijene su, prema podacima CPJ, u Ukrajini. Pored njih, života su lišene i Frančiska Sandoval u Čileu, Jana Vilegas na Filipinima i Širen Abu Akleh na području Zapadne obale.

Meksičke vlasti saopštile su u januaru da je ubijena novinarka Lurdes Maldonado, a u maju i novinarke Jesenija Molinedo Falkonija i Šila Johana Garsija Olivera.

U Srbiji ništa novo

Navijači na košarkaškoj utakmici skandirali su protiv glavne i odgovorne urednice Insajder TV Brankice Stanković.

Ne, ovo nije vest od pre 13 godina, već od pre nekoliko meseci.

Iako je Stanković od 2009. godinama živela pod policijskom zaštitom nakon sličnih jezivih pretnji iz navijačkih krugova, na novi incident institucije nisu reagovale.

U međuvremenu, prorežimski tabloid Informer objavio je deo knjige Zvezdana Jovanovića, osuđenog za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića, u kom targetira novinare i urednike Insajdera i B92.

I u 2022. godini strastveni ljubitelji dela Vojislava Šešelja imali su čemu da se raduju – lider radikala predstavio je, gostujući na nacionalnoj TV Pink, knjige u kojima targetira novinara Milojka Pantića i – novinarku lista Danas Snežanu Čongradin.

U avgustu, tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu koju je Čongradin podnela protiv menadžera Fudbalskog saveza Srbije nakon serije poruka koje joj je poslao, između ostalih – „da je ona njegova briga” i da će poslati „svoje pirane” na nju.

Proteklu godinu obeležile su i vesti o pritiscima na novinarku BIRN-a i nedeljnika Vreme Jelenu Zorić. Postupci za različite pretnje koje je dobijala tokom istraživanja slučaja „Jovanjica” i dalje su u toku.

Takođe, bivša državna sekretarka Dijana Hrkalović, kojoj se sudi za trgovinu uticajem, napala je Zorić u programu nacionalne TV Hepi, a dva dana kasnije joj ponudila „duboko izvinjenje” na tabloidnom portalu Objektiv.

Isidora Kovačević, novinarka iz Šapca čije je lice osvanulo na poternicama polepljenim po gradu krajem 2021. godine, ni u 2022. nije dočekala pomake u istrazi i rešavanju ovog slučaja. I nakon toga dobijala je nove preteće i uvredljive poruke.

Novinarke u Srbiji su se i protekle godine suočavale sa seksističkim izjavama – od one „lepa ste žena, ali ovo čak ni za vas nije toliko teško” do „niko vas ne pita za koliko novca biste vi spavali sa svima nama”…

Nakon što su 2021. doprinele da se glasno čuju priče o seksualnom nasilju, novinarke su protekle godine prvi put progovorile o seksualnom uznemiravanju na radnom mestu. Devet njih govorilo je za Cenzolovku o svojim iskustvima – od neumesnih komentara i šala do zadiranja u privatnost i proganjanja.

Otkaz zbog kritikovanja kolega

Zbog, kako je zvanično navedeno, „neposlušnosti i klevetanja saradnika” Vašington post otpustio je novinarku Feliciju Sonmez u julu protekle godine, nakon što je kritikovala kolegu koji je na Tviteru podelio mizoginu objavu.

Svojom kritikom Sonmez je izazvala burne debate na društvenim mrežama, zbog čega ju je Vašington post optužio za kršenje standarda ovog medija o kolegijalnosti i inkluzivnosti na radnom mestu.

Istog meseca, zbog ukazivanja na rodnu i rasnu diskriminaciju u redakciji, list Njujorker otpustio je novinarku Erin Overbej, navela je Koalicija za žene u novinarstvu.

„Kada god izrazite zabrinutost, kritiku ili uzbunu u vezi sa jednom od najmoćnijih institucija u medijima, oni će koristiti svaki alat koji im je na raspolaganju da vam se suprotstave”, napisala je tada, između ostalog, Overbej na Tviteru.

Novinarstvo za Avganistanke – ograničeno

Od 510 žena svojevremeno zaposlenih u medijima u Kabulu, samo 79 njih (od kojih je 39 novinarki) i dalje radi otkako su talibani zauzeli Avganistan, pokazalo je ranije istraživanje Reportera bez granica.

Čak 79% novinarki reklo je da su bile žrtve uvreda i pretnji, ali i fizičkog zlostavljanja, a 60% njih da je izgubilo posao od talibanskog preuzimanja vlasti, rezultati su istraživanja Avganistanskog nacionalnog sindikata novinara objavljenog u martu 2022. godine.

Dva meseca nakon objavljivanja ovog istraživanja, od avganistanskih voditeljki zahtevano je da u programu pokrivaju lica.

Krajem godine, navodi Radio Slobodna Evropa, talibani su zabranili ženama da pohađaju univerzitete. Tri meseca pre toga, hiljade njih polagalo je prijemne ispite, ali već tada pod posebnim uslovima – predmeti iz nekoliko nauka bili su zabranjeni za žene, a novinarstvo ozbiljno ograničeno.

Iranske novinarke optužene za rad protiv države

Kako je Cenzolovka ranije pisala, nakon mesec dana masovnih protesta zbog smrti Mahse Amini u Iranu, iza rešetaka u ovoj državi bilo je 27 novinara, od kojih su 10 njih – žene.

Nastavkom protesta, navodi CPJ, nastavila su se i hapšenja, a iranske vlasti oborile su rekord – od 49 uhapšenih novinara, 22 su žene.

Novinarke koje su prve izvestile o slučaju Amini, optužene su i poslate u pritvor „zbog propagande protiv sistema i zavere protiv nacionalne bezbednosti” – što, navodi Glas Amerike, može dovesti i do smrtne kazne!

I u Turskoj novinarke na meti države

Čak 151 napad na novinarke tokom 2022. godine Koalicija za žene u novinarstvu zabeležila je u Turskoj.

Turska je rutinski podsticala institucije da targetira novinarke, navode iz ove organizacije i dodaju da je najmanje 50 novinarki pravno gonjeno, a 47 njih napali su policajci ili pristalice vlasti.

Poznata novinarka Sedef Kabaš pritvorena je početkom godine  zbog navodnog vređanja predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana. Za isto delo, novinarka Sultan Ejlem Keles uslovno je osuđena na više od godinu dana zatvora – na suđenju na kom ni njoj ni njenim advokatima nije omogućeno prisustvo.

Na drugom mestu, prema podacima Koalicije za žene u novinarstvu, po broju napada je Rusija (35), a potom slede Iran (27), Kanada (14), Ukrajina (10) i Indija (10).

Glavnog i odgovornog urednika Niške inicijative, Srđana Nonića, napao je na Trgu kralja Milana, kako piše taj portal, radnik Gradske uprave, Nikola Panić, nakon što ga je Nonić snimio kako u toku radnog vremena posećuje kazino. Usledila je salva uvreda i pretnji da će Noniću polomiti telefon, ruke i noge da bi na kraju i fizički nasrnuo na njega, dodaje se na portalu.

Nakon kraće rasprave i odbijanja da obriše snimak, Panić je nastavio da fizički napada Nonića, kako bi mu oteo telefon iz ruke, što je dovelo do petominutne potere koja se nastavila nakon ulaska urednika Niške inicijative u zgradu MUP-a, piše Niška inicijativa.

Portal dodaje da je po ulasku u samu zgradu i pokušaja da prijavi napad i zatraži policijsku zaštitu, Panić ponovo nasrnuo na Nonića na portirnici, što su i zabeležile nadzorne kamere PU Niš. Brzom reakcijom policijskih službenika, Panić je odmah odveden u neku od prostorija gde je dao izjavu.

„Nisam verovao da će ovako sve da se odvija, da ja bežim u centru grada u sred bela dana, pa da na kraju kada stignem u zgradu policije budem napadanut na portirnici. Mislim da je ovaj napad inspirisan mržnjom prema mom radu koji istražuje mahom (ne)rad javne uprave, a posebno pojedinaca koji se loše odnose prema poslu, ne idu na posao, ili se ponašaju kako hoće. Ovo je sada lepo snimljen prime“, rekao je urednik portala Niška inicijativa Srđan Nonić.

Policija je u koordinaciji sa Tužilaštvom u Nišu, koje ima posebno odeljenje za napade na novinare, prikupila sve snimke sa kamera koje pokrivaju deo grada u kome se desio napad i na kojima se može videti kompletan tok događaja. Odsek za forenziku je preuzeo kompletan materijal sa telefona Nonića, kao i za ranije prepiske u kojima Panić obećava trećim licima da će „da prebije Nonića, makar ga uhapsili“, piše Niška inicijativa.

Demonstracije protiv vlade u Iranu iz 2022. nastavljeni su i u novoj godini.

Izveštavanje o jednoj od najvećih međunarodnih priča u ovom trenutku predstavlja stalni izazov za novinare persijskog servisa BBC-ja, kojima nije dozvoljen ulazak u zemlju, svakodnevno trpe uznemiravanje, a proganjaju se i članovi njihovih porodica.

Iran je u previranju još od septembra, kada je smrt u pritvoru dvadesetdvogodišnje Mahse Amini pokrenuo masovne proteste zbog obaveznog nošenja hidžaba i drugih ograničenja – dovevši do poziva na smenu režima.

To je značilo danonoćni rad za novinare BBC-ja na persijskom.

Ali izveštavanje o događajima u Iranu nije samo logistički izazov, već iima i ozbiljne lične posledice.

Predstavnici iranskih vlasti ih stalno maltretiraju što dovodi do trajnih posledica po živote novinara.

• Smrt iranske tinejdžerke: Na snimcima se vidi kako protestuje pre nestanka
• BBC identifikovao mnogo više ljudi stradalih na protestima u Iranu
• U Iranu nastavljena pogubljenja u vezi sa protestima

U oktobru 2022. godine, iransko Ministarstvo spoljnih poslova objavilo je saopštenje u kojem je novinare BBC-ja na persijskom stavilo na spisak pojedinaca i organizacija sankcionisanih zbog, kako kaže, tendenciozne podrške terorizmu i izazivanja nasilja i govora mržnje i kršenja ljudskih prava.

Novinari BBC-ja na persijskom dobijali su onlajn pretnje smrću i pretnje stravičnim nasiljem, kao i hiljade orkestriranih pretećih komentara.

Članovi njihovih porodica u Iranu takođe su prijavili porast ozbiljnih uznemiravanja, poput poziva na saslušanje i pretnje zato što njihovi članovi porodice nastavljaju da rade za BBC na persijskom.

BBC Persijski servis

• Kao deo BBC-jevog Svetskog servisa emituje sadržaj na persijskom. Kanal je zabranjen u Iranu, baš kao i njegovi novinari, ali ljudi tamo mogu da ga prate preko satelita, digitalnih platformi i radija – on svake nedelje stiže do 18,5 miliona gledalaca u Iranu i širom sveta.
• Iranski zvaničnici odbijaju da ih intervjuiše BBC na persijskom, ali servis redovno uvrštava vladinu verziju događaja u izveštavanje.
• Često se naziva „Ajatolahovim BBC-jem“ u delu iranske opozicije, koji ga optužuje da je odigrao ulogu u dovođenju kleričkog establišmenta na vlast pre 43 godine i za stajanje na stranu iranskog režima.
• Sredstva novinara u zemlji su zamrznuta od 2017. godine, a njihove porodice saslušavaju i u nekim slučajevim određuje im se pritvor.

Novinare uznemiravaju i oni koji smatraju da politika zastupanja verzije događaja iranskih vlasti u sklopu izveštavanja pruža platformu pristalicama režima.

U novom dokumentarcu BBC-ja – Izveštavanje o Iranu: U redakciji BBC-ja na persijskom – dopisnik, Džijar Gol, snimljen je kako ga maltretiraju demonstranti protiv vlasti u Berlinu vičući na njega „Ajatolahov BBC“.

„Da li znate koliko je članova moje porodice trenutno u zatvoru?“, odgovara im Džijar.

U slučaju glavne voditeljke Rane Rahimpur, kad je njen razgovor sa porodicom iz Irana bio prisluškivan, a potom izmontiran tako da izgleda kao da ona podržava vlast, kritičari su to iskoristili kao navodno dodatne dokaze da BBC-jeva nepristrasnost zapravo znači da on sarađuje sa vladom.

Pritisak koji na nju vrši iranska vlada naveo ju je čak da upozori školu u koju idu njena deca da budu dodatno oprezni kad je reč o njihovoj bezbednosti.

Novinarima BBC-ja nije dozvoljeno da rade u Iranu, tako da se oni oslanjaju na društvene mreže da bi otkrili i proverili šta se dešava na terenu.

Kad su u pitanju ovi najskoriji protesti, to se pokazalo neophodnom alatkom.

Na primer, kad novinari čuju da je neki demonstrant ubijen, prva stvar koju obično urade je da na nalogu na društvenim mrežama dotične osobe potraže pratioce sa istim prezimenom.

Kad im rodbina odgovori, informacije koje im oni prenesu mogu dodatno da se provere na drugoj strani, kao što su umrlice i izveštaji islednika.

Tokom krupnih priča kao što je ova, posao BBC-ja nije samo da izveštava o događajima, već i da razdvoji dezinformacije od pravih dokaza.

Alatke za onlajn mapiranje koriste se za geolociranje snimaka koji su poslati, kadar po kadar, kako bi se proverilo da li je snimak stvarno potekao iz grada u kojem je novinarima rečeno da je nastao.

Oni traže prodavnice koje su za to vreme mogle da se promene, na primer, ili možda čak vremenske prilike koje ne odgovaraju onome što znamo o vremenskoj prognozi za taj dan.

Novinari moraju da primenjuju iste metode provere i na izveštaje sa iranske državne televizije.

Jedna reportaža iz poslednjih meseci pokušala je da dokaže da je šesnaestogodišnja demonstrantkinja Nika Šakarami pala sa krova zgrade a da je nisu, kako tvrdi njena porodica, ubile bezbednosne snage.

U reportaži je prikazana žena, čije se lice ne vidi ali je obučena u sličnu crnu odeću kao Nika, ulazi u zgradu za koju vlasti tvrde da je Nika pala s nje.

U ovom slučaju, isticale su se dve stvari.

Ne samo da je ova žena hodala smireno, dok je Nika navodno rekla prijateljici da je jure bezbednosne snage, već je primećeno i da mačka u pozadini snimka takođe hoda mirno.

Da je ovo bila Nika, koja je učestvovala u glasnim i bučnim protestima na kojim se ispaljivao suzavac, očekivali biste da vidite mačku kako beži od svog tog haosa.

Jednom prilikom, žena koja mi je služila kao izvor i slala mi informacije bila je uhapšena, a potom su je iranske bezbednosne snage pustile.

Kad je ponovo stupila u kontakt sa mnom preko aplikacije za poruke, kako sam mogao da znam da ovo sada nisu zapravo vlasti koje razgovaraju sa mnom predstavljajući se kao ona?

I zato sam je zamolio da mi pošalje glasovnu poruku da bih mogao da budem siguran.

Zbog toga što su ovi izvori tokom sopstvenog iskustva doživeli traumu, oni danonoćno komuniciraju sa novinarima i zato novinari moraju uvek da budu spremni da im odgovore.

I sve to dok pokušavaju da izađu na kraj sa vlastitim narušenim porodičnim vezama.

U BBC-jevom dokumentarcu o persijskom servisu, novinarka Farnaz Gazizadeh govori o skorašnjoj smrti posle iznenadne bolesti oca u Iranu i kako je njena tuga bila pojačana osećanjem krivice zato što nije mogla da provodi mnogo vremena s njim u poslednjih 18 godina.

„Najteže nije izaći na kraj sa budućnošću, već izaći na kraj sa prošlošću dok je bio živ.

„Kad sam odlučila da radim za BBC, nisam shvatala da donosim odluku ne samo za sebe, već i za mnoge druge ljude. A sada se uporno pitam: ‘Jesam li imala prava da donesem tu odluku? Da li je vredelo?’“, kaže ona.

Ona takođe prošle godine nije mogla da poseti brata na samrtnoj postelji.

I istovremeno je morala da istrpi trolovanje protivnika režima pošto je ponovo isplivao članak koji je bila angažovana da napiše o ajatolahu Rukolahu Homeiniju za jedan iranski list pre 22 godine dok je još radila tamo.

„Moj 45-godišnji brat bio je na samrtnoj postelji, a ja nisam mogla da budem tamo da se nađem njemu i mojim roditeljima. A sve to vreme su me na internetu zvali režimskim apologetom“, kaže Farnaz.

Životi mogu zauvek da se izmene kao posledica toga što ste naprosto u krvnom srodstvu s nekim ko radi za BBC na persijskom.

U mom slučaju, moj brat je bio udaljen sa odličnog posla za iransko ministarstvo za naftu.

Za mog kolegu Džijara Gola, to znači da nikad neće imati priliku da upozna malu ćerku sa svojom rodbinom.

A što se tiče same redakcije, nezavisni eksperti UN-a za Iran prošle godine su izrazili „ozbiljnu zabrinutost“ zbog režimskog „uznemiravanja i zastrašivanja“ onih koji rade za BBC na persijskom.

Vlasti u Srbiji bi trebalo da sprovedu detaljnu i hitnu istragu pretnji smrću koje je dobio Marko Vidojković, saopštili su iz Međunardnog PEN centra i PEN centra u Srbiji.

„Međunarodni PEN centar i PEN centar u Srbiji izražavaju duboku zabrinutost zbog pretnji smrću koje su upućene piscu i novinaru Marku Vidojkoviću, koje su se intenzivirale nakon objavljivanja njegove knjige ‘Đubre’ u septembru 2020. godine“, navodi se u saopštenju.

Dodali su da je Vidojković prijavio da je prošle godine dobio više od 40 pretnji, a da su sprovedena samo dva krivična gonjenja i dve presude.

„Vidojković je poznat po kritičkom stavu prema srpskim vlastima. U nekoliko navrata je označen od strane pripadnika vladajuće Srpske napredne stranke, uključujući i premijerku Anu Brnabić i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Prorežimski mediji ga redovno nazivaju ‘izdajnikom’. PEN centar u Srbiji je već u junu 2021. osudio napade na njega i pozvao nadležne organe da istraže pretnje“, istakli su.

Početkom ove godine, na društvenim mrežama u Poljskoj raširila se informacija da Poljaci dobijaju pozive iz Državnog zavoda za statistiku, u kojima se od njih traži da odgovore da li su spremni da ponude ukrajinskim izbeglicama smeštaj u svojim domovima. Na jednom snimku, čovek tvrdi kako je njegov kolega dobio poziv iz zavoda i da su ga pitali da li je spreman da smesti ukrajinske izbeglice u svoj dom. Poljska vlada je ubrzo upozorila da je navodno istraživanje javnog mnjenja u kojem se opipava puls Poljaka kad je reč o prihvatu ukrajinskih izbeglica laž i provokacija. Iz vlade su naveli da je to još jedan pokušaj da se podstakne neprijateljstvo građana Poljske prema Ukrajincima. I iz Državnog zavoda za statistiku brzo su reagovali, navodeći da ne sprovode istraživanje u kojem bi pitali građane da li žele da smeste ukrajinske izbeglice u stanove u kojima žive.

Ruska propagandna mašina od početka rata u Ukrajini pokušava da utiče na javno mjenje u Evropi, posebno u državama susedima, što unosi podele i konfuziju, utiče na anksioznost ljudi i ruši postojeća uverenja.

Ruska invazija na Ukrajinu dovela je do najbržeg i najvećeg raseljavanja ljudi u Evropi od Drugog svetskog rata. Prema UNHCR-u, milion ljudi pobeglo je iz Ukrajine samo u prvoj nedelji rata. Više od 7,5 miliona izbeglica iz Ukrajine trenutno borave u zemljama EU. U isto vreme, rat i prisilno raseljavanje koje je izazvao su u epicentru informacionog rata. Dezinformacije i propaganda koriste se za sejanje neizvesnosti i podela u Evropi i oblikuju javne diskurse u vezi sa sukobima i njihovim posledicama.

Veliki udeo dezinformacija koje se odnose na rat u Ukrajini tiče se izbeglica. Odmah nakon što su izbeglice počele da stižu u susedne zemlje tražeći zaštitu, lažne i obmanjujuće priče su počele da se šire na mreži. Izbeglice su lažno optužene za izvršenje nasilnih zločina protiv lokalnog stanovništva. U Rumuniji i Češkoj, društvene mreže su bile preplavljene porukama u kojima se tvrdi da su bogati Ukrajinci izbeglice primali značajnu socijalnu i finansijsku pomoć, dok su siromašni meštani ostavljeni bez pomoći. Zemlje zapadne i južne Evrope takođe su primetile brzo širenje dezinformacija o izbeglicama iz Ukrajine.

Rat Rusije protiv Ukrajine je pokrenuo i razotkrio razne taktike dezinformisanja koje su već bile korišćene. Značajni događaji kao što je rat koji je u toku deluju kao katalizatori, omogućavajući, kako stranim akterima, tako i grupama aktivista sa sedištem u EU ili pojedinačnim ekstremistima, da privuku pažnju ljudi i pokušaju da postave ton političkog diskursa širenjem lažnih i obmanjujućih priča.

Dezinformacije prikazuju migrante i izbeglice kao pretnju za zdravlje, bogatstvo i identitet Evropljana, što ima veliki uticaj na uverenja i strepnje ljudi. Dezinformacije o izbeglicama iz Ukrajine trebalo bi da ubede Evropljane, koji su već zabrinuti za svoju bezbednost, da je nasilje u njihovom društvu povećano upravo zbog dolaska izbeglica. Cilja se i na one koji su zabrinuti za svoje ekonomsko blagostanje.

Zbog svoje zabrinutosti i prethodnih uverenja, ljudi će dezinformacije deliti i lajkovati na društvenim mrežama, te će posledično one dospeti do većeg broja ljudi. Na taj način se manipuliše i percepcijom građana o tome kako Evropska unija upravlja migracijama.

Uprkos široko rasprostranjenim lažnim i obmanjujućim pričama koji kruže internetom, lažni narativi o ukrajinskim izbeglicama za sada su dominantni na pojedinim blogovima i u medijima koji imaju ekstremističku politiku. Stavovi javnosti prema ukrajinskim izbeglicama za sada su mahom pozitivni. Ipak, u aktuelnom geopolitičkom i društveno-ekonomskom kontekstu, rizici su visoki.

S porastom zabrinutosti za bezbednost i životni standard svuda u Evropi, raste i rizik od težih posledica dezinformacija i lažnih vesti o ukrajinskim izbeglicama, koje bi mogle dovesti do otpora građana prema sopstvenim vladama i njihovoj politici po tom pitanju, kao i prema Ukrajini.

EU je preduzela mere za zaštitu društvene kohezije i demokratskih vrednosti, te je, zbog širenja dezinformacija iz Kremlja, emitovanje ruskih medija RT i Sputnik zabranjeno na teritoriji EU. Pojačane su i aktivnosti koje podrazumevanju raskrinkavanje dezinformacija koje kruže na društvenim mrežama. Međutim, uprkos tome, postoji još dosta prostora da se ojača otpornost evropskog društva na dezinformacije, navodi se u priručniku „Dezinformacije o izbeglicama iz Ukrajine”.

Naime, kada se govori o dezinformacijama o ukrajinskim izbeglicama, obično se misli na one koje potiču iz ruskih izvora. Ali veliki deo promovišu i korisnici društvenih mreža čiji identiteti su nejasni. Pored toga, značajan broj dezinformacija potiče ili je u velikoj meri pojačan od strane pojedinih evropskih medija i desničarskih ekstremista.

Takođe, metode protiv širenja dezinformacija uglavnom slede princip razotkrivanja, usredsređen na proveru činjenica o pojedinačnim lažnim pričama koje kruže na mrežama. Međutim, takve metode razotkrivanja dozvoljavaju intervenciju tek nakon što su lažne tvrdnje objavljene.

Zato bi trebalo preći sa reaktivnog na proaktivni pristup koji je zasnovan na strategiji „prebunkinga”. „Prebunking” podrazumeva da postoji eksplicitno upozorenje da „pretnja dolazi”, kao i svest o tehnikama manipulacije. Da bi se identifikovale moguće pretnje dezinformacijama, treba se posvetiti sistematskom praćenju trendova na mrežama, postavljanju sistema ranog upozorenja kako bi se omogućile brze intervencije, kao i predviđanju budućih dezinformacionih narativa.

Takođe, građani bi trebalo da poseduju kritičke veštine da razlikuju činjenice od laži. Pored toga, novinari, prosvetni radnici i drugi profesionalci koji su posrednici između javnosti i kreatora politike trebalo bi da imaju specijalizovane nadležnosti i oblasti kojima se bave, što bi im omogućilo da tačno izveštavaju i izbegnu nenamerno širenje lažnih vesti i dezinformacija.

Na taj način će se promovisati novi, na dokazima zasnovani i uravnoteženi narativi o migrantima i izbeglicama. Umesto da se podgrevaju ili razotkrivaju postojeće lažne priče, novi narativi mogu pomoći da se preoblikuje debata i skrene pažnja sa pretnji i strahova koje propagiraju akteri dezinformisanja.

RSF pozdravlja novi Zakon o medijima, dok druge organizacije kažu da bi mogao ograničiti slobodu medija.

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski potpisao je 29. decembra 2022. novi Zakon o medijima u toj zemlji nakon što ga je odobrio parlament, javljaju Reporteri bez granica (RSF), koji kažu da taj Zakon u cjelini uspostavlja povoljan okvir za medije, uprkos ratu u toj zemlji, ali da su potrebna poboljšanja kako bi se očuvala potpuna nezavisnost medijskog regulatora.

Jedan od uslova za prijem Ukrajine u Evropsku uniju (EU) bio je i donošenje novog zakona o medijima koji usklađuje ukrajinsko zakonodavstvo sa evropskim pravom i olakšava identifikaciju vlasnika medija.

Zakon navodi mnoge tačke koje su ranije bile odsutne u ukrajinskom zakonodavstvu i koje su potrebne za povoljnije okruženje za nezavisne medije, piše RSF, navodeći primjer uvođenja koregulatornih mehanizama koji olakšavaju dijalog između medijskog regulatora i medija, te obezbjeđuje pravni status online medijima i društvenim mrežama.

“Pozdravljamo ovu reformu na koju se čekalo nekoliko godina i poboljšanja koja su napravljena prije njenog konačnog usvajanja”, izjavila je Jeanne Cavelier, šefica odjela RSF-a za istočnu Evropu i centralnu Aziju. Ipak, dodala je da u ovoj organizaciji očekuju dodatne napore od vlasti da se ova reforma završi kako bi se očuvala potpuna nezavisnost medijskog regulatora čim se ukinu ustavna ograničenja vezana za trenutni rat.

Zakon pojašnjava i proširuje ovlasti medijskog regulatora, ali da bi se garantovala puna nezavisnost regulatora i profesionalizam njegovog sastava i odluka, iz RSF-a kažu da je potrebno promijeniti proces imenovanja članova. Da bi to učinio, prema navodima Romana Holovenka, pravnika Instituta za masovne komunikacije (IMI), partnerske organizacije RSF-a u Ukrajini, parlament mora izmijeniti Ustav zemlje, što je nemoguće sve dok je vanredno stanje u zemlji koje je na snazi otkako je u februaru prošle godine počela ruska invazija na Ukrajinu.

Ipak, s druge strane, prema pisanju The New York Timesa, za ovaj novi Zakon o medijima u Ukrajini kritičari kažu da bi mogao ograničiti slobodu medija u Ukrajini.

U svom tekstu objavljenom 30. decembra 2022. ovaj medij navodi da su ukrajinski novinari i međunarodne grupe za slobodu medija podizale uzbunu zbog zakona dok je napredovao kroz parlament, kazavši da ide daleko dalje od onoga što zahtijeva EU optužujući vladu da koristi obaveze članstva kao izgovor da preuzme veću kontrolu nad medijima.

Komitet za zaštitu novinara (CPJ), organizacija koja se zalaže za slobodu medija širom svijeta, pozvala je u septembru ukrajinske zakonodavce da odustanu od zakona poručivši da je njime pooštrena “kontrola vlade nad informacijama u vrijeme kada su građanima najpotrebnije”.

Evropska federacija novinara (EFJ), čiji je generalni sekretar prethodni nacrt zakona nazvao “dostojnim najgorih autoritarnih režima”, saopštili su u julu da je zakon u suprotnosti sa evropskim standardima slobode medija zbog nezavisnosti državnog regulatora za medije, čije je članove imenovao predsjednik i parlament.

Iz Nacionalne unije novinara Ukrajine (NSJU) prije nego što je ukrajinski parlament izglasao usvajanje zakona kazali su da nije bilo transparentnosti dok je nacrt zakona revidiran, tvrdeći da su izmjene napravljene na sastancima parlamentarnih odbora iza zatvorenih vrata i da predstavnicima medija i javnosti nije dato dovoljno vremena da odgovore.

Ovaj sindikat je tada naveo da će zakon narušiti slobode koje “razlikuju društveni sistem Ukrajine od režima diktatorske Rusije”.

Ukrajinski zvaničnici su pak, prema pisanju New York Timesa, odbacili optužbe da je zahtjev EU korišten kao paravan da se obuzda sloboda medija. Kazali su i da su značajne izmjene nacrta zakona napravljene u konsultaciji sa medijskim profesionalcima.

“Ovaj prijedlog zakona je širi čak i od EU direktive, jer smo morali da promijenimo i modernizujemo naše medijsko zakonodavstvo koje nije mijenjano 16 godina”, rekla je Yevheniia Kravchuk, zamjenica predsjednika Odbora za informacionu politiku parlamenta nakon usvajanja Zakona.

Ukrajina se prema RSF-ovom Svjetskom indeksu slobode medija za 2022. nalazi na 106. od 180. mjesta.