Novinarima pretnje uglavnom stižu putem društvenih mreža i toliko su učestale da mnogi uvrede i napade na internetu doživljavaju kao sastavni deo posla. Većina redakcija nema ustanovljene mehanizme postupanja u slučaju digitalnih napada na zaposlene, a zakonodavni okvir je neadekvatan da odgovori na ovu vrstu pritisaka.
Verica Marinčić, urednica lokalnog onlajn portala IN medija iz Inđije, godinama unazad bila je izložena pretnjama i pritiscima, koje je prijavljivala nadležnim organima, ali je samo jedan slučaj dobio sudski epilog.
Reč je o pretnjama koje joj je preko Fejsbuka uputio S. J. iz Beočina, zbog teksta o svešteniku koga je policija iznela iz prodavnice jer nije hteo da plati. S. J. je 2022. izrečena uslovna kazna od jedne godine zatvora, što znači da je neće izdržavati ako u periodu od tri godine ne učini novo krivično delo.
Marinčić za BIRN kaže da posle tog slučaja nije bilo ozbiljnijih pretnji, ali da je i dalje izložena pritiscima lokalnih vlasti.
„Godinama se internet stranice lokalnih organa vlasti koriste da me botovi vređaju. Pisala sam im da te komentare uklone, ali rekli su mi da ne znaju ko je administrator sajta. Bio je slučaj da su radili ulicu u kojoj živim, a ja sam se tu zatekla dok su fotografisali. Na kraju su pustili vest o tim radovima, sa fotografijom na kojoj se samo ja vidim, iako nemam veze s tim radovima, samo da bi me vređali u komentarima. Takođe, nedavno me zaposlena u lokalnoj Poreskoj upravi gađala flašicom vode i pretila. I to sam prijavila, ali je mišljenje tužioca bilo da to nije pretnja. Dešavale su se i druge neprijatne situacije, koje nisu bile fizički napadi, ali se psihički teško podnose”, kaže Marinčić.
Društvene mreže, poput Fejsbuka gde je S. J. pretio Marinčić, su jedan od glavnih kanala kojima se upućuju pretnje novinarima, a uspostavljeni mehanizmi zaštite nisu dovoljni da spreče nove napade, pokazuje izveštaj „Bezbednost novinara u digitalnom okruženju“ BIRN-a i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Ovaj izveštaj je rezultat saradnje dveju organizacija na projektu „Na prvoj liniji fronta – zaštita digitalne bezbednosti novinara u doba krize“.
Pretnje preko interneta su sve zastupljeniji i intenzivniji vid pritisaka na medije i novinare u Srbiji. Godinama unazad sve više uzimaju maha, pa ih danas deo javnosti, ali i samih novinara smatra „normalnim“ i sastavnim delom rada u medijima.
U izveštaju se takođe navodi da takav ambijent ozbiljno utiče na rad novinara i redakcija, njihovu bezbednost, ali i kvalitet informisanja javnosti. Uprkos tome, mnoge redakcije nemaju razvijene protokole i mehanizme postupanja u slučaju digitalnih napada na zaposlene, a nadležne državne institucije i dalje ne nude adekvatne sistemske odgovore na slučajeve digitalnog uznemiravanja i ugrožavanja bezbednosti medija i novinara.
„Kada dobijete priču da vas treba samleti u mašini za mlevenje mesa, kao što smo skoro dobili, onda to advokati pošalju Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, a oni kažu: ‘Pa ovde nema konkretne pretnje, ne kažu da tebe i tebe treba samleti, nego onako iznose svoje mišljenje da vas treba samleti’. Ima novinara koji pročita to, i niko na to ne reaguje u javnosti, jer se to podrazumeva kao normalno“, citira se izjava jednog od 10 novinara, urednika i direktora nacionalnih i lokalnih medija u Srbiji, koji su dubinski intervjuisani tokom rada na izveštaju.
Pretnje novinarima na internetu su sve učestalije
Onlajn sfera, kao najzastupljenije okruženje u kome današnji novinari rade, izmenila je anatomiju pretnji novinarima, navodi se u izveštaju BIRN-a i NUNS-a. Glavni kanali preko koji se pretnje upućuju su digitalne platforme medija i društvene mreže na kojima mediji imaju naloge, kao i lični nalozi novinara na društvenim mrežama.
Na osnovu dubinskih intervjua sa zaposlenima u medijima na različitim pozicijama, koji su urađeni za potrebe istraživanja, u izveštaju se konstatuje da su glavni oblici uznemiravanja pretnje i uvrede novinarima kao pojedincima i medijima kao organizacijama.
„Pretnje i uvrede medijskim organizacijama se najčešće upućuju putem komentara na sajtovima medija, digitalnim platformama za distribuciju medijskog sadržaja (na primer na Jutjubu) i profila određenog medija na društvenim mrežama, dok se pretnje i uvrede novinarima i novinarkama ostvaruju najčešće putem komentara i poruka na ličnim profilima novinara na Tviteru, Fejsbuku i Instagramu“, stoji u izveštaju.
Ovakve nalaze, za BIRN Srbija, iz prakse potvrđuje i Bojan Cvejić, koji godinama radi kao urednik onlajn medija – prvo kao direktor i glavni i odgovorni urednik onlajn izdanja dnevnog lista „Danas“, a zatim kao urednik sajta N1.
„Na osnovu iskustva mogu reći da je najveći broj pretnji na društvenim mrežama, što u komentarima, što i u direktnim porukama. Ispostavilo se da su te pretnje bile bezopasne, jer se radilo o ljudima koji su laki da pišu sve i svašta na mrežama, a ne misle ozbiljno. Manji broj pretnji upućen nam je putem mejlova,“ kaže Cvejić.
On dodaje da je većina pretnji adresirana direktno na redakciju, ali da postoje i slučajevi direktnih pretnji pojedinim novinarima i novinarkama.
Evidencije novinarskih udruženja i tužilaštva pokazuju porast digitalnih napada na novinare. Podaci iz NUNS-ove baze napada na novinare pokazuju da je u 2020. godini od ukupno 189 zabeleženih slučajeva napada i pritisaka, 53 je učinjeno putem interneta. U 2021. je bila od ukupno 156 slučajeva, skoro trećina je bila putem interneta, a tokom 2022. taj odnos je bio 137 naprema 52.
Novinarke izložene seksističkim uvredama
U izveštaju BIRN-a i NUNS-a se naglašava da novinarke često trpe uvrede na rodnoj pripadnosti.
„Vrlo često se u digitalnoj sferi karakterišu kao `glupe`, `neznalice`, `gadne`, `kurve` i kao neko ko bi `trebalo da rađa umesto da misli`. Na Tviteru im se, najčešće sa anonimnih naloga koji su otvoreni dan ranije i to samo za potrebe vređanja i pretnji određenim novinarima i određenim medijima, prigovara da su `antisrpkinje`, `fašistkinje` i `plaćenice`“, navodi su u izveštaju „Bezbednost novinara u digitalnom okruženju“.
Posebno zabrinjavajuće i upozoravajuće u izveštaju je to da novinari i urednici lokalnih medija ističu da se pretnje na društvenim mrežama prelivaju u „stvarni svet“ i da se kreću u rasponu od „dobronamernih“ saveta novinarima da pripaze o čemu pišu, pa do doslovnog fizičkog praćenja.
U izveštaju NUNS se navodi da je, na osnovu analiziranih intervjua, glavni utisak je da su svi novinari svesni da su ostavljeni da se sami bore sa napadima i pretnjama sa kojima se suočavaju u onlajn sferi, a da solidarnost kolega često izostaje.
Urednica IN medije Verica Marinčić ističe da se kolege iz Inđiji nisu solidarisale s njom, niti su joj pružile podršku.
„To sa kolegama iz lokala možda i jeste najtužnije. Podrške od novinara koji su u medijima koje finansira vlast nema. Jednostavno, podeljeni smo na nas i njih. Jednom mi se desilo da sam uzimala izjavu od lokalnog funkcionera, a koleginica mi je rekla: `Ako zloupotrebiš izjavu, ubiću te`. Naravno, nije to mislila u doslovnom značenju, ali ilustruje u kakvoj atmosferi rade novinari koji ne podržavaju vlast. Podrška je stigla jedino iz novinarskih udruženje, od kolega iz Beograda i drugih gradova“, kaže Marinčić.
Novinari u Srbiji su označeni kao „poželjne mete“, a napadi na njih su „normalizovani“
U izveštaju BIRN-a i NUNS-a se navodi da novinari u Srbiji rade u polarizovanom društvu koje karakteriše manjak medijskih sloboda i autoritarni sistem vlasti u kom su pojedini mediji označeni kao „poželjne mete“.
„To je jedno nesankcionisano, nekontrolisano ponašanje. Oni kada vide da takve salve kritika, mržnje, napada dolaze od najviših državnih zvaničnika ili iz mejnstrim ili tabloidnih medija, zašto bi se onda oni suzdržavali da se isto tako ponašaju. To je jedna društvena klima koja je stvorena i u kojoj svako ima dozvolu u stvari da se tako ponaša“, citira se u izveštaju jedan od dubinskih intervjua.
Autorke izveštaja ukazuju da je „jedan od najvećih problema na koje je ova studija pokušala da ukaže sve alarmantniji trend `normalizacije` onlajn uznemiravanja novinara i novinarki u Srbiji“.
„Iako brojna međunarodna i nacionalna istraživanja o nasilju nad novinarima i novinarkama u digitalnom medijskom okruženju ukazuju na to da broj pretnji, uvreda i pritisaka raste iz godine u godinu, novinari i novinarke u Srbiji najčešće smatraju da to sa čim se suočavaju na društvenim mrežama i onlajn platformama ulazi `u opis posla`, da je to `cena` koju plaćaju za posao koji obavljaju i da je to neka vrsta `normalnog` okruženja u kome rade i izveštavaju. Pretnje, uvrede i govor mržnje na društvenim mrežama su skoro normalizovane kao svakodnevna pojava“, piše u izveštaju „Bezbednost novinara u digitalnom okruženju“.
Onlajn napadi i pretnje utiču na mentalno zdravlje novinara, njihov privatni život, ali i odnos prema poslu i profesionalnim standardima, ističe se u izveštaju.
„Ugrožavanje bezbednosti novinara može da vodi samocenzuri, odustajanju od priča i tema koje su važne javnosti, a to zapravo znači ugrožavanje kvaliteta javnog informisanja, nezavisnosti medija i slobode govora”, stoji u izveštaju.
Napadi na novinare bez efikasnog odgovora pravosuđa
U izveštaju „Bezbednost novinara u digitalnom okruženju“ se navodi da zakonodavni okvir u Srbiji ne poznaje posebne propise koji se odnose na pretnje, uznemiravanje i napade na novinare i medije u onlajn sferi.
Evidencija Republičkog javnog tužilaštva pokazuje da, zbog krivičnih dela počinjenih putem interneta, najčešće se podnose prijave zbog dela ugrožavanja sigurnosti novinara, dok se povremeno evidentira delo proganjanje i rasna i druga diskriminacija.
U izveštaju se ukazuje da su pretnje najčešći oblik ugrožavanja bezbednosti novinara, ali i da su česti slučajevi uznemiravanja i teških uvreda. Takođe, navodi se da su mediji izloženi i sve većem broju tehničkih napada kojima se opterećuju serveri portala i tako usporava njih rad, što za posledicu ima teži pristup krajnjih korisnika onlajn medijima koji su meta napada.
Rade Đurić, pravnik NUNS, objašnjava da postupke za ugrožavanje sigurnosti na osnovu digitalnih pretnji pokreće tužilaštvo, ali da je pre toga potrebno da novinar prijavi pretnju.
„Tužilaštvo, sa policijom, procenjuje incidentni događaj i takozvanu objektivnu ugroženost novinara i na osnovu toga sprovodi istražne radnje kako bi se utvrdilo da li postoji ugrožavanje sigurnosti ili neko drugo krivično delo, odnosno realna opasnost da se izrečena pretnja izvrši.
„Da li će ovaj postupak stići do sudije zavisi od konteksta u kome je izrečena pretnja. Veoma je važno kako je pretnja napisana ili izrečena jer se gleda da li je reč o direktnom obraćanju i pretnji osumnjičenog da će napasti novinara zbog nekog teksta ili stava izrečenog u obavljanju svog novinarskog posla“, objašnjava Đurić.
On dodaje da se prijave novinara često odbacuju, pogotovo u poslednjih nekoliko godina, jer se „ranije dešavalo da tužilaštvo pokrene postupak, ali da suduje odbaci prijavu“.
„Takođe, pojedini počinioci su se izveštili, tako da se njihova poruka ne može smatrati direktnom pretnjom, iako ona to indirektno jeste. Zbog takve prakse sad i tužioci unapred odustaju od nekih prijave jer pretpostavljaju da će ih sudija odbaciti, što nažalost nije dobro,“ kaže Đurić.
Počinioci najčešće dobijaju uslovne kazne
Đurić smatra da je problematično i to što se mali broj počinilaca uopšte i pronađe. On objašnjava da sve zavisi od toga kakve je podatke na internetu ostavio osumnjičeni.
„Da bi policija reagovala, mora bez ikakve sumnje da utvrdi njegov identitet. Ukoliko se radi o društvenoj mreži Fejsbuk, nekad je potrebno i posredovanje kompanije Meta, koja je vlasnik Fejsbuka, ali i američkog ministarstva pravde, koje nekad ne dostavi sve potrebne podatke da bi se utvrdio identitet počinioca. U praksi, policija uglavnom pronalazi počinioce kad je reč o pretnjama poznatim novinarima ili visokim državnim funkcionerima“, kaže pravnik NUNS-a.
On navodi da problem jeste činjenica da je sudski proces svojevrsna retraumatizacija žrtava pretnji.
„Tokom postupka može da dođe do niza situacija kad, na primer, osumnjičeni ili njegov advokat mogu da dođu do nekih informacija o žrtvi koje ranije nisu imale: od matičnog broja, adrese, bračnog stanja, i tako dalje, ali i da se direktno susretnu s njima u hodniku ispred sudnice, gde niko od njih nema posebnu zaštitu. Zbog toga smo, kao zastupnici žrtava, tražili da se uskrati dostupnost svih informacija koje nisu potrebne tuženoj strani“, objašnjava on.
Jedan od većih problema je nedovoljno kažnjavanje počinilaca krivičnih dela učinjena na štetu novinara putem interneta, navodi se u izveštaju BIRN-a i NUNS-a. Od 2019. do kraja marta 2023. godine, pred Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal je formirano ukupno 157 predmeta.
Doneto je 17 osuđujućih presuda, dok je u osam predmeta primenjen oportunitet. U 35 slučajeva doneto je rešenje o odbačaju krivične prijave ili službena beleška da nema mesta pokretanju krivičnog postupka. Preostalih 97 slučajeva nalaze u različitim fazama postupka pred tužilaštvom, a od toga je 28 u evidenciji nepoznatih počinilaca.
„Analizom slučajeva iz evidencija možemo videti da je ubedljivo najčešća kazna uslovna osuda, pa je tako od 17 osuđujućih presuda, u 14 izrečena uslovna osuda, a u tri efektivna kazna zatvora. U jednom slučaju izrečena je kazna od godinu dana kućnog zatvora bez elektronskog zatvora (uz meru bezbednosti zabrane prilaska i komunikacije sa oštećenim), dok su u druga dva slučaja izrečene kazne zatvora na 6 meseci (uz meru bezbednosti oduzimanja predmeta) i na godinu dana“, piše u izveštaju „Bezbednost novinara u digitalnom okruženju“.
Rade Đurić smatra da uslovne kazne ili kazne kućnog pritvora, iako deluju blago, nisu „nužno loše ili slabe“.
„Najveći broj počinilaca ova dela čini po prvi put. Zapravo, tek kad se suoče sa državnim organima, počinioci počinju da bivaju ozbiljno svesni onog što su uradili. Tada svoje postupke najčešće pravdaju time da su bili podstaknuti onim što su o novinaru ili novinarki, kojoj su uputili pretnje, čuli u medijima pod državnom kontrolom.
„Veoma retko se desi da neko ko je već osuđivan ponovi pretnje, što je dobro jer ovakve kazne ili nekad i samo procesuiranje, suočavanje sa policijom i tužiocima ima odvraćajući faktor po one koji bi da prete na internetu. U krajnjoj liniji, mi ne želimo da ih stavimo u zatvore, već insistiramo na odvraćanju“, zaključuje Đurić.
