Više od 900 novinara i medijskih radnika ubijeno je u protekloj deceniji, pokazuju podaci UNESCO-a. Ove godine je širom sveta ubijeno 70 novinara i medijskih radnika, 15 samo u Meksiku.

Među najopasnijim zemljama za novinare ovih godina bile su Ukrajina, Filipini, Pakistan i Haiti. Ali ni novinari u stabilnim demokratijama nisu sigurni, što su pokazala i ubistva na Malti, u Slovačkoj, Holandiji, Grčkoj i SAD.

Nasilje prema novinarima dodatno otežava i činjenica da velika većina ubistava novinara prođe nekažnjeno, a nekažnjivost podstiče dalje nasilje, slabi demokratiju i šteti svačijem pravu na istinu, navodi Međunarodni institut za štampu.

Međunarodni institut za štampu (IPI) podseća na ključne slučajeve ubistva novinara čije su ubice potpuno ili delimično nekažnjene. IPI upozorava na to da je novinarstvo – uprkos tome što novinari otkrivaju istinu i pozivaju moćne na odgovornost, kritikuju i čine društvo sigurnijim, a demokratiju jačom – postalo jedna od najopasnijih profesija na svetu.

„Ostaviti neosuđeno ubistvo novinara znači banalizovati ga, podsticati njegovo ponavljanje i pretiti svim novinarima. Ubistvo novinara podriva pravo čitavog stanovništva na informisanje, smanjuje sposobnost građana da formiraju mišljenje i slobodno donose odluke i pogađa samo srce ljudskih prava”, kaže se, između ostalog, u današnjem apelu koji su inicirali Reporteri bez granica (RBG) povodom 2. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima.

Potpisnici apela su tužioci koji vode neke od najpoznatijih slučajeva ubistava i napada na novinare u Brazilu, Meksiku, Gambiji, Demokratskoj Republici Kongo, Kongo–Brazavilu, Ujedinjenom Kraljevstvu, Slovačkoj i Srbiji.

Reporteri bez granica, organizacija koja se bavi problemima bezbednosti novinara u svetu, svrstali su Srbiju, sa mnogo razloga, u neslavnu grupu zemalja u kojima raste stepen ugrožavanja novinara. U Srbiji još nisu kažnjene ubice Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, Milana Pantića, bomba na prozoru Dejana Anastasijevića, paljenje kuće Milana Jovanovića…

RBG su u Srbiji prepoznali tužioca Predraga Milovanovića kao eksponenta te borbe upravo zbog njegovog uspeha da brzo podigne optužnicu protiv odgovornih za paljenje kuće novinara.

Pitali smo ga šta ga je motivisalo da se pridruži apelu Reportera bez granica.

Milovanović: Novinari su jedna od najugroženijih profesija

„Motivisalo me je to što apel vaših kolega vidim isključivo kao plemenit čin vapaja jedne profesije koja je širom svetskih meridijana postala jedan od najugroženijih esnafa koji dela u interesu građana. Ujedno, moram da kažem da prema ovoj vrsti apela gajim i lične simpatije, jer tužioci i novinari, po prirodi svojih profesija, tragaju za istinom, pri čemu, potonji, lišeni strogih zakonskih formalnosti i ustaljenih procedura, mogu, za razliku od tužilaca i sudija, ići i korak dalje u potrazi za materijalnom istinom, stoga se uvek solidarišem sa profesionalnim predstavnicima medija, koji su oduvek bili i biće saveznici pravosuđa u iznalaženju istine”, kaže Milovanović za Cenzolovku.

Upitan kako ocenjuje stepen „nekažnjivosti zločina nad novinarima” u Srbiji, tužilac Milovanović odgovara da „ima utisak da su novinari uspeli da se, permanentnim upoznavanjem javnosti sa pritiscima pod kojima rade, izbore za pozornost javnog mnjenja, ali i političkih donosilaca odluka, što je dovelo do formiranja Radne grupe za bezbednost novinara koja funkcioniše uz prisustvo najviših eksponenata vlasti, čime se pokazuje formalna spremnost da se ti problemi rešavaju”.

„Pod tim uticajem, vidljiv je i proaktivniji pristup tužilaštva ovom problemu. Naime, tužilaštva se sve više ’otvaraju’ ka predstavnicima ’sedme sile’, izdajući blagovremena saopštenja i neizbegavanjem odgovora na većinu novinarskih pitanja, uz uvažavanje interesa krivičnog postupka. Naravno, to još uvek nije dovoljno da bi se predupredili napadi na novinare, već je potrebna dubinska promena celokupnog društvenog supstrata, odnosno socijalnog ambijenta, ali i naše pravne i političke kulture, koja često generiše nerazumevanje između aktera na javnoj sceni, što rezultira pojavom nasilja prema novinarima kao javnim delatnicima”, upozorava Milovanović.

Šta bi konkretno najviše pomoglo da se do kažnjavanja ubistava novinara, napada na njih i pretnji koje im se upućuju dođe?

„U ovom trenutku, a dok ne sazrimo kao društvo, jedini lek je u brzom otkrivanju učinilaca napada na novinare, zatim njihovo promptno procesuiranje i osuda od strane suda. Na taj način bi se poslala nedvosmislena odvraćajuća poruka svakome ko bi iole i pomislio da se nasiljem mogu rešavati problemi”, rekao je za Cenzolovku tužilac Predrag Milovanović i dodao:

„Najbolja prevencija ipak bi bila ’lečenjem’ društva kroz stalne edukacije o slobodi mišljenja i izražavanja kao elementarnim ljudskim pravima. To me vodi zaključku da je dug put u svitanje pred nama, te da tu baklju ’slobode’ treba da ponesu tužioci zajedno sa novinarima, preuzimajući društvenu odgovornost za to, da ako ne uspemo, nikada neće svanuti!”

Deset obaveza za tužioce: Nezavisnost, nepristrasnost, odlučnost…

U apelu tužilaca, upućenom povodom Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima, kaže se da „bez obzira na zemlje ili pravne sisteme, tužioci imaju centralnu ulogu u okončanju ove situacije” i dodaje: „Sistemske i odlučne tužilačke istrage su od suštinskog značaja za uspostavljanje slobodnog i bezbednog okruženja za novinare. Ubistvo se ne može tolerisati kao opasnost bavljenja medijskom profesijom.”

Tužioci se obavezuju da će implementirati Smernice za tužioce u slučajevima zločina protiv novinara koje su sačinili UNESCO i Međunarodno udruženje tužilaca, uz doprinose Reportera bez granica:

„Preuzimamo 10 konkretnih obaveza, posebno se obavezujemo da ćemo zaštititi nezavisnost i nepristrasnost naših istraga o zločinima i prestupima protiv novinara, preduzeti odlučne akcije da okončamo nekažnjivost zločina nad novinarima ili da sistematski procenjujemo odnos između zločina i krivičnih dela protiv novinara. Takođe se obavezujemo da ćemo sarađivati s našim kolegama u drugim zemljama i na međunarodnom nivou u zločinima sa transnacionalnom dimenzijom.

1. Zaštititi nezavisnost i nepristrasnost naših istraga o zločinima i prestupima protiv novinara: Odupreti se pritiscima svih vrsta koji potiču od javnih ili političkih vlasti, od interesa privatnog sektora, od kriminalnih, terorističkih ili ekstremističkih grupa, ili od javnog mnjenja, koji su osmišljeni ili imaju efekat sprečavanja rasvetljavanja ovih zločina; Odbaciti i javno osuditi svaki oblik dosluha sa onima koji podstiču ili čine zločine nad novinarima, ili koji im prete, uznemiravaju ih ili zastrašuju.
2. Preduzeti odlučne radnje u cilju okončanja nekažnjivosti za zločine nad novinarima: Sistematski sprovoditi nepristrasne, brze, temeljne, nezavisne i efikasne istrage o svim navodima o nasilju, pretnjama i napadima na novinare u našoj nadležnosti, sa ciljem identifikovanja odgovornih, uspostavljanja odgovornosti i omogućavanje privođenja pravdi, ne samo materijalnih izvršilaca takvih dela već i onih koji naređuju, pomažu, podstiču ili prikrivaju ta dela.
3. Sistematski proceniti odnos između zločina i novinarskih aktivnosti žrtve: Kao prioritet, proceniti da li je žrtva bila specifično ciljana zbog svog statusa novinara ili zbog svojih novinarskih aktivnosti, prošlih i sadašnjih; Uzeti u obzir kontekst u kojem se odvijaju novinarske aktivnosti, potencijalni uticaj ovog konteksta na izvršenje krivičnog dela i uticaj zločina na osnovna prava žrtve, njene porodice i građana; Uzeti u obzir vezu između zločina i novinarske aktivnosti – ako se ona utvrdi – prilikom utvrđivanja motiva zločina i prilikom odlučivanja o tome koje će optužbe biti podignute i kako će se gonjenje voditi.
4. Osigurati da žrtve i njihove porodice imaju pristup reparaciji: Garantovati pristup psihološkoj podršci, pomoći i uslugama za rođake žrtava; Osigurati da imaju pristup nadoknadi i svakom drugom obliku korisne reparacije.
5. Osigurati da su ugroženi novinari i njihove porodice zaštićeni: Usvojiti ili preporučiti nadležnim organima konkretne i efikasne mere za zaštitu novinara koji su ugroženi u vezi sa svojim aktivnostima i za zaštitu njihovih porodica, u svim slučajevima kada mere jesu ili izgledaju neophodne; Redovno procenjivati relevantnost ovih mera za položaj novinara i pretnje njima.
6. Sarađivati sa našim kolegama u drugim zemljama i na međunarodnom nivou: Sarađivati u najvećoj neophodnoj meri sa stranim kolegama u istrazi zločina nad novinarima sa transnacionalnom dimenzijom; Reagovati na revnostan, predusretljiv i efikasan način na zahteve za pravnu pomoć i zamolnice iz drugih jurisdikcija ili drugih zemalja, bez obzira na to da li postoje ili ne postoje posebni sporazumi između dve zemlje o ovakvim oblicima međusobne pomoći; Osigurati, u slučaju najtežih međunarodnih zločina koji uključuju međunarodne sudove i tribunale, efikasnu primenu principa komplementarnosti međunarodne pravde na nacionalno pravosuđe zemlje izvršenja ili drugim nadležnim nacionalnim pravosudnim sistemima.
7. Zaštita poverljivosti novinarskih izvora: Poštujte, garantujte i štitite poverljivost novinarskih izvora u istrazi zločina počinjenih protiv novinara ili u koje su uključeni novinari; Identifikovati i sprovesti posebne mere za zaštitu poverljivosti novinarskih izvora, kao i za tretman i rukovanje novinarskim materijalom; Zahtevati ukidanje poverljivosti novinarskih izvora samo u meri koja je striktno neophodna da bi se sprečili ozbiljni napadi na fizički integritet lica.
8. Poziv na poštovanje nezavisnosti pravosuđa: Poziv vlastima da se uzdrže od svakog oblika pritiska ili bilo kakvog oblika opstrukcije našeg rada koji bi sprečio ili otežao istragu zločina protiv novinara.
9. Poziv da se tužiocima garantuju neophodni resursi: Pozovite vlasti da garantuju da mi i istražne službe koje su pod našom odgovornošću raspolažemo svim materijalnim i pravnim resursima potrebnim za istragu i krivično gonjenje zločina protiv novinara.
10. Pozovite kolege da nam se pridruže u ovim poduhvatima: Zamolite naše kolege širom sveta da nam se pridruže u ovim poduhvatima i da doprinesu njihovoj implementaciji. Zbog toga što novinari daju informacije o stvarima od najvećeg javnog interesa, jer je novinarstvo kamen temeljac demokratije i pošto pravo na pouzdane vesti i informacije mora biti zagarantovano svim građanima, hajde da preduzmemo mere kako bismo osigurali da počinioci zločina nad novinarima budu konačno privedeni pravdi.

Glas se širi da ti, Fidencije, recituješ moje knjige gomili kao da nisu ničije do tvoje.

Ako si voljan da se zovu mojima, poslaću ti pesme besplatno.

Ako hoćeš da se zovu tvojima, kupi ovu, pa da ne budu moje.

Rimski pesnik Marcijal (I v. n. e.), autor ovih stihova, nije imao na raspolaganju Zakon o zaštiti intelektualne svojine, pa je pokušavao da sačuva svoje prihode posramljujući pesnike koji su nemilice krali njegovu poeziju i recitovali je za novac po večerinkama širom carstva. Toliko se time bavio, da je prvi (koliko znamo), u jednoj drugoj pesmi upotrebio izraz plagiarius, koji je značio otmica tuđeg roba, ili otmica i porobljavanje slobodnog čoveka.

Možda je i luđi primer kod najpoznatijeg rimskog biografa Gaja Svetonija Trankvila, kojeg najbolje poznajemo po knjizi „Dvanaest rimskih careva”, ali je pre toga napisao biografije „znamenitih (pazite sad) gramatičara”, koji su izgleda vodili živote ispunjene prevarama, bludom i zločinima. Tu saznajemo da je jedan od ranih gramatičara latinskog napisao knjigu, samo da bi mu je ukrao zet (takođe gramatičar) i promovisao kao svoju. Otkriven i prognan (malo preterana kazna za današnje prilike), zet je završio daleko od Rima, gde je dobio giht od koga je i umro, veli Svetonije, u vremenu koje je bilo surovo, ali su bar gramatičari bili poštovani i „znameniti”.

Dve hiljade godina kasnije, iako smo doneli zakone i odredili norme ponašanja, još uvek se nosimo sa plagijatorima koji kidnapuju originalne reči da nezasluženo steknu popularnost, ugled, novac, posao, pa čak i ljubav. Pa opet, kada se malo zaroni u ovaj fenomen, čak i ograničen isključivo na novinarstvo i ona tržišta na kojima se ljudi time uopšte bave, broj (samo dokazanih i uhvaćenih) plagijatora u medijima, od početnika do iskusnih, od nepoznatih trudbenika lokalnih medija do pulicerovaca, od onih iz štampe do ovih sa TV-a, jednostavno je zapanjujući.

Uzmimo za meru fenomena, ovog puta ne novinara (iako ga novinari često angažuju), pesnika Džonatana Bejlija. On je pre više od decenije u nekom trenutku shvatio da osoba pod pseudonimom Krimson mrtva hladna koristi njegovu poeziju, i to gotovo svih stotinak pesama, kao – svoju. Džonatan je otimanje pesama doživeo lično i dao se na posao. Kako se snalazio u toj stvari, otkrio je da je Krimson samo jedna od dobrano više od 300 osoba koje s njegovim pesmama čine to isto, naravno u manjoj meri i samo ponekad.

Tri godine ih je proganjao, prikupljao dokaze, objavljivao, slao pisma da zahteva da se njegova dela ne objavljuju, da se povuku sa interneta i čak iz štampe. Kako je sam to opisao, razvio je metod sačinjen od pravnih manevara (iako nije pravnik), tehnologije i dobrog starog fizičkog rada, kojim je mogao da zaustavi plagijat za 15 minuta posla.

Bejli je danas profesionalni konsultant za plagijarizam, od čega živi. Njegov veb-sajt „Plagijarizam danas”, na kojem nam je ljubazno izdvojio stihove Marcijala koje smo ovde citirali, platforma je preko koje mu se obraćaju stotine i stotine žrtava. Među njima i veoma mnogo novinara. Osim što tako sasvim lepo finansira svoj umetnički rad, Bejli još i putuje svetom gostujući na brojnim konferencijama o plagijatorstvu po svetu, još jednom pokazatelju raširenosti fenomena.

Prokleti kompjuteri

Najveći, gotovo neverovatan talas novinarskog plagijatorstva u SAD počeo je kasnih devedesetih godina prošlog veka i bio je direktna posledica pojave interneta i razvitka računara – krađe ove vrste bilo je, očigledno, u ogromnim količinama i do tada (navedimo samo da je velečasni Martin Luter King Junior mnogo godina nakon smrti potvrđen kao serijski plagijator), ali je bilo mnogo teže utvrditi je i dokazati.

Pulicerovci, TV zvezde i ostali

Slučaj Džejsona Blera, mladog lava Njujork tajmsa, koji je plagirao lokalne medije i još izmišljao svašta u tekstovima, naširoko je poznat. Da ne ulazimo u desetine drugih, pomenućemo samo, kao ilustraciju, neke zanimljive i rečite primere.

Recimo, Morin Daud iz Njujork tajmsa. Ona je 1987. godine optužila senatora iz Delavera da u kampanji za kandidata za predsednika SAD plagira govore tada lidera britanskih laburista Nila Kinoka, zbog čega se ovaj povukao iz kampanje.

Dvanaest godina kasnije, nakon što je u međuvremenu dobila Pulicera za svoje kolumne, i sama je uhvaćena u plagiranju blogera Džoša Maršala. Iako naknadna pretraga uradaka većine novinara uhvaćenih u plagiranju gotovo uvek donese bogatstvo ranijih „krađa”, to nije bio slučaj sa Morin Daud. Tajms je bio na stanovištu da je to bila greška koja je ispravljena i tako je Morin ostala jedna od retkih novinarki uhvaćenih u „pozajmici”, čija je karijera posle grbe na putu nastavila da cveta.

Objasnila je da je plagirani deo čula od prijatelja i da nije znala da je on citirao Džoša Maršala, što je s jedne strane pomalo neubedljivo pošto je citat bio prilično precizan, ali i uverljivo, pošto je jednostavno neverovatno da je novinarka takvog kalibra toliko naivna da plagira tek tako poznat i uticajan blog (blog je u to vreme bio anoniman).

E, da. Senator iz Delavera bio je izvesni Džozef Bajden.

Padaju (li) zvezde

A ako ste mislili da je Morin jedina pulicerovka optužena za plagijat, pretražite internet radi iznenađenja. Od kolega koje bi mogle biti poznate i nekome u Srbiji, navedimo samo Farida Zakariju, istaknutog novinara i autora emisije GPS na CNN-u, koji je 2012. suspendovan i na CNN-u i u Tajms magazinu, za koji je pisao kolumne. Zakarija je suspenzije nazvao greškama i branio se da su svi slučajevi „preklapanja” u njegovim tekstovima i emisiji jednostavno opštepoznate činjenice i da nije video potrebu da ih atribuira bilo kojem izvoru. To je bila greška.

Interesantan veb-sajt „Naši loši mediji” (Our Bad Media), na kojem profesionalni urednici i novinari anonimno raskrinkavaju plagijate, nakon relativno kratkog istraživanja objavio je gotovo 40 takvih „preklapanja” kod Zakarije, uključujući i „pozajmicu” iz holandskog dokumentarca, koju je izgovarao dok je na jednom od ekrana iza njega mogao da se ugleda i – kadar iz narečenog filma. Ni Faridova karijera nije pretrpela veću štetu, pa i danas možete da ga gledate na CNN-u. Svoju grešku Zakarija nije skupo platio.

Talas plagijarizma ozbiljno je naštetio svim medijima čiji su novinari u tome uhvaćeni. Kako se gotovo nijedan od najuglednijih medija nije provukao neozleđen (teško je formirati iscrpan spisak, a i bio bi predug za objavljivanje), svi su oni uveli sisteme odbrane od novih slučajeva, razvijali ih vremenom, uključili i tehnološka rešenja, a sve su to prihvatile i retke redakcije bez takvog iskustva (bolje sprečiti nego plaćati odštete) i talas je vremenom izgubio snagu i učestalost.

Daleko od toga da se plagijarizam sveo na zanemarljive količine, ali su danas svakako podnošljive. Osim toga, druga medijska tržišta, čiji su profesionalci sa ponešto seirenja gledali šta se događa u SAD, ubrzo su morali da se bave svojim dvorištem.

Špigl je uhvatio 2018. svog najistaknutijeg višestruko nagrađivanog novinara Klȃsa Relotiusa kako je ne samo plagirao nego fabrikovao izvore, izjave, događaje i slično. „Bolestan sam i treba mi pomoć”, bio je njegov odgovor na rezultate interne istrage, a talas plagijata doktorata u svim sferama života, od najpopularnijih političara do istaknutih lekara, postao je omiljena igračka nemačkih medija i to je i danas.

Nemačke kolege, kao i drugi mediji sveta, baštine metode raskrinkavanja fabrikacija i plagijata nastale zbog američkog suočavanja sa fenomenom.

Šta se to nas tiče

Iako je ova tema toliko važna međunarodnoj zajednici (doduše pre svega zbog piratisanja tehnologije, robnih marki i slično) da je čitavo poglavlje 7 u našim sada već kobajagi pregovorima sa EU posvećeno ovoj temi, Srbija izgleda ima većih problema i ne bavi se ovom vrstom krađe ni blizu koliko razvijenije zemlje.

Srpski političari i ostali (uključujući i univerzitete za štancovanje titula, naučnih radova i diploma) nisu platili adekvatnu cenu za tuđa dela i svoja nedela, ali su bar naše novinarke i novinari pokazali da i oni mogu da ovladaju metodama, softverima i strategijama otkrivanja akademskih plagijata.

Razmere plagijatorstva u medijima, u smislu krađe rečenica, pasusa i tekstova, međutim, i ne znamo (odnosno, nemamo podatke), pošto se time ne bavimo mnogo. Ako je, međutim, suditi po onome što ipak dospe do sudova i medija, stvari ne stoje dobro – ovde se plagiraju čitave TV emisije, kompletni onlajn mediji, a medijima provejavaju informacije o tužbama za čitave magazine.

Da se neko pozabavi individualnim tekstovima, kopi-pejstom, „prepevavanjem” tuđeg rada, „zaboravljanjem” atribucije na izvore… bilo bi posla po Zakonu o zaštiti intelektualne svojine i pratećim zakonima i podzakonskim aktima, koji je, „uz manje rupe, veoma dobar”, za mnogo advokata i sudove.

Stvar je jednostavna. Pronađete u tekstu najbolje rečenice, proturite ih kroz pretraživač na internetu i gledate vatromet. Za potrebe ovog teksta nismo morali da čeprkamo duže od 15 minuta i samo pet rečenica, da pronađemo direktno iskopirane rečenice, neatribuirane čitave pasuse, pa i tekstove. Zamislite istraživačku novinarku koja je godinu dana radila na priči kako čita očerupane delove širom medija bez ikakvog priznanja njenom trudu, hrabrosti i talentu. Što se nije jednom dogodilo.

Pa opet, plagijatori u SAD uglavnom prosto nestanu iz javnog života, potpuno promene profesiju (kao Bler koji je sada life coach), a u najboljem slučaju nastave da zarađuju (kudikamo manje) za život pišući za lokalne ili politički orijentisane medije, manje izbirljive u pogledu biografije svojih novinara.

O njihovim sudbinama se čak rade istraživanja na katedrama za novinarstvo po univerzitetima i, naravno, pišu poučni tekstovi tipa „gde su, šta rade”. Serijski novinarski plagijatori visokog profila, međutim, najčešće sami odu da se ne vrate, pokušavajući da zaborave strahovitu sramotu.

Sramota i kako je izbeći

Sramota u novinarskim krugovima je, otprilike, jedino što danas novinarski plagijatori u Srbiji mogu da dožive. Ni to nije prijatno, nimalo. Prati vas kroz karijeru. Topla je preporuka za naše medijske poslenike da pročitaju neka od brojnih uputstava o tome kako da novinari ne dospeju u takvu situaciju, urednici prepoznaju plagijat pre nego što bude objavljen (kod Bendžamina Malina sa Pointera imamo i fantastičnu metodološku šemu), ili da bar povremeno sami provere da li ih je neko očerupao i, ako imaju mogućnosti i ako se to isplati, tuže barabe.

Plagijat ponekad može da bude i nesvestan. Mogli ste pročitati ili čuti rečenicu pre nekoliko godina, za koje vreme je sve vezano za nju iščilelo iz vaše memorije, uključujući i to da nije vaša, pa je upotrebiti i platiti to relativno skupo. Krejg Silverman, pomenuti specijalista za plagijate, bio je ubeđen da citira upravo Morin Daud, kada nas mudro savetuje da „ako zvuči pametno, proverimo”, odnosno unesemo svoje najbolje rečenice u pretraživač i pritisnemo enter, upravo zbog toga.

Kada je proverio citat, nije pronašao izvor, pa ni Morin Daud.

„Nekažnjivost zločina nad novinarima mora prestati. Pravda mora biti zadovoljena“, saopštili su Borel i Jurova uoči Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima, koji se obeležava 2. novembra,

u zajedničkom saopštenju se ističe važnost izveštavanja o ratu u Ukrajini i rizici sa kojima se novinari suočavaju širom sveta.

„Novinari su naše oči i uši koje izveštavaju iz konfliktnih zona. Oni dovode svoj život u opasnost da bi informisali šta se dešava na terenu. Njihovi tačni, nepristrasni medijski izveštaji služe osnovnom javnom interesu: izveštaji, slike i vesti sa terene mogu imati odlučujući uticaj na razvoj i ishod oružanih sukoba“, istakli su Borel i Jurova.

Zbog toga je, naveli su, novinarski rad često namerno ometan u oružanim sukobima, a medijski radnici su suočeni sa uskraćivanjem pristupa informacijama, cenzurom i uznemiravanjem, kao i pritvaranjem i brutalnim napadima.

Evropski zvaničnici su podsetili da je u Ukrajini nekoliko novinara i medijskih radnika ubijeno ili ranjeno, pri čemu su ponekad bili ciljana meta, dok su „dokumentovali istinu o zverstvima koja su činili ruski vojnici u Putinovom agresorskom ratu protiv Ukrajine“.

„Njihov rad je od suštinskog značaja, pošto ruski režim vodi globalnu kampanju dezinformisanja o realnosti rata“, istakli su u saopštenju, podsetivši da namerno usmeravanje napada na novinare, kao i civile, predstavlja ratni zločin.

Borel i Jurova su dodali da su novinari širom sveta žrtve zločina iz mržnje, onlajn uznemiravanja, meta špijunskih softvera, pa čak i ubijani.

„Moramo da okončamo nekažnjivost ovih zločina i podržimo ljudska prava i vladavinu prava pružanjem pravde žrtvama. Tokom proteklih 10 godina, za 80 odsto ubistava novinara širom sveta niko nije odgovarao“, istakli su Borel i Jurova.

Novinari u EU se takođe mogu suočiti sa teškim uslovima, naveli su evropski zvaničnici, dodajući da se od zemalja članica očekuje da poštuju preporuku Evropske komisije o bezbednosti novinara, usvojenu 2021.

„Od država kandidata i zemalja u susedstvu se takođe očekuje da usvoje ove standarde“, navodi se u saopštenju.

Novi Zakon o slobodi medija ima za cilj da zaštiti nezavisnost i pluralizam medija i da podrži novinare, omogućavajući im da pozivaju na odgovornost one koji su na vlasti, bez straha ili naklonosti.

U saopštenju se dodaje i da je Komisija preduzela mere u borbi protiv strateških tužbi protiv javnog istupanja (SLAPP) kojima se vrši pritisak na novinare kako bi se ućutkali.

„Ovi zakonodavni predlozi treba da budu usvojeni što pre kako bi se poboljšalo okruženje u kojem rade novinari i mediji“, naveli su Borel i Jurova i pozvali države da istraže i procesuiraju sva krivična dela počinjena protiv novinara nepristrasno, nezavisano, efikasno, transparentno i blagovremeno.

U saopštenju se dodaje da se u EU tokom proteklih godina beleži sve veći broj fizičkih, pravnih i onlajn pretnji i napada na novinare i druge medijske profesionalce, a da je posebno zabrinjavajuće kada političari ili moćne javne ličnosti iniciraju ovakve napade.