BEOGRAD, 22.12.2017. – Trend etičkog sunovrata u medijima nastavljen je i u 2017. godini. To pokazuje izveštaj Saveta za štampu, kome je u periodu od 1. janura do 31. avgusta podneto 65 žalbi na medijske sadržaje. Doduše, broj žalbi jeste za 23 manji nego u istom periodu 2016, ali Savet za štampu ukazuje na to da je monitoringom poštovanja novinarskog kodeksa utvrđeno da broj prekršaja zapravo i dalje raste.

Od podnetih žalbi, Komisija je razmatrala 43. Zbog formalnih nedostataka odbačeno je 16 žalbi, četiri su rešene medijacijom pre razmatranja na sednicama Komisije, dok su dve žalbe bile još u proceduri. Čak 31 žalbu podnele su nevladine organizacije, i to je prvi put od kada je Savet za štampu počeo da radi da je broj žalbi organizacija veći od broja žalbi građana, koji su se u prvih osam meseci 26 puta žalili tom nezavisnom samoregulatornom telu. Četiri žalbe podneli su mediji jedni protiv drugih, a po dve članovi Komisije za žalbe i institucije i preduzeća.

Komisija za žalbe je samo tri puta odlučila da Kodeks nije prekršen, dok u šest slučajeva nije uspela da usaglasi konačnu odluku zbog nedostatka potrebne većine od osam glasova za odluku. Prekršaj Kodeksa konstatovan je u 35 slučajeva. Od tog broja, 15 odluka o prekršenom Kodeksu Komisija je donela za medije koji su prihvatili nadležnost Saveta za štampu, dok je 20 javnih opomena izrečeno medijima koji još nisu prihvatili samoregulaciju.

Od pomenutih 15 odluka, mediji su objavili samo četiri, iako su prihvatanjem nadležnosti Saveta preuzeli obavezu da prihvataju i objavljuju odluke Saveta. Mediji koji nisu u sistemu samoregulacije nemaju obavezu objavljivanja javnih opomena.

Najviše (pet) odluka o tome da je objavljivanjem medijskih sadržaja prekršen Kodeks doneto je protiv dnevnih novina „Politika“, koja nije objavila nijednu od tih odluka Komisije za žalbe. Po tri puta su u istom periodu Kodeks prekršili „Alo“ i „Blic“, a po jednom „Kurir“, „Večernje novosti“, „Telegraf.rs“ i „Pančevac“. Najviše javnih opomena imao je „Informer“ – šest, zatim „Srpski telegraf“ ‒ četiri, „Tabloid“ ‒ dve, a po jednu Kraljevo online, Žig info, Glas Zapadne Srbije, „Dnevni žurnal“, ePodunavlje, „Ekspres“, „Afera“, PP Media, Gradski portal 018 i Peščanik.

Najčeće se krše odredbe iz poglavlja Istinitost izveštavanja (16 puta), potom iz poglavlja Novinarska pažnja (15 prekršaja), dok su 13 puta bile prekršene i odredbe koje se odnose na zabranu diskriminacije, što je, kako se ocenjuje u izveštaju, rezultat većeg angažovanja nevladinih organizacija u podnošenju žalbi Savetu. U devet slučajeva je konstatovano da naslov ne odgovara sadržaju teksta, dok je pravo na privatnost prekršeno šest puta, a pravo na odgovor četiri puta.

Interesantan primer je žalba savetnika predsednika Republike Srpske Pere Simića, koju je dotični podneo protiv dnevnog lista „Danas“. Simić se obratio Savetu za štampu jer „Danas“ nije objavio njegov odgovor na kolumnu novinarke tog lista. Sve je počelo tako što je novinarka objavila tekst, na koji je Simić poslao reagovanje koje je objavljeno. Novinarka je objavila sledeći tekst, kojim je praktično nastavila polemiku. Simić je opet poslao odgovor koji „Danas“ nije objavio smatrajući da je uvredljiv za novinarku, i zatražili su od Simića da tekst prilagodi kako bi bio objavljen. Umesto savetnika, odgovorio je predsednik Republike Srpske, što je redakcija objavila, ali se savetnik Simić žalio Savetu za štampu zato što nije objavljen njegov tekst. Komisija nije uspela da usaglasi odluku, jer nije razrešila dilemu da li treba poštovati pravo na odgovor ako je odgovor uvredljiv, odnosno da li ga treba objaviti.

Posebnu pažnju profesije i javnosti privukao je slučaj „fantomskih komentatora“ u „Politici“. Reč je o dva, navodno autorska teksta nepostojećih ličnosti, potpisanih fantomskim titulama, u kojima su izneti diskriminatorni stavovi prema ženama. Ispostavilo se da autori tekstova ne postoje, a uz jedan tekst je pored toga objavljena fotografija nemačkog glumca. Pored glumca, žalbu je podnela i organizacija koja se bavi zaštitom prava žena. Komisija je u oba slučaja odlučila da je Kodeks prekršen.

Zanimljiv je i slučaj žalbe na „Blic“, koji je objavio priču o nemačkom državljaninu koji je u avionu Er Srbije doživeo infarkt. U tekstu su pohvaljeni kompanija i doktorka zbog pomoći putniku, ali je sporno bilo to što je „Blic“ objavio ime i fotografiju putnika koju je neovlašćeno preuzeo sa „Fejsbuka“. Sve to urađeno je uprkos upozorenju putnika da ne želi da bude pomenut u novinama. Komisija za žalbe donela je odluku da je „Blic“ povredio njegovo pravo na privatnost.

Zaključak pomenutog izveštaja Saveta za štampu je, između ostalog, da redakcije listova sve ređe odgovaraju na žalbe, i sve ređe objavljuju odluke Komisije za žalbe.

Medijske hajke na novinare

Međusobni rat novinara, baš kao i progon pojedinih novinara u pojedinim medijima ‒ nije nikakva novost na srpskoj javnoj sceni. Naprotiv. Već decenijama, ozbiljne političke sukobe pratile su isto tako ozbiljne hajke, targetiranja i ad hoc optuživanja ovog ili onog novinara koji nekome nije bio po volji.

U današnje vreme, međutim, ta je stvar toliko hipertrofirala da je teško čak i pobrojati sve napade, optužbe i kampanje, sve sulude konstrukcije koje su ljudi nominalno označeni kao novinari javno uputili na adrese svojih kolega i koleginica. Sve to, naravno, prevazilazi nivo uobičajenih zađevica u okviru neke profesije: ovi sukobi, naime, daleko su ozbiljniji nego sukob u bilo kojoj drugoj profesiji, jer targetirane novinare dovode u fizičku opasnost i izlažu riziku nastavljanja blaćenja i diskreditacije ne samo njih lično, već i njihovih porodica.

Atentatori i zaverenici

U poslednje vreme novinari se najčešće napadaju kao izdajnici i plaćenici ‒ u „Informeru“, „Srpskom telegrafu“ i na TV Pink, kao šampionima prorežimskog medijskog angažmana. Na tom su se spisku našli pre svega urednici i novinari CINS-a, BIRN-a i KRIK-a, ali i novinari N1, „Vremena“ i drugih medija koji su dobijali novac na sasvim legalnim i transparentnim konkursima međunarodnih organizacija i institucija.

Omiljena ličnost tabloida u tom kontekstu svakako je Vukašin Obradović, koji je više puta označen kao zaverenik, osoba sumnjivog morala, ili čovek koji nema „ništa protiv ubistva Aleksandra Vučića“. Nakon Obradovićevog štrajka glađu i najave gašenja novina „Vranjskih“, tabloidi su se utrkivali u pričama koliko je miliona i triliona dinara on „dobio od države“, sve u pokušaju da objasne kako nema nikakvih razloga za štrajk. Taj slučaj, međutim, na najbolji način ilustruje da u napadima na novinare igru zapravo ne vode tabloidi, već oni koji ih i inače kljukaju poluinformacijama i raznim konstrukcijama. Priču o dobijenim milionima (iz koje su zgodno izostavljeni ključni podaci) prva je plasirala premijerka Ana Brnabić, da bi njene teze dodatno razradili agilni tabloidni izveštači. Isto tako, taj slučaj pokazuje i koliko su medijski napadi ozbiljni i koliko i kako utiču ne samo na osobu koje se direktno tiču, već i na njene bližnje. Na ročištu povodom Obradovićeve tužbe protiv „Informera“, on je 30. novembra ove godine svedočio da je zbog pisanja tog tabloida da radi „u interesu Šiptara“, kod jednog broja ljudi u njegovom okruženju „stvoren privid“ da on zaista radi u interesu Albanaca, odnosno „protiv Srbije“ i „interesa države i naroda“.

Iako zabrinjavajući, takvi navodi izgleda da preterano ne zanimaju srpsko pravosuđe. Za razliku od tužbi povodom povrede časti i ugleda, tužbe zasnovane na fizičkoj i svakoj drugoj opasnosti u koju je doveden targetirani pojedinac ‒ po pravilu se odbijaju, ili se ta dimenzija uopšte ne uzima u obzir. Kada su upravo Obradović i grupa aktivista, glumaca i novinara označenih kao osobe koje kuju zaveru za ubistvo Aleksandra Vučića, podneli krivičnu prijavu protiv urednika „Informera“ i više drugih medija, tužilaštvo je tu prijavu odbacilo uz obrazloženje da „nema osnovane sumnje da su prijavljena lica izvršila navedena krivična dela“. Iako su navodni „zaverenici“ lično svedočili i objasnili kakve sve probleme imaju zbog stavljanja medijske mete na čelo ‒ tužilaštvu to jednostavno nije bilo dovoljno.  „Štampanjem naših fotografija i imena ispod naslova ʼKREĆE UBIJANJE VUČIĆA!ʽ i ʼZAVERA PROTIV VLASTI U SRBIJIʽ, ʼInformerʽ je faktički štampao naše poternice. Takođe, teza o zaveri je naširoko razglabana, a poternice umnožavane u razgranatoj mreži režimskih medija – uključujući i TV Pink, sajt opskurne nacionalističke organizacije Zavetnici, dnevni list ʼPravduʻ i druge“, objasnili su podnosioci prijave. „Uvereni da sloboda govora i sloboda medija prestaju tamo gde počinje nečiji progon, kao javne ličnosti, novinari i aktivisti, preuzeli smo na sebe obavezu da ukažemo na odgovornost medija i novinara za iscrtavanje meta na nama, ili bilo kom drugom ko je juče ili danas osvanuo na naslovnim stranicama takozvanih tabloida. Odluka o odbacivanju naše krivične prijave, još jednom pokazuje da oni koji ʼdrugačije misleʽ i javno istupaju, u Srbiji ne mogu da računaju na pravdu, pravednost i ravnopravnost, i da svako nekažnjeno može da ih optuži za šta hoće“.

Slučajevi koji znatno lakše prolaze na sudu, i to u korist žalilaca, jesu oni u kojima se koriste, zloupotrebljavaju ili falsifikuju podaci iz njihovog privatnog života, kako bi se diskvalifikovao njihov profesionalni rad. U tom je smislu najznakovitiji primer Stevana Dojčinovića, kojeg režimski mediji i inače optužuju za sve i svašta (bez ikakve osnove i smisla, naravno), dok „Informer“ u martu prošle godine stavlja poseban akcenat na njegove navodne hobije ‒ pa čitav jedan tekst, recimo, posvećuje tezi da je „Dojčinović u najmanju ruku sumnjiva osoba kojoj se ne bi smelo bezrezervno verovati“, imajući u vidu njegove „sadomazohističke“ sklonosti. Kao „dokaz“ za tu tezu, priložene su mutne fotografije na kojima je navodno prokaženi novinar koji visi s tavanice, na nekakvim sportskim spravama, odnosno procedura u kojoj mu „na živo, bez anestezije“ kukama buše kožu kako bi ga „okačili na čekrk“, dok je posprdno navedeno kako sam Dojčinović ovo objašnjava kao ekstremni sport.

U kontekstu drugih optužbi s kojima je u prorežimskim medijima suočen urednik KRIK-a (da je saradnik narko-lordova, narkoman i sl.), ovaj detalj na prvi pogled i nije toliko važan, tim pre što te kuke i plafon zaista jesu sport. Ali ako samo pomislimo šta o nekom tamo čoveku koji visi s plafona i navodno uživa u bolu može da pomisli prosečan čitalac „Informera“ ‒ inače zadojen mržnjom prema svemu što je na bilo koji način „drugačije“ ‒ stvar dobija potpuno novu dimenziju.

Ukoliko nemaju baš ništa „sočno“ da (zlo)upotrebe protiv novinara čija se delatnost ne dopada aktuelnom režimu, državni bilteni u formi dnevnih listova i televizija rado posežu za paušalnim optužbama o prihodima ili partijskoj pripadnosti prozvanih kolega: tako su kao „žuti“, licemerni ili puni para optuženi mnogi novinari RTS-a, ili grupa koleginica koja je tokom predsedničke kampanje podržala suprugu Vuka Jeremića ‒ inače bivšu novinarku Natašu Jeremić, tada optuženu za veze s narko-kartelima. Navodno „licemerje“ koleginica čak je doživelo i svojevrsnu renesansu nakon što se dogodio napad pripadnika Dveri na dve novinarke TV Pink: tada su koleginice Nataša Mijušković, Antonela Riha i Jelena Obućina, uz najgrublje reči i kvalifikacije, prozvane zato što podržavaju jednu koleginicu, a ne podržavaju dve druge (?!).

Elegantno i sa stilom

Posebnu vrstu medijskih napada na novinare predstavljaju oni profesionalno znatno elegantniji od pomenutih tabloidnih, koji su upućeni drugoj ili drugačijoj medijskoj publici, ali su za novinare o kojima je u njima reč takođe dugoročno opasni. U tom smislu, zapamćena je višemesečna hajka „Politike“ na Komisiju za žalbe Saveta za štampu, odnosno na njene pojedine članove i članice ‒ uključujući potpisnicu ovog teksta. Nakon što je Komisija donela odluku da je „Politika“ u tekstu o finansijskim primanjima pojedinih medija i nevladinih organizacija prekršila Kodeks novinara Srbije, bar jedan tekst nedeljno bio je posvećen profesionalnim kapacitetima ili ponašanju onih koji su učestvovali u donošenju takve odluke. Nisu to bili tekstovi tipa „Informerovih“, daleko od toga, ali su u delu javnosti i te kako urušili imidž Saveta za štampu, pa i ugled prozvanih.

Ovoj vrsti medijskih priloga pripada i nedavna analiza Ljiljane Smajlović u listu „Nedeljnik“, posvećena nastupu Grupe za slobodu medija na regionalnoj medijskoj konferenciji u Tirani, održanoj 9. i 10. novembra. Tu su učesnici konferencije proglašeni „pozerima u crnim majicama“, što je nekim čitaocima sigurno bilo vrlo zabavno, ali su istovremeno, vrlo tiho i elegantno, stavljeni u kontekst dodvoravanja Evropskoj uniji (a u Tirani su radili upravo suprotno) i stranim silama uopšte.

Legitimno je i po slobodu govora poželjno da u javnoj sferi postoje različiti stavovi o određenim pojavama i događajima, ali se u tim slučajevima zaboravilo na važne činjenice, na kontekst, na kompletnu sliku, a kolegama su istovremeno zakačene ozbiljne optužbe i kvalifikacije.

U priči o medijskim hajkama na novinare, veoma je zanimljiva činjenica da se redovno iznalaze „sveži“ i do tada nezabeleženi razlozi za progon. Tako se baš ovih dana ‒ u nedostatku novih teorija o zaverenicima, atentatorima, narkomanima, izdajnicima, plaćenicima ‒ desilo da je novinarka N1 Marija Antić stradala zbog pitanja koja je postavljala humanitarcu i desničaru Arnou Gujonu. Sam Gujon, a odmah potom i tabloidi, uperili su prstom u novinarku jer je insistirala da joj objasni svoju političku, ultradesničarsku biografiju. Od medija, prvi je reagovao portal Telegraf.rs koji je objavio naslov „SRAMAN INTERVJU: VODITELJKA HTELA DA PREDSTAVI NAJVEĆEG HUMANITARCA KAO FAŠISTU“, a sledio ga je „Informer“ s tvrdnjom da je „FRANCUSKI HUMANITARAC NA METI AMERIČKIH PLAĆENIKA! CIA TV N1 NAPALA PRIJATELJA SRBA!“

Sve to, garnirano je sočnim komentarima čitalaca, što ‒ uz već zahuktalu kampanju na društvenim mrežama ‒ predstavlja ozbiljnu pretnju po bezbednost novinarke Antić.

Jasno je da iza medijskih hajki na novinare stoji politička volja ‒ želja vladajuće elite da žigoše, iscrpi i zastraši sve kolege koje se usude da postave pitanje, da pišu, izveštavaju, istupe drugačije od prorežimskih medija. Isto tako, jasno je da u vremenu prilične medijske napetosti, svaki sličan napad dovodi u konkretnu, fizičku opasnost sve označene i isprozivane novinare, ili u najmanju ruku dovodi u pitanje njihov dalji rad i integritet.

Zahvaljujući svemu tome, upravo medijske hajke slobodno mogu da se svrstaju u jedan od najvećih problema koji muče novinare i novinarstvo u Srbiji. One više nisu izdvojeni incidenti, nešto što se povremeno desi. Naprotiv, hajke su svakodnevica, pojava na koju je javnost navikla i večita pretnja nad glavom svakog novinara. Bar dok još ima novinara spremnih da brane svoje stavove i pravo da ih iskažu, bez obzira na to kakvu i koliku medijsku „slavu“ time stekli.

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Regionalna platforma za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara na Zapadnom Balkanu uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj ovog tekst je isključiva odgovornost Nezavisnog udruženja novinara Srbije i autora i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.

BEOGRAD, 20.12.2017. – Na kućnom pragu, 10. septembra 2000. godine, u rodnom Vučitrnu, ubijen je poznati novinar „Rilindije“ Šefki Popova. Zločin je detaljno pripreman. Istražujući ovo ubistvo, Udruženje novina Srbije (UNS) je došlo do informacija da je istraga u rukama Unmika ometana, a da je po dolasku Euleksa slučaj „iščezao“. Porodica je apelovala, UNS je postavljao pitanja, ali i pored jasnih indicija o motivima zločina, istraga je stopirana. Ubice su i dalje na slobodi.

Policija Unmika iz stana Šefkija Popove iznela je sve što se moglo smatrati potencijalnim dokazom, uključujući i akten-tašnu od koje se poznati novinar nije odvajao, a koja bi, prema nekim mišljenjima, mogla da sadrži značajna dokumenta, putokaz za istragu, saznaje UNS-ov Dosije.

Tužilac Osnovnog suda u Mitrovici Njazi Redža, dva puta je tražio hitnu pomoć policije (prvi put 5. oktobra 2000, a drugi 23. marta 2004) vezano za ovaj predmet (PPN 306/2000). Policija se na oba oglušila.

Dolaskom Euleksa 2008. godine, predmet Popove „nestaje“, a misija EU na pitanja UNS-a (poslednji put u septembru 2017) godinama ponavlja „nemamo informacija“. Sa takvim odgovorom ostaje i pitanje šta se dogodilo sa dokumentima iznetim iz kuće Popove?

Ubica je u zgradu u kojoj je živeo Popova ušao sa knjigom u kojoj je bio sakriven pištolj. Sačekao je da se novinar vrati kući (u 22:15). Svedoci su videli dvojicu muškaraca kako beže, saznaje UNS.

Popova je preminuo malo nakon što je prebačen u obližnju bolnicu, u to vreme pod upravom mirovnih snaga Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Za porodicu nema sumnje da je Šefki Popova ubijen zato što je bio „autoritet pera“.

Politička ubistva

Popova je bio aktivan i u lokalnoj politici. Izvori UNS-a podvlače i činjenicu da je ubijen uoči lokalnih izbora, na kojima je u Vučitrnu bio ugledni kandidat Socijaldemokratske partije Kosova koju je predvodila Kaćuša Jašari. Protivkandidati su bili iz AAK Ramuša Haradinaja i PDK Hašima Tačija.

U to vreme, u borbi za vlast, dešavala su se politička ubistva, a najviše ubijenih bilo je među pristalicama Demokratskog saveza Kosova (LDK) Ibrahima Rugove, sa kojim je Popova bio blizak.

LDK je oktobra 2000. godine ubedljivo pobedila na lokalnim izborima sa 58 odsto podrške glasača, osvojivši 504 od ukupno 869 odborničkih mesta u lokalnim parlamentima, ostavljajući daleko iza sebe Tačijeve sa 27.3 procenata podrške.

U to vreme nekoliko članova LDK je napadnuto. OEBS je tada saopštio da istražuje 20 takvih incidenata, ali da nisu saznali ko su krivci, pojašnjavajući da je „veoma teško utvrditi koji su napadi politički motivisani, a koji nisu“. Ipak, tri dana nakon ubistva Popove, međunarodna policija, Kfor i OEBS su osnovali grupu za zaštitu kandidata na izborima.

Ajeti je prozivao nadležne

Ubistvo Popove dogodilo se nakon pokušaja ubistva srpske novinarke Valentine Čukić, urednice programa na srpskom jeziku na prištinskom Radio Kontaktu (juna 2000. godine). Ali, tek nakon varvarskog ubistva Popove, razmatrana je dodatna zaštita za novinare.

Ubistvo Šefkija Popove je bilo šok. Oni koji su ga poznavali, kažu da je reč o dobrom, umerenom čoveku koji ni sa kim nije bio u svađi. Prema saznanjima UNS-a, o ubistvu Šefkija Popove, apelujući da se saznaju ubice, brojne tekstove je napisao mladi novinar „Bota Sot“ Bardulj Ajeti. Ajeti je ubijen 2005. godine.

Nada u Specijalni sud

Međunarodna federacija novinara (IFJ), najveća svetska novinarska organizacija, protestovala je zbog brutalnog ubistva Popove i pozvala sve zaraćene političke frakcije na Kosovu da poštuju slobodu štampe i prestanu sa napadima na novinare. IFJ je upozorio i da bi ubistvo novinara „Rilindja“ moglo dovesti do daljnjih napada. Nakon tog zločina, ubijena su još dvojica novinara.

U anketi OEBS-a, decembra 2001. godine, 78 odsto novinara na Kosovu izjavljuje da se ne oseća slobodno da se bavi istraživačkim novinarstvom bez straha od pretnje ili odmazde.

Porodici Šefkija Popove, kao i mnogim drugim, Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu je jedina nada da će doći do istine.

BEOGRAD, 20.12.2017. – Istražujući otmicu Đura Slavuja, novinara Radio Prištine, koji je zajedno sa kolegom Rankom Perenićem kidnapovan 21. avgusta 1998. godine, Udruženje novinara Srbije (UNS) je otkrilo da se u bazi Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP) koja čuva DNK materijal članova porodica nestalih, uzorci rodbine Đura Slavuja vode pod pogrešnim prezimenom. 

Dok u ICMP-ju kažu da je “od strane porodice prijavljen pod prezimenom Slavulj”, demantujući to porodica za UNS-ov Dosije svedoči i da su uzorke krvi dali na tri različite lokacije, po pozivu sa tačnim prezimenom: prvo brat, potom sestra, a zatim i majka, koja je poziv dobila u Hrvatskoj, a suočavanje sa činjenicom da se DNK uzorcima utvrđuje identitet ubijenih, trajno joj je urušila zdravlje.

Porodica Slavuj koja je u akciji “Oluja” proterana iz rodnog Dvora na Uni, a mlađi sin Đura spasavajući život otišao u Prištinu, za 19 godina nije dobila nijednu zvaničnu informaciju o tome kako je nestao.

Umesto odgovora, doživljavali su neprijatnosti. I sada, kada je porodici Perenić stiglo obaveštenje Euleksa da je istraga zatvorena 2013. godine, informacije o sudbini Đura Slavuja i dalje nema. Ako je istraživanja ove otmice bilo, za misiju EU na Kosovu ostaje pitanje zašto porodice Perenić i Slavuj tužilaštvo ili policija nikada nisu kontaktirali.

Stresovi, traume i poniženja koje su preživeli usled nesprovođenja vladavine prava dokaz su kršenja osnovnih članova Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ni za to niko nije odgovoran.

Poniženja u potrazi za istinom

– Đuro je toga dana bio na zadatku, na koji je krenuo sa Rankom, sa jednim diktafonom, rokovnikom i olovkom. Oni su bili ljudi bez oružja i bez namere da naprave ikakvo zlo. Krenuli su tragom informacije o povratku monaha u manastir Zočište i nisu imali veze ni sa vojskom, ni sa politikom. To je bila primarno humana misija, a završila se tako da čovek ode na posao i nestane. Moglo se, može i danas, samo treba dobra volja da se učini korak napred. A korak napred mogu da učine UNMIK, druge međunarodne i ostale institucije na Kosovu, jer se lako može utvrditi koja jedinica je toga dana bila prisutna na potesu Orahovac – Velika Hoča i ko su im nadređeni, kaže Pero Slavuj, brat Đura Slavuja, u svedočenju za UNS-ov Dosije.

Nakon vesti o nestanku, prva organizacija kojoj se 1998. porodica Slavuj obratila je bio Komesarijat za izbeglice na čijem se čelu tada nalazila Bratislava Buba Morina.

– Nisam nešto bio oduševljen trudom koji su uložili, ni ne zameram, možda nije ni bilo moguće više. Zameram ostalim organizacijama, poput Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i UNHCR-a. Jednom, dolazeći kod njih iz Jagodine u Beograd da vidim jesu li nešto saznali, doživeo sam i nepriliku. Službenik me je dočekao sa: “O, baš dobro što si došao, imaš li neku novu informaciju?” To je baš ubijanje zdravog razuma, ističe Pero Slavuj.

Izbeglička golgota

O životu svog brata i izboru novinarske profesije, Pero kaže da je Đuro od detinjstva bio željan znanja.

-Želeo je da ide u školu iako mu vreme nije. Pošto sam bio dve godine stariji dogovorili smo se da ostavim kod kuće svesku ili knjigu, pa da on dođe u školu da mi ih donese. A onda da ostane da bi mogao da prati nastavu. Bio je odličan đak i imao je sklonost prema umetnosti. U Zagrebu je studirao istoriju i geografiju i počeo da se bavi novinarstvom.

Sa nemilim događajima 1991., vratio se u selo Gvozdansko i u toj napetoj situaciji pokušava da bude racionalan, smiri ljude kada ih ponese ratni zanos. U Dvoru na Uni je osnovana lokalna “Radio Banija” i Đuro je tamo brzo napredovao. Dolaskom “Oluje”, otišao sam u Jagodinu, sestra u Bešku, a Đuro i supruga Sofija u Prištinu. Politika tadašnje vlasti je bila da se što veći broj izbeglog stanovništva ode na Kosovo, priča Pero Slavuj.

“Nemoj da se plašiš, sve je u redu”

Vrlo brzo Đuro Slavuj je dobio posao u Radio Prištini.

– Kao i svim izbeglim i njima je bilo bitno da se sačuva živa glava. On nije razmišljao o opasnosti, nije bio nacionalista. Stanovao je u hotelu Božur, punom izbeglica. Tada još nisam ostvario prava kao ratni invalid i Đuro je moju porodicu pomagao. Nije razmišljao da napusti Prištinu. Na poslu je vrlo brzo napredovao i dobio poverenje kolektiva, seća se Pero Slavuj.

U razgovoru za UNS-ov Dosije on podvlači da je dva dana pre otmice pozvao brata da dođe u Jagodinu.

– Kada smo se čuli 19-og, apelovao sam da dođu. Samouvereno mi je odgovorio: “Nemoj da se plašiš, sve je u redu.” I onda, 23. avgusta, slučajno prebacim TV na Vesti u 15 časova i prvo što čujem na RTS-u je da je nestao. Bio sam izbezumljen. Pomogli su mi u lokalnoj samoupravi u Jagodini, dali da besplatno koristim telefon. Zvao sam svakog za koga sam mislio da može da pomogne. Đurin kolega, Anđelko Marković i ja smo otišli na Kosovo. Nismo imali kontakt sa albanskom stranom, ali je svima jasno da međunarodni faktori jesu.

Majka je preminula, a otac bi voleo da zna, pa makar na onom svetu da joj kaže šta se desilo sa Đurom. Nema više dileme da li je živ. Ali, istina bi mogla da se sazna, da se nađu zemni ostaci i da se dostojno pokopa. Odgovornost je na direktnim i indirektnim počiniocima, a bol dodatno nanosi nepravda onih koji se ne trude da se ovaj i ovakvi slučajevi reše.

BEOGRAD, 14.12.2017. – Kada smo obilazili teren dolazili smo u kontakt sa vojnicima OVK, a preko njih sa njihovim komandantima. Uvek smo ih pitali o nestaloj ekipi Radio Prištine, ali nikada nismo dobili zadovoljavajući odgovor – svedoči u ekskluzivnom razgovoru za Udruženje novinara Srbije Šon Berns, nekadašnji šef američke diplomatske posmatračke misije na Kosovu (KDOM). On ističe da leta 1998. u regiji u kojoj su kidnapovani Ranko Perenić i Đuro Slavuj “nam se čini da je najviše uticaja imao Fatmir Ljimaj”.

– Ali, taj deo se preklapao sa uticajem OVK iz zone Paštrik koja je bila koncentrisana u Prizrenu. Isto tako, do te lokacije su dolazile i jedinice pod kontrolom Ramuša Haradinaja, čija su dominantna zona uticaja bili Peć, Dečani i Junik, pa niste znali s kim imate posla i ko stvarno ima moć. Nakon oktobarskog dogovora 1998. dva puta mesečno sam se sastajao sa višim liderima OVK i pokretao ovu temu, naročito u razgovoru sa Jakubom Krasnićijem, Ram Bujom i Sokoljom Bašotom. Oni su mi rutinski odgovarali da ništa ne znaju, da će istražiti, proveriti sa komandantima. Ne znam da li su to uradili, ali mi nismo dobili nikakve informacije – objašnjava Berns za UNS-ov Dosije.

Ubijen Albanac koji je ponudio pomoć 

Na pitanja o okolnostima pod kojima je saznao da je ekipa Radio Prištine nestala 21. avgusta 1998. obavljajući radni zadatak, bivši američki diplomata kaže da ih je tada kontaktirala ambasada SAD iz Beograda, te da joj se verovatno Vlada Srbije obratila za pomoć.

– Imao sam dobar odnos sa Veljkom Odalovićem i danas imam veliko poštovanje prema njegovim naporima da pomogne i Srbima i Albancima. Mislim da je on predložio susret sa Snežanom Perenić, Rankovom suprugom. Bilo je savršeno jasno da su ona i njen suprug normalni, pristojni ljudi koji su imali dobre odnose sa komšijama i Srbima i Albancima, da su želeli da žive u miru i podižu decu. Jednom prilikom, prijatelj porodice Perenić, kosovski Albanac, koji je imao neke veze sa ljudima iz OVK se ponudio da ga odvedemo do lokalnih lidera OVK da sa njima razgovara. Tvrdio je da može da pomogne. Organizovali smo sastanak, ali bez rezultata. Nakon rata, kada sam se vratio na Kosovo saznao sam da je taj Alabanc ubijen – dodaje Berns.

Bivši američki diplomata koji je bio i svedok u Tribunalu u Hagu, za UNS-ov Dosije ističe da nikada nije čuo da je novinar Njujork Tajmsa Majk O’Konor video vozilo u kome su Perenić i Slavuj kidnapovani.

– Ovo je prvi da put da čujem tu priču i pomalo me ljuti. Znao sam Majka veoma dobro, jer je moja misija sarađivala sa novinarima. Nikada mi nije pomenuo taj događaj. Žalim što to nisam znao.

BEOGRAD, 8.12.2017. – Misija Euleks je prvi put potvrdila da su novinarsku ekipu Radio Prištine Ranka Perenića i Đura Slavuja na radnom zadatku, 21. avgusta 1998, oteli pripadnici OVK i zapretivši oružjem odveli u nepoznatom pravcu. Od tada ih više niko nije ni video ni čuo. Rankova supruga Snežana Perenić je u šoku. Pre nedelju dana prvi put je, posle 19 godina, zvanično dobila ikakvu informaciju i to uz obaveštenje da je istraga obustavljena.

– U potpunom sam šoku. Nisam mogla da verujem šta čitam. Pomislila sam samo: nemoguće da je ovo kraj? Ne dam! Hoću da se žalim. Onda čitam da je sve ono što sam čula tačno, da se zna ko ga je oteo, a eto priznaju da ništa nisu uradili. I na kraju vidim da je rok za žalbu tri dana, shvatam da ne znam kako da je napišem, a da ni ne mogu da pošaljem na adresu Specijalnog tužilaštva na Kosovu, jer tu ulicu ne prepoznaje naš sistem. Ne znam kako sam se sabrala da zatržim pomoć od Save Štrpca iz Veritasa, koga sam sasvim slučajno upoznala – kaže za UNS Snežana Perenić, koja se svaki dan budi sa nadom da je njen suprug živ.

Za razliku od porodice Perenić, porodica Đura Slavuja ni sada nije dobila obaveštenje o obustavljanju istrage.

Pismo posle četiri godine

Odluka o odbacivanju krivične prijave iz Prištine je stigla četiri godine od kako ju je, sada već bivši tužilac Mauricio Salustro potpisao (potpisana 23. oktobra 2013), a nakon što je poslednjih godinu dana UNS intenzivirao istragu o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu i obavio brojne razgovore sa predstavnicima međunarodnih misija.

Salustro u odluci iz 2013. godine obrazlaže da „iako je verovatno da status žrtava kao nestalih lica nakon toliko godina ukazuje da oni više nisu živi, postoji apsolutni nedostatak dokaza povodom toga šta se dogodilo. Štaviše, identitet navodnih otmičara je nepoznat i ne postoje razumni izgledi da će se njihovi identiteti otkriti putem dodantnih istražnih mera. Nema istražnih zaključaka koji bi predložili dalje istražne radnje… Prema tome, policijska prijava se mora odbaciti.“

Na samom početku tog dokumenta Salustro predstavlja činjenice da su „na osnovu dostupnih informacija, dana 21. avgusta 1998. godine žrtve otišle u Veliku Hoču kako bi izvršile radni zadatak. Na putu nazad presrela ih je naoružana grupa ljudi koji su nosili obeležje OVK, zapretila oružjem i odvela ih u nepoznatom pravcu“.

– Na osnovu životne logike nemoguće je unapred znati da se neće pojaviti nekakav dokaz koji će uputiti na otmičare, tim pre što su ih oteli i pripadnici OVK, a ne neke nepoznate grupe. To kažem, zato što se za svaki, pa i za rejon Orahovca znalo čija je to zona odgovornosti. Ako ne mogu da nađu otmičare, lako i brzo mogu da saznaju ko je tom zonom komandovao – ističe Snežana Perenić.

Sa ovakvim okolonostima pod sumnjom je da li je istrage uopšte i bilo. Prema svim pravilima prakse, tužilaštvo je trebalo da razgovara sa članovima porodice, međutim Snežana Perenić, koja je sa dvojicom maloletnih sinova živela u Kosovu Polju, nikada nije dobila takav poziv.

S druge strane, učinila je sve što je mogla da sazna istinu. Išla je u Orahovac više puta, razgovarala sa meštanima, a informacije do kojih je došla mogli su tužilaštvo da odvedu u nekom pravcu.

– Čovek koji je bio na položajima tog dana mi je rekao je su sa brda videli kako OVK odvodi Ranka i Đuru, ali su bili daleko da razaznaju lica otmičara. Čula sam i da su u logoru u Maloj Hoči, ali da je tamo bilo toliko pripadnika OVK pod oružjem, da se srpska policija nije usudila da uđe. Tragajući za suprugom, došla sam i do političara Adema Demaćija, u to vreme veoma uticajnog među OVK, koji mi je poručio: „Ako Bog da da su ih zarobile regularne snage (OVK) biće oslobođeni, ako su ih zarobile otrgnute jedinice, nema ništa od toga“, kaže supruga Ranka Perenića.

Berns: Pokušali smo da pomognemo 

Snežana Perenić je kontaktirala i sve međunarodne organizacije, uključujući i tadašnjeg šefa američke diplomatske posmatračke misije na Kosovu Šona Bernsa, koga je pozvala u svoj dom.

– Tada sam pozvala i naše komšije Albance koji su mu rekli da moj muž nikome ništa nije skrivio, da je radio svoj posao i da će ići sa njim da razgovaraju sa glavnokomandujućim OVK u rejonu Orahovca. Par dana kasnije je krenulo bombardovanje. Berns se raspitivao kako smo, a kada smo izbegli zvao je mog brata u Inđiju. U poslednjem razgovoru ga je pitao: „Mnogo je vremena prošlo. Zar se još uvek nadate?“

Penzionisani američki diplomata Šon Berns za Udruženje novinara Srbije kaže da se dobro seća okolnosti nestanka Ranka Perenića.

Opširnije u narednim danima