Srbija je jedina zemlja bivše Jugoslavije koja se u Ujedinjenim nacijama (UN) 17. aprila nije pridružila osudi represije Rusije nad tamošnjim medijima i hapšenju novinara lista „Volstrit džurnala“ (Wall Street Journal).

Izjavi koju je inicirala američka predstavnica u UN pridružili su se predstavnici 46 država članica te međunarodne organizacije, među kojima su i Crna Gora, Severna Makedonija, Hrvatska, Slovenija, te Bosna i Hercegovina.

U Nezavisnom udruženju novinara Srbije i Nezavisnom društvu novinara Vojvodine kažu da nisu iznenađeni ovakvim stavom Srbije, ukazujući na pretnje i pritiske kojima su izloženi mediji koji kritikuju vlast i vladajuću Srpsku naprednu stranku (SNS).

„To je slika onoga što možemo očekivati u budućnosti kada su u pitanju napadi na novinare u Srbiji“, kaže programski direktor NDNV-a Dinko Gruhonjić.

Iz Vlade Srbije i Ministarstva spoljnih poslova nisu bili dostupni za hitan komentar.

Šta piše u izjavi?

U izjavi, upućenoj u susret predstojećem Međunarodnom danu slobode medija 3. maja, se izražava zabrinutost zbog toga što je režim u Rusiji uhapsio novinara američkog lista „Volstrit džurnal“ Evana Gerškoviča.

„Protestujemo zbog napora Rusije da ograniči i zastraši medije. Pozivamo vlasti Ruske Federacije da oslobode one koje drže na političkim osnovama i da prekinu drakonski udar na slobodu izražavanja, uključujući i predstavnike medija“, navodi se, između ostalog, u zajedničkoj izjavi.

Izjavu je inicirala predstavnica Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama Linda Tomas Grinfild (Thomas-Greenfield). Ona je u saopštenju navela da potpisnici izjave traže od Kremlja da „okonča represiju nad slobodom medija“.

Dodala je da je Rusija „nezakonito uhapsila“ ne samo Evana Gerškoviča, već i druge, poput bivšeg američkog marinca Pola Vilana (Paul Whelan).

Zbog čega je Gerškovič uhapšen?

Evan Gerškovič je uhapšen u martu u uralskom gradu Jekaterinburgu, pod optužbom da je prikupljao državne tajne o ruskom vojno-industrijskom kompleksu.

Ruska Služba sigurnosti FSB tvrdi da je „uhvaćen na mestu događaja“, ali nije objavljen nijedan dokaz koji bi podržao tu tvrdnju.

Sud u Moskvi mu je 30. marta odredio dvomesečni pritvor.

Do sada je u postsovjetskoj Rusiji bilo slučajeva da nisu obnovljene akreditacije pojedinim zapadnim novinarima, a nekolicina njih je proterana iz te zemlje.

Međutim, ovo je prvi put da je novinar jedne zapadne zemlje suočen sa krivičnim gonjenjem režima ruskog predsednika Vladimira Putina.

Šta kažu novinarska udruženja u Srbiji?

Sem iz Vlade Srbije i Ministarstva spoljnih poslova, izostao je i odgovor iz Ministarstva informisanja Srbije na pitanje da prokomentarišu uzdržanost Srbije u UN po ovom pitanju.

Tamara Filipović Stevanović, generalna sekretarka Nezvisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da nije iznenađena odlukom Srbije da se uzdrži od kritike ruskog režima.

„Nisam iznenađena zato što mislim da se oni u pojedinim situacijama čak i ugledaju na represivni sistem u Rusiji i njihov odnos prema civilnom društvu i slobodnim i nezavisnim novinarima“, kaže Tamara Filipović Stevanović.

Prema njenim rečima, ovo je logičan nastavak politike zvaničnog Beograda prema Kremlju.

„Čini mi se da Vlada Srbije sve vreme pokušava da se drži podalje od bilo kakve osude nečega što čini režim u Rusiji.

Srbija je u Ujedinjenim nacijama osudila rusku invaziju na Ukrajinu, ali ne želi da se pridruži zapadnim sankcijama protiv Ruske Federacije. Time je, uz Tursku, jedina zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji koja nije uskladila svoju spoljnu politiku sa zajednicom država čijem članstvu teži.

Tamara Filipović Stevanović kaže da baza podataka NUNS-a o napadima na novinare pokazuje da se trećina pritisaka na novinare može pripisati nosiocima najviših državnih funkcija u Srbiji. U tom kontekstu ona razume i uzdržanost Srbije prema načinu na koji se ruski režim ophodi prema novinarima.

„Time se šalje poruka da nezavisno i profesionalno novinarstvo nije dobrodošlo i da vlast u Srbiji ne podržava taj vid slobodne reči, slobodne misli i slobodnog novinarstva“, kaže Tamara Filipović Stevanović.

Dinko Gruhonjić, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) ocenjuje za RSE da je ovo „iskren odgovor“ vlasti u Srbiji, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.

„Bilo bi licemerno da Vučićeva vlast, koja ulazi u sve jaču represiju nad profesionalnim novinarima koji još drže do etičkog kodeksa, stane u zaštitu novinara“, smatra Gruhonjić.

Sam Gruhonjić je godinama izložen pretnjama posredstvom društvenih mreža, ali i u „offline“ prostoru, pošto su nepoznate osobe pre nekoliko godina ispisale grafite preteće sadržine na zgradi u kojoj živi.

Gruhonjić odbijanje predstavnika Srbije da osudi odnos Ruske Federacije prema medijima, vidi kao jasnu poruku i ovdašnjim novinarima.

„To je slika onoga što možemo očekivati u budućnosti kada su u pitanju napadi na novinare u Srbiji. Možemo očekivati blažu reprizu onoga što Putin radi našim kolegama u Rusiji“, smatra Gruhonjić.

‘Noćna mora’ za nezavisne ruske medije

A kroz šta prolaze mediji koji nisu pod kontrolom režima ruskog predsednika Vladimira Putina slikovito govori podatak da je od 2000. do danas ubijeno šest novinara i saradnika nezavisnog lista „Novaja gazeta“.

Urednik tog lista Dmitrij Muratov rekao je u decembru 2021. da je ta godina bila „prava noćna mora“ za nezavisne medije u Rusiji.

„Ljudima se otimaju njihovi mediji“, rekao je Muratov u intervjuu za Current Time, komentarišući to što su ruske vlasti označile na desetine organizacija i medijskih kuća kao „strane agente“ podvrgavajući ih restrikcijama i mogućim krivičnim gonjenjem.

A kako je u Srbiji?

Srbija se našla među evropskim zemljama u kojima je tokom 2021. i početkom 2022. zabeležen najveći broj slučajeva maltretiranja i zastrašivanja novinara, navodi se u izveštaju Saveta Evrope iz aprila 2022. godine.

U tekstu Izveštaja se navodi da su u Srbiji „strateške tužbe protiv učešća javnosti“ (kraće: SLAPP) uobičajena taktika pritiska na nezavisne medije. Ove tužbe podnose uglavnom moćne kompanije ili pojedinci sa ciljem da otežaju rad i oduzmu vreme medijskim kućama.

Prema podacima iz baze Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), u prva tri meseca 2023. godine to udruženje je registrovalo 31 napad na novinare. Najviše je onih koji se vode kao pritisci (20), zatim slede verbalne pretnje (osam). Zabeležena su i tri fizička napada.

U prethodnoj godini NUNS je zabeležio ukupno 134 napada na novinare, a od toga je bilo devet fizičkih napada i četiri napada na imovinu.

Samo u prvom kvartalu ove godine pretnje su posredstvom društvenih mreža dobijali novinari Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), lokalnog Radija 021 iz Novog Sada, kao i autori internet podkasta „Dobar, loš, zao“ Marko Vidojković i Nenad Kulačin.

U najnovijem monitoringu medijske scene u Srbiji Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), objavljenom 10. marta, navedeno je da pritisci na medije stižu i od samog državnog vrha.

Jedan od najbrutalnijih napada dogodio se krajem 2018. godine, kada je zapaljena kuća Milana Jovanovića, novinara lokalnog portala „Žig.info“.

Za ovaj zločin prvostepeno je u matu 2023. na pet godina osuđen bivši predsednik Opštine Grocka Dragoljub Simonović kao podstrekivač, dok su kao izvršioci osuđene tri osobe na kazne zatvora u rasponu od tri i po do četiri godine zatvora.

Ova presuda još uvek nije pravosnažna.

Na kritike medija koji nisu pod kontrolom vlasti, premijerka Srbije Ana Brnabić optužila je nekoliko privatnih medijskih kuća da su „mediji u vlasništvu tajkuna“, negirajući da je to targetiranje medija.

U Srbiji je u poslednjih četvrt veka ubijeno troje novinara, a krivci nisu procesuirani.

Za ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika lista „Dnevni telegraf“ i nedeljnika „Evropljanin“, još uvek se čeka izricanje pravosnažne presude Apelacionog suda.

Ćuruvija je ubijen aprila 1999. godine, a Specijalni sud u Beogradu je u ponovljenom postupku 2021. godine proglasio krivim četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti, dok je neposredni izvršilac nepoznat.

Sa druge strane, nikada nisu pokrenuti sudski postupci za ubistvo novinara „Večernjih novosti“ Milana Pantića koje se dogodilo 2001. godine i još uvek nerazjašnjenu smrt novinarke magazina „Duga“ Dade Vujasinović 1994. godine.

Predstavnici 46 država članica Ujedinjenih naroda, uključujući Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Sjevernu Makedoniju, osudili su represiju Rusije nad slobodom izražavanja, uključujući nepravedna hapšenja novinara.

Od ostalih država Zapadnog Balkana izjavu jedina nije podržala Srbija.

Oni su se 17. aprila pridružili izjavi koju je predvodila ambasadorica Linda Thomas-Greenfield, predstavnica Sjedinjenih Država, objavljenoj uoči Svjetskog dana slobode medija sljedećeg mjeseca koji se obilježava 3. maja.

„Duboko smo zabrinuti zbog saopćenja Rusije da je uhapsila novinara Wall Street Journala (Evana Gerškoviča). Protestiramo protiv ruskih napora da ograniče i zastraše medije. Potičemo vlasti Ruske Federacije da oslobode one koje drže iz političkih razloga i da okončaju represiju nad slobodom izražavanja, uključujući protiv medijskih radnika“, navodi se, pored ostalog, u zajedničkoj izjavi.

Ambasadorica Thomas-Greenfield je saopćila da ova izjava šalje jasnu poruku da novinarstvo nije zločin.

„Mi, zajedno s više od 40 drugih zemalja, pozivamo Rusiju da odmah oslobodi Evana Gerškoviča i okonča svoju represiju nad slobodom medija. Usprkos ovim naporima za ograničavanjem i suzbijanjem medija, SAD će i dalje zagovarati slobodu štampe širom svijeta“, izjavila je Thomas-Greenfield.

Ambasadorica Thomas-Greenfield također je istaknula da je Rusija neopravdano uhapsila ne samo Gerškoviča, već i druge, uključujući Paula Whelana te naglasila da se SAD neće prestati boriti za njihovo oslobađanje.

Gerškovič je uhapšen prošlog mjeseca u uralskom gradu Jekaterinburgu.

Ruska Služba sigurnosti FSB optužila je Gerškoviča da prikuplja državne tajne o ruskom vojno-industrijskom kompleksu. Kremlj kaže da je „uhvaćen na mjestu događaja“, ali nije objavljen nijedan dokaz koji bi podržao tu tvrdnju.

Sud u Moskvi osudio je bivšeg američkog marinca Whelana 15. juna 202. na kaznu zatvora od 16 godina zbog špijunaže.

Whelan, kao i američki zvaničnici, odbacuju ovu optužbu.

Inače, Predsjedništvo Bosne i Hercegovine je nadležno za vođenje vanjske politike. Tadašnji član Predsjedništva BiH Milorad Dodik je podnio 8. aprila 2022. godine, krivičnu prijavu protiv tada ministrice vanjskih poslova BiH Bisere Turković i ambasadora BiH pri UN-u, Svena Alkalaja.

Alkalaj je, prema instrukcijama Turković, glasao u nekoliko navrata bez odobrenja Predsjedništva, između ostalog i da se Rusija suspendira iz Vijeća za ljudska prava UN-a.

Moskovski dopisnik Vol strit žurnala Evan Geršković ostaće u pritvoru do 29.maja odlučio je Moskovski Gradski sud odbacivši žalbu novinara na pritvor.

Gerškovič je osumnjičen za špijunažu a vezano za rad fabirka oružja i tenkova na Uralu.

U zaštitu dopisnika stale su broje kolege dopisnici i novinari kao i dobitnik Nobelove nagrade i glavni urednik Nove Gazete Dmitrij Muratov.

Oni tvrde da su optužbe izmišljenje i predstavljaju poltički progron slobode govora.

Krajem maja, ako suđenje ne počne do tada, Sud će odlučivati o produžetku pritvora.

Na prozor stana u kome je novinar Dejan Anastasijević živeo sa porodicom, 14. aprila 2007. godine, postavljene su dve bombe. Jedan geler je završio 20 santimetara od njih. Pokušaj ubistva digao je na noge i javnost i najviše državne zvaničnike, pljuštala su obećanja o brzom rasvetljenju. Do danas ništa nije urađeno

Slavko Ćuruvija fondacija, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije organizovali su na godišnjicu ubistva novinara Slavka Ćuruvije šetnju od restorana Kolarac u Knez Mihailovoj do Svetogorske 35, istim putem kojim je Ćuruvija prošao pre nego što je ubijen 11. aprila 1999. godine

Ispred restorana Kolarac u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu okupili su se novinari, predstavnici međunarodnih organizacija koje se bave zaštitom novinara i medijskim slobodama, kolege i prijatelji, poštovaoci Slavka Ćuruvije.

U restoranu Kolarac je Ćuruvija ručao 11. aprila 1999, pre nego što je sa Brankom Prpom krenuo ka svojoj kući u Svetogorskoj, dok su ga pratili agenti Resora državne bezbednosti. Dva dana pre ubistva, naime, njega je pratilo najmanje 27 pripadnika Devetog (pratećeg) odeljenja RDB-a, koji su u centralu dojavljivali o svakom njegovom koraku.

Na početku kolone razvijen je transparent „Istina je naša pobeda“, što je predsetavljalo poruku ove šetnje, sa koje je izražena nada da će se ona poslednji put obeležavati bez pravosnažne presude za ubistvo ovog novinara. Naime, Apelacioni sud narednih nedelja ili meseci doneće konačnu odluku u procesu protiv četvorice pripadnika RDB-a optuženih za ovo ubistvo.

Kolona je prošla Knez Mihailovom ulicom, skrenula na Trg republike, odakle je ušla u Makedonsku ulicu, prošla pored zgrade Politike i Radio Beograda, mesta gde je tri-četiri minuta pre ubistva Milan Radonjić, danas optuženi bivši šef beogradskog centra RDB-a, naredio prekid praćenja „objekta“, kako su oni Ćuruviju zvali.

Kolona je potom ušla u Svetogorsku, do pasaža ispred broja 35, u kome su, prema optužnici, za Ćuruvijom i Prpom ušli bivši pripadnici RDB-a, Ratko Romić i Miroslav Kurak.

Pored mesta ubistva, ispod spomen ploče, u tišini su položeni venci i cveće.

U prva dva dana ove radne nedelje desilo se nekoliko direktnih i opasnih pretnji novinarima, a javna komunikacija ponovo je zaglibila u potpuni talog.

Simo Spasić, osuđeni silovatelj, pretio je Olji Bećković i Ivanu Ivanoviću, ali i proslavljeni pevač balada Vlado Georgijev uputio je pretnje novinaru portala Nova.rs jer mu je poslao pitanja u vezi sa njegovim privatnim biznisom rečnog prevoza.

Uz ove pretnje, nezavnisni novinari trenutno prolaze javnu kampanju blaćenja od strane predsednice Vlade Ane Brnabić, koja ih etiketira nazivima “tajkunski mediji”, optužujući ih, između ostalog, kako “ubijaju našu zemlju”.

Novinari u Srbiji, nažalost, naučili su da žive sa pretnjama, no čini se da uprkos raznim telima i komisijama koji se bave njihovom bezbednošću, ona je iz godine u godinu po njih sveg gora.

Kako kaže Dinko Gruhonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pretnja je na prvom mestu ono što je uradio Dragan J. Vučićević koji je manipulisao javnošću računajuči “kao i svi radikali poput Aleksandra Vučića i Vojislava Šešelja na neobrazovanost građana”.

– Takozvanim odlaskom u zatvor, on je otvorio vrata za kanonadu pretnji koja je usledila na adrese ono malo profesionalnih medija i novinara koji su preostali u Srbiji. To je i bio cilj cele ove šarade i u budućnosti imamo razloga da se plašimo svi zajedno koji ne mislimo kao ovaj režim za svoju fizičku bezbednost – kazao je Gruhonjić.

On lično, ali i NDNV, godinama se susreću sa raznim pretnjama. U Stalnoj grupi za bezbednost novinara, pored predstavnika novinarskih udruženja (UNS, NUNS I NDNV), su i predstavnici tužilaštva i policije.

Kako objašnjava Gruhonjić, u svakom novinarskom udruženju postoji “kontakt tačka” kojoj član treba da prijavi pretnje i koja onda obaveštava kontakt tačku u policiji koja potom obaveštava tužilaštvo.

Ono dalje kvalifikuje da li je nešto pretnja po život i pokreće postupak ili upućuje novinara na građansku parnicu, čega bude daleko češće.

– Ono što sam u razgovoru sa tužiocima zaključio jeste da su zakoni vrlo striktni i da oni kvalifikuju nešto kao pretnju smrću isključivo ako je reč o eksplicitnom pozivu na ubistvo. Ako bih rekao: „Znam u koje kafane izlazis“, onda to nije pretnja, ali ako kažem: „Znam u koje kafane izlaziš i ispucaću ti šaržer u glavu“, e to je pretnja – nastavlja Gruhonjić.

Ističe i da novinarskoj zajednici nije jasno kako tužilastvo brzo i lako rešava pretnje koje se putem interneta i društvenih mreža upućuju visokim državim zvaničnicima, dok iste takve pretnje novinarima ne bivaju ni izbliza tako brzo rasvetljene, a veoma često i nikada.

– Bilo je i da nas prate, kao što su to doživaljavale kolege iz KRIK – a, pa i koliko god budalasto zvučalo, dobili smo i vrlo raritetnu pretnju putem pisma. No, ubedljivo najveći broj pretnji stiže preko naloga na društvenim mrežama. Ogromna većina tih pretnji, što se bar mog iskustva tiče, se ne reše. Podsetiću, meni su pretili i šarali ulaz zgrade gde živim. Nezvanično sam uspeo da saznam da policija zna ko je to radio, ali nemaju dokaze, nisu bile postavljene kamere. Sad imamo kamere i najčistiji ulaz na Limanu – izjavio je Gruhonjić.

Stefan Janjić iz Novosadske novinarske škole, kaže da iako bismo mogli očekivati da će pretnje novinarima u digitalnoj eri, gde se sve lako snima i dokumentuje, postati suptilnije, šifrovane, kamuflirane, one paradoksalno postaju sve eksplicitnije i direktnije.

U prva dva dana ove radne nedelje desilo se nekoliko direktnih i opasnih pretnji novinarima, a javna komunikacija ponovo je zaglibila u potpuni talog.

Simo Spasić, osuđeni silovatelj, pretio je Olji Bećković i Ivanu Ivanoviću, ali i proslavljeni pevač balada Vlado Georgijev uputio je pretnje novinaru portala Nova.rs jer mu je poslao pitanja u vezi sa njegovim privatnim biznisom rečnog prevoza.

Uz ove pretnje, nezavnisni novinari trenutno prolaze javnu kampanju blaćenja od strane predsednice Vlade Ane Brnabić, koja ih etiketira nazivima “tajkunski mediji”, optužujući ih, između ostalog, kako “ubijaju našu zemlju”.

Novinari u Srbiji, nažalost, naučili su da žive sa pretnjama, no čini se da uprkos raznim telima i komisijama koji se bave njihovom bezbednošću, ona je iz godine u godinu po njih sveg gora.

Kako kaže Dinko Gruhonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pretnja je na prvom mestu ono što je uradio Dragan J. Vučićević koji je manipulisao javnošću računajuči “kao i svi radikali poput Aleksandra Vučića i Vojislava Šešelja na neobrazovanost građana”.

– Takozvanim odlaskom u zatvor, on je otvorio vrata za kanonadu pretnji koja je usledila na adrese ono malo profesionalnih medija i novinara koji su preostali u Srbiji. To je i bio cilj cele ove šarade i u budućnosti imamo razloga da se plašimo svi zajedno koji ne mislimo kao ovaj režim za svoju fizičku bezbednost – kazao je Gruhonjić.

On lično, ali i NDNV, godinama se susreću sa raznim pretnjama. U Stalnoj grupi za bezbednost novinara, pored predstavnika novinarskih udruženja (UNS, NUNS I NDNV), su i predstavnici tužilaštva i policije.

Kako objašnjava Gruhonjić, u svakom novinarskom udruženju postoji “kontakt tačka” kojoj član treba da prijavi pretnje i koja onda obaveštava kontakt tačku u policiji koja potom obaveštava tužilaštvo.

Ono dalje kvalifikuje da li je nešto pretnja po život i pokreće postupak ili upućuje novinara na građansku parnicu, čega bude daleko češće.

– Ono što sam u razgovoru sa tužiocima zaključio jeste da su zakoni vrlo striktni i da oni kvalifikuju nešto kao pretnju smrću isključivo ako je reč o eksplicitnom pozivu na ubistvo. Ako bih rekao: „Znam u koje kafane izlazis“, onda to nije pretnja, ali ako kažem: „Znam u koje kafane izlaziš i ispucaću ti šaržer u glavu“, e to je pretnja – nastavlja Gruhonjić.

Ističe i da novinarskoj zajednici nije jasno kako tužilastvo brzo i lako rešava pretnje koje se putem interneta i društvenih mreža upućuju visokim državim zvaničnicima, dok iste takve pretnje novinarima ne bivaju ni izbliza tako brzo rasvetljene, a veoma često i nikada.

– Bilo je i da nas prate, kao što su to doživaljavale kolege iz KRIK – a, pa i koliko god budalasto zvučalo, dobili smo i vrlo raritetnu pretnju putem pisma. No, ubedljivo najveći broj pretnji stiže preko naloga na društvenim mrežama. Ogromna većina tih pretnji, što se bar mog iskustva tiče, se ne reše. Podsetiću, meni su pretili i šarali ulaz zgrade gde živim. Nezvanično sam uspeo da saznam da policija zna ko je to radio, ali nemaju dokaze, nisu bile postavljene kamere. Sad imamo kamere i najčistiji ulaz na Limanu – izjavio je Gruhonjić.

Stefan Janjić iz Novosadske novinarske škole, kaže da iako bismo mogli očekivati da će pretnje novinarima u digitalnoj eri, gde se sve lako snima i dokumentuje, postati suptilnije, šifrovane, kamuflirane, one paradoksalno postaju sve eksplicitnije i direktnije.

– Stiče se utisak da je sve dopušteno i da oni koji prete nimalo ne haju za to što postoji direktan dokaz njihovih pretnji. Kada napišu nekome da će ga ubiti, prebiti, sačekati ili promeniti lični opis, oni znaju da je put do bilo kakve sankcije veoma dug i da, praktično, mogu biti sasvim bezbrižni – kazao je Janjić.

Kako ističe, institucije koje bi trebalo da reaguju, neposredno nakon saznanja o ovakvim pretnjama, pretvaraju se u odeljenja za semantičku gimnastiku, čije se lingvističke opservacije uvek završavaju zaključkom da se u napisanom ne vidi direktna pretnja, da je reč o višeznačnom izrazu ili pak o hiperboli.

– Meni je jedna osoba uputila pretnje u decembru 2019. godine preko Fejsbuka, pod punim imenom i prezimenom, što sam odmah prijavio policiji. Završilo se tako što sam triput pozivan da prepričavam isti slučaj, a nikada nisam saznao epilog. Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju kolege koje se bave daleko riskantnijim temama nego ja – dodao je Janjić.

Pravnik iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije Rade Đurić kaže da dolazi do pada fizičkih i verbalnih napada van interneta, što objašnjava činjenicom da je smanjen broj obima javnih događaja u vidu protesta ili demonstracija, gde zapravo najčešće i dolazi do fizičkih napada.

– Nismo imali neke velike demonstracije ili javne događaje gde zapravo dođe do fizičkih napada. U tih nekoliko događaja, nereda i nemira, desi se i pet, deset ili petnaest fizičkih napada na novinare. Kako se se neki javni događaji češće dešavaju, tako raste i broj fizičkih napada i verbalnih ugrožavanja sigurnosti licem u lice. Kad nema tih događaja, uglavnom dolazi do pretnji putem društvenih mreža – pojašnjava Đurić.

Bez obzira na to što se beleži pad u pogledu pretnji, Đurić naglašava da su pojedinačni slučajevi mnogo teži i opasniji.

– Imamo pretnje Danasu, imali smo pretnje Jeleni Obućini. Imamo i nekoliko fizičkih napada. Imamo konstantna dešavanja u smislu stalnih pritisaka, teških uvreda i pretnji zbog čega su neki od novinara morali da budu relocirani, što znači, ne samo da im se svakog dana preti, nego samo okruženje u kom oni rade je nebezbedno, što ostavlja posledice po samog novinara ili novinarku i njegovu porodicu. Ono što policija i tužilaštva često ne prepoznaju jeste subjektivni element koji je jako izražen – ističe Đurić.

On je podsetio i na slučaj novinara Milana Jovanovića i portala Žig info. Iz te redakcije su, kako navodi, „toliko puta podnosili prijave i ukazivali na pretnje koje neko nije gledao ozbiljno“.

– Prvo je Matorčević (glavni urednik portala „Žig info“, prim.aut.) teško pretučen, a potom su Milanu Jovanoviću zapalili kuću, gde je čovek, zamalo, stradao. Mi smatramo da te, navodno neozbiljne, pretnje treba da se gledaju mnogo ozbiljnije. Ti pojedinačni slučajevi su jako teški i jako opasni. Nažalost, veliki broj njih se nalazi još uvek u fazi istrage ili u kategoriji nepoznatih počinilaca. S druge strane, fizički napadi se dosta lakše rešavaju zbog kapaciteta policije i tužilaštva i lakšeg otkrivanja počinilaca“, kaže pravnik iz NUNS-a.

Đurić za kraj razgovora dodaje i da se prilikom postupanja po prijavama često nailazi na probleme u pogledu formalnosti.

– Kod nas se ugrožavanje sigurnosti shvata specifično. Gleda se jako formalno način na koji je nešto izrečeno, kao je nešto napisano, bez obzira na to ko se sa druge strane nalazi – zaključuje Đurić.

Podsećamo, Spasić je osuđen krajem februara na šest meseci zatvora zbog krivičnog dela proganjanje čija je žrtva bio novinar Južnih vesti Aleksandar Stankov.

Američki ambasador Kristofer Hil izjavio je da novinari u Srbiji još uvek rizikuju radeći svoj posao i da se nada presudi zbog ubistva novinara i izdavača Slavka Ćuruvije.

Hil je na društvenim mrežama povodom 24. godišnjice ubistva Ćuruvije objavio njegovu fotografiju i napisao da Srbija ima priliku da pokaže svetu koliko se promenila od 1999. godine.

„Nadu nalazim u rečima boraca za građanska prava i mir Martina Lutera Kinga: ‘Luk moralnog univerzuma je dug, ali se savija ka pravdi’“, napisao je ambasador SAD u Srbiji.

Ćuruvija je ubijen u ulazu zgrade u kojoj je stanovao u centru Beograda, 11. aprila 1999. godine, a i posle gotovo četvrt veka čeka se pravosnažna presuda.

As we remember Slavko Curuvija and await justice for his killers, Serbia has the chance to show the world how much it has changed since 1999. Journalists here still face too much risk just doing their jobs, but I find hope in MLK's words: "The arc of the moral universe is long,… pic.twitter.com/PQ6FpTB12e

— Ambassador Christopher R. Hill (@usambserbia) April 11, 2023