Javni interes je da se nasilje nad ženama posmatra kao problem, da se o njemu govori preventivno, a da se slučajevi prate do kraja i da se više govori o kaznama. Osim što izveštavaju, mediji bi trebalo da imaju ulogu u edukaciji i podršci žrtvama. Ipak, slika u stvarnosti je drugačija.

Izveštavanje o nasilju jasno je definisano Kodeksom novinara Srbije. Mediji, pogotovo tabloidi, neretko ga krše – objavljuju uznemirujuće fotografije povreda koje je zadobila žrtva, tragaju za detaljima, ugrožavaju privatnost žrtve i njene porodice otkrivanjem identiteta, ali i pravo na dostojanstvo i integritet. Tu je i kršenje pretpostavke nevinosti osumnjičenog. Na taj način se od samog čina nasilja, kroz senzacionalističko izveštavanje, prave klikbejt naslovi koji u sebi sadrže reči tragedija, horor ili drama.

Da pravila izveštavanja o rodno zasnovanom nasilju ne treba kršiti, smatra i Petar Jeremić, menadžer za etičke standarde u Adria Media Group. Po njegovom mišljenju, poštovanje Kodeksa zavisi od opredeljenosti medija, a sve ostalo su nijanse, u kojima neko svesno ili nesvesno može preći granicu njegovog poštovanja. Tabloid Kurir je deo Adria Media Group, a Jeremić kaže da je njegova transformacija započeta 2019. godine promenom vlasništva. Tada su se, kaže, opredelili za što veće trajno poštovanje Kodeksa novinara. Kurir, tvrdi Jeremić, poštuje jasne odredbe bez izuzetka i ne beži od toga da prizna i ispravi greške.

Promena načina izveštavanja Kurira se, kako kaže, može videti poređenjem izdanja od pre par godina i danas. Napominje da to potvrđuju relevantna istraživanja poput monitoringa Saveta za štampu i analize pojedinih, profesionalnih i nepristrasnih fektčeking organizacija.

U Kuriru je sada gotovo nemoguće da posredno ili neposredno bude otkriven identitet žrtava, da se vređa njihovo dostojanstvo ili pravo na privatnost. Ovim temama Kurir se sada bavi na drugačiji način i sa drugačijim pristupom, a dokaz je što se problemu pristupa više fenomenološki, sociološki i što se osim u dnevnim događajima, uglavnom preselilo iz rubrike hronike u rubriku društva, što je i najveći izazov – kaže Jeremić.

ŠABLONSKO IZVEŠTAVANJE

Tekstovi u kojima se izveštava o nasilju nad ženama često su informativni, dok analitičkih ima malo. Tabloidi su stvorili šablon po kome se godinama izveštava na sličan način – u tekstovima dominira muška priča, uzroci za nasilje se traže u događajima koji su prethodili, u samom ponašanju počinioca i žrtve. Postavljaju se pitanja da li je „ona njega provocirala“ ili je ,,on bio ljubomoran”.

Traga se za tim šta je njega navelo da tako nešto uradi, iako susedi i porodica tvrde da je bio “miran, porodičan čovek”. Nasilje se neretko romantizuje, pa su čitaoci u tekstovima mogli da vide kako je “on nju mnogo voleo” ili ju je “ubio jer ga je prevarila”. Ovakvim prebacivanjem odgovornosti javlja se i banalizacija nasilja, a na sve ovo godinama unazad upozoravaju brojne organizacije, kao i aktivisti i aktivistkinje za ženska prava.

Grupa “Novinarke protiv nasilja prema ženama” je radila analizu u periodu od 2019. do 2021. godine. Ono što je trogodišnje istraživanje u preko 36 hiljada objava pokazalo jeste da se ovom temom najviše bave onlajn portali, ali i da se o problemu nasilja prema ženama govori češće kada se ono desi, dok priče iz edukativnog ugla o fenomenu skoro i da nema.

Istraživanje je pokazalo da ima pozitivnih promena. Najčešća greška u izveštavanju bila je kršenje identiteta žrtve, kao i članova i članica njene porodice. Tokom 2019. ova greška napravljena je u polovini tekstova, a u 2021. smanjena je za deset odsto. Istraživanje pokazuje da je znatno smanjen i broj objava u kojima se nasilje opravdava ličnim osobinama nasilnika.

Urednica analize Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra smatra da i danas najveći problem predstavlja otkrivanje identiteta preživele i članova njene porodice, bilo na posredan ili neposredan način. Objašnjava da ponekad ima medijskih izveštaja koji stave samo inicijale žene koja je doživela nasilje ili je ubijena, ali pored tih inicijala stave godine i objave fotografiju kuće sa brojem i vidljivom ulicom, tako da svako iz njene okoline može da zna njen identitet. To je povezano sa iznošenjem suvišnih i potpuno nebitnih detalja.

(…) Jedno je identitet, a drugo otkrivanje detalja koji se odnose na količinu krvi koja je zatečena u kući, na njen prethodni seksualni život ili na to kakva je bila kao majka. Time zadiremo duboko u njenu privantost, otkrivamo je u javnosti, umanjujemo njeno dostojanstvo i celokupnom društvu šaljemo poruku da njena privatnost nije važna i smeštamo društvo u ulogu voajera u odnosu na nasilje koje se desilo – objašnjava Sanja.

Ona kaže da mediji imaju svest o tome da je za nasilje odgovoran nasilnik i da je zato najveći pomak pri izveštavanju primećen kada je u pitanju prebacivanje odgovornosti za nasilje sa nasilnika na žrtvu. Ipak, iako se to sve ređe viđa u izveštavanju, smatra da je važno da se u potpunosti izbriše.

NEZNANJE STVARA POSLEDICE

Ključnu ulogu u izveštavanju imaju novinari i urednici. Sanja Pavlović navodi da greške nekada prave novinari/ke, nekada je uzrok uređivačka politika.

Na osnovu iskustva kroz rad sa novinarima ističe da nekada novinari ne znaju koliko daleko da idu i da iz neznanja prave greške koje imaju ozbiljne posledice. Kada se govori o bilo kojoj vrsti nasilja, ona kaže da je bezbednost žrtve ključna.

Dodaje da ako se u javnosti iznose izjave žrtve koja se ne nalazi na bezbednom, a nasilnik nije u pritvoru, utiče na to da može doći do eskalacije nasilja.

EDUKACIJE – KORAK KA PROMENAMA

Članice Grupe ,,Novinarke protiv nasilja ” sprovode obuke posvećene etičkom izveštavanju o nasilju nad ženama i rodno zasnovanom nasilju. Sanja Pavlović, koja je jedna od članica grupe, kaže da se mora znati šta jeste, a šta nije ključni interes. Ističe da je u slučaju nasilja interes javnosti da zna da se ono dešava, a ne da komšija s petog sprata zna kakva je majka bila žrtva nasilja.

Na obukama se upoznaje sa načinom razmišljanja novinara i urednika povodom ove teme. Veruje da novinari žele da podrže žene, ali da ne znaju prave načine. Kaže da nekad iz najbolje namere oni žele da skrenu pažnju na neki slučaj time što će otkriti više detalja. Problem je i kada objaviti neku priču, a kada ne. Ono što na treninzima savetuju je da se žene koje trpe nasilje, a žele da govore za medije, prvo upute na sve sisteme podrške, kako bi mogle da same svesno donesu odluku o tome da li će priča ići u javnost.

Ana Manojlović, takođe jedna od članica grupe, slaže se da su edukacije polazna osnova. Po njenom mišljenju bi bilo sjajno kada bi mediji želeli da ih sami zovu i traže obuku.

Kroz pravilno izveštavanje medija i sami građani postaju edukovaniji. Potrebno je objasniti da nasilje nije pojedinačna stvar, da postoji obrazac po kojem se ono ponavlja u svakoj porodici na slične ili vrlo malo različite načine i da se ono tiče svih. Tako građani mogu da nauče da ako imaju sumnju da neko nekog maltretira, da su dužni po zakonu da prijave policiji jer će pomoći ženi da izađe iz nasilja, pojašnjava ona. Razmišljanje u pravcu toga šta ja imam da se mešam i slično, ne donosi ništa dobro – dodala je Ana.

Kaže da tokom obuka ima onih koji su podozrivi i kažu: ,,Ja radim toliko godina u rubrici Društvo i sad će one mene da uče kako se to radi…”. Ipak, imaju i pozitivna iskustva koja pokazuju da se nakon obuke mnogo više poštuju smernice i Kodeks.

KAKVO DRUŠTVO, TAKVI I MEDIJI – I OBRNUTO

Nasilje je fenomen koji se dešava svuda, u svakom trenutku, u svakom delu sveta. S tim se slaže i sociološkinja i članica “Ženske solidarnosti” Jelena Riznić. Ona kaže da je nasilje u međunarodnim dokumentima prepoznato kao sistemski problem, poput Istanbulske konvencije, koji su u različitoj meri obavezujući za države potpisnice.

Objašnjava da možemo i na regionalnom nivou da vidimo koliko su slučajevi nasilja, ali i postupanja institucija, isti ili slični i kako onda više nije reč o mnogo slučajnosti, nego o postojanju globalnog sistema koji to povezuje bez obzira na razlike koje postoje između društava – a to je patrijarhat.

Mizoginija je strukturni element patrijarata, u smislu da sistem u kom postoji jasna disproporcija moći između muškaraca i žena, u kom se ženska seksualnost prisvaja, kontroliše i poništava u skladu sa potrebama tog sistema, ne može da postoji bez mržnje prema ženama. Da bi nesmetano funkcionisanje takvog, suštinski suludog sistema bilo moguće, pa i uz prećutno prihvatanje određenog dela žena, potrebno je da se legitimiše kroz različite mehanizme među kojima je i predstavljanje žena u javnom prostoru – pojasnila je Riznić.

Zbog patrijarhata se često može zapaziti da se žene koje trpe nasilje posmatraju kroz stereotipe koji su postali ustaljeni u društvu. Tako da kada se nasilje dogodi društvo je podložno tome dao osudi ženu. Zato i edukacija javnosti ne može biti laka, jer veliki problem je promeniti nešto što godinama postoji, u ovom slučaju stav prema žeama.

Riznićeva dodaje da postoji povratna sprega između medija i društva, jer oni mogu da oblikuju određene vrednosti i norme, ali su istovremeno i ogledalo postojećih normativnih i vrednosnih sistema u društvu i predstavljaju jedan podsistem.

Promena ophođenja i društva i medija po pitanju ove teme je neophodna. Zaključuje da bi promene isključivo u medijima bile kozmetičke, jer se ne može menjati jedan segment i očekivati neke dalekosežnije promene. Tako ne bi mogle da budu suštinske, jer je nemoguće da etički mediji postoje u društvu koje funkcioniše po potpuno neetičkim principima.

Uz najavu pokretanja televizije bez ijednog zaposlenog, gde će sav posao obavljati veštačka inteligencija (VI), vlasnik TV Pink Željko Mitrović uspeo je da lansira i prve kod nas televizijske zloupotrebe napravljene uz pomoć nje. 

Pre desetak dana promovisao je novu emisiju u kojoj su prikazani lažni video-snimci generisani veštačkom inteligencijom. U njima se pojavljuju opozicioni političari, govoreći falsifikovanim glasovima, za njih veoma kompromitujuće stvari. 

Proteklog vikenda otišao je i korak dalje ‒ objavio je lažni video-prilog sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, rugajući se na taj način i REM-u i Vučiću u predstavi koju mnogi na javnoj sceni doživljavaju kao farsu. 

Vučić je, naime, kritikovao falsifikate o opoziciji, posle čega se javilo i Regulatorno telo za elektronske medije (REM), podsetivši emitere da su, shodno Zakonu o elektronskim medijima, „dužni da ne pružaju programske sadržaje koji mogu zloupotrebiti lakovernost gledalaca i slušalaca i dovoditi u zabludu javnost u pogledu ličnosti, događaja ili pojave koji su predmet snimka, naročito u informativnim programima, čija je prvenstvena namena da na osnovu činjenica informišu korisnike medijskih usluga o aktuelnim događajima, ličnostima i pojavama, kao i da doprinesu njihovom tumačenju i razumevanju”.

U saopštenju, u kome se nije pominjao posebno Pink, napominje se i da nepoštovanje zakona može dovesti do izricanja mera predviđenih zakonom. 

REM navodi i da bi prikazivanje sadržaja u kojima se koristi veštačka inteligencija trebalo da sadrži i uočljivo obaveštenje da je program tako generisan.

Kazne za TV Pink ipak do sada nije bilo, iako je posle ovog upozorenja ova televizija emitovala još jedan video, onaj u kome je predsednik Aleksandar Vučić.

Predsednica Saveta REM-a Olivera Zekić za Cenzolovku kaže da ukoliko se vlasnik Pinka ili bilo koji pružalac medijskih usluga bude oglušio o preporuku REM-a u vezi sa upotrebom veštačke inteligencije, on će ubuduće svakako snositi sankcije.

„Za sada je sve na preporuci (REM-a), jer ne postoji zakonski okvir koji ovu tematiku reguliše, bilo u elektronskim medijima bilo na internetu, to jest društvenim mrežama”, zaključuje Zekić. 

Zloupotreba VI predstavlja kršenje svih profesionalnih i etičkih standarda 

Saopštenje REM- a Mitrović je shvatio kao zabranu, pa je u medijima počeo lažni ili pravi obračun vlasnika Pinka-a i predsednice Saveta Regulatora. Najpre je Mitrović Oliveri Zekić odgovorio da ga zabrane inspirišu, a zatim je Olivera Zekić brže-bolje u svom stilu u otvorenom pismu odgovorila Mitoviću da upotreba savremenih tehnologija mora biti kontrolisana i svrsishodna, te da bez obzira na to što on izigrava Boga, pravila i procedure moraju da budu iste za sve, pa i za TV Pink.

Ovi lažni video-snimci, prema mišljenju Igora Božića, programskog direktora televizije N1, klasičan su primer zloupotrebe medija. I biće ih sve više, smatra on.

„Takav vid korišćenja VI u informativnom programu je ekvivalent lažnim vestima, izmišljenim intervjuima i predstavlja kršenje svih profesionalnih i etičkih standarda. Problem je što je višedecenijskim serviranjem lažnih vesti javnost u Srbiji potpuno anestezirana i čini se da ne shvata dovoljno koliko je opasno ovo novo poigravanje tehnologijom”, objašnjava za Cenzolovku Igor Božić.

Zaključak REM-a da će se problem rešiti tako što će televizije označiti da je video-sadržaj urađen uz pomoć veštačke inteligencije Božić vidi kao, najblaže rečeno, površan. Posebno imajući u vidu da je bilo nekoliko zloupotreba u nizu, a nije bilo kazne.

„REM je praktično oprostio Mitroviću ’nestašluk’, kao da se ništa nije dogodilo. Ovo je samo vidljiv slučaj zloupotrebe koji nije kažnjen. Ispod radara nam prolazi upotreba VI u pisanju vesti, koja može da prouzrokuje neviđenu štetu. Kada vesti počnu da se šire, vi teško možete da dođete do osnovnog izvora informacije. I tu dolazimo do opasnosti uticaja na javno mnjenje koje niko neće moći da kontroliše. To je ekstremno opasno i smatram da zakonski mora da počne da se deluje odmah dok ne bude kasno. U suprotnom, sledi nam haos i totalno sluđivanje javnog mnjenja, koje je već dovoljno sluđeno informacijama s društvenih mreža, često potpuno netačnim i izmišljenim, iako pravi ljudi stoje iza njih”, smatra Božić.

Manipulacija inovacijama

Sa Božićem se slaže i Brankica Stanković, glavna i odgovorna urednica Insajder TV. Ona za Cenzolovku kaže da su video-prilozi kreirani uz pomoć veštačke intaligencije i prikazani na TV Pink zloupotreba kojom se krše svi etički standardi, ali i medijski zakoni (između ostalog i neovlašćenom upotrebom tuđih video-materijala).

„Dovođenje u zabludu i održavanje u zabludi je prevara, a to je krivično delo. Upotreba veštačke inteligencije na način na koji javnost dovodite u zabludu ne sme da bude dozvoljena nikome, pa ni Željku Mitroviću. Zanimljivo je da on sebe promoviše kao ’ludog Žexa’ i vodi takvu kampanju kako bismo svi vremenom rekli ma pusti to je ’ludi Žex’. Daleko je on od toga da je lud i odlično zna da kada neovlašćeno uzme isečak iz emisije sa Insajder TV i gostu ’zalepi’ tekst koji nije izgovorio, postoji i onaj deo javnosti koji će u to da poveruje. Šta bi se desilo kada bi neko isto tako ’zalepio‘ lažni sadržaj voditelju Dnevnika TV Pink, a sadržaj, na primer, eto slučajno bude zasnovan samo na optužbama protiv vlasti. Da li bi u tom slučaju to bila zloupotreba ili jednostavno ’satira’”, upitala je Stanković i dodala da je dužnost nadležnih institucija da sankcioniše kršenje zakona.

Ovakvu vrstu montaže još je lako prepoznati. Ali s obzirom na to da tehnologija napreduje, u pitanju su meseci kada gledaoci neće moći da primete razliku, smatra Igor Božić. On podseća da je i Holivud u štrajku zbog najavljene (zlo)upotrebe VI u umetničkim branšama, te da ako veštačka inteligencija može da zameni scenariste, čak i glasove i likove glumaca ‒ šta se tek može očekivati u novinarstvu.

„Ne bi bilo prvi put da postanemo lideri u manipulaciji inovacijama. Mitrović je samo dao smer”, zaključuje Božić.

Ni pet meseci po okončanju pretresa u drugom ponovljenom suđenju optuženima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, Apelacioni sud u Beogradu još nije saopštio presudu. No, to je prvo učinio lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, a potom i njegova supruga Danica Drašković u autorskom tekstu, tvrdeći da je presuda, koja je i konačna posle bezmalo decenije suđenja – oslobađajuća.

Koliko ima istine u tome i kakve bi bile posledice i na nacionalnom i na međunarodnom planu po novinare i novinarstvo, ali i čitavu Srbiju, u slučaju da za jedno belodano ubistvo počinjeno pre bezmalo četvrt veka, atentat u organizaciji države, optuženi zaista dočekaju slobodu za taj zločin, razgovaramo sa predsednikom Komisije za istrage ubistava novinara Veranom Matićem.

Kolega Matiću, imate li vi saznanja o mogućoj oslobađajućoj presudi u slučaju „Ćuruvija“?

Vuk Drašković je u junu na Tanjug televiziji rekao eksplicitno da je doneta oslobađajuća presuda, a onda je to nekoliko puta ponovio. Zatim je Danica Drašković u autorskom tekstu za Danas to takođe eksplicitno navela, sa čitavim kontekstom i objašnjenjima da se ništa drugo nije ni moglo očekivati, da duboka država i državna bezbednost štite svoje ljude.

Tokom suđenja i istražnog dela postupka svih deset godina bilo je izuzetno jake opstrukcije, veoma često na ivici da se bitni dokazi eliminišu iz sudskog procesa iako su postojale dve presude da se trake koje su beležile kretanja agenata Državne bezbednosti vrate među dokaze. Paradoks je da je apelacija vraćala postupak prvostepenom sudu i taj sud je u dva navrata osudio optužene na ukupno sto godina zatvora.

Posle svih tih saznanja, napisao sam pismo Apelacionom sudu tražeći informaciju o tome da li je presuda doneta, i posle prepiske dobio sam informaciju da jeste i da nije još objavljena. Naravno da nisam mogao da dobijem informaciju o tome kakva je presuda, ali ta informacija i vremenski period su se poklapali sa saznanjima koja su iznosili Vuk i Danica Drašković.

Pre mesec dana sam od jednog državnog sekretara dobio informaciju kako je pouzdano da je presuda oslobađajuća, a potom još od nekoliko naših kolega novinara koja prate različita suđenja, tako da je u ovom trenutku izvesnije da je presuda oslobađajuća nego neka druga, potvrđujuća ili druge zatvorske kazne.

Ja ne mogu da ulazim mnogo u razloge za tako nešto, ako je to tačno, to ćemo videti u obrazloženju, ali jasno je da bi takva odluka naštetila položaju novinara u našoj zemlji jer je nekažnjivost ubistva novinara i nasilja nad novinarima najčešći generator drugih ubistava i nasilja. U ovom slučaju, ponavljam ako je to tačno, to bi značilo da novinari neće moći da računaju na neku ozbiljniju pravnu zaštitu. Ako u slučaju u kojem je država stala iza celog procesa obnavljanja slučaja i istrage, posle dugog rada Tužilaštva i angažovanja Komisije za istragu ubistava novinara, bude takva odluka, ona bi bila poraz i za državu, i za novinarstvo, i za sve istrage koje bi trebalo da se vode u slučajevima ubistava novinara.

Advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić kaže da postoje vanredni pravni lekovi, pominje Kasacioni sud, mada stručnjaci tvrde da je presuda – kakva god bila – konačna. Znate li nešto o tome i može li se očekivati postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava?

Mislim da na Kasacionom sudu može samo da se utvrdi da li je bilo nekih propusta u procesu donošenja odluke, ali nema posledica po optužene. Ipak, svakako da je neophodno iskoristiti svaki pravni lek. I neophodno je u najvećoj mogućoj meri internacionalizovati slučaj.

Naravno, to mnogo zavisi od porodice i nas u medijskoj zajednici, od dogovora o načinu na koji će se nastaviti ova istraga. Bez obzira na to kakvu odluku je sud doneo, ne smemo odustati ni od ovog ni od ostalih slučajeva.

Jasno je da će na inače nepovoljan položaj novinara i medija u Srbiji koji nisu na tzv. liniji državne politike, oslobađajuća presuda uticati negativno, ali može li se očekivati i širi uticaj?

Istraga koja je vođena u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije imala je planetarni značaj, kao takva je pohvaljena i država Srbija, policija, tužilaštvo koje je podiglo optužnicu. Dve presude su imale veoma veliki odjek u svetu kao ohrabrujući rezultat i mehanizam kako je moguće i sa slučajevima starim dvadeset godina doći do rezultata na pravosudnom nivou. Ovaj slučaj je veoma poznat, njega prate ne samo američki Komitet za zaštitu novinara, Evropska federacija novinara nego i međunarodne organizacije kao što je Evropska komisija i njena tela, Stejt department i organizacije pri američkoj vladi koje su sve zajedno davale veliku podršku.

Isto tako će se moguća oslobađajuća presuda odraziti na veliki pad Srbije na listama slobode medija; ako se ne varam, kod Reportera bez granica smo na 93. mestu, a 2014. kada je podignuta optužnica Srbija je bila na 54. mestu. To je zabrinjavajući trend. Konačna osuđujuća odluka u ovom slučaju pomogla bi da Srbija bude ozbiljnije tretirana i da ima bolje rezultate kada je reč o međunarodnim pogledima na zbivanja ovde i borbu protiv nekažnjivosti ubistava i napada na novinare, i uopšte, na bezbednost novinara.

Izuzev slučaja „Ćuruvija“, imamo i još dva potpuno različita ubistva; prvo je Dada Vujasinović, koja je ubijena pre trideset godina, drugi je Milan Pantić. Kada je ubijen pre 22 godine, verovalo se da će slučaj biti brzo rešen, a još je u predistražnoj radnji i nikako da stigne pred Tužilaštvo za organizovani kriminal iako Komisija insistira na tome.

Ubistvo Milana Pantića i istraga koja je vođena obilovala je takođe opstrukcijama, bez obzira na to što smo u to vreme mislili da će ubistva novinara biti nešto nedopustivo i da će to ubistvo brzo biti rešeno.

To se nije dogodilo iako je Komisija, odnosno radna grupa MUP-a i BIA-e koja je radila na slučaju, došla do podataka o ubicama, potvrdila imena i identitete onih koji su likvidirali Pantića, ali da bi se slučaj doveo do kraja, bilo je važno fiksirati motiv. Motiv je sporna privatizacija u tom kraju i upravo zbog toga je nužan angažman Tužilaštva za organizovani kriminal, ta privatizacija je jedna od 24 sporne privatizacije sa spiska Evropske komisije.

Nakon više meseci pauze i čekanja na početak javne rasprave za dva ključna medijska zakona, radne grupe za izmenu Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima sastale su se prošle nedelje. 

U šturom saopštenju objavljenom na sajtu Ministarstva informisanja i telekomunikacija 15. avgusta, piše da su sastanku prisustvovali predstavnici Ministarstva i Kabineta predsednice Vlade Republike, medijskih i novinarskih udruženja, članovi radnih grupa i predstavnici Delegacije Evropske unije, Misije OEBS-a u Srbiji i Fondacije Konrad Adenauer.

Navodi se da su na sastanku razmatrane sugestije udruženja i Ministarstva, kako bi se došlo do zajedničkog predloga nacrta ova dva zakona i uradile pripreme za pokretanje javne rasprave, ali se ne navodi o kojim sugestijama je reč. 

Kako saznaje Cenzolovka, jedna od debata se vodi oko uloge Saveta za štampu, posebno u vezi sa dobijanjem novca iz budžeta tokom medijskih konkursa. 

Proteklih godina tabloidi koji se ne drže etičkih i profesionalnih standarda dobijali su milione iz budžeta svake godine, iako zakon preporučuje da komisije na konkursima ne odobravaju sredstva medijima koji krše etički kodeks. Sa novim zakonom, ova preporuka komisijama je trebalo da preraste u obavezu. U tom procesu je važna uloga Saveta za štampu, tela koje procenjuje da li se štampani mediji i portali pridržavaju etičkih i profesionalnih standarda propisanih Kodeksom novinara Srbije.

Za Ministarstvo informisanja i telekomunikacija sada je problematična odredba po kojoj bi Savet za štampu bio jedino samoregulatorno telo koje će biti nadležno da za štampane i onlajn medije daje podatke o tome da li se pridržavaju profesionalnih i etičkih standarda. Ministarstvo osporava i odredbu koja predviđa da kao uslov za učešće na konkursu za projektno sufinansiranje medij mora da prihvati nadležnost Saveta za štampu. 

Predstavnici Ministarstva, kako za Cenzolovku kaže advokat Veljko Milić, član Radne grupe za izmenu ZJIM-a i izvršni direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), smatraju da su takve odredbe neustavne jer su diskriminatorne. 

Milić napominje da je Savet za štampu jedino samoregulatorno telo koje ocenjuje da li je prekršen Kodeks novinara Srbije, koji je ujedno i jedini etički kodeks novinarske profesije u Srbiji.

„Ukoliko bi se zakonom ostavila mogućnost da i druga samoregulatorna tela daju podatke o tome da li se medij u prethodnom periodu pridržavao profesionalnih i etičkih standarda to bi moglo da dovede do osnivanja novih samoregulatornih tela, ali i do donošenja novih etičkih kodeksa. Na taj način bi se stvorio haos u samoregulaciji, a odredba zakona koja bi trebalo da spreči da mediji koji se ne pridržavaju etičkih i profesionalnih standarda dobijaju novac iz budžeta bi bila obesmišljena jer bi svaki medij mogao da osniva svoje samoregulatorno telo koje bi mu izdavalo potvrdu da se pridržava profesionalnih i etičkih standarda”, upozorava Veljko Milić.

Tokom ovog procesa pojavilo se i tumačenje da je neustavno to da učesnik medijskog konkursa, da bi dobio sredstva iz budžeta, mora da prihvati nadležnost Saveta za štampu. Milić kaže da treba razlikovati priznavanje nadležnosti Saveta od obavezivanja nekog izdavača medija da postane član Saveta za štampu.

„Imajući u vidu da je Savet po svojoj pravnoj formi udruženje, obavezivati nekog da postane član udruženja bilo bi u suprotnosti sa principima slobode udruživanja. Međutim, tako nešto nikada nije ni predloženo. Medij ne mora biti član udruženja ‒ Saveta za štampu da bi priznao njegovu nadležnost prilikom tumačenja da li se taj medij pridržavao Kodeksa novinara Srbije”, objašnjava Milić.

Petrović Škero: Uvođenje novih samoregulatornih tela nedopustivo

Komentarišući za predstavnike države očigledno spornu odredbu da će prednost pri projektnom sufinansiranju imati mediji koji prihvate nadležnost Saveta za štampu, Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji u autorskom tekstu u listu Danas, ističe da nije moguće prihvatiti i podržati odredbu po kojoj prava učešća na konkursu za sufinansiranje medijskih projekata od javnog interesa ima – izdavač medija koji je prihvatio nadležnost Saveta za štampu, s obzirom na to da Ustav, u članu 55 stav 1, jemči slobodu političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja, ali zajemčuje i pravo da se ostane izvan svakog udruženja.

To za Cenzolovku potvrđuje i Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, ali naglašava da je vrlo simptomatično da se sada osporava neki član koji je ranije radna grupa prihvatila, i to nakon dve godine od početka procesa izmena zakona.

„To pokazuje da ne postoji stvarna volja, ali da postoji želja da se nešto zloupotrebi i minimalizuje moć Saveta. Ustav dozvoljava da se svi ljudi samostalno udružuju ili ne udružuju, što je veoma bitno, ali upravo ti koji insistiraju na tako nečemu su napravili državu u kojoj moraš da se udružiš u nekakvu partiju da bi dobio posao, da bi dobio neko svoje pravo”, smatra Petrović Škero. 

Ona ukazuje i na drugu odredbu koju sada predstavnici vlasti žele da promene ‒ stvaranje novih samoregulatornih tela. To je za bivšu predsednicu Vrhovnog suda nedopustivo, napominjući da je Savet za štampu kredibilno telo i da su ga osnovali profesionalci, te da se nalazi u vezi sa kršenjem Kodeksa novinara Srbije među medijima moraju uzimati u obzir.

„Više od decenije Savet radi bez primedbi. On je osvedočen kao kvalitetno telo koje dobro prati rad medija i zaista nema potrebe da čekamo da se prave neka nova regulatorna tela kada već imamo takvo. Da li treba sada da se ta nova tela formiraju ad hoc i da se prave ‘gongo’ samoregulatorna tela?”, pita Vida Petrović Škero.

Ministarstvo menja odredbe na koje je već pristalo

Navedene odredbe našle su se u nacrtu zakona i u martu ove godine, kako je Cenzolovka pisala, delovalo je da će se zakon dodatno osnažiti ulogu Saveta za štampu. Samo nekoliko meseci kasnije, na kraju dve godine dugog procesa izrade nacrta izmene Zakona o javnom informisanju i medijima, za državu su je takva izmena postala sporna. 

Navedene odredbe se nalaze i u Akcionom planu za primenu Medijske strategije, koji je država odavno usvojila:

„Izmenama regulative propisati kao obavezan kriterijum poštovanje Kodeksa novinara Srbije, radi korišćenja sredstava putem projektnog sufinansiranja, na način da štampani i onlajn mediji koji konkurišu za javna sredstva moraju da prihvate nadležnost Saveta za štampu.”

„Izmenom regulative predvideti da prednost pri projektnom sufinansiranju proizvodnje medijskog sadržaja pod ravnopravnim uslovima imaju mediji koji poštuju zakonske propise i Kodeks novinara Srbije, odnosno koji imaju manje izrečenih mera od strane REM-a i donetih odluka i javnih opomena od strane Saveta za štampu.”

Veljko Milić podseća da je već postojala jedna radna grupa koja je radila na izmenama ZJIM i u kojoj ovakav predlog, kako kaže, ne bi ni prošao. Potom je navodi on, resorno ministarstvo formiralo novu radnu grupu i odredilo njen sastav, donelo pravilnik o radu te radne grupe prema kojem su se pitanja oko kojih ne može da se postigne konsenzus rešavala glasanjem. O Savetu za štampu se glasalo i većinom glasova su izglasane predložene odredbe.

„Ministarstvo je formiralo Radnu grupu, propisalo pravila njenog rada i sada me zaista čudi što se ovo pitanje ponovo otvara”, zaključuje Milić.