Dve nedelje nakon početka rata između Hamasa i Izraela, komunikacioni rat je intenzivan, pri čemu svaka strana brani „svoju“ istinu. Budući da im je zabranjen rad u Pojasu Gaze, zatvoru na otvorenom za palestinske civile, mnogi strani novinari prečesto koriste sekundarne izvore ili „zvanične“ izvore sa obe strane, a da nisu u mogućnosti da provere njihovu istinitost. Ovo radi na štetu građana, čije je jedno od osnovnih prava „da budu dobro informisani“.

Brkajući žurbu sa brzinu, mnogi mediji su objavili lažne informacije i slike koje nisu kontekstualizovane, proverene ili predstavljene kao pouzdane. Ovo je navelo neke novinske organizacije da se zvanično izvinjavaju, poput Bi-Bi-Sija zbog izveštavanja o propalestinskim demonstracijama širom Britanije ili CNN-a pre nekoliko dana, koji su tvrdili da su izraelske bebe obezglavljene u južnom Izraelu, što je s pravom izazvalo ogorčene reakcije širom sveta.

Međutim, član 5 Globalnog etičkog kodeksa novinara IFJ-a, na koji sve redakcije treba da se obavežu, podseća nas da „pojam hitnosti ili neposrednosti u širenju informacija neće imati prednost u odnosu na proveru činjenica i izvora [.. .]“.

Pored provere svojih izvora, IFJ poziva redakcije širom sveta da „poštuju dostojanstvo osoba koje se citiraju i/ili predstavljaju” (član 8) uzdržavanjem od objavljivanja šokantnih slika koje se često dele na društvenim mrežama. Član 9. Globalne etičke povelje takođe potvrđuje da „novinari moraju osigurati da širenje informacija ili mišljenja ne doprinosi mržnji ili predrasudama“.

U Gazi danas samo lokalni palestinski novinari, od kojih su velika većina članovi Palestinskog novinarskog sindikata, nacionalnog ogranka IFJ-a, mogu da daju informacije stranim medijima. Zatim je na ovim kolegama da analiziraju slike i video zapise i provere informacije sa nekoliko izvora kako bi obavestili javnost.

Generalni sekretar IFJ Entoni Belanger je rekao: „Naši profesionalni principi, detaljno navedeni u Globalnoj etičkoj povelji IFJ, su temelj novinarske misije. Odgovornost novinara prema javnosti ima prednost nad bilo kojom drugom odgovornošću, posebno prema njihovim poslodavcima i javnim vlastima. Pozivam novinare širom sveta da ne upadnu u zamku preopterećenosti informacijama, koju vode društvene mreže, gde je reći više od onoga što je rečeno, pisanje više od onoga što je napisano, a prikazivanje više od onoga što je rečeno prikazano. Poštovanje činjenica i prava javnosti na istinu je prva dužnost novinara. U ovom teškom trenutku, IFJ, pridruženi član UNESCO-a, potvrđuje svoju solidarnost sa palestinskom podružnicom i podršku svim novinarima. su.“

Naime, prema novom Zakonu o elektronskim medijima, odnosno njegovom predlogu, devet članova Saveta REM-a će imati asimterične mandate, odnosno po troje će imati mandat na dve, četiri i šest godina i to će biti odlučeno žrebom.

Ovo znači da će trećina članova Saveta REM-a da se menja na dve godine.

Ovaj član zakona moraće ipak da sačeka godinu dana, jer je neophodna ocena ustavnosti.

Povez preko očiju koji, čini se, nose članovi Regulatornog tela za elektronske medije, bio je, između ostalog okidač za masovne proteste „Srbija protiv nasilja“ – u okviru kojih je jedan od glavnih zahteva bio kompletna smena aktuelnog rukovodstva i članova.

Javnost u Srbiji najveću zamerku na rad REM-a ima u slučaju nasilja u rijaliti programima koji se emituju na nacionalnoj frekvenciji.

Komercijalni emiteri brane se navodima da se nasilje na televiziji ne vidi, a da se eskplicitni sadržaji emituju kasnije.

Tako na primer, u prva tri meseca 2023. godine rijaliti program je sa 39,17 odsto bio najzastupljeniji sadržaj na TV Pink, koji je, prema oceni Regulatornog tela za elektronske medije (REM), ispunio sve tri obaveze iz Zakona o elektronskim medijima.

To je navedeno u izveštaju REM o nadzoru programa komercijalnih pružalaca medijskih usluga za period od oktobra 2022. godine do kraja marta 2023. godine, koji je Skupština Srbije usvojila 11. jula.

Korak unazad 

Judita Popović koja je do nedavno bila članica saveta REM-a za Nova.rs kaže da se u „pozitivnom smislu“ postojeći nacrt medjskog zakona ne razlikuje previše od prethodnih.

„Novi zakoni predstavljaju korak unazad. Ako smo optimistični, onda je to jedan korak unazad, ali ako smo realni – to je drastično pogoršanje“, kaže Popović.

Kada je REM u pitanju, sagovornica Nova.rs kaže da je od starta bila skepštična po tom pitanju.

„Situacija ne može da se poboljša. Mi i sa postojećim zakonom imamo dobra rešenja koja se tiču nadležnosti i odgovornosti REM. Po postojećem zakonu REM bi trebalo da radi u javnom interesu i da štiti javni interes u tim medijskim vodama. Što se elektronkih medija tiče, REM to nije radio. Ne postoji politička volja da se puste mediji iz čeličnog zagrljaja vlasti. Bilo je iluzorno očekivati da će se novim zakonom nešto promeniti“, kaže Popović.

Ona dodaje da se najnoviji pokušaj zakonske regulacije državnog uticaja na medije u vlasništvu javnih poslovnih kompanija, kao što je Telekom, može tumačiti kao novi oblik legalizacije procesa zarobljavanja medija, koji je u Srbiji uveliko završen, a koji obuhvata i javne i privatne medije, dok su u limbo stanju preostali samo mediji u para-državnom vlasništvu.

„Ova vrsta medija, u kojima bi država imala upravljačku ulogu, a po potrebi i finansijsku – i pored njihovog tržišnog poslovanja, samo je jedan korak daleko od potpune državne kontrole sadržaja, na čemu vladajuća politička većina uveliko zasniva svoju moć“, ocenjuje Matić.

Osvrćući se na praksu drugih zemalja, ona dodaje da postoji mnogo modela odnosa države i medija, a da su najvažniji aspekti tog odnosa su vrsta vlasništva i na njoj zasnovan upravljački uticaj, način finansiranja i stepen uređivačke autonomije.

Matić podseća na studiju iz 2021. godine u kojoj su medijski stručnjaci Marius Dragomir i Astrid Söderström utvrdili sedam modela ovog odnosa u medijima koji se mogu okarakterisati kao državni mediji.

„Na krajnjem negativnom polu nalaze se državno kontrolisani mediji, u kojima država ima i vlasničku/upravljačku ulogu, i ulogu glavnog finansijera i direktno kontroliše sadržaj medija. Takvi mediji postoje u Kini, u nekim zemljama Južne Azije, na Bliskom istoku, u nekim zemljama Afrike i Latinske Amerike. U Evropi su veoma retki, ali izuzeci postoje u Mađarskoj, Poljskoj i Turskoj“, ukazuje sagovornica N1.

Na drugom, pozitivnom polu, kako napominje, stoje javni medijski servisi, koji ostvaruju punu autonomiju od državnog upravljačkog, finansijskog ili uređivačkog uticaja. Takvi mediji postoje samo u Evropi, i to prevashodno u Zapadnoj Evropi (Velika Britanija, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Švedska), dodatno i u Portugalu, Češkoj i Litvaniji.

„Čuvari uređivačke nezavisnosti ovakvih medija su zakoni ili interni pravni akti (statuti) kojima se definišu oblasti profesionalnog odlučivanja, nezavsni programski saveti ili ombudsmani i utvrđene procedure za kršenje slobode uređivanja“, dodaje Matić.

Između ovih krajnosti, bliže pozitivnom modelu, naglašava, nalaze se tri vrste uređivački nezavisnih medija u kojima država ima neku ulogu ili kao vlasnik/upravljač ili kao finansijer.

„Bliže negativnom modelu, identifikovane su dve vrste medija, koji funkcionišu kao zarobljeni mediji, jedna u državnom, a jedna u privatnom vlasništvu. Od ovih hibridnih formi, najslobodniji su oni u kojima država na osnovu javnog vlasništva ima samo neku vrstu upravljačke moći (na primer, postavljanje članova upravnih odbora). To je slučaj sa medjima u Norveškoj, Danskoj, Francuskoj, javnim servisom u Sloveniji. Na drugom mestu su uređivački nezavisni mediji koji od države zavise samo finansijski. Takvi mediji su registrovani u Holandiji, Austriji, Estoniji, u nekim zemljama Latinske Amerike“, ukazuje medijska ekspretkinja u razgovoru za N1.

Najnestabilniji od ove tri hibridne vrste, ali ipak sa uređivačkom nezavisnošću, prema njenim rečima, su oni mediji u kojima država ima i finansijski i upravljački/vlasnički uticaj. Tipičan primer su američki mediji Radio Slobodna Evropa i Glas Amerike, ali i mediji u Izraelu, Tajvanu, kao i u Belgiji i nekim zemljama Centralne Evrope.

„U medjima bez uređivačke nezavisnosti, tzv. zarobljenim medjima, država uglavnom na osnovu vlasništva ostvaruje upravljačku funkciju, ponekad i finansijsku, iako ovi mediji posluju i na tržištu. Ovakvi mediji su tipični za Afriku, Bliski Istok, a u Evropi im pripadaju javni servisi u Italiji, Slovačkoj, Hrvatskoj i Srbji“, navodi Matić zaključke iz studije.

Kako kaže, posebnu vrstu zavisnih medija čine zarobljeni privatni mediji, koji nemaju nikakvu formalnu vezu sa državom, ali ona uspeva da neformalnim kanalima i pritiscima utiče i na njihovo poslovanje i na proizvodnju sadržaja. Takvi mediji postoje u Kambodži, Azerbejdžanu, Egiptu, Maroku, a na evropskom tlu u Mađarskoj, Poljskoj, Srbiji i Turskoj.

„Nezavisni medji, koji imaju neku formalnu vezu sa državom, često su pod pritiskom radikalnih desnih političkih snaga, koji se pojačava sa većom nestabilnošću svetskih ili unutrašnjih ekonomskih ili političkih okolnosti. To je slučaj čak i sa etabliranim nezavisnim javnim servisima (na primer, u Austriji), ali ponajviše sa onima u kojima država ima i vlasnički i finansijski uticaj“, napominje Jovanka Matić.

U utorak na konsultacijama u Misiji OEBS medijskih i novinarskih udruženja i predstavnika vlasti postignut je kompromis oko mnogih spornih stavova u izmenama medijskih zakona, ali je ostala stavka koja omogućava Telekomu da preko drugih firmi osniva medije. Kakav je Vaš stav po tom pitanju?

– Moj lični stav je da je to veoma tanak led, pogotovo na ovim našim prostorima. Uplitanje države u medije, na bilo koji način, nije se pokazalo kao dobro rešenje. Drago mi je da su predstavnici države na tom sastanku poslušali medijske stručnjake za mnoga pitanja, ali čitav proces izmene medijskih zakona dva meseca pred izbore, unošenje nekih stavova preko noći, jedna je velika zbrka. Što se tiče omogućavanja Telekomu koji je u većinskom vlasništvu države da osniva medija, tu se postavlja pitanje namera zašto se to radi. Javlja se sumnja da će se otvoriti put da osnivaju nove medije u vlasništvu Telekoma, za koje niko ne zna čime bi se mogli baviti.

Argumenti vlasti tokom javne rasprave bili su da postoji takva praksa u Evropi. Kako je to zaista u drugim državama?

– Pozivanje na evropske modele ne može biti znak jednakosti. Zemlje u našem regionu ne mogu se porediti, na primer, sa Švedskom koja je spasila lokalne medije u vreme krize. Njihova demokratska kultura i poštovanje nezavisnosti rada medija daleko su od naših. Pominjali su se, koliko sam čula, primeri iz Nemačke, Austrije i Belgije. U Nemačkoj postoji model javnih medijskih servisa – nekoliko državnih i lokalnih, ali tamo postoji sistem kontrole rada koji je različit od naših. Vlasništvo države i lokalnih samouprava je izuzetno problematično. Na primeru Hrvatske, ispostavilo se da vlasništvo jedinica lokalne samouprave u medijima izuzetno ugrožava njihov rad i ti mediji postaju oglasne table službenika tih lokalnih samouprava, više nisu novinarski mediji. Većina država u Evropi nema državno vlasništvo medija. Ima primera gde telekomunikacioni provajderi imaju, ali u praksi vlade ne igraju nikakvu ulogu u tim kompanijama. Bitan je kontekst i zato se ne može porediti sa evropskim zemljama.

Zašto predstavnici evropskih organizacija i institucija u Srbiji ne reaguju na to, imajući u vidu da su učestvovali u čitavom procesu?

– Verovatno zato što u Evropi ima takvih medija, ali, kao što sam rekla, to ne može da se poredi sa tržištima u našem regionu.

Može li se očekivati da će EU zvanično reagovati ako se usvoji takav medijski zakon?

– Čini mi se da je i sastanak u utorak bio zbog pritiska iz Evrope. Evropska federacija novinara uvek, u skladu sa informacijama koje dobija od novinarskih udruženja iz Srbije, alarmira i to stiže do Evropske komisije, a onda evropske institucije pitaju šta se dešava.

Projekcija filma “20 dana u Mariupolju” Mstislava Černova, za koju je bilo planirano da se održi 11. oktobra u Modernoj galeriji Centra za kulturu Lazarevac u sklopu programa Beldocs Eho, bila je otkazana.

Dan pre zakazane projekcije Srpska radikalna stranka objavila je na svom sajtu saopštenje u kom “poziva rukovodstvo gradske opštine Lazarevac i Centra za kulturu Lazarevac da otkažu promociju ukrajinskog novinara Mstislava Černova i apeluje na nadležne organe da ne dozvole promociju ovog filmla bilo gde u Srbiji”.

Budući da Radikali, kako kažu, podržavaju Rusku Federaciju, zasmetala im je “promocija, ovog izrazito antiruskog propagandnog filma režima iz Kijeva” i pitaju se ko finansira prikazivanje filma, jer je predviđeno da ulaz na projekciju bude besplatan.

Iz Beldocsa su poručili da oni ne stoje iza ove odluke i da će dati sve od sebe da se ovaj film što pre ponovo prikaže u najkraćem roku.

Centar za kulturu se nije zvanično oglasilo povodom ovih dešavanja.

Film govori o timu ukrajinskih novinara koji su veče uoči ruske invazije na Ukrajinu ušli u strateški istočni lučki grad Mariupolj. Tokom opsade i juriša, oni su jedini međunarodni novinarski tim koji je ostao da zabeleži zverstva rata i prenese svoje snimke.

Nezavisno udruženje novinara Srbije smatra poraznim ukoliko je Centar za kulturu Lazarevac podlegao pritisku marginalne političke grupacije i odlučio da sa repertoara skine film, koji je u maju ove godine bez ikakvih problema prikazan na prethodnom festivalu Beldocs.

Jasno je da se radi o prećutnoj cenzuri i zabrani distribucije koju, prema Zakonu o javnom informisanju i medijima i Zakonu o kinematografiji, može da izrekne jedino nadležni sud na osnovu predloga javnog tužioca, što ovde nije slučaj.

NUNS osuđuje pritisak koji dolazi od strane Srpske radikalne stranke i apeluje na sve političke aktere da ne nameću svoju ideologiju kroz kulturu.

Pozivamo Centar za kulturu Lazarevca da neguje demokratske vrednosti poput slobode izražavanja, kao i da ispuni preuzete obaveze i održi projekciju filma “20 dana u Mariupolju”.

Takođe, pozivamo nadležne da reaguju na nezakonite pritiske i obezbede nesmetano prikazivanje filma.

Nezavisno udruženje novinara Srbije

17. oktobar 2023.