Piše: Sanela Kapetanović

Sarajevo, 15.10.2019. – Moje prvo duboko profesionalno razočarenje dogodilo se na samom početku karijere. Počela sam raditi praksu na lokalnoj televiziji kao apsolventica žurnalistike i već tokom prve godine prakse, pa onda pripravničkog staža, u jednoj od diskusija oko objavljivanja informacija od javnog interesa mnogo iskusnija kolegica rekla je, kao rezime vlastitog stava, o odgovornosti izvještavanja: „Veži konja đe ti aga kaže“. U narednim godinama bit će još takvih mantri koje se nerijetko koriste kao ultimativni argument, ili prostim novinarskim rječnikom – ucjena ili subliminalna prijetnja.

Istovremeno, ništa bolje od te rečenice ne demistificira poziciju u kojoj se nalaze lokalni mediji u bh. društvu.

Bizarne zloupotrebe javnog novca

Opseg problema s kojima se suočavaju novinari i urednici lokalnih medija prevazilazi okvire od nekoliko kartica, stoga ovaj tekst može poslužiti kao vapaj naučnoj i strukovnoj zajednici za akademsku i stručnu intervenciju u ovoj oblasti medijskog djelovanja. Pojedinci, novinari i urednici koji su prinuđeni vlastiti profesionalni integritet štititi povremeno i u najužem okruženju redakcije, deska i medijske kuće bit će subjekt ovog teksta, budući da su „neprilagođeni” profesionalci najizloženiji u sučeljavanju profesije i lokalističke propagande.

Ideja finansiranja javnih medija – javnim novcem podrazumijeva u teoriji profesionalizam i neovisnost od oglašivača, političkog establišmenta i drugih interesnih sfera društva koji bi, u ime vlastitih interesa, mogli zanemariti interes javnosti. U praksi je ta ideja pretvorena u vlastiti antagonizam, javni novac se definira kao izborni plijen, svojina vladajuće politike, a interes javnosti kao interes političkog establišmenta koji potpisuje raspodjelu entitetskih, kantonalnih i općinskih budžeta. Kad je medijsko preduzeće prinuđeno da posluje prema interesnim prioritetima vladajuće politike, jasno je da interes javnosti postaje opšte mjesto o kojem se mnogo govori jer suštinski ne postoji.

Otežavajuća okolnost je procedura političkih imenovanja na menadžerske pozicije lokalnih medija, što strukturalno guši načela profesije u svim sferama medijskog djelovanja. Lični interesi potiskuju javni, a najveća opasnost skrivena je upravo u uigravanju interesnih sfera i oblikovanju povoljne klime da se cijeli javni medij transformira u PR agenciju. Tako političari imenuju upravljačke strukture koje, zauzvrat, kreiraju „adekvatnu“ i „prihvatljivu“ programsku agendu javnog medija. Taj međuzavisni odnos u najtežu poziciju stavlja pojedince koji drže do profesionalnog i etičkog integriteta, jer u procesu od prijedloga do realizacije novinarska priča, sasvim prirodno, prolazi put od selekcije na programskom kolegiju, preko uredničkog monitoringa do novinarske realizacije i emitiranja.

Ono što se u ovoj postavci stvari uzima kao premisa je neupitna profesionalna i etička odgovornost svih sudionika u procesu, sa opsegom odgovornosti proporcionalnim hijerarhijskoj poziciji.

Dakle, ako je pogrešna premisa, pogrešan je i zaključak, što praksa i iskustva novinara lokalnih medija često potvrđuju. Novinari lokalnih medija veoma često se susreću sa direktnim pokušajima političara ili predstavnika lokalnih vlasti da interveniraju u sadržaj i način izvještavanja, da sugeriraju sugovornike prilikom praćenja različitih događaja, pa čak i da problematiziraju pitanja koja im se postavljaju. Nerijetko se događalo da dnevni urednik, šef redakcije ili upravljačke strukture budu telefonski obaviještene o situaciji s terena prije nego se novinar vrati u redakciju. Dešavale su se i situacije da političari ili predstavnici vlasti direktno prijete novinaru kako će nazvati urednika ili direktora, što su često i činili. Takva iskustva, iako veoma prisutna u lokalnim medijima, nažalost, rijetko su predmet javnog problematiziranja ili zvaničnih prijava. Jedan takav primjer navodim u nastavku.

Novinarka TVSA dolazi na posao u dežuru. To je smjena u kojoj se prate vanredni događaji i oni organizirani u popodnevnim satima. Toga dana u samo sat vremena razmaka dva su događaja koja treba pratiti. Prvi je potpisivanje ugovora između sindikata i premijera, a sat nakon toga događaj u Zemaljskom muzeju. U zgradi Vlade Kantona Sarajevo, desetak novinarskih ekipa čekaju početak. Premijer i ministri kasne, nisu u zgradi. Doći će za pola sata, najavljuju iz Press službe. Imali su sastanak u jednoj od općina van grada. Novinari pomalo negoduju. Čekaju već pola sata.

„Počinjemo za koji minut“, smiruje prigovore osoba iz Press službe, dok prilazi novinarki TVSA. Zamoli je da porazgovaraju nasamo. Ministar saobraćaja je zvao i rekao da sutra počinju radovi na Prvoj transverzali, sad se on upravo vraća iz te općine s premijerom, vidio je da je bager već dovezen, pa ju je nazvao i zahtijeva da se to snimi. Novinarka nelagodu prikriva humorom i kaže kako je zahtjev iznenađuje, jer na dispoziciji u redakciji nije vidjela da je ministar današnji dnevni urednik. Dodaje na to da dijeli rezignaciju ostalih kolega jer joj je kašnjenje ovog događaja ugrozilo naredno snimanje. Osoba iz press službe Vlade kao da ne sluša i nastavlja kako je ministar rekao da mu nisu važni ostali novinari, ali Kantonalna televizija mora zabilježiti kamerom da je bager već tamo i najaviti sutrašnji početak radova. Novinarka se zahvali na informaciji i pridruži se ponovo kolegama.

Sat i po kasnije, ulazi u Desk bez snimaka bagera i bez snimljenog događaja iz kulture (koja ni ne dobije šansu pored dnevne politike), i obavještava urednika o neugodnosti koju je doživjela.

„Znam, zvali su i ovdje i rekli da si bila nepristojna”, odgovara urednik. Ministrov mandat je završen prije početka radova na transverzali.

Nerazumijevanje i neuvažavanje specifikuma novinarske profesije i imperativa poput istine, javnog interesa i korektivne prirode možda se najjasnije vidi upravo iz odnosa lokalnih vlasti spram lokalnih medija. Posebno je to izraženo u slučajevima raznovrsnih ugovora o praćenju aktivnosti lokalnih zajednica u kojima, primjerice, općine izdvajaju određena finansijska sredstva, a medij je zauzvrat dužan pratiti aktivnosti rukovodećih struktura lokalne zajednice. Iako je po prirodi primarna djelatnost lokalnog medija izvještavanje o lokalnim zajednicama, njihovom razvoju, problemima, izazovima, projektima, ugovorom se formalizira taj odnos, a u praksi dovodi do najbizarnijih zloupotreba javnog novca. Televizija koja je osnivačkim aktom usmjerena na lokalne teme dodatno se finansira ponovo javnim novcem sa nižeg nivoa vlasti kako bi detaljnije pratila aktivnosti pojedinačne lokalne zajednice. Ono što strada u ovom tržišnom procesu je upravo javnost kojoj od prava na duplo plaćenu informaciju ostaje samo promocija aktivnosti lokalnih vlasti, plaćena novcem građana. Budući da je riječ o promoviranju javnih institucija, na takvim sadržajima najčešće ne stoji ni naznaka da su plaćeni.

Brojni su primjeri zvaničnih poziva upućenih lokalnim medijima s namjerom da se proprate dnevne aktivnosti, primjerice načelnika općina, poput pozdravnog govora učenicima na početku školske godine, podjele paketića, obilaska radova na određenim lokacijama, svečanog predstavljana novih kontejnera, do najbizarnijih primjera da se novinarska ekipa poziva da zabilježi kako načelnik općine obilazi radove na čišćenju korita Miljacke, što finansira i realizira Gradska uprava. Dakle, ovo je važno napisati malo jasnije.

Gradska uprava organizirala je čišćenje korita Miljacke kroz četiri gradske općine. Iz jedne od njih stiže poziv da televizijska ekipa u datom terminu izađe na teren i zabilježi kako načelnik obilazi radove. I to se zaista dogodi. Najgore je, da to nije najgore. Urednica sugerira novinarki da snimi stand up i na taj način „oplemeni priču”, budući da je prizor bagera koji čiste korito rijeke sam po sebi „televizičan”. To se, na sreću, ipak nije dogodilo jer je novinarka odbila. Za potpunu vjerodostojnost opisa situacije važno je naglasiti da je na ovom lokalnom mediju već u nekoliko navrata objavljena informacija sa svim detaljima o pomenutom čišćenju korita Miljacke.

Možda je moguće pronaći minimum razumijevanja za načelnika ili press službu općine koji informacijom od javnog interesa mogu smatrati šefovu jutarnju šetnju, ali urednik koji ispoštuje takav zahtjev sadržajno pripada press službi protagoniste priče. Problem ovog društva je što su agitatori u press službama javnih ustanova i institucija bolje plaćeni od novinara i urednika javnih medija.

Autocenzura ili žrtvovanje profesije

Jednom sam pitala kolegicu iz drugog lokalnog medija da li se susreću s cenzurom i političkim pritiscima i ostala zapanjena njenim hitrim odričnim odgovorom. Objasnila mi je da njih više niko ne cenzurira, oni svi dovoljno dugo rade i naučili su o čemu smiju izvještavati, a o čemu se šuti. Rekla je to veoma ponosno, kao kad dugogodišnji urednik objašnjava početniku kako se nakon stotine ili hiljade napisanih, vijest na tastaturi profesionalca maltene sama složi. Da Ii je autocenzura samo posljedica oligarhijskog tretmana lokalnih medija ili prirodno omogućava prostor za cenzuru, teško je reći, ali je zasigurno problematičnija od same cenzure. Autocenzura postepeno eliminira temeljne imperative profesije, prirodnu novinarsku znatiželju i mogućnost empatisanja sa publikom. Selektivno izvještavanje transformira se u legitimnu programsku politiku, a medij u jednosmjerni kanal komunikacije.

Autocenzori koriste svu raspoloživu profesionalnu retoriku za opravdavanje neizvještavanja o određenoj temi, poput one da se ne može izvještavati uživo s protesta jer postoji mogućnost da sugovornici spomenu imena osoba koje nisu prisutne i čiji se odgovor objektivno ne može snimiti na licu mjesta – pa bi, naprimjer, autocenzori to definirali nedostatkom druge strane priče. Autocenzori su bezopasni i istovremeno sjajni implementatori agende. Ukoliko novinar ili urednik pokuša profesionalno i argumentirano problematizirati odnos prema nekoj temi, autocenzor će pronaći adekvatno opravdanje.

U procesu instrumentaliziranja jednog lokalnog medija autocenzori su najpoželjniji kadar – najbrže profesionalno napreduju, a njihova sklonost ka komformističkom žrtvovanju profesije interpretira se kao pohvalna pronicljivost razumijevanja programskog opredjeljenja. U tome je zapravo i suštinska opasnost autocenzure: lako se prenosi, a teško dijagnosticira. U takvom profesionalnom ambijentu mladi novinari koji počinju svoju karijeru usvajaju obrasce dozvoljenih okvira i smanjuje se mogućnost profesionalne emancipacije cijelog medija. Otežavajuća okolnost je nepostojanje adekvatnih mehanizama monitoringa i sankcioniranja jer procesi manipulacije javnošću, tendencioznog i interesnog izvještavanja evoluiraju brže od zakonske regulative. Tako medij formalno-pravno ne krši pravila Regulatorne agencije za komunikacije, ali kroz ignoriranje određenih tema i sugovornika i zanemarivanje vlastite korektivne, kritičke, edukativne i etičke društvene uloge, vlastito djelovanje svodi na subliminalnu propagandu, nekažnjivu, a ipak nespojivu s temeljnim načelima profesije.

Odgovornost za ovakvu postavku pozicija, između vlasti koja bi putem medija morala odgovarati javnosti i medija koji bi građanima služio kao korektiv najnižih i najbližih nivoa vlasti (u ovom slučaju), dakako najvećim dijelom treba tražiti u samim medijima. Ali u tom slučaju bavimo se posljedicom, a odgovornost za porijeklo i uzroke zasigurno je van medija i duboko u svim porama bh. društveno-političkog sistema. Od legislative koja omogućava i čak ne obeshrabruje verbalne i fizičke napade na medijske radnike, preko strukovne neuvezanosti do nimalo zavidne ekonomske i društvene pozicije novinara. Ovo, istini za volju, nije problem samo novinara lokanih medija, ali egzistencijalna (ne)sigurnost zasigurno je temeljni pokretač straha koji će u takvim okolnostima konformizam lako pretpostaviti profesionalizmu. U takvom sistemu vrijednosti ni dugogodišnji staž, ni platni koeficijent niti profesionalna titula nisu garant kvaliteta.

Profesionalni integritet jedina je potvrda pojedincima koji i u skoro nemogućim okolnostima brane dignitet profesije, javni interes i istinu. Takvi rariteti posvećeno i predano rade svoj posao, opterećeni neposrednom profesionalnom okolinom u kojoj se može dogoditi da njihova priča ne bude objavljena, targetirani kao uposlenici lokalnih medija koji u esnafskim krugovima ne uživaju veliki ugled, i izloženi promotivnim ambicijama političkog i vladajućeg establišmenta, i upravo na taj način čine važnu promjenu.

Gdje je nestala solidarnost

U svim, ili barem većini lokalnih medija postoje profesionalci koji nisu odustali od profesionalnih imperativa, postoje slučajevi kada uposlenici – medijski radnici pokrenu i sudski spor protiv medija u kojem su uposleni, sami ili uz pomoć udruženja, sindikata, vijeća uposlenika i istrajavaju na borbi protiv zloupotreba medija, ali i za očuvanje vlastitog integriteta. Također, tu su primjeri kad grupe uposlenika pokrenu otpor oligarhijskim upravama što također podrazumijeva sasvim nezavidnu poziciju u kojoj bivaju targetirani kao konfliktni destruktivni faktor unutar samog medija, a to nerijetko rezultira direktnim mobingom, disciplinskim postupcima, opomenama, a u najekstremnijim slučajevima i otkazom.

Nesolidarnost strukovne zajednice i nepostojanje osnažene zajednice u vidu sindikata medijskih radnika isključuje mogućnost da ovakvi slučajevi budu vidljiviji, a ishodi procesa koje vode značajniji za cjelokupnu medijsku zajednicu, posebno u oblasti emancipacije društvene uloge i značaja lokalnih medija u demokratizaciji društva.

Aktivna solidarnost strukovne zajednice nužna je u procesima očuvanja temeljnih vrijednosti profesije ali i integriteta i autonomije samih novinara. S tim u vezi, važno mi je naglasiti da novinarska profesija u svojoj suštini preferira etiku nad ekskluzivitetom. Primjer malicioznog komentara koji je prilikom izvještavanja novinar lokalnog medija dobio od kolegice sa drugog medija u kome kaže „ma, ti ćeš svakako napisati kako ti narede” ilustrira potpuni izostanak etičkog, ali i profesionalnog. Pri tome, dužna sam naglasiti kako je riječ o kolegi koji u cijelom novinarskom stažu insistira na vlastitom kredibilitetu i načelima profesije, i događalo mu se da njegovi prilozi ne budu objavljeni ali je odbijao svaki vid cenzure i političkog prilagođavanja u svojim pričama. Istinska empatija i zajednički interes profesionalnog osnaživanja cjelokupne novinarske zajednice, što je nužno za bh. društvo, uz legislativu, osnovni je preduvjet za emancipaciju i demokratizaciju društva. U suprotnom, borba za profesiju, načela javnog interesa i istine ostaje na svakom novinaru i uredniku ponaosob, kao individualna borba i osobno opredjeljenje.

Odgovornost borbe za profesionalne i neovisne javne lokalne medije, na kraju, nije samo na uposlenicima tih medija jer su menadžerske strukture u njima imenovane upravo kako bi to onemogućile, a očigledno nije ni na lokalnim vladajućim strukturama – kojima je zakonska obaveza, ali ne i politički interes. Ostaje javnost – čijim se novcem finansiraju javni mediji, zbog koje postoje i kojoj bi morali podnositi izvještaje. Ali javnost nije amorfna masa, simbol ili novinarski stereotip.

Javnost su svi koji plaćaju porez i omogućuju postojanje javnih medija, finansiraju rad institucija zaduženih za monitoring medija, kao i, na kraju, političara i vladajućih struktura. Ne može biti normalno da političar intervenira, komentira ili sugerira rad medija, programskih sadržaja ili pitanja koja mu se upućuju. Posebno je nedopustivo da političar traži smjenu direktora ili urednika bez da su meritorne institucije monitoringom utvrdile bilo kakvu nepravilnost u radu medija.

Politička uvredljivost, teatralna emotivnost i palanačka agresivnost u bh. društvu sposobni su ovakav vid najdirektnijih političkih i stranačkih pritisaka falsificirati u brigu za javni interes. Stoga je ovaj tekst i svojevrsna molba svim kolegama, profesionalcima, novinarima, urednicima, stručnoj akademskoj zajednici za solidarnost i osnaživanje struke i njenih temeljnih načela. U suprotnom, neće nam trebati omiljeni stereotip struke „vrijeme će pokazati“… Porobljavanje javnih medija utire put porobljavanju cijelog društva i prevashodno mi koji smo se opredjelili za ovaj zanat morali bismo to znati, kako kaže uvaženi kolega Ozren Kebo u „Savjetima mladom novinaru”, prije nego nam vrijeme to i pokaže.

(Autorica je novinarka Televizije Sarajevo; ovaj tekst je objavljen u dvobroju biltena E-novinar)

Sarajevo, 28.09.2019. – Upravni odbor Udruženja/udruge BH novinari najoštrije osuđuje prijetnje smrću novinarima i urednicima portala Radio Sarajevo, kao i članovima njihovih porodica, koje je uputio navijač Fudbalskog kluba Sarajevo, a nakon objave teksta o tome da je jedan navijač ovog kluba osuđen na pet godina zatvora u Bjelorusiji, jer su mu tamošnji policajci pronašli kokain.

Poslije telefonskih prijetnji, navijač FK Sarajevo je sa grupom drugih došao pred redakciju ovog medija, gdje su novinara maltretirali i držali kao taoca više od dva sata, te ga pod prijetnjama smrću prisilili na uklanjanje teksta iz sistema portala Radio Sarajeva, uključujući i pozivanje drugih medija u BiH na uklanjanje pomenutog sadržaja.

Upravni odbor BH novinara ocjenjuje ovaj napad brutalnim kršenjem prava na slobodu izražavanja i ugrožavanja sigurnosti novinara i cjelokupne redakcije Radio Sarajeva, kao i nedozvoljenim provođenjem nasilja navijača FK Sarajevo nad više medija u BiH.

UO BH novinara pozdravlja efikasnu reakciju MUP –a Kantona Sarajevo i brzo hapšenje dvije osobe osumnjičene za ovo krivično djelo, ali očekuju da će policija i Tužiteljstvo Kantona Sarajevo poduzeti i druge, zakonom propisane mjere, koje će osigurati strogo kažnjavanje napadača.

BH novinari istovremeno skreću pažnju na nedopustivu šutnju FK Sarajevo i Fudbalskog saveza BiH, koji moraju javno osuditi ovaj čin i poduzeti sve mjere protiv nasilničkog ponašanja navijačkih grupa ili pojedinaca, kojima ovo nije prvi put da provode nasilje nad novinarima zbog načina na koji izvještavaju sa sportskih događaja ili pišu o navijačkim grupama.

Od početka 2019., BH novinari i Linija za pomoć novinarima su registrirali 5 prijetnji smrću i 6 fizičkih napada na novinare i medijske ekipe. Nekažnjivost napadača i nedovoljno efikasne mjere pravosudnih institucija dovode do ponavljanja nasilja i nedopustivog kršenja slobode medija i prava novinara u BiH, kojima se konačno mora stati ukraj!

Sarajevo, 28.09.2019. – Dvije osobe uhapšene su u petak uvečer nakon napada grupe huligana, koji se predstavljaju kao navijači Fudbalskog kluba Sarajevo, na redakciju i uredništvo portala Radiosarajevo.ba.

Napad se dogodio nakon što je redakcija Radiosarajevo.ba, a poslije profesionalne provjere, objavila da je jedan navijač FK Sarajevo dobio pet godina zatvora u Bjelorusiji, jer su policajci kod njega pronašli 0,16 grama kokaina.

Grupa huligana upala je u petak uvečer u prostorije Radio Sarajeva i uz prijetnje smrću novinarima, uredništvu i članovima njihovih porodica, zahtijevala da se ukloni pomenuti tekst. Urednika portala su također natjerali da telefonom zove ostale redakcije portala i listova u Bosni i Hercegovini te da i od njih traži uklanjanje navedenih sadržaja, što je on i učinio.

– Pod takvim prijetnjama, u svojevrsnoj talačkoj situaciji, urednik našeg portala bio je prisiljen da fizički ukloni navedeni tekst iz sistema portala Radiosarajevo.ba, a potom je pod istim prijetnjama natjeran i da poziva ostale redakcije portala i listova u BiH, te da od njih, također, traži uklanjanje spomenutih sadržaja. Bojeći se za svoju i sigurnost svoje porodice, naš kolega je pod prisilom, izvršio nalog grupe napadača – navodi se u saopćenju portala Radiosarajevo.

Napad su oštro osudili OSCE, Udruženje BH novinari, Društvo novinara BiH i brojne druge organizacije, članovi medijske zajednice, kao i predstavnici Vlade Kantona Sarajevo, koji su odmah u petak uvečer posjetili redakciju Radio Sarajeva.

Novinar online magazina „Žurnal“ Avdo Avdić, čiji su istraživački tekstovi posljednjih godina izazivali burne reakcije u bh. javnosti, ali i među političarima i predstavnicima institucija vlasti, pravosuđa, međunarodne zajednice, za BH novinare piše o svojim iskustvima, najvažnijim pričama na kojima je radio i koje su ga formirale kao novinara. Članak objavljujemo u okviru projekta saradnje sa Njemačkom ambasadom u BiH.

Piše: Avdo Avdić

Sarajevo, 25.09.2019. – Skoro dvije decenije pišem o drugima. I zato, sada, kada trebam da pišem o sebi i događajima u kojima sam ja bio glavna uloga, osjećam preveliki pritisak. Istovremeno sam i novinar, i urednik, i cenzor. Što god da napišem, pomislim da pretjerujem, što god da prešutim, pomislim da se cenzurišem. I zato odmah na početku zaključujem da je pritisak u novinarstvu nerijetko subjektivni osjećaj koji nas tjera da prešućujemo činjenice i događaje.

Osvajanje slobode

Tokom sedamnaestogodišnje karijere bio sam skoro sve – dopisnik iz malog mjesta, dopisnik iz velikog grada, novinar u centralnoj redakciji, reporter u istraživačkoj emisiji, novinar printanog medija, TV novinar, urednik, glavni urednik i na kraju – novinar online magazina.

Svoju slobodu osvajao sam postepeno. Niko mi je nije dao. Bilo je tu naivnih, dječijih, poteza, bilo je i kriznih momenata, bilo je situacija opasnih po život, a bilo je i ničim utemeljenog osjećaja da me neko pritišće. No, jedna činjenica uvijek mi je pomagala da prevaziđem sve te pritiske – moj osjećaj da sam čist. Neki će, pak, reći da nisam čist, pisat će da sjedim sa svima, tvrditi da sam po uticajem ovih ili onih, ali niko od njih ne može reći – ili, još bolje, dokazati – da sam izmislio neku svoju priču, da sam za neku priču dobio novac ili neku drugu uslugu, da sam nekoga zaposlio u državnu službu ili neku drugu javnu firmu.

Priznajem, u početku su te forumske priče, uglavnom nastale u glavama raznoraznih političara i ponekih “medijskih eksperata”, pravile ogroman pritisak na mene. Kada o sebi pročitate da ste alkoholičar i narkoman, a znate da nikada u životu niste probali nijedno od toga, kada vam napišu da vam je osam različitih ljudi kupilo stan, a vi znate da ćete taj stan banci otplaćivati dvadeset godina, kada vam ministri o kojima pišete kažu da ste režimski novinar, a oni su taj režim, kada vam kažu da se izdajnik Bošnjaka, a istovremeno vas optuže da ste mrzitelj Hrvata i Srba, kada vam kažu da ste nevjernik i islamofob, pa vas optuže da podržavate “islamske teroriste”, kada vas saslušavaju u tužilaštvima zbog toga što se objavili istinu, kada vam puste telefonske razgovore i izmisle da u njima seksualno uznemiravate kolegice, onda se zapitate da li, uopće, vrijedi nastaviti raditi ovaj posao. Naravno da vrijedi. I kako vrijeme prolazi, sve vam manje smetaju izmišljotine koje o vama pišu oni koji nemaju hrabrosti da se potpišu pod vlastite rečenice. Sada me te “optužbe” zabavljaju. Ili, bolje rečeno, dodatno motivišu da još više svoje energije usmjerim u dokazivanje kriminala.

Ako želite biti slobodan čovjek, morate prvo savladati vlastiti strah. Nije to baš tako lako. Sjećam se, bilo je to nekad na početku karijere, dok sam još bio dopisnik Oslobođenja iz Tuzle, da sam objavio tekst o narko mafiji u tom gradu. Desetak “opasnih” tipova sam prozvao da su glavni dileri heroina i da ih štiti policija. Nakon što je tekst objavljen nazvalo me desetak “prijatelja” da mi kažu da sam “lud”, da su ovo opasni tipovi, i slično. Iako me Emir Kodžaga i ostali tipovi iz teksta nisu zvali, nisu mi prijetili, zbog mita o njima sam se plašio tih dana izaći u grad. Onda sam, za desetak dana, kada sam shvatio da mi se ništa nije desilo, napisao novi tekst o njima. Tako je srušen mit o njihovoj “nedodirljivosti”, a ja sam pobijedio prvi ozbiljan strah u novinarstvu. Kodžaga je, par godina kasnije, uhapšen zbog trgovine heroinom, ali ja sam tada već bio na FTV.

Priče, urednici i politički pritisci

Moj prvi “ozbiljniji” zadatak na federalnom javnom servisu bila je priča o Gornjoj Maoči. Te 2006. godine, selo u vrletima Majevice nije bilo toliko “popularno”. Za njega su su znali samo policajci i sljedbenici šejha Nusreta Imamovića. Otišao sam sa snimateljem, probio se kroz kojekakve potoke, snimio par kadrova u selu, a onda sam se spustio do škole u kojoj se nastava odvijala po jordanskom planu i programu. Pojavio se tada i šejh Nusret Imamović, zaprijetio mi da “nikakvu Maoču” ne spominjem, jer će me on naći. Satima sam razmišljao da li da odustanem od priče, ali sam je na kraju ipak objavio. Nusret Imamović me nije našao, a danas za njim, kao teroristom ISIL-a, tragaju sve policije svijeta.

Nakon priče o Maoči, još jedan dio straha u meni je nestao. Na red je došao Tasim Kučević. Povezan sa italijanskom mafijom, osuđivan zbog zasnivanja ropstva, „kralj prostitucije“ u BiH, bio je strah i trepet u Tuzli. I onda, stidljivo pominjanje njegovog imena u jednom prilogu za emisiju „60 minuta“. Kada sam vidio da mi se ništa nije desilo, pomjerio sam granicu, išao dalje, pa dalje, pa dalje … Pet-šest priloga o čovjeku kojeg niko nije smio pomenuti bilo je dovoljno da me jednog dana nazove lično on. Tasim Kučević je pristao da mi da intervju.

Došao je s pištoljem za pasom, prije snimanja mi je zaprijetio da će mi polomiti ruke i noge, da će mi mamu i sestru strpati u gepek, tokom snimanja mi je psovao u kameru, ali mi, na kraju, nije uradio ništa. Objavio sam i tu priču, a Tasim Kučević je kasnije osuđen na dvanaest godina robije zbog organiziranog kriminala.

Godinama sam objavljivao tekstove i priloge o tuzlanskoj mafiji i svakodnevno sam prolazio pored kafana u kojima su se skupljali. Uz poneku sitnu provokaciju, nikad mi se ništa nije desilo. Da sam slušao savjetnike koji su stvarali mit o akterima mojih priča, nikad o njima ne bih objavio ništa. Da nisam pobijedio vlastiti strah, nikad ne bih znao kakav je to osjećaj kada “opasnog tipa” o kojem ste pisali osude na višegodišnju robiju. Dakle, za novinarstvo su, od svih prijetnji, mnogo opasnije narodne predaje i mitovi zbog kojih novinari, naročito oni na početku karijere, postaju autocenzori. Zato je bitno pobijediti strah.

Kada sam prije sedam godina imenovan za urednika informativnog programa Federalne televizije, našao sam se, objektivno, pod najvećim pritiskom u svojoj karijeri. No, tada sam već imao iskustva. Vlast je pritiskala svakodnevno, koristila pravosudne institucije, koristila parlamente, i konkurentske medije. Federalni premijer i njegovi ministri nisu željeli gostovati u programu koji sam uređivao, novinarima FTV-a su zabranjivali da ulaze na pres konferencije, da bi na kraju bili pušteni moji telefonski razgovori sa tadašnjim predsjednikom Federacije BiH Živkom Budimirom. Činjenice su jedno – interpretacija drugo. Ali tu bitku sa slobodnom interpretacijom ne možete dobiti i onda vam je jedini spas da vam postane nebitno šta ko govori i izmišlja o vama.

Dobro, da ne bi samo bilo do vlasti i njihovih pritisaka, navest ću i jedan slučaj marketinško-menadžerskog pritiska. Kolega iz Tuzle Omer Hasanović radio je priču o kriminalu u tuzlanskoj firmi „Dita“. Iz te firme novac je, između ostalog, izvlačila i jedna sarajevska marketinška kompanija koja je poslovala sa Federalnom televizijom i koja je imala sjajne odnose sa mojim nadređenim. Sve sam to znao, ali sam, ipak, odlučio pustiti “sporni” prilog u dnevniku FTV. Sutradan je nastao haos. Dobio sam mail od direktora da se izjasnim zašto je taj prilog pušten. I marketinška agencija je negodovala, prijetili su raskidanjem ugovora. Slagao sam da mi je promaklo i da ću porazgovarati s autorom priloga. Kolega Hasanović je svjedok da mu nikad nisam rekao ni riječ u vezi s tim. Slično je bilo i onda kada je Amarildo Gutić u emisiji „Mreža“ objavio da je supruga našeg direktora Zvonimira Jukića dobila poticaj od tadašnjeg ministra Jerka Lijanovića. Znao sam da je njegova supruga na tom spisku, ali nisam intervenisao. I Amarildo i ja smo nedugo nakon toga smijenjeni.

Kada ste urednik, realno, krivi ste za sve. Nalazite se između čekića i nakovnja. Niste ni menadžment kojeg samo interesuje finansijsko poslovanje, a niste ni novinar koji bi samo trebao voditi računa o činjenicama i prilozima.

Saslušavanja i prijetnje istragama

Postoje svjedoci, barem njih pet, jedne situacije sa tadašnjim federalnim ministrom unutrašnjih poslova Predragom Kurtešom. U emisiji „Mreža“ kolege su pripremile prilog o njemu. Ja sam bio i tada, ali sam i sada, u dobrim odnosima s glavnim junakom te priče. I, šta onda uraditi? Nazvao sam Kurteša, pred kolegama, autorima priloga i urednikom emisije, i kazao mu da su “moji novinari namjeravali da naprave strašan prilog o njemu, te da sam ja uspio sve to svesti na minimum”. Naravno da taj tekst nisam ni pogledao, a kamoli da sam intervenisao na njemu. Kurteš je povjerovao. Kasnije sam mu to ispričao, ali sam tom “manipulacijom” sačuvao i prijatelja i profesiju. Da se kojim slučajem tužilac Oleg Čavka dokopao tog razgovora, danas bismo, osim „slučaja Budimir“, pričali i o još gorem „slučaju Kurteš“…

Nakon FTV-a obreo sam se u online magazinu Žurnal. Prva prednost je ta što se radi o neprofitnom mediju. Druga prednost – nisam urednik. Treća prednost – nema javnoservisnih ograničenja. I onda se možete pričama posvetiti kvalitetno. Da, imam problema zbog svojih tekstova. Saslušavali su me u Tužilaštvu BiH, prijetili mi istragama, zabranjivali da pitam na konferencijama za novinare, stavljali na raznorazne liste na graničnim prelazima, ali ja sam strah od jačih prevazišao onim tekstom o narko mafiji u Tuzli.

Danas, kada pišem o jednom od najvećih narko kartela na svijetu, koji trguje tonama kokaina, osjećam se manje ugroženim nego kada sam pisao o narko grupi Emira Kodžage koja je “nasitno” rasturala heroin po Tuzlanskom kantonu. Zato mislim da je taj tekst iz Oslobođenja, od prije petnaestak godina, bio ključan u mojoj karijeri. Njime sam pobijedio strah. Poslije njega sam shvatio da ti likovi iz mitova i nisu baš toliko opasni koliko nam se čini.

Sarajevo, 21.09.2019. – Upravni odbor Udruženja/udruge BH novinari smatra nedopustivim korištenje uvredljivog govora u javnom prostoru BiH, kako u medijima tako i na društevnim mrežema, i smatra ga neodgovornim korištenjem prava na slobodu izražavanja i vrijednosti koje to pravo u sebi nosi. U tom kontekstu, UO BH novinara ocjenjuje nepromišljenim i društveno štetnim postupak Gordane Katane i njeno reagiranje putem Facebooka na stavove i politički angažman Srđana Mazalice, poslanika SNSD–a u Narodnoj Skupštini Republike Srpske.

Novinari i novinarke, uključujući i koleginicu Gordanu Katanu, članicu BH novinara, ne bi smjeli kršiti principe slobode izražavanja, za koje se profesionalno zalažu, ni kroz privatne izjave i komentare na društvenim mrežama.

UO BH novinara također najodlučnije odbacuje nastojanja predstavnika SNSD-a da privatni post Gordane Katane na FB dovedu u vezu sa radom BH novinara i dnevnog lista Oslobođenje, uključujući i vrijednosti koje zastupaju, a koje su nedvosmisleno usmjerene protiv neprimjerenog i uvrdljivog govora, posebno govora mržnje i huškačke retorike u javnom prostoru.

Licemjerno je i politički jeftino prozivati bilo koga za javni govor i to iz redova SNSD-a, stranke čiji su članovi najužeg rukovodstva, ali i predsjednik Milorad Dodik i bivši generalni sekretar a sada član GO Rajko Vasić, godinama koristili političke pritiske, govor mržnje i mizoginiju prema Gordani Katani i drugim novinarima i novinarkama iz Banja Luke, Bijeljine, Sarajeva i drugih gradova BiH. Takvi javni istupi i govor mržnje prolazili su bez izakvih javnih reakcija SNSD-a, osude ili sankcija za članove ove stranke.

UO BH novinara stoga još jednom naglašava kako će, u skladu sa odredbama Statuta i Kodeksa časti BH novinara, Novinarsko vijeće časti razmotriti postupak svoje članice Gordane Katane, vodeći računa o tome da svako ima pravo na slobodu izražavanja i mišljenja i treba snositi ličnu odgovornost za javno iznesene stavove.

Pi­še: San­dra Gojković-Arbutina

Sarajevo, 16.09.2019. – Ka­da u ne­kom tre­nut­ku svog živo­ta odlučite da će no­vi­nar­stvo bi­ti ne sa­mo va­ša pro­fe­si­ja, ne­go i živo­tno opre­dje­lje­nje, mno­go vi­še od po­sla, ne­što sa čim li­ježete i us­ta­je­te, uz svu strast i do­bro što vam no­si, pri­hva­ti­te i sve one po­šas­ti ko­je vas ne­mi­no­vno slje­du­ju. Ono što sa­svim si­gur­no ne pri­hva­ti­te je da te po­šas­ti tre­ba da bu­du va­ša svakodnevica i u pa­ke­tu s opi­som po­sla, da se de­ša­va­ju bez po­slje­di­ca i epi­lo­ga.

Pre­dra­su­de i dis­kri­mi­na­ci­ja na ro­dnoj, se­ksu­al­noj i sličnim osno­va­ma ni­su po­ni­kle u me­di­ji­ma. Mo­dus je vrlo sličan i u dru­gim bran­ša­ma, pa se i no­vi­nar­ke se­ci­ra­ju i ospo­ra­va­ju po ne­ko­li­ko užasa­va­jućih osno­va – da li je tu do­šla jer je ne­ko do­veo, da li je na­pre­do­va­la zbog fi­zičkog iz­gle­da, mogu li joj se po­vje­ri­ti ozbi­ljan za­da­tak i ru­ko­vo­deće ulo­ge jer je tru­dna/pla­ni­ra po­ro­di­cu/srećno – ne­srećno za­lju­blje­na… Ako ja­vno i sva­ko­dne­vno, otvo­re­no i bez za­drške ma­ni­fes­tu­je svo­je miš­lje­nje on­da je u pi­ta­nju, da­ka­ko, “mu­ški mo­zak”, ako se ne žali na du­go­traj­no ra­dno vri­je­me pri­va­tni život joj je si­gur­no ve­li­ka pus­toš – mo­gućnos­ti za ospo­ra­va­nje su bes­ko­načne.

Sta­tis­tički gle­da­no, no­vi­nar­ke su broj­ni­je od ko­le­ga u svim me­dij­skim kućama u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, što je je­dan od po­ka­za­te­lja da su od­go­vor­ne, upor­ne, po­uz­da­ne, vri­je­dne, pro­ni­clji­ve, ra­do­ho­ličar­ke, pri­la­go­dlji­ve i ne ta­ko krhke i la­ko lo­mlji­ve pa da, po pra­vi­lu, traže bi­jeg u si­gur­nost ma­nje stre­snih za­ni­ma­nja. Ro­man­ti­zo­va­nje ove pro­fe­si­je, kao i ob­ma­na da smo sa­mo­pro­kla­mo­va­ne “don­ki­ho­ti­ce” pa se odu­pi­re­mo i bo­ri­mo s vje­tre­njačama bez ob­zi­ra na sve je vrsta zam­ke i vo­di u dru­gu kraj­nost, da ne kažem laž – pros­to je ri­ječ o bav­lje­nju ovom pro­fe­si­jom na naj­bo­lji mo­gući način, ali dok nas pa­met i ko­li­ko-to­li­ko moć ra­suđiva­nja služe, je­dan od pri­ori­te­ta je stva­ra­nje uslo­va za ne­sme­ta­n rad, re­la­ksi­ran (oslo­bođen je već pre­am­bi­cio­zno reći) od po­li­tičkih, eko­nom­skih, ra­snih, spol­nih – ci­je­le pa­le­te pri­ti­sa­ka.

Te­ma o ko­joj se u okvi­ru na­šeg esna­fa ne­pres­ta­no go­vo­ri, jer nam je očito naj­veći te­ret s ko­jim želi­mo, ali ne možemo da se izbo­ri­mo, između os­ta­log, je i re­zul­tat sve­op­šteg mo­ral­nog, kul­tu­ro­lo­škog, so­ci­jal­nog, ljud­skog i sva­kog dru­gog su­no­vra­ta ovog druš­tva, pa smo u taj glib uvučeni još du­blje. Vrijednosno smo sve­de­ni na pis­ka­ra­la ko­ja tre­ba tući (što po­ka­zu­ju i is­traživa­nja), jer pi­šu šta hoće, ne za­služuju re­spekt u druš­tvu, ko­je je u pos­tra­tnom do­bu re­zer­vi­sa­no ma­hom za po­li­tičke eli­te i sve što je vjer­no na­slo­nje­no na nji­ho­va stra­načka pleća. U bi­lo ko­joj priči o po­ložaju i bor­bi no­vi­nar­ki bi­tno je is­taći da su i one žrtve bal­kan­skog fol­klo­ra, da ni­su ni ge­net­ski ni kul­tu­ro­lo­ški, je­dnom ri­ječju, ni­su “pri­ro­dno” stvo­re­ne za od­go­vor­ne po­slo­ve i ru­ko­vo­deće po­zi­ci­je, ko­je sa so­bom no­se i te­ške odlu­ke i go­mi­lu ne­ugo­dnih si­tu­aci­ja, i da brže i la­kše po­pus­te pod pri­tis­kom.

S dru­ge stra­ne, izno­va je važno po­nav­lja­ti da, iako su broj­ni, ta­kvi slučaje­vi ne smi­ju bi­ti pri­hvaćeno pra­vi­lo ni ma­tri­ca ko­ja se sli­je­po pra­ti i da gla­so­ve ko­ji go­vo­re o žena­ma kao us­pje­šnim, vri­je­dnim i po­svećenim no­vi­nar­ka­ma ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti ni mi­ni­malizovati. Na­pro­tiv.

Si­ni­ša Vu­ke­lić, ure­dnik por­ta­la Ca­pi­tal.ba i pred­sje­dnik Klu­ba no­vi­na­ra Ba­nja­lu­ka, u 14 go­di­na du­gom pos­to­ja­nju ovog re­spe­kta­bil­nog eko­nom­skog por­ta­la ma­hom je sa­rađivao s no­vi­nar­ka­ma. Kaže da je u pi­ta­nju slučaj­nost ko­ja se ispos­ta­vi­la kao do­bra odlu­ka.

“Ci­je­lu re­da­kci­ju čine no­vi­nar­ke i ta­ko je već 14 go­di­na od osni­va­nja Ca­pi­ta­la. To ni­je ne­što što je urađeno smiš­lje­no, već je­dnos­ta­vno se de­si­lo ka­da sam pro­cje­nji­vao ko do­bro ra­di svoj po­sao”, kaže Vu­ke­lić, čije is­kus­tvo u ne­ko­li­ko re­da­kci­ja go­vo­ri da se žene u me­di­ji­ma bo­lje no­se s iza­zo­vi­ma ne­go ko­le­ge te da su do­slje­dni­je, is­traj­ni­je, strplji­vi­je i vre­dni­je.

Pri­mjećuje da na­pa­di i pri­je­tnje, ko­ji su ovoj re­da­kci­ji do­bro zna­ni, ne­ma­ju ro­dni pred­znak, pa ta­ko i pra­vna za­šti­ta, ade­kva­tan od­go­vor i sud­ski epi­log izos­ta­ju bez ob­zi­ra na pol.

Klub no­vi­na­ra Ba­nja­lu­ka go­di­na­ma traži je­dnu kla­uzu­lu u Kri­vičnom za­ko­ni­ku RS ko­ja bi, ako ne po­tpu­no spri­ječila, sa­svim si­gur­no obes­hra­bri­la sve bu­duće na­pa­dače na me­dij­ske ra­dni­ke – sva­ki na­pad na no­vi­na­re i novinarke da se tre­ti­ra kao na­pad na službe­no li­ce, čime bi i ka­zne bi­le sa­svim si­gur­no veće, a sud­ski pro­ce­si efi­ka­sni­ji.

Ka­ko je predviđeno Kri­vičnim za­ko­ni­kom, u čla­nu 388, stav (1), ko na­pa­dne ili ozbi­ljno pri­je­ti da će na­pas­ti službe­no li­ce ili li­ce za ko­je zna da mu po­maže u vrše­nju službe­ne dužnos­ti biće ka­žnjen za­tvo­rom do tri go­di­ne. U sta­vu (2) se da­lje na­vo­di da ako učini­lac pri iz­vrše­nju dje­la iz sta­va 1. ovog čla­na službe­no li­ce ili li­ce za ko­je zna da mu po­maže zlos­ta­vi, tje­le­sno po­vri­je­di ili mu pri­je­ti upo­tre­bom oružja, učini­lac će biti kažnjen za­tvo­rom od tri mje­se­ca do tri go­di­ne.

Iako ne­ma ni­ka­kvih ga­ran­ci­ja, sa­svim si­gur­no bi ova­kve za­kon­ske ka­zne bi­le kočni­ca za sve bu­duće na­pa­de (biće ih si­gur­no) jer su da­le­ko ozbi­ljni­je ne­go da dođe do su­ko­ba i na­pa­da na “običnog” građani­na.

Da ne bu­de za­bu­ne, jer je bi­lo dos­ta ne­do­umi­ca i po­gre­šnih tu­mačenja u ja­vnos­ti, me­dij­ska za­je­dni­ca ni­je­dnog tre­nut­ka ni­je za­tražila da se no­vi­na­ri i no­vi­nar­ke pro­gla­se službe­nim li­ci­ma – za to, da­ka­ko, ne pos­to­ji ni za­kon­ska mo­gućnost. Ono što je je­di­ni zah­tjev je da na­pa­di, ko­ji su sko­ro pa sva­ko­dne­vi­ca ovog po­sla, bu­du tre­ti­ra­ni kao da su na­pa­di na službe­na li­ca i ti­me bar uma­nji­mo sve bu­duće na­mje­re da se ne­ko fi­zički obračuna­va s no­vi­na­ri­ma i no­vi­nar­ka­ma, pa čak i po­ku­ša da ih ubi­je. Na­ra­vno, ta­kva ini­ci­ja­ti­va je os­ta­ja­la sa­mo u do­me­nu de­kla­ra­ti­vne po­drške i ta­pša­nja po ra­me­nu u smislu – ra­zu­mi­je­mo, podržava­mo, ali neće moći. Međutim, kad se de­sio je­dan od naj­težih slučajeva na­pa­da na no­vi­na­re – po­ku­šaj ubis­tva Vla­di­mi­ra Ko­vačevića, no­vi­na­ra BN te­le­vi­zi­je i portala Ge­ri­la.in­fo, čini­lo se da su po­sla­ni­ci bi­li spre­mni da ta­kvu ini­ci­ja­ti­vu prom­ptno podrže, ali i to je bi­lo aktuelno dok je trajao me­dij­ski pri­ti­sak i šok zbog ovog te­škog na­pa­da, ko­ji je Ko­vačević preživio za­hva­lju­jući pri­je sve­ga fi­zičkoj spre­mnos­ti i pri­se­bnos­ti.

Je­dan od na­pa­dača na Kovačevića, bo­kser Mar­ko Čolić, osuđen je na četi­ri go­di­ne zatvora, dok je dru­gi na­pa­dač u bjek­stvu, ali ono što je ključno za okončanje ova­kvih pro­ce­sa je da se sa­zna ko su na­lo­go­dav­ci ovog zločina – a na to i da­lje ne­ma­mo od­go­vor. Pri­ti­sak ja­vnos­ti ov­daš­nje, ali i re­gi­onal­ne, do­pri­nio je da se ovaj pro­ces do­ve­de bar do ne­ke tačke, ali onaj ko je ci­je­li na­pad osmi­slio i pla­tio i da­lje se slo­bo­dno še­ta, jer mu ni­ko i ni­je za pe­ta­ma. Vje­ro­va­tno čeka da se ko­načno ci­je­la ujdurma sti­ša ka­ko bi ne­sme­ta­no nas­ta­vio s po­slo­vi­ma zbog ko­jih ga je Ko­vačević, biće, i nažuljao.

Čini se da upra­vo na ovoj tački, kad tre­ba izni­je­ti slučaj do kra­ja i ka­da je u pi­ta­nju ono naj­važni­je ka­ko bismo uop­šte mo­gli da go­vo­ri­mo o de­mo­krat­skoj, slo­bo­dnoj, pra­vnoj državi – sve sta­je.

U za­ro­blje­nom druš­tvu po­put na­šeg, ci­je­ni Mil­ki­ca Mi­lo­je­vić, du­go­go­diš­nja no­vi­nar­ka i akti­vis­tki­nja, ilu­zor­no je očeki­va­ti in­sti­tu­ci­onal­nu za­šti­tu za one ko­ji prei­spi­tu­ju ta­kav sis­tem i bo­re se pro­tiv ko­rup­ci­je, kri­mi­na­la, po­li­tičkog na­si­lja i ne­od­go­vor­nos­ti. Za­ni­mlji­vo je, kaže, da s po­li­ci­jom ugla­vnom ne­ma pro­ble­ma – na­pro­tiv, na­pa­di ko­ji se pri­ja­ve bu­du najčešće ko­rek­tno is­traženi, bar na tom ba­zičnom ni­vou. Pro­blem je, međutim, ka­da slučaj dođe do pra­vo­suđa.

“Čak i kad se ne­ki slučaj pro­ce­su­ira, od­go­va­ra­ju sa­mo iz­vrši­oci, na­ra­vno, pod uslo­vom da ti iz­vrši­oci ni­su po­li­tički moćni­ci ili s nji­ma di­rek­tno po­ve­za­ni lju­di. Do in­spi­ra­to­ra i na­lo­go­da­va­ca is­tra­ga ni­kad ne ‘do­ba­ci’. Po­se­ban pro­blem je po­li­tička (ne)od­go­vor­nost. Po­li­tičari su ti ko­ji pro­mo­vi­šu i nor­ma­li­zu­ju na­pa­de na no­vi­na­re i no­vi­na­rke. U ovoj ze­mlji će se stva­ri ozbi­ljno pro­mi­je­ni­ti ka­da se, re­ci­mo, Mi­lo­rad Do­dik ja­vno izvi­ni što je pred ka­me­ra­ma bru­tal­no iz­vri­jeđao Gor­da­nu Ka­ta­nu ili Lji­lja­nu Ko­vačević. Ili, još bo­lje, stva­ri će se bi­tno pro­mi­je­ni­ti ka­da Mi­lo­ra­du Do­di­ku i dru­gim li­de­ri­ma vi­še ne bu­de pa­da­lo na pa­met da se po­na­ša­ju na ta­kav način, jer će im bi­ti ja­sno da vri­jeđanje no­vi­na­ra i no­vi­nar­ki znači gu­bi­tak gla­so­va na izbo­ri­ma”, po­ručuje Mi­lo­je­vić.

Prva adre­sa sva­ka­ko jes­te po­li­ci­ja, ali i ma­tična kuća, no­vi­nar­ska udruženja, svi ko­ji na ne­ki način mo­gu do­pri­ni­je­ti da se nas­ta­la si­tu­aci­ja pre­va­ziđe i do­bi­je epi­log.

“Za početak, mo­ra­mo vje­ro­va­ti da su svi građani pred za­ko­nom is­ti, s tim što, pre­ma evrop­skim kon­ven­ci­ja­ma, po­li­tičari, pogotovo oni na vlas­ti, ima­ju veću od­go­vor­nost od tzv. običnih građana. Tre­ba i ja­vno po­zva­ti advo­ka­te da pro bo­no sa­vje­tu­ju no­vi­na­re i no­vi­na­rke u ova­kvim slučaje­vi­ma, to je u ci­lju bor­be za slo­bo­dno i de­mo­krat­sko druš­tvo i za vla­da­vi­nu pra­va”, ka­že ova no­vi­nar­ka.

Ni­je­dan na­pad, po­ručuje, ne tre­ba prećuta­ti i to je je­dan od načina da upra­vo no­vi­nar­ke tako po­ka­žu da su hra­bre, da će “sta­ti na crtu” bi­lo ko­me ka­da su u pra­vu, da ima­ju pra­vo da ra­de ja­vni po­sao i da je pro­šlo vri­je­me kad je ženi bi­lo mjes­to (sa­mo) u ku­hi­nji.

Gor­da­na Ka­ta­na, ta­kođer du­go­go­diš­nja no­vi­nar­ka i akti­vis­tki­nja, go­di­na­ma za­po­sle­na kao do­pi­snik “Oslo­bođenja” i čes­to i sama na me­ti ver­bal­nih na­pa­da, do­da­je da za­šti­tu no­vi­nar­ki i no­vi­na­ra sis­tem kod nas ap­so­lu­tno ni­je pre­po­znao.

“Otu­da sva­kom ko sma­tra da svoj po­sao ne ra­di­mo ona­ko ka­ko taj ne­ko mi­sli da tre­ba­ da ra­di­mo se­bi i da­je za pra­vo za na­pad. Ni­ka­da ni­sam bi­la pro­tiv kon­stru­kti­vne kri­ti­ke, ni­ka­da ni­sam sma­tra­la da svi tre­ba­ da se slažu s načinom na ko­ji ra­di­mo, uređivačkom po­li­ti­kom kuće iz ko­je do­la­zi­mo. Ali di­ja­log i na ar­gu­men­ti­ma za­sno­va­na kri­ti­ka su je­dno, a uvre­de, po­zi­va­nje na linč, pa i fi­zički na­pa­di su ne­što dru­go. Tim pri­je jer su do­is­ta ri­jet­ki slučaje­vi ka­da su na­pa­dači za to bi­li ma­kar ja­vno osuđeni”, ka­za­la je Ka­ta­na.

Ono što je za­bri­nja­va­juće, do­da­je, jeste činje­ni­ca da se u tre­nut­ku kad smo izložene i naj­gru­bljim uvre­da­ma među na­ma ra­zmiš­lja “ma ona do­la­zi iz ove ili one re­da­kci­je, pa ne­ka joj, ne­ma ve­ze”.

“Bi­lo bi ko­le­gi­jal­no, ljud­ski, sta­ti uvi­jek iza ono­ga ko je na uda­ru, ali, po­nav­ljam, to se ri­jet­ko do­gađa. Za­što? Is­kre­no, ne znam. Da li je u pi­ta­nju strah od po­li­tičara, jer oni su ti ko­ji su i na­ja­gre­si­vni­ji, ili možda od ure­dni­ka i urednica da se ne bi do­vo­di­li u si­tu­aci­ju ne­ka­kvog za­mje­ra­nja, tek šu­tnja je je­di­no čemu svje­dočimo. I to sam to­kom svo­je ci­je­le ka­ri­je­re doživ­lja­va­la”, kaže Ka­ta­na, ko­ja se je­dva sjeća da je bi­lo dru­gačijih si­tu­aci­ja, one is­tin­ske, ako ni­šta bar žen­ske so­li­dar­nos­ti.

Naj­hra­bri­ji smo, is­tiče Ka­ta­na, čini se, sta­ti iza na­pa­da na ko­le­gi­nicu na druš­tve­nim mrežama ne­go snažno re­ago­va­ti kad se to i de­si.

Po­drška ma­hom jes­te de­kla­ra­ti­vna, da li je is­kre­na ili ne to je te­ško su­di­ti, ali i ta­kva je bi­la pra­va ri­jet­kost pri­je de­se­tak go­di­na, pod­sjeća Milkica Mi­lo­je­vić.

“Mi smo, ipak, u ne­ko­li­ko na­vra­ta pro­tes­to­va­li zbog na­pa­da na na­še ko­le­ge ili ko­le­gi­ni­ce, a Li­ni­ja za po­moć no­vi­na­ri­ma Udruženja BH no­vi­na­ri pruža kon­kre­tnu pra­vnu po­moć u ta­kvim slučaje­vi­ma. Na­ra­vno, to ni­je do­vo­ljno, mi tre­ba da bu­de­mo avan­gar­da u pro­fe­si­onal­noj hra­bros­ti i so­li­dar­nos­ti, mi mo­ra­mo pokazati dru­gi­ma ka­ko se to ra­di”, naglašava Mi­lo­je­vić i po­ručuje da se naj­bo­lje na mi­kropla­nu vi­di ko­li­ko smo so­li­dar­ni – ko­li­ko smo sa­mi ura­di­li za na­pa­dnu­tog no­vi­na­ra ili novinarku, ko­li­ko su, na pri­mjer, gla­vni ure­dni­ci ili di­re­kto­ri sta­li u od­bra­nu no­vi­na­ra i novinarke, pri tom se su­prot­stav­ljajući po­li­tičkim moćni­ci­ma ili ve­li­kim ogla­ši­vačima.

“Živi­mo u druš­tvu u ko­jem je građan­ska i pro­fe­si­onal­na hra­brost i inače vrlo ri­jet­ka po­ja­va. Na­ra­vno, to na­šu pro­fe­si­ju i nas ne oslo­bađa od­go­vor­nos­ti, ali po­gle­daj­te, re­ci­mo, šta se de­ša­va s lje­kar­skom pro­fe­si­jom. Ko­li­ko je do­kto­ra me­di­ci­ne ja­vno us­ta­lo pro­tiv svo­je ko­mo­re, ko­ja ni­je odu­ze­la li­cen­ce lje­ka­ri­ma pra­vo­snažno osuđenim što su skri­vi­li smrt ili te­ško oštećenje zdrav­lja svo­jih pa­ci­je­na­ta. Ja ne znam ni­je­dan ta­kav slučaj”, za­ključila je naša sagovornica.

U borbi za svo­ja pra­va, kao i odo­li­je­va­jući na­pa­di­ma to­kom ra­dnih za­da­ta­ka, ključno je da no­vi­na­ri i novinarke zna­ju da u sva­kom mo­men­tu ima­ju snažnu po­dršku ma­tične kuće – što čes­to ni­je slučaj pa os­ta­ju na vje­tro­me­ti­ni i po­tpu­no ne­ra­vno­pra­vnoj bor­bi s moćni­ci­ma, ko­ji na svo­joj stra­ni ima­ju sve po­lu­ge. Ma­tična kuća sa svim svo­jim re­sur­si­ma, po­go­to­vo pra­vnom službom, da­le­ko je snažni­ji od­bram­be­ni me­ha­ni­zam, ali i važna po­ru­ka da iza sve­ga objav­lje­nog, emi­to­va­nog i na­pi­sa­nog čvrsto sto­ji i da u bor­bu sta­je is­pred svo­je ra­dni­ce.

Ali i pri­je ne­go što uop­šte dođe do ci­je­le te priče, no­vi­nar­ke mo­ra­ju da sa­zna­ju sve o svo­jim pra­vi­ma, da zna­ju i do­bro prouče sve mo­guće načine da se za­šti­te u oblas­ti ra­dnih, ali i so­ci­jal­nih pra­va, što tre­nu­tno na te­re­nu ni­je slučaj. Mno­ge od njih ko­je su pro­šle ra­zne tor­tu­re ni­su bi­le do­bro upo­zna­te sa svo­jim pra­vi­ma, pa se ni­su ni upu­šta­le u bor­bu pro­tiv na­pa­da i go­di­na­ma trpjele dis­kri­mi­na­ci­ju, jer su mi­sli­le da ne­ma ni­kog u lan­cu i sis­te­mu da ih ade­kva­tno za­šti­ti.

Mreža no­vi­nar­ki u BiH osno­va­na je pro­šle go­di­ne i ima, između os­ta­log, za cilj da edu­ku­je, us­mje­ra­va, po­maže i podržava sva­ki vid bor­be no­vi­nar­ki po bi­lo ko­joj osno­vi, što se po­ka­za­lo kao vrlo značaj­no u si­tu­aci­ji kad vam se čini da ste usa­mlje­ni u tom ha­osu.

Kris­ti­na Lje­vak, v.d. di­re­kto­ri­ce TV Kan­to­n Sa­ra­je­vo, ko­ja je bi­la izložena linču na­kon ime­no­va­nja na tu fun­kci­ju, po­ručuje da snažna po­drška ko­ju je ima­la ni­je sa­mo po­drška njoj, ne­go i glas pro­tiv ma­ši­ne­ri­je ko­ja sko­ro tri­de­set go­di­na odlučuje o na­šim živo­ti­ma.

“Bes­kraj­no sam za­hval­na mo­jim ko­le­ga­ma i ko­le­gi­nica­ma ko­ji pot­vrđuju da ni­smo svi is­ti i da još pos­to­je lju­di čiji obraz ni­je na trži­štu. I ne sa­mo ko­le­ga­ma i koleginica­ma iz me­di­ja, ne­go i dru­gim lju­di­ma ko­ji su ima­li po­tre­bu da me podrže, po­nu­de uslu­gu, ne­ki­ma ko­je ne znam i ko­ji su zva­li iz bi­je­log svi­je­ta nu­deći bes­pla­tne pra­vne uslu­ge, ali to još ni­je do­šlo na red, prav­dom ću se ba­vi­ti kad se odmo­rim od ne­prav­de”, govori Lje­vak.

Akti­vna i pri­zna­ta u svi­je­tu kul­tu­re i bor­be za LGBT pra­va, kaže da ni­ko­me ni­je sme­ta­la jer je kul­tu­ra, pri­je sve­ga, na mar­gi­na­ma, pa ni nje­no ime ni­je ni­kad bi­lo pre­dmet dis­ku­si­je, ali je tar­ge­ti­ra­na kad je do­šla na po­zi­ci­ju ko­ja se doživ­lja­va kao po­zi­ci­ja moći i zbog čega se mo­gu osjećati ugroženi oni ko­ji su moć iz­gu­bi­li. U takvim okolnostima, sve pos­ta­je pro­blem.

Ka­da je nas­tu­pio ci­je­li taj užas, do­daje Kristina, shvatila je ko­li­ko je važno ima­ti po­dršku onih ko­ji se još ča­sno ba­ve ovim po­slom i bi­lo bi ne­upo­re­di­vo teže da to­ga ni­je bi­lo. Uz to, uvi­dje­la je u tim tre­nu­ci­ma ko­li­ko je značaj­no do­no­si­ti pro­fe­si­onal­ne i od­go­vor­ne odlu­ke.

“Kad vam oni ko­ji bi naj­ra­di­je da vas ne­ma ne mo­gu naći ni­šta u pro­fe­si­onal­noj bio­gra­fi­ji, on­da ste va­ljda ne­što ka­ko tre­ba i ura­di­li”, zaključuje Ljevak.

U toj ago­ni­ji, kada ne zna­te ni onog ko je to sve po­kre­nuo, ali ni do kad će tra­ja­ti, šta je slje­deće i ko­li­ko da­le­ko će da idu, psi­ho­te­ra­pi­ja je, sma­tra, je­dan od načina da se izbo­ri­te sa svim tim, ali i okružiti se do­brim lju­di­ma u pri­va­tnom i pro­fe­si­onal­nom okruženju.

“Ve­li­ka je sreća što mo­ja pro­fe­si­onal­na i lična sreća ne za­vi­si od to­ga hoću li bi­ti di­re­kto­ri­ca ili neću, i iz te po­zi­ci­je la­kše se i pri­tis­ci da ne bu­dem po­dne­su. Na­ra­vno da je naj­teže bi­lo po­dni­je­ti op­tužbe po­vo­dom emi­to­va­nja fil­ma od stra­ne onih ko­ji film ni­su ni po­gle­da­li i tvrdi­ti ka­ko ne­gi­ram ge­no­cid (radi se o bugarskom filmu „Tužilac, branilac, otac i sin“, prikazanom u programu TVSA 11. jula, op.a.). Taj nas je pri­mjer mo­gao pod­sje­ti­ti na tužnu činje­ni­cu da lju­di ko­ji su preži­vje­li tra­ge­di­ju sma­tra­ju da ima­ju pra­vo uti­ca­ti na pro­fe­si­onal­ne odlu­ke lju­di iz bi­lo ko­je stru­ke. O vjer­skim za­je­dni­ca­ma da ne go­vo­rim”, ka­že Kristina Ljevak.

Ime­no­va­na kra­jem ma­ja, Lje­vak je u ju­lu u in­ter­vjuu za Klix.ba, ka­da je linč već bio na vrhun­cu, možda na naj­bo­lji način ilus­tro­va­la ka­ko se izbo­ri­ti s pri­tis­ci­ma ko­ji su ne­mi­no­vnost ovog po­sla i nas­ta­vi­ti s pro­fe­si­onal­nim an­gažma­nom još snažni­je.

“Da je bi­lo ko od no­vi­nar­skih auto­ri­te­ta re­kao da sam lo­ša no­vi­nar­ka, ne bi mi bi­lo sve­je­dno, ali ono što do­la­zi od fa­šis­tičkog po­lu­svi­je­ta me ne za­ni­ma. U ovom di­je­lu mi­slim na ko­men­ta­re po­svećene mom ime­nu i LGBT akti­vi­zmu. Po­vri­je­di­lo me, kao i sva­kog čo­vje­ka, kad su do­šli do mo­je po­ro­di­ce. Po­što se po­zi­va­ju na vje­ru kao je­di­ni ar­gu­ment, va­ljda će im onaj u ko­jeg vje­ru­ju su­di­ti obje­kti­vno. Za me­ne pos­to­je sa­mo ovo­ze­malj­ski su­do­vi, a pre­ma su­du stru­ke ja sam mje­ro­da­vna oso­ba za obav­lja­nje ove dužnos­ti”, re­kla je Kris­ti­na u tom in­ter­vjuu i ti­me još je­dnom pod­sje­ti­la sve bu­duće ge­ne­ra­ci­je no­vi­nar­ki, ko­je će ne­mi­no­vno proći ne­ku vrstu linča, tor­tu­re i pri­ti­sa­ka ka­ko bu­du na­pre­do­va­le u ka­ri­je­ri – pro­fe­si­onal­ni in­te­gri­tet možda je naj­teže dos­tižan, ali je naj­bo­lji i ne­za­mje­njiv štit.

Sarajevo, 11.9.2019.- Upravni odbor Udruženja/udruge BH novinari upućuje javni protest dr. Zlatku Kraviću, direktoru Opće bolnice „Prim. dr. Abdulah Nakaš“ u Sarajevu zbog pritiska na novinara Ervina Mušinovića i zahtjeva da otkrije izvore informacija, koje je portal Klix dobio pišući o smrti jednog novorođenčeta i lošem zdravstvenom stanju još dvije bebe, rođene u ovoj bolnici početkom septembra 2019.

Tokom vođenja intervjua, direktor Kravić je pozvao policiju sa namjerom da zastraši novinara Mušinovića i prisili ga na otkrivanje izvora informacija, tako da je jedan dio novinarskog intervjua obavljen uz prisustvo policije, legitimisanje novinara i davanje iskaza u vezi sa informacijama objavljenim na portalu Klix.

UO BH novinara smatra nedopustivim postupak gospodina Zlatka Kravića i ocjenjuje ga nedozvoljenim kršenjem prava na slobodu izražavanja, čiji je sastavni dio i pravo na zaštitu izvora informacija, posebno informacija od javnog značaja. U suprotnosti je sa medijskim slobodama i pravom na slobodan i dostojanstven rad pozivanje policije i njihovo prisustvo tokom vođenja intervjua, kao i pokušaj dr. Kravića da novinara dodatno zastraši novim institucionalnim pritiskom – najavom tužbe i pozivom tužilaštvu da se uključi u istragu o “curenju” informacija iz ove zdravstvene ustanove.

UO BH novinara zahtijeva od doktora Zlatka Kravića javno izvinjenje novinaru Ervinu Mušinoviću i uredništvu portala Klix, kao i zaustavljanje svih postupaka koji su u vezi sa pravom novinara na korištenje neimenovanih izvora i njihovu zaštitu, kao i medijskim slobodama općenito. Prava novinara i sloboda medija u BiH su zaštićeni zakonskim okvirom, kodeksom novinarske etike i evropskim standardima slobode izražavanja, uz obavezu njihovog prihvatanja i poštivanja od strane svih institucija i pojedinaca u ovoj državi, uključujući i direktora Opće bolnice „Prim. dr. Abdulah Nakaš“ u Sarajevu.

Upravni odbor BH novinara