BEOGRAD, 21.03.2018. – Istražujući kidnapovanje Ljubomira Kneževića, novinara prištinskog „Jedinstva“ i dopisnika beogradske „Politike“, Udruženje novinara Srbije (UNS) otkrilo je da je advokatkinja Stoja Đuričić još 2001. godine sumnjala da je njega kidnapovala grupa pod komandom Ganija Imerija, (Gani Ymeri), komandanta OVK u oblasti Vučitrn. Ona je, kao zastupnik oštećenih, tražila proširenje tada aktuelne istrage za kidnapovanje šestorice i pokušaj ubistva jednog srpskog civila, koja se vodila pred Okružnim sudom u Mitrovici protiv Ganija Imerija.

Zahtev za proširenje istrage (foto: arhiva UNS-a)

Prema saznanjima UNS-a, nemalo nakon toga, istraga protiv Imerija je počela da se urušava zbog otvorenih pretnji ubistvom zaštićenom svedoku. Kada je međunarodni istražni sudija Leonard Asira (Leonard Assira) zbog tih pretnji, dozvolio svedočenje istražitelja umesto svedoka, izuzet je na zahtev odbrane, zajedno sa međunarodnim tužiocem Mati Hininenom (Matti Hynynen). Nakon pretnji, smena tužioca i sudije, istraga je dospela u ćorsokak, a osumnjičeni je nakon pet meseci pušten iz pritvora.

Porodica Ljubomira Kneževića o ovome do sada nije čula ni reč.

– Niko nas nije obavestio. Ovo sada od vas čujemo – izjavio je za UNS-ov dosije Ljubomirov sin Goran.

Osumnjičen komandant OVK

Bivši komandant Gani Imeri je prvi pripadnik OVK osumnjičen za teške zločine nad srpskim civilima. Uhapšen je 24. novembra 2001, dok je putovao iz Vučitrna za Prištinu pod sumnjom da je kidnapovao Nenada Mihajlovića, Aleksandra Mihajlovića, Branimira Mihajlovića, Vladimira Mihajlovića i Vladimira Mladenovića i pokušao da ubije Nenada Mihajlovića, sve iz Gojbulje kod Vučitrna.

Zločin se dogodio neposredno nakon dolaska NATO snaga na Kosovo, 25. juna 1999, a osim izjava očevidaca i dvojice Srba koji su uspeli da pobegnu, tužilac je raspolagao i izjavom Srpkinje Roksane Radosavljević da joj je Imeri u telefonskom razgovoru priznao otmicu.

O ovome više reči u narednim tekstovima.

Dopuna istrage

Nakon hapšenja Imerija, advokatkinja Stoja Đuričić je 18. decembra 2001. godine uputila zahtev za proširenje istrage, navodeći imena ukupno 23 žrtve iz Vučitrna, a na prvom mestu Ljubomira Kneževića, koji se vodi kao nestao od 6. maja 1999. godine.

Kao naredbodavca, Đuričić je naznačila i Ganija Djelja, a Agima Berišu, Seida Kaluda, Muharema Salihua, Salji Selihua, Ismailja Galjicu kao neposredne izvršioce, „zbog osnovane sumnje da su počinili krivično delo genocida“. Prema podacima kojima UNS raspolaže, niko od njih nije bio pritvoren.

U zahtevu se navodi da su „Gani Imeri i Gani Djelja u svojstvu lidera paravojne formacije OVK izdavali naređenja svojim potčinjenima da vrše otmice nealbanskog stanovništva što su oni izvršavali, pa su otete dovodili u prostorije podruma robne kuće u Vučitrnu, gde su ih fizički mučili i maltretirali sa ciljem uništenja pripadnika srpske zajednice i ostalih etničkih manjina koje su živele na tom području.“

– U pravcu utvrđivanja krivične odgovornosti osumnjičenih i krivičnog dela koje im se stavlja na teret, kao dokaz predlažemo saslušanje oštećenih kao svedoka kojima su poznati detalji za svaki konkretan napred opisani događaj – navela je advokatkinja Đuričić, dodajući da će imena svedoka naknadno dostaviti.

Podaci do kojih je UNS došao upućuju da su ti svedoci ispitani osam meseci kasnije, tek kada je Imeri pušten iz pritvora.

Pretnje ubistvom

Prema podacima UNMIK-a, dva meseca kasnije, 19. februara 2002. tužilac je zatražio da se dodeli status zaštićenog svedoka osobi koja je trebalo da svedoči o umešanosti Imerija u otmicu Srba iz Gojbulje.

Saslušanje je zakazano za naredni dan, ali kada su istražitelji Centralne jedinice za krivičnu istragu došli ujutru da ga isprate do suda, on je to odbio zbog telefonskog poziva koji je primio na mobilni telefon kasno prethodne večeri.

Osoba koja ga je pozvala pretila je da će ubiti njega i njegovu porodicu u slučaju bilo kakvog svedočenja protiv Imerija na sudu.

Štiteći bezbednost svedoka, tužilac je umesto razgovora sa njim, zatražio da istražitelji daju iskaz u vezi sa izjavom koju im je svedok dao, praktično da je prepričaju. Sudija je to prihvatio, ali je odbrana uložila prigovor i tražila izuzeće i tužioca i sudije zbog „nezakonitih radnji i pristrasnog pristupa prema predmetu“. Prema saznanjima UNS-a istrage povodom pretnji svedoku nije bilo.

Lomljenje istrage

Bez obzira na ovaj događaj i činjenicu da su žrtve odmah označile, a kasnije i dodatno putem fotografija potvrdile identitet otmičara, novi istražni tužilac je 14. maja 2002. zatražio da dođu u sudnicu Okružnog suda u Mitrovici i „oči u oči“ ponovo ga „uživo“ identifikuju.

U praksi, tužilac se na ovakav potez odlučuje kada postoji verovatnoća da bi svedok mogao da promeni iskaz. U grupi muškaraca koji su tog dana u sudu izvedeni pred žrtve, samo jedna žrtva je prepoznala Imerija.

Deset dana kasnije, 24. maja 2002, novi istražni sudija je zaključio je „opravdano da se optuženi oslobodi posle pet meseci pritvora“. U sudskoj praksi, pak, najčešći razlozi za zadržavanje u pritvoru su: opasnost od bekstva osumnjičenog, sumnja na uticaj na svedoke, moguće uznemiravanje javnosti ili ponavljanje krivičnog dela. Sud je bio upoznat sa ranijim pretnjama svedoku, a puštanjem Imerija iz pritvora je jasno poslata poruka svedocima da neće biti zaštićeni, da je osumnjičeni „jači“ od suda.

Sudska praksa pokazuje da upravo u ovakvim okolnostima većina očevidaca odustane od svedočenja protiv osumnjičenog.

Nakon toga, istražni sudija je 2. jula 2002. razgovarao sa troje dodatnih svedoka, O. B, D. J. i M. M. u vezi sa zahtevom za proširenje istrage koju je tražila advokatkinja Stoja Đuričić. Kako je u UNMIK-ovim spisima zabeleženo, oni nisu dali nikakve informacije kojima bi se potkrepili navodi advokata. Predmet je okončan sa dva različita datuma: 17. oktobra i 28. oktobra 2002. godine, a pisar Okružnog suda u Mitrovici je izjavio da je prema njegovim podacima predmet „suspendovan“.

Zid ćutanja

Advokatkinja Stoja Đuričić, prva koja je nakon povlačenja srpske vojske i policije otišla na Kosovo da pomogne i zastupa Srbe pred sudovima UNMIK-a, preminula je 2002. godine. Pokušaj da saznamo na osnovu kojih informacija ili svedočenja je zatražila da tužilac istagom obuhvati i nestanak novinara Ljubomira Kneževića, nije dao rezultate. Advokati iz Beograda, sa kojima smo razgovarali, a koji su nakon nje došli na Kosovo, nisu znali detalje ovog slučaja.

Kako je izgledala istraga, da li je bilo pritisaka, jesu li ispitani navodi na koje je Đuričić ukazala, želeli smo da pitamo i sudiju Asiru iz Kameruna i tužioca Hininenona iz Finske. UNMIK nam je zvanično odgovorio da nema njihove kontakte.

Osim preko dostupnih adresara, do sudije Asire pokušali smo da dođemo i posredstvom amabasade Kameruna u Berlinu i diplomatskog predstavništva Srbije u Abuji (ambasada u Nigeriji nadležna je i za Kamerun). Iz prve nismo dobili odgovor, a iz druge nam je odgovoreno da „sticajem okolnosti trenutno u diplomatsko-konzularnom predstavništvu zbog nepopunjenosti osoblja nisu u mogućnosti da nam proslede tražene informacije“.

Asiru smo pokušali da kontaktiramo i posredstvom Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu za koji je takođe radio. Iz Haga su nas uputili na Mehanizam za međunarodne krivične tribunale UN u Aruši (Tanzanija). Na kraju te prepiske, šefica odeljenja za ljudske resurse Edit Ndirangu (Edith Ndirangu) obavestila nas je da je naš zahtev prosleđen gospodinu Asiri. Od 14. novembra 2017. nismo dobili odgovor.

Finskog tužioca Hininenona pokušali smo takođe da pronađemo na osnovu javno dostupnih podataka, a krajem prošle i početkom ove godine, zamolili smo za pomoć ambasade Finske u Beogradu i Prištini. Međutim, ni uz njihovo posredovanje, nismo uspeli da sa njim uspostavimo kontakt.

UNMIK je imao još informacija 

Ipak, prema saznanjima UNS-a, istražitelji UNMIK-a raspolagali su još jednom informacijom koja je povezivala Kneževića i Imerija. U svojim istražnim spisima zabeležili su podatak iz spiska srpskog Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju sa imenima osoba poveznih sa OVK za koje se sumnja da su učestvovali u zločinima protiv civila. U njemu se pominje S. S. pripadnik jedinice OVK koja je bila aktivna u Vučitnu i navodi da je „učestvovao u otmici i ubistvu Ljubomira Kneževića.“ U istoj informaciji se navodi da je Imeri bio pripadnik te jedinice.

Imeri se OVK-u pridružio po povratku iz Nemačke, gde je živeo 14 godina. Tokom rata je postao komandant vučitrnske oblasti, a nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo raspoređen je u komandu 343. brigade Kosovskog zaštitnog korpusa čiji je primarni zadatak zaštita civila. U javnosti je KZK percipiran kao začetak vojske, a krajem januara 2009. transformisan je u Bezbednosne snage Kosova.

On nije jedini čije se ime dovodi u vezu sa nestankom ili kidnapovanjem našeg kolege Ljubomira Kneževića. Ali, nijedan od navoda nije do kraja ispitan, a počinioci privedeni pravdi. Podatke o tome, počevši od mišljenja Savetodavne komisije za ljudska prava Unmika objavićemo u sledećem nastavku.

Porodica Imeri bila je prvi komšija Kneževića. S obzirom na to da se sinovi Ljubomira Kneževića 80-ih iselili sa Kosova, nisu imali gotovo nikakvih informacija o njima. A sva saznanja o dešavanjima uoči i nakon kidnapovnja oca, čuli su od majke Cvete koja je preminula 2017. godine.

BEOGRAD, 09.03.2018. – Prema NUNS-ovoj bazi podataka o projektnom sufinansiranju, od 1. januara do 12. decembra 2017. godine u Srbiji je na svim državnim nivoima raspisano ukupno 146 javnih poziva (konkursa) za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Ukupno na svim konkursima, raspodeljeno je 1.292.548.388 dinara (približno 11 miliona evra).  

Ministarstvo kulture i informisanja raspisalo je 7 konkursa (14. 2. 2017) koji su realizovani do kraja juna 2017. u vrednosti od 255 miliona dinara.

Pokrajinski sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine objavio je šest konkursa realizovanih do kraja avgusta 2017. u ukupnoj vrednosti od 70 miliona dinara.

Lokalne samouprave (gradovi i opštine) objavile su od 1. januara do kraja novembra 2017. godine 133 konkursa u ukupnoj vrednosti od približno 967.548.388 miliona dinara.

Opredeljeni iznosi na lokalnim konkursima u 2017:

Najveći iznos opredeljen je konkursom Grada Beograda ‒ 74.000.000, a najmanji konkursom opštine Knić – 200.000 dinara.

Opštine Boljevac, Kovačica, Raška, Bečej, Paraćin i gradovi Novi Sad, Pančevo i Smederevo objavili su po dva konkursa.

Opština Apatin je poništila svoj konkurs zbog nedostatka sredstava, dok su Požarevac, Bojnik i Novi Kneževac poništili javni poziv nakon upozorenja Koalicije novinarskih i medijskih udruženja (u daljem tekstu Koalicija) na nepravilnosti. Sve četiri lokalne samouprave su kasnije objavile i realizovale ispravne konkurse. Međutim, daleko veći broj neispravnih konkursa nije ispravljan ni posle upozorenja Koalicije.

Konkursne nepravilnosti

Od ukupno 133 konkursa lokalnih samouprava, prema podacima NUNS-a, neispravno ih je bilo 39 (nešto manje od trećine). Koalicija je reagovala ukazujući na nepravilnosti organima koji su raspisali konkurse. Najčešće nepravilnosti odnosile su se na to da nisu predviđeni najviši i najmanji iznos sredstava koji može biti dodeljen za pojedinačni projekat, kao i na objavljivanje starih projektnih obrazaca (resorno ministarstvo je početkom 2017. objavilo nove obrasce). U većini slučajeva, lokalne samouprave su ispravljale formalne nedostatke konkursa posle upozorenja Koalicije, dok su se pojedine LS oglušile o upozorenja, zbog čega su usledila javna saopštenja Koalicije o nezakonitostima konkursa i odluci da se zbog toga ne predlažu kandidati za članove konkursnih komisija.

Opština Novi Kneževac je na najgrublji način i višestruko prekršila zakonske propise tako što je ograničila pravo učešća na konkursu samo na medije koji imaju sedište na teritoriji te opštine. Nisu definisani ni najmanji i najveći iznosi, a uz konkurs su bili priloženi stari obrasci. Uz to, konkurs je objavljen samo na opštinskom sajtu, ali ne i u štampanom mediju. Opština nije ispravila konkurs ni nakon reagovanja Koalicije, koja zbog toga nije predlagala kandidate za članove stručne komisije. Kasnije je konkurs, ipak, poništen.

Opštine Vladičin Han, Majdanpek i Ćuprija takođe nisu ispravile nezakonitosti u konkursnim procedurama uprkos upozorenjima novinarskih i medijskih udruženja.

Grad Loznica je posle sprovedenog konkursa za sufinansiranje medijskih projekata objavio javnu nabavku za usluge u oblasti informisanja. To je javno osudila Koalicija, ukazujući da Loznica time doprinosi urušavanju Zakona o javnom informisanju i medijima.

Opština Kladovo je bez objašnjenja odbacila predlog stručne komisije, sastavljene od predstavnika reprezentativnih novinarskih udruženja, i formirala novu komisiju koja je ponovo vrednovala projekte. Isto se dogodilo i u Smederevu, gde je najpre izabrana tročlana komisija sastavljena od predstavnika Koalicije, da bi Gradsko veće, bez ikakvog objašnjenja, kasnije izabralo novu komisiju u sastavu: Ilija Stojanović, predstavnik RAB-a, te Radojica Mali i Siniša Batalo, kao medijski radnici. Profesionalne biografije pomenutih nisu objavljene, ali su mediji podsetili na to da je Batalo „pančevačka vedeta zločinačkog režima Milošević-Marković, i profesor marksizma“. Radojica Mali je bio član jedne od dve ovogodišnje komisije Pančeva, zajedno sa Ferencom Berčekom i Vladimirom Jovanovićem, koji su bili članovi mnogih komisija poznatih po najproblematičnijim odlukama o sufinansiranju.

„Stručne“ komisije i kriminalne raspodele

Najveća novinarska i medijska udruženja u Srbiji više puta su zajedno ili pojedinačno protestovala zbog načina na koji se raspodeljuje novac iz budžeta gradova i opština za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa.

Udruženja su u nekoliko navrata ocenila da se novac iz budžeta lokalnih samouprava deli isključivo medijima bliskim vlasti ili koji su „propagandne mašine vlasti“, dok u komisijama sede predstavnici nepoznatih udruženja, koji novac građana dele „između sebe“, što podseća na „udruženi kriminalni poduhvat“.

Ključni problemi su nedorečena zakonska regulativa, nedovoljna transparentnost konkursnih procedura, nedostatak evaluacije samog procesa i odobrenih projekata, kao i nepostojanje sankcija za organe nadležne za javno informisanje u slučaju kršenja zakona.

Očigledno favorizovanje medija naklonjenih vlastima uz pokriće tzv. stručnih komisija gotovo da postaje pravilo. Pri tome, veoma je sporna kompetentnost nekih udruženja čiji su predstavnici gotovo redovni članovi konkursnih komisija koje donose problematične odluke o finansiranju medija. S druge strane, u protekloj godini kandidati Koalicije najvećih novinarskih i medijskih udruženja (NUNS, UNS, NDNV, ANEM, LP) kao da su nepoželjni za lokalne vlasti. Na primer, od ukupno 45 vojvođanskih gradova i opština, sedam nije raspisalo konkurse ili je to učinjeno  na netransparentan način pa to nije bilo moguće evidentirati. U preostalih 38 opština, u komisijama su se mahom smenjivala ista imena, predlagana od strane javnosti malo ili potpuno nepoznatih udruženja. U najviše komisija, čak 16, učestvovao je Vladimir Jovanović, predlagan od strane Udruženja turističkih novinara i pisaca u turizmu Srbije – FIJET Srbija. Vladan Stefanović je bio član 13 komisija, na predlog Udruženja elektronskih medija „ComNet“, čiji je vlasnik, udruženja „FIJET“ i organizacije RAB Srbija. Na trećem mestu po broju učešća u stručnim komisijama je Radojica Mali (10), a predlagao ga je RAB. S druge strane, za ukupno 38 konkursa gradova i opština u Vojvodini od kandidata Koalicije najvećih novinarskih i medijskih udruženja bio je imenovan samo po jedan član komisijima Beočina, Bača, Ade i Čoke. Problematično je i to što mnoge lokalne samouprave opredeljuju nedovoljna sredstva. Primera radi, sasvim je nelogično da opština Kovačica za sufinansiranje medijskih sadržaja opredeli 20 miliona dinara, Čajetina takođe 20, Knjaževac 11,4  dok znatno veći i ekonomski snažniji gradovi izdvajaju značajno manje iznose ‒  Užice 8, Čačak 7, a Zaječar samo 2,7 miliona.

Posebno je intrigantno kako javnosti nepoznate reklamne i slične agencije za projekte dobijaju 5 ili 6 miliona dinara, što je dva do tri puta više nego najskuplji projekti odobreni na konkursima Ministarstva kulture i informisanja, koje realizuju ozbiljni mediji i produkcijske kuće koje se bave istraživačkim novinarstvom po najvišim profesionalnim standardima. Takva novčana blagonaklonost prema nepoznatim i tek osnovanim firmama rađa ozbiljnu sumnju da je reč o tome da se takvim tumačenjem medijskih zakona, a novcem građana, podmiruju, na skriven način povezani, privatni a ne javni interesi U sumnjivim, navijačkim raspodelama novca za medijske projekte prednjače najveći gradovi. Svaki od dosadašnja tri godišnja konkursa Beograda sproveden je tako da je izigran smisao projektnog sufinansiranja. I ove godine je na beogradskom konkursu najveći deo novca podeljen medijima neskriveno bliskim vlasti, nepoznatim konsultantskim i PR kućama, ali i tek osnovanim firmama.

Više od 90 odsto novca, od 74 miliona koliko je opredeljno konkursom, iz budžeta glavnog grada raspodeljeno je provladinim tabloidima, firmama vlasnički povezanim sa Studiom B, nepoznatim ili tek osnovanim preduzećima. Nešto manje od trećine (23 miliona dinara) dobili su Studio B i firme povezane s njim – Brender d.o.o. i Irik d.o.o. Višemilionske iznose su dobili i tabloidi „Alo“, „Informer“ i „Srpski telegraf“, zatim Udruženje rok muzičara i muzička kompanija Sky comm group i dve firme (Zofin i Folim) registrovane nekoliko dana posle raspisivanja konkursa.

Među dobitnicima budžetskog novca provuklo se tek nekoliko medija u pravom smislu reči – „Politika“, „Novosti“ i FoNet, ali je više nego simptomatično da ni dinara nisu dobili kritički mediji kao što su dnevnik „Danas“, nedeljnik „Vreme“, agencija Beta i Udruženje Eutopija. „Stručne kriterijume“ komisije nije zadovoljio ni jedini projekat (Pištaljka) o istraživanju korupcije u gradskoj upravi.

Takav ishod, međutim, nije iznenadio s obzirom na sastav konkursne komisije čiji su članovi bili Ferenc Berček (predstavnik RAB), Vladimir Jovanović (Udruženje turističkih novinara i pisaca o turizmu), Dragana Milovanović (Udruženje sportskih novinara), i medijskoj zjednici potpuno nepoznati „nezavisni medijski stručnjaci“ Marija Stamenić i Nebojša Radošević. Kao i kod prethodna dva konkursa, gradske vlasti u komisiju nisu imenovale nijednog predstavnika reprezentativnih novinarskih i medijskih udruženja, kao ni nekog od afirimisanih medisjkih stručnjaka.

I raspodela budžetskog novca za medijske projekte u Nišu protekla je u znaku provladinih medija i reklamnih agencija, među kojima i novoosnovanih kojima je komisija svejedno dala prednost nad afirimisanim medijima.

Grad Niš je za sufinansiranje projekata lokalnih medija ove godine izdvojio 20,5 miliona dinara, od kojih je čak 72 odsto dodeljeno glasilima bliskim vlasti. Najviše novca iz gradske kase dobili su mediji u vlasništvu Vitka Radomirovića ‒ „Narodne novine“, TV Belami i Niška televizija (3,7 miliona). Milionski iznosi odobreni su i Televiziji Zona plus (4,3 miliona) i istoimenom portalu (400.000), čiji je stvarni vlasnik Vladan Gašić, sin Bratislava Gašića, potpredsednika vladajuće partije SNS i direktora BIA. Novčana podrška pomenutih medija iz gradske kase obezbeđena je i dopunski, indirektno, kroz projekte nekih udruženja i PR agencije koje će sadržaje plasirati u Radomirovićevim i Gašićevim televizijama, novinama i portalima.

Finansijsku podršku je dobio i IN radio, u porodičnom vlasništvu Maje Raković, predsednice udruženja RAB, koja rukovodi i Naxi mrežom. Zanimljivo je to što je njen zamenik Ferenc Berček, ujedno i član Naxi mreže, bio član i konkursne komisije Niša.

S druge strane, ni niška komisija nije pokazala interes za projekat zasnovan na istraživanju korupcije, sa kojim je konkurisao portal Južne vesti, jedan od najuglednijih internet-medija. Takođe, odbijeni su i projekti novinske agencije Beta i veoma slušanog City radija.

Članovi niške konkursne komisije bili su ranije već pominjani Ferenc Berček (RAB), Zoran Veličković (na predlog Društva novinara Niša), Budimir Ničić, na predlog UNS-a i dva „medijska radnika“ ‒ Dušan Stojanović i Vladimir Veljković.

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) javno su protestovali „zbog skandalozno sprovedenog konkursa Grada Niša za sufinansiranje javnog interesa u javnom informisanju“ ocenjujući da je „više nego očigledno da su bužetsku podršku, odnosno novac građana Niša, dobili prorežimski mediji koji o javnom interesu brinu koliko i rijaliti programi Parovi, Zadruga i Farma“.

Oba ovogodišnja konkursa Novog Sada takođe su iskorišćena kako bi se milionskim iznosima nagradili prorežimski mediji, a pored njih pozamašan novac pripao je i marketinškim agencijama.

Nakon prvog konkursa, na kom su najviše novca dobili nepoznati i novoosnovani mediji, na drugom konkursu najbolje su ocenjeni projekti marketinških agencija. Zanimljivo je da je oba puta po 3 miliona dinara dodeljeno projektima nepoznate, novoosnovane firme Media info centar, čiji je suvlasnik Marko Carić svojevremeno bio mentor pri izradi master rada Tomislava Nikolića. Indikativno je i to što je Carićev partner u pomenutoj firmi Vladimir Jovanović veoma često biran za člana konkursnih komisija širom Srbije (na primer, komisija Beograda).

Ni u jednoj komisiji Novog Sada nije bilo članova reprezentativnih novinarskih i medijskih udruženja. Ali je zato u svojstvu medijskog stručnjaka za člana komisije imenovan Dragoljub Anđelković, koga provladini mediji predstavljaju kao političkog analitičara. Pored njega medijske projekte su ocenjivali još i Biljana Ratković Njegovan, Milovan Balaban, Ferenc Berček i Željko Rakičević. Inače, rešenje o imenovanju komisije nije objavljeno na gradskom sajtu.

Javni interes za privatni biznis

Konkursi za sufinansiranje javnog interesa u medijima postaju veoma primamljiv i unosan biznis za uticajne, vlastima bliske pojedince, čak i za one koji sa javnim informisanjem nemaju nikakve veze.

Prema istraživanju Cenzolovke, novoosnovane firme Brifing Banat iz Pančeva i Brif media net iz Novog Sada na 16 lokalnih konkursa u toku septembra i oktobra ove godine „inkasirale su oko 277.000 evra građana Vojvodine“. Firma Brifing Banat, registrovana početkom septembra, u Agenciji za privredne registre (APR) kao pretežnu delatnost navela je „delatnost reklamnih agencija“, dok je krajem oktobra, sa sedištem u Novom Sadu, registrovana firma Brif media net, čija osnovna delatnostu su veb portali. Identičnog osnivačkog kapitala od po 100 dinara, obe firme su istoga dana (5. oktobra) upisale u Registar medija portale juznibanat.rs i brif.rs. Brifing Banat i Brif media net, kao osnivači pomenutih portala, za nekoliko meseci ukupno su inkasirali bezmalo 33 miliona dinara na lokalnim konkursima za sufinansiranje medijskih projekata. Anonimni portali tako su postali najplaćeniji autori medijskih projekata u Srbiji.

Veoma umešni u protežiranju „javnog interesa“ u medijskim sadržajima su i takođe novoosnovani i javnosti nepoznati portali ePodunavlje, koji je na nedavnom konkursu Smedereva dobio 7 miliona dinara i Balkan produkcija Beograd, kojoj je na istom konkursu pripalo 4,9 miliona, od ukupno raspodeljenih 20 miliona dinara. Zanimljivo je da je Gradsko veće Smedereva u konkursnu komisiju prvobitno (23. juna) imenovalo trojicu predstavnika reprezentativnih udruženja (NUNS, UNS i ANEM) da bi dva meseca kasnije preinačilo svoju odluku i izabralo novu komisiju koja je i donela pomenutu odluku.

Javni interes bez zaštite

Zakonom o javnom informisanju i medijima i podzakonskim aktom ‒ Pravilnikom o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja, nije predviđena žalba kao pravni lek protiv odluke organa koji sprovodi konkurs. Jedino pravno sredstvo previđeno zakonskim propisima je pokretanje upravnog spora protiv rešenja o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata.

Ne postoje pouzdani podaci o broju i sudbini upravnih sporova pokrenutih zbog konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja u javnom interesu.

Niški City radio je do sada pokrenuo najviše upravnih postupaka protiv rešenja o raspodeli na lokalnim konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja u javnom ineteresu. Od ukupno 20 postupaka po tužbi tog medija u 2015. i 2016. godini Upravni sud je polovinu sporova rešio u korist tužioca. Najčešće, tužbeni zahtev City radija se odnosi na nedostatak obrazloženja u odlukama o sufinansiranju. Presuda u svim slučajevima svodila se na to da se organu javne vlasti koji je raspisao konkurs nalaže da donese novo rešenje u skladu sa zakonom. Međutim, prave satisfakcije za tužioca nema jer nadležni organi lokalnih samouprava donesu nova rešenja koja su identična prethodnim, osim što su detaljnija obrazloženja odluka o raspodeli. U toku 2017. godine je rešavana još samo jedna tužba podneta protiv opštine Negotin, ali ovoga puta u korist lokalne samouprave, jer su se oni pozvali na to da konkursna prijava tužioca ‒ City radija ‒ nije bila uredno popunjena. U izjavi za NUNS, glavni i odgovorni urednik City radija Dragan Kocić ukazao je na to da je organ uprave Negotina i u tom slučaju napravio zakonski propust, jer je bio obavezan da, kada uoči nelogičnost u popunjenim obrasicma, naloži učesniku konkursa da u određenom roku otkloni te nedostatke, što u ovom slučaju nije učinjeno. Zanimljivo je da je ovo jedini od naših sporova koji je rešavan pred Upravnim sudom u Beogradu, dok su svi prethodni rešavani pred Upravnim sudom u Nišu.

„Nažalost, po pravilu u rešenjima o sufinansiranju nema nikakvog preciznijeg obrazloženja za to što se neki projekti podržavaju, odnosno zašto se drugi odbijaju. Stiče se utisak da se ne vrednuje javni interes u medijskim projektima već da se finansijski podržavaju mediji, što je suprotno ideji i smislu sistema sufinansiranja medijskih sadržaja propisanog Zakonom o javnom informisanju i medijima“, ocenio je Kocić.

Veoma slična iskustva u pokretanju upravnih sporova ima i redakcija informativnog portala Južne vesti, koji je do danas podneo 7 tužbi protiv odluka lokalnih samouprava i u svim slučajevima dobio pozitivna sudska rešenja. U pet slučajeva sudske odluke su bile u korist tužioca, tako što su poništena rešenja organa uprava opštine Blace (dva puta), grada Niša (dva puta) i grada Leskovca, dok postupak po tužbi protiv Ministarstva kulture i informisanja još nije okončan. Tim povodom, Južne vesti su pokrenule i postupak protiv Vlade Srbije zbog „ćutanja uprave“, odnosno zbog neodgovaranja na zahtev za informacije od javnog značaja a u vezi sa konkursom Ministarstva kulture i informisanja.

U izjavi za NUNS, glavni i odgovorni urednik Južnih vesti Predrag Blagojević ocenio je da ova vrsta pravne zaštite praktično ne daje rezultate. „Najčešće smo postupak pokretali zbog toga što u odlukama o sufinansiranju projekata nije bilo obrazloženja. Ukazivali smo i na sukob interesa članova konkursnih komisija, kao i na još neka kršenja zakona, ali se Upravni sud, po pravilu, bavi tim formalnim nedostacima rešenja o raspodeli. Tako se, zapravo, daje šansa organima koji sprovode konkurse da u novim rešenjima dodaju kakvo-takvo obrazloženje ne menjajući nijednu finansijsku stavku.“

Sredinom januara 2017. godine grupa medija je podnela zajedničku tužbu Upravnom sudu radi poništenja rešenja Gradske uprave Beograda o raspodeli sredstava po raspisanom konkursu za sufinansiranje projekata u 2016. godini. Tužioci su Novinaska agencija Beta, dnevni list „Danas“, nedeljnik „Vreme“, Medija centar Beograd, Radio Oskar i agencije SL Media i JSP Beograd. Od Suda je zatraženo odlaganje izvršenja Rešenja o raspodeli koje je doneto 12. decembra, a kojim je za sufinansiranje medijskih projekata raspodeljeno ukupno 85,750.000 dinara, što je najveći iznos opredeljen po konkursima lokalnih samouprava do danas. U tužbi je ukazano na ozbiljne, očigledne nezakonitosti učinjene u toku sprovođenja konkursa, kao na mogućnost nastanka imovinske štete za tužioce, kao i za sam grad Beograd.

Do danas, ni posle bezmalo godinu dana, Upravni sud nije zakazao prvo ročište po pomenutoj tužbi.

BEOGRAD, 23.02.2018 Sve dok Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ne bude zaista obavljalo svoju funkciju, nerealno je očekivati da će emiteri poštovati javni interes, zakonske paragrafe, profesionalne i etičke standarde

Više od 300 prijava protiv TV Pink, upućenih Regulatornom telu za elektronske medije (REM), povodom, kako se navodi, kampanje koja je vođena na toj televiziji protiv novinarke Tamare Skrozza, samo je još jedna je u nizu kontroverzi koje gotovo od samog osnivanja prate ovo regulatorno telo.

Prijave su usledile na inicijativu Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA).

Akciji NUNS-a i CRTA prethodila je prezentacija izveštaja, zapravo analiza izveštavanja medija u periodu pre početka zvanične kampanje za beogradske izbore za koji se smatra da je bila povod za kampanju blaćenja na TV Pinku . Nalazi tog istraživanja pokazali su nedvosmisleno da postoji nejednaka medijska zastupljenost političkih aktera i da je prisutna tzv. „funkcionerska kampanja“. Među autorima izveštaja CRTA bila je i ugledna novinarka Skozza, inače članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. To je bio dovoljan povod za prilog u Dnevniku TV Pink, ali i drugim informativnim emisijama te televizije kojim je na najgrublji način doveden u pitanje profesionalni i moralni integritet Tamare Skrozza i koja je uz to proglašena za “arhineprijatelja Aleksandra Vučića”, predsednika Srbije.

U istom prilogu TV Pink, tendecioznim izvrtanjem činjenica pokušano je da se kompromituje i CRTA, organizacija civilnog društva osnovana 2002. godine, sa misijom da doprinese uspešnoj tranziciji Srbije u razvijeno demokratsko društvo kroz promociju aktivnog učešća građana u društvenim procesima.

REM ignoriše prijave građana

Broj prijava novinara/ki i građana/ki svakim danom je sve veći ali, za sada, nema još nikakve reakcije iz REM-a.

REM je, inače, kako ga definiše Zakon o elektronskim medijima,“samostalna nezavisna regulatorna organizacija sa svojstvom pravnog lica, koja vrši javna ovlašćenja u cilju: delotvornog sprovođenja utvrđene politike u oblasti pružanja medijskih usluga u Republici Srbiji; unapređivanja kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija; doprinosa očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja; u cilju zaštite interesa javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija, u skladu sa odredbama ovog zakona, na način primeren demokratskom društvu”.

Regulator je, po slovu zakona, funkcionalno i finansijski nezavisan od državnih organa i organizacija, pružalaca medijskih usluga i operatora. Za obavljanje poslova iz svoje nadležnosti REM je odgovoran Narodnoj skupštini.

Ovaj najširi zakonodavni okvir nadležnosti Reguatora ne razlikuje se mnogo od sličnih tela u bilo kojoj državi, osim činjenice da je gotovo od samog početka REM predmet veoma žestokih sporenja, uz neretke optužbe da je svojim (ne)činjenjem jedan od osnovnih uzroka haosa koji vlada u etru. Neretko, REM je bio optuživan da je pod uticajem pojedinih emitera ali i političkih organizacija, najčešće onih koje su u vlasti.

Nakaradno tumačenje paragrafa

Jedan od karakterističnih slučajeva je direktan prenos stranačke konvencije vladaju

e Srpske napredne stranke (SNS) na mnogim televizijama sa nacionalnom, ali i sa regionalnim i lokalnim frekvencijama.

Tim povodom, NUNS je 20. oktobra 2015. god. podneo predstavku REM-u protiv TV Pink, TV Happy i TV Studio B. Te televizije su direktno prenosile stranački skup SNS, povodom sedam godina postojanja te političke partije. NUNS je smatrao da je time prekršeno Opšte obavezujuće uputstvo o ponašanju emitera koje zаbrаnjuje političku propаgаndu vаn predizborne kаmpаnje, ali i član 47 Zakona o elektronskim medijima u kom jasno stoji da je pružalac medijske usluge, u skladu sa svojom programskom koncepcijom, “dužan da poštuje zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje”.

Savet REM-a je, međutim, 21. oktobra iste godine, nakon tročasovne sednice, utvrdio da je setom novih medijskih zakona prestalo da važi Opšte obavezujuće uputstvo za emitere i da stoga ne postoji osnov da se pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti televizija koje su direktno prenosile proslavu vladajuće partije.

NUNS je potom zatražio od tadašnjeg ministra za kulturu i informisanje Ivana Tasovca da Vlada Srbije zatraži autentično tumačenje člana 47. Zakona o elektronskim medijima, a od Odeljenja za medije Misije OEBS-a tumačenje da li je usvajanjem seta novih medijskih zakona prestalo da važi Opšte obavezujuće uputstvo za emitere i da li je ubuduće dozvoljeno emiterima da bez ikakvih sankcija prenose stranačke skupove van predizborne kampanje.

Iz Ministarstva kulture je odbijen zahtev da Vlada Srbije uputi Narodnoj skupštini predlog za donošenje autentičnog tumačenja odredbe člana 47. U obrazloženju se navodi da je članom 47. stav 1. tačka 5, predviđeno da je pružalac medijske usluge dužan da poštuje zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje, a da u toku predizborne kampanje obezbedi registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima zastupljenost bez diskriminacije.

Ministarstvo je ceo problem svelo na pojmovne nedoumice, te da smatra da su „oglašavanje” i „oglasna poruka” definisani Zakonom o oglašavanju. NUNS-u je sugerisano da se obrati ministarstvu nadležnom za nadzor nad primenom Zakona o oglašavanju i zatraži mišljenje u vezi sa navodnom nedoumicom.

I na tome je ostalo, a presedan prenošenja stranačkih skupova je postala uobičajena praksa za većinu provladinih elektronskih medija.

Upozorenje OEBS – a

U odgovoru OEBS-a je, međutim, jasno rečeno da „u regulaciji opštih obaveza pružalaca medijskih usluga, odnosno TV kompanija, u odnosu na sadržaj programa, Zakon predviđa da će pružalac medijskih usluga poštovati zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje“.

OEBS je podsetio i da su tokom predizborne kampanje, pružaoci medijskih usluga dužni da osiguraju da sve registrovane političke stranke, koalicije i kandidati uživaju jednaku zastupljenost bez ikakve diskriminacije. OEBS je još podsetio da je nadzor nad sprovođenjem Zakona o elektronskim medijima u nadležnosti Regulatornog tela za elektronske medije.

Bez obzira na takav stav, REM nije preduzeo ništa i tako još jednom doveo u pitanje svoj kredibilitet.

Možda još drastičniji primer je zahtev NUNS-a upućen REM-u, nakon parlamentarnih izbora 2016. godine, da objavi Izveštaj o nadzoru nad radom emitera tokom predizborne kampanje.

Nakon tri meseca, tek posle žalbe i rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja, iz REM-a je stiglo obaveštenje da „regulator ne poseduje ovaj izveštaj i da zbog toga ne može da ga dostavi na uvid javnosti“.

Takvi izveštaji, u zakonom propisanoj nadležnosti Regulatonog tela, izrađeni su za kampanje o svim parlamentarnim, predsedničkim i lokalnim izborima u Srbiji od 2003. godine. Ali, ne i za izbore održane 24. aprila 2016. godine?

Zašto, pitanje je od javnog interesa, na koje REM nikada nije odgovorio uprkos spekulacijama da izveštaj postoji i da pokazuje ogroman nesrazmer u tretiranju vladajuće i opozicionih stranaka u elektronskim medijima.

Krivična prijava za nesavesno postupanje

Slična situacija dogodila se i povodom predsedničkih izbora 2017. NUNS je krajem maja prošle godine podneo krivičnu prijavu protiv zamenika predsednika Saveta REM-a Gorana Petrovića i članova Saveta REM-a Miloša Rajkovića, Slobodana Veljkovića, Božidara Nikolića, Olivere Zekić, Aleksandre Janković, Gorana Pekovića, Đorđa Vozarevića i Radoja Kujovića zbog sumnje da su počinili krivično delo „nesavestan rad u službi“. Prijava je podneta zbog osnovane sumnje da je povređen član 47. Zakona o elektronskim medijima “Opšte obaveze pružalaca medijskih usluga u odnosu na programske sadržaje” u kojima je propisano da emiteri moraju da “poštuju zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje, a u toku predizborne kampanje da registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima obezbede zastupljenost bez diskriminacije”.

Povod je bio ponovo neprimereno favorizovanje jednog predsedničkog kandidata i ponovo ćutanje REM-a uprkos činjenici da su grubo prekršeni i zakon i „Pravilnik o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje” koji je doneo upravo REM još 16. juna 2015. godine. Tim Pravilnikom propisano je da je tokom predizborne kampanje „pružalac medijske usluge dužan da emituje političke oglasne poruke svih zainteresovanih podnosilaca izbornih lista i kandidata pod jednakim programskim, tehničkim i finansijskim uslovima”. Takođe, svaki emiter je dužan da “vreme namenjeno političkom oglašavanju raspodeli na podnosioce izbornih lista ili kandidate srazmerno njihovoj iskazanoj zainteresovanosti”.

NUNS je u krivičnoj prijavi naveo da postoji osnovana sumnja da su članovi Saveta REM-a „u uračunljivom stanju očigledno nesavesno postupali u vršenju službe, iako su bili svesni da usled toga može nastupiti teška povreda osnovnih ljudskih prava“ zagarantovanih Ustavom i zakonima.

Zahtev parlamentu za smenu Saveta REM-a

Grupa za slobodu medija, nastala krajem 2017. na valu nezadovoljstva postojećom medijskom situacijom, koja okuplja više od 300 medija, nevladinih organizacija, novinara i medijskih radnika, zatražila je od Skupštine Srbije razrešenje članova Saveta REM-a i pokretanje postupka u kome će biti izabrani pojedinci koji će poštovati zakon, uz primenu svih mera kojima raspolažu u zaštiti osnovnih prava građana na pravovremeno, objektivno i istinito informisanje.

Ostaje da se vidi kakva će biti sudbina krivične prijave i zahteva Grupe za slobodu medija. Mada, ako je suditi po ponašanju, odnosno ćutanju REM-a i povodom prljave kampanje protiv novinarke Tamare Skrozza i organizacije CRTA, teško je očekivati bilo kakav iskorak u pozitivnom smeru.

Sve dok Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ne bude zaista obavljalo svoju funkciju, nerealno je očekivati da će emiteri poštovati javni interes, zakonske paragrafe, profesionalne i etičke standarde.

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Regionalna platforma za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara na Zapadnom Balkanu uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj ovog tekst je isključiva odgovornost Nezavisnog udruženja novinara Srbije i autora i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.

BEOGRAD, 20.02.2018. – Od početka ove godine petnaestoro novinara je bilo izloženo pretnjama i napadima. Predstavnici vlasti kažu da osuđuju ovakve napade ali odbijaju svaku odgovornost za pritiske kojima su novinari u Srbiji svakodnevno izloženi.

“Svako nosi odgovornost samo za sebe”, rekao je državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Aleksandar Gajović, komentarišući napad na Nikolu Radišića, novinara TV N1 koji je napadnut i vređan na ulici. Ovaj napad usledio je posle niza kritika na program ove nezavisne TV stanice koju predsednik Srbije Aleksandar Vučić redovno naziva “američkom” a ministar policije Nebojša Stefanović čak i CIA televizijom  .

U intervjuu za Radio Slobodna Evropa  , Gajović je rekao da Ministarstvo nije nadležno za napade na novinare i poentirao ocenom da “pravi novinari i prave redakcije moraju imati i drugu stranu“, te da očekuje objašnjenje još uvek nepoznatih napadača. “Mene interesuje i njihova verzija, da li su to zaista uradili ili nisu. Naravno da ćemo svaki napad osuditi, ali ja želim da vidim na kraju šta iza tih napada stoji, ko stoji i da li stoji.“

U istom intervjuu povodom pretnji smrću sa društvenih mreža koje je prijavio predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović, Gajović je odgovorio kontra pitanjem: “A je l’ ste sigurni da nije on organizovao to pisanje da bi sebe predstavio kao žrtvu?” i zaključio: “Ja mislim da je to čovek koji nema dobre namere”.

Sva relevantna novinarska udruženja su zatražila smenu Gajovića posle ovih izjava a na pitanje hoće li ga smeniti premijerka Ana Brnabić  je izbegla odgovor, već rekla da je “bilo kakva vrsta napada nedopustiva i neće se tolerisati“.

Kritika se ne toleriše

Prema podacima Nezavisnog udruzenje novinara Srbije (NUNS) od početka ove godine do trenutka pisanja ovog teksta petnaestoro novinara je napadnuto ili bio izloženo ozbiljnim pretnjama i pritiscima.

Razlog je uvek – kritika vlasti. Kada je 16. januara u Kosovskoj Mitrovici ubijen jedan od lidera kosovskih Srba Oliver Ivanović, mesecima unazad u prorežimskim medijima satanizovan kao izdajnik, glavni i odgovorni urednik agencije Beta Dragan Janjić je na svom tviter nalogu napisao da su “počele likvidacije političkih protivnika”. Istog dana predsednik Srbije Vučić je prozvao Janjića i poručio: “Niko od nas nije ubica, kao što bi to neko želeo.“

Iako Janjić nije optužio ni vlast u Srbiji niti imenovao ikoga da je ubica, nakon ove izjave predsednika usledile su direktne pretnje. Na jednoj fejsbuk stranici nuđena je njegova adresa stanovanja a među stotinama komentara našli su se i otvoreni pozivi na linč: “Na Kalemegdan pa metak u čelo“ i „Obesiti ga na trgu“.

Kao da to nije bilo dovoljno – početkom februara premijerka Ana Brnabić je prozvala predsednika NUNS-a Slavišu Lekića i poručila da „nisu evropske vrednosti kada predsednik NUNS-a izabranog predsednika države naziva ubicom“, aludirajući na njegove navodne stavove o ubistvu Ivanovića. Lekić je najavio da će premijerka „zbog te uvrede, laži morati da završi na sudu“ i najavio tužbu protiv nje.

Novinari kao „neprijatelji“ Srbije

Novinarka nedeljnika Vreme Tamara Skrozza danima je bila izložena napadima prorežimske televizije Pink, samo zato što je kao članica Upravnog odbora nevladine organizacije Crta, na pres konferenciji govorila o monitoringu medija povodom predstojećih lokalnih izbora u Beogradu.

I pored toga što su novinari i građani zbog napada na Skrozzu uputili više od 300 žalbi Regulatornom telu za elektronske medije (REM), ova institucija nije ustanovila da je TV Pink prekršila bilo kakve standarde niti su preduzeli mere na koje su zakonom obavezni.

Napad na Skrozzu usledio je nakon što je predsednik Vučić u jednoj izjavi povezao Crtu, koja se bavi nadgledanjem izbornog procesa, sa nekom (neimenovanom) stranom ambasadom i zaključio: „Ceo smisao je u tome da SNS negde izgubi“.

Već je postalo uobičajeno da gledani i tiražni mediji, koji su pod kontrolom i u funkciji vlasti, posle sličnih izjava predsednika ili nekog funkcionera, nastavljaju napade na nezavisne medije i novinare, označavajući ih kao izdajnike koji rade protiv države u službi nekih stranih agentura.

Malo koga su zato začudili plakati koji su tokom noći zalepljeni  na ulazu u prostorije Nezavisnog udruženje novinara Srbije na kojima je ovo udruženje nazvano „Nesrećno udruženje neprijatelja Srbije“. U opštoj atmosferi stalnih pritisaka i optužbi, malo ko veruje i da će Tužilaštvo pronaći ne samo građane koji su lepili ove plakate, već i brojne druge koji anonimno ili otvoreno prete novinarima, preko društvenih mreža ili, kao u slučaju novinara N1, na ulici.

Poruke koje dolaze od najviših predstavnika vlasti direktno podstiču ovakvo ponašanje. Iz Evropske unije stižu upozorenja da je sloboda medija neophodna na putu Srbije ka Briselu, međunarodne novinarske organizacije ukazuju na pritiske na novinare i medije, poput nedavnog saopštenja Reportera bez granica  , ali državni zvaničnici odriču svaku odgovornost.

U upravo objavljenom istraživanju Fondacije Slavko Ćuruvija „Sloboda i kontrola medija: Svedočenja novinara“  navodi se da 74 odsto novinara u Srbiji, “smatra da postoje ozbiljne prepreke za ostvarivanje medijskih sloboda ili da uslovi za to uopšte i ne postoje”, da se u tom pogledu u poslednjih pet godina situacija pogoršala a skoro dve trećine anketiranih u istraživanju smatra da “medije najviše kontroliše politički establišment”.

Tokom 2017. godine prema evidenciji NUNS-a, u Srbiji je bilo 92 napada, pretnji i pritisaka na novinare i medije. Pravosuđe nije adresa na kojoj novinari mogu da očekuju pomoć, jer je u najvećoj meri pod direktnim uticajem vladajuće partije predsednika Srbije, Vučića. Sudeći prema tempu, broju i načinima pritisaka na novinare u samo prvih mesec i po dana ove godine, i s druge strane porukama i postupcima vlasti, država izgleda da nema nameru da ih ni ubuduće zaštiti.

BEOGRAD, 19.02.2108. – Philippe Bertinchamps (Filip Bertinšan), dopisnik velikog broja inostranih medija u Srbiji, među kojima su Le Courrier des Balkans, Mediapart, Liberation, RFI, RTBF, Le Soir i La Tribune de Geneve, trenutno trpi pretnje proterivanjem iz Srbije, od strane Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), pod izgovorom da predstavlja «pretnju javnom redu i nacionalnoj sigurnosti». Ova odluka nije ničim motivisana niti opravdana. Philippe Bertinchamps je pre njenog donošenja već bio pozivan od strane Srpske službe za bezbednost (BIA) na «detaljne informativne razgovore», u aprilu 2017, dan posle predsedničkih izbora u Srbiji, o kojima je kao novinar izveštavao.

Imajući u vidu trenutni više nego zabrinjavajući položaj slobode medija u Srbiji, gde nezavisni novinari trpe fizičke i verbalne napade, pa čak i pozive na linčovanja od strane provladinih medija, smatramo da je neophodno obratiti se kako Srpskom, tako i Evropskom i međunarodnom javnom mnjenju.

Philippe Bertinchamps svojim novinarskim radom pokriva Srbiju i većinu zemalja Zapadnog Balkana već punih deset godina u kojima je uvek pokazivao najveći stepen nepristrasnosti. Nikad nije imao problema sa policijom, i do 2017. godine je uvek dobijao dozvolu za boravak u skladu sa propisima.

Kao belgijski državljanin, Philippe Bertinchamps živi u Beogradu od 2007. godine, oženjen je državljankom Srbije koja je takođe novinarka i fotoreporterka, a takođe je i otac petogodišnje devojčice. Odbijen je, bez ikakvog objašnjenja, nakon zahteva za privremeni boravak radi spajanja porodice od strane MUP-a, 8. januara 2018. godine, drugi put od aprila 2017. godine. U novembru 2017. godine je međutim Upravni sud Srbije doneo presudu da vlasti moraju da opravdaju razloge za odbijanje njegovog zahteva. Odluke MUP-a u ovom slučaju krše pravila postupka, ali i član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima o poštovanju privatnog i porodičnog života. Sudbina Philippe Bertinchamps-a i njegove porodice sada u potpunosti zavisi od volje srpskih vlasti.

Imajući u vidu često ignorisanje pravosudnih odluka od strane srpskih vlasti, kako bi se sprečile policijske zloupotrebe koje ne priliče jednoj državi kandidatkinji za evropske integracije, ali i kako bi odbranio svoj posao kao novinar, Philippe Bertinchamps je odlučio da se ponovo žali upravnom sudu, i da se obrati najvišim evropskim i međunarodnim vlastima povodom svoje situacije.

Konferencija za štampu će biti održana 20. februara u Medija centru u Beogradu.

BEOGRAD, 26.01.2018.- Nezavisno udruženja novinara Srbije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine najoštrije osuđuje prljavu kontinuiranu kampanju koju prorežimski mediji vode protiv novinarke nedeljnika Vreme i članice Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamare Skrozza i drugih novinara i medija.

Posebno je indikativno što su napadi na “nepodobne” novinare i gotovo otvoreni pozivi na linč eskalirali neposredno nakon posete međunarodne delegacije, sastavljene od predstavnika Evropske federacije novinara (EFJ), Međunarodnog instituta za štampu (IPI) i Medijske organizacije za jugoistočnu Evropu (SEEMO), koja je boravila u Beogradu kako bi ustanovila pravo stanje medijskih sloboda i bezbednosti novinara.

NUNS i NDNV smatraju da je šizofrena hajka na novinare usledila zbog nalaza međunarodne misije da je stanje medijskih sloboda u Srbiji veoma loše. Posebno zabrinjava to što su napadi učestali uprkos obećanju predsednika Srbije Aleksandra Vučiča članovima međunarodne misije “da će braniti slobodu medija bez uslova”.

Na kraju posete Beogradu predsednik EFJ Mogens Bliher Bjeregord izjavio da je u Srbiji mnogo pritisaka i pretnji prema novinarima, te da predsednik Vučić mora da podrži slobodu medija dok ne bude prekasno.

Glavni urednik prorežimskog tabloida Informer Dragan Vućićević juče na prorežimskoj tabloidnoj TV Pink optužio je novinarku Tamaru Skrozza i nedeljnik Vreme za koji radi da svojim tekstovima u interesu biznismena Miroslava Miškovića izazivaju atmosferu haosa pred izbore za Skupštinu Beograda kako bi posle izbora proglasili izbornu krađu. Izvlačeći iz konteksta polurečenice, izgovorene u jednoj satiričnoj emisiji, TV Pink je u svom prepoznatljivom profesionalnom maniru, uglednu novinarku targetirao kao arhineprijatelja Aleksandra Vučića.

U istoj emisiji Vučićević je izgovorio laž da je glavni urednik agencije Beta Dragan Janjić otvoreno optužio predsednika Srbije Aleksandra Vučića za ubistvo Olivera Ivanovića. Podsećamo da je takva lažna optužba povod da se protiv kolege Janjića na društvenim mrežama danima vodi jeziva kampanja u kojoj mu se preti proterivanjem i ubistvom.

Voditelj emisije Predrag Sarapa i Vućićević vređali su predsednika NUNS-a Slavišu Lekića i omalovažavali ugledni list Danas nazivajući ga listom CIA. Vućićević je optužio Crtu i druge nevladine organizacije da su plaćenici Američke ambasade, USAID-a, i američkih biznismena Rokfelera i Soroša i najprimitivnijom retorikom se rugao liderima opozicionih stranaka i drugim uglednim javnim ličnostima, poznatim po kritičkom mišljenju o aktuelnoj vlasti.

Već dva dana na sajtu Informera i drugim ultradesničarskim sajtovima vodi se prava hajka i protiv kosovske novinarke Une Hajdari, saradnice međunarodne novinarske organizacije Reporteri bez granica, zbog njenog šaljivog tvita povodom pres konferencije predsednika Srbije tokom posete severu Kosova. Objavljena je njena fotografija i nazvana je mrziteljkom svega srpskog i Vučića, a odmah posle objave huškačkog članka, Hajdari je putem društvenih mreža dobila uvrede i ozbiljne pretnje.