Koalicija za slobodu medija izražava solidarnost sa medijskim i civilnim sektorom u Republici Srpskoj i poziva Vladu RS da povuče Predlog Zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija, koji će se pred poslanicima Narodne skupštine RS naći 22. maja.

Suština ovog Zakona je da se udruženjima i medijima koji su registrovani kao udruženja građana (a koje finansiraju i međunarodne organizacije) suzi prostor za bilo kakvo delovanje.

Usvajanje predloženog propisa ugrozilo bi ljudska prava svih građana i građanki, dodatno narušilo slobodu izražavanja u regionu, a zaposlene u medijima i nevladinim organizacijama potencijalno dovelo i u fizičku opasnost – zbog stigmatizacije pojedinačnih organizacija kao „agenata stranog uticaja“.

Predlog, koji su šira javnost, neprofitni sektor i međunarodna zajednica već osudili, posebno zabrinjava jer institucijama Republike Srpske ostavlja mogućnost da arbitrarno određuju šta je „politička aktivnost“, čime se direktno ugrožava sloboda izražavanja, garantovana članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i Ustavima BiH i RS.

Diskreciona prava Ministarstva pravde RS (koje bi usvajanjem zakona i zvanično počelo da „prati“ rad medijskih i nevladinih organizacija) faktički bi omogućila cenzuru svih koji objektivno i pravovremeno izveštavaju o radu tamošnjih institucija.

Podsećamo, sve zemlje Zapadnog Balkana (osim Severne Makedonije) nazadovale su na Svetskom indeksu medijskih sloboda Reportera bez granica. Bosna i Hercegovina je zabeležila najveći pad u regionu, za čak 17 mesta u odnosu na prošlu godinu.

Koalicija za slobodu medija smatra da bi primena novog nedemokratskog zakona ovaj rezultat ne samo pogoršala, već da bi dovela u pitanje opstanak celog medijskog i neprofitnog sektora u BiH, zbog čega apelujemo na Ministarstva pravde Republike Srpske i na poslanike u Narodnoj skupštini RS da spreče njegovo usvajanje.

Koaliciju za slobodu medijia čine: Asocijacija medija, Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Poslovno udruženje Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal Pres“, Slavko Ćuruvija fondacija i KUM Nezavisnost

Komitet za zaštitu novinara (CPJ) upozorio je na slučajeve napada na novinare u Srbiji koji, kako se navodi, nisu na liniji vlasti. Novinari iz Srbije za CPJ kažu da strahuju za svoju bezbednost i da su postali meta „lova na veštice“.

„Prava epidemija napada“, citira CPJ srpskog novinara, advokata i profesora Dinka Gruhonjića koji je o stanju slobode štampe u Srbiji govorio za medijski sajt Cenzolovka. Gruhonjić se suočio sa ozbiljnim uznemiravanjem na internetu nakon što je u martu internetom kružio manipulativni video u kojem se čini da hvali ratnog zločinca.

Srpski novinari i zagovornici slobode štampe ukazali su na zabrinjavajuće pogoršanje sposobnosti medija da izveštavaju bez straha od odmazde pod populističkim predsednikom zemlje Aleksandrom Vučićem, koji je u decembru prošle godine postigao ubedljivu parlamentarnu pobedu, navodi CPJ. Kritički nastrojeni novinari osećaju da su na meti, ponekad i orkestriranih napada Vučićevih pristalica, političara, javnih funkcionera i provladinih medija.

Da bi bolje razumeo nesigurnu situaciju za srpsku štampu, CPJ je razgovarao sa osam novinara i advokata, od kojih su neki napustili zemlju iz straha za svoju bezbednost.

Od januara povećan broj napada na novinare

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) je u prva četiri meseca 2024. zabeležilo oko 50 slučajeva pretnji i fizičkih napada na novinare, od kojih je 17 okarakterisalo kao „ozbiljne“. Prethodnih godina, kažu u NUNS-u, beležili su 20 do 30 ozbiljnih napada tokom cele godine.

Incidenti se kreću od toga da su učesnici protesta vređali novinare koji su pratili demonstracije u martu, preko obezbeđenja koje je nasilno udaljilo novinarku sa sastanka lokalnog opštinskog veća, do novinara koji dobija pretnje smrću dok istražuje lokalni poslovni projekat. Pojedini novinari i čitave redakcije bile su predmet uvreda, kleveta i pretnji fizičkim napadima i smrću upućenih putem elektronske pošte i društvenih mreža.

CPJ nije mogao nezavisno da potvrdi svaki napad, ali lokalni novinari kažu da dokumentacija NUNS-a odražava ukupnu atmosferu pada slobode medija pod Vučićem.

Novinari pretvoreni u „državne neprijatelje“

Vučića kritičari često optužuju da je krenuo stopama Viktora Orbana iz susedne Mađarske u pokušaju da izgradi autoritarnu državu sa potpunom kontrolom medija, gde su kritične vesti marginalizovane, diskreditovane i meta klevetničkih napada provladinih tabloida ili anonimnih onlajn trolova.

Delimično zahvaljujući Vučićevoj kontroli medija, njegova stranka je trijumfovala protiv koalicije prozapadnih opozicionih snaga formirane nakon dve smrtonosna masovne pucnjave, a koja je vodila kampanju protiv opšte kulture nasilja koja se prelila iz političkog diskursa u svakodnevni život.

Pobeda na izborima je naizgled ohrabrila predsednikove pristalice da pojačaju svoje napade na nezavisne novinare. Ana Lalić Hegediš, reporterka informativnog sajta Nova.rs i predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ocenila je da su novinari postali meta „lova na veštice“ koji „služi kao skretanje pažnje javnosti” uoči lokalnih izbora u junu.

Napadi, kažu novinari i stručnjaci, se nedešavaju samo zbog izveštavanja novinara, već i zbog toga ko su oni.

„Predstavnici vlasti ih tretiraju kao političke protivnike jer su novinari koji uravnoteženo izveštavaju i postavljaju nezgodna pitanja“, kaže Veran Matić, dobitnik Međunarodne nagrade za slobodu štampe CPJ 1993. godine i član Radne grupe Srbije za bezbednost i zaštitu novinara. Radna grupa, koju čine javni tužioci, policija i novinari, ima za cilj da ubrza istrage i krivično gonjenje napada na štampu, navodi CPJ.

CPJ je mejlom poslao pitanja o napadima na novinaru odeljenju za štampu predsednikovog kabineta, ali nije dobio odgovor.

Orkestrirani napadi na novinare

Lalić Hegediš je za CPJ rekla da je protiv nje u martu krenula „koordinisana kampanja” nakon što je u panel diskusiji kritikovala izgradnju „još jedne nove pravoslavne crkve” kao deo srpske nacionalističke agende u Vojvodini.

Ona je rekla da su odmah posle njenog govora „provladini tabloidi zlonamerno parafrazirali moje reči da se zalažem za uništavanje srpskih crkava“, a zatim je „armija botova“ pokrenula nasilničku kampanju na društvenim mrežama uz pretnje i uvrede i objavila njen broj telefona.

Političari vladajuće stranke komentarisali su njen slučaj na televiziji i u parlamentu, što je izazvalo novi i kontinuirani talas napada. Od tada je uhapšena jedna osoba.

Takve kampanje, prema Matićevim rečima, „delimično organizuju“ provladini mediji i političari, ali im se onda „pridružuje i širi spektar onih koji nisu organizovani, već samo iskoriste priliku“. Prema nedavnom istraživanju koje su sproveli NUNS i Univerzitet u Novom Sadu, svaki treći srpski novinar je 2023. godine rekao da su mu verbalno pretili. Uz to, 13 odsto novinara je reklo da je primalo pretnje od javnih funkcionera, a 14 odsto da su im pretile pristalice političkih partija.

Mnogi novinari strahuju za svoju bezbednost

Novinari koji su razgovarali sa CPJ-om kažu da se osećaju ranjivo, a novinarke koje se često suočavaju sa rodno zasnovanim napadima, ističu dodatne rizike. Obraćajući se neprofitnom američkom medijskom institutu Pointer 2022. godine, Lalić Hegediš je rekla da su napadi vlade na žene, koje imaju vodeću ulogu u istraživačkom novinarstvu u Srbiji, način da političari ponize novinarke koje su se uzdigle u profesiju u kojoj dominiraju muškarci.

Ali uznemiravanje pogađa novinare različitih polova, a žrtve, među kojima su i ljudi koji žive u udaljenim područjima, opisuju veliko emocionalno opterećenje.

„Teško je psihički se nositi sa ovim nivoom svakodnevnog uznemiravanja — ucenama, pretnjama, uhođenjem ili čak nepoznatim ljudima koji skrnave grob moje majke“, rekao je jedan novinar, koji je razgovarao sa CPJ-om putem imejla pod uslovom da ostane anoniman usled straha za svoju bezbednost.

Drugi lokalni reporter koji je takođe razgovarao sa CPJ-om pod uslovom anonimnosti, naveo je u mejlu da su nedavno odlučili da prestanu da pokrivaju lokalna pitanja zbog pretnji, uključujući pretnje smrću, koje su dobili nakon istrage o lokalnoj korupciji.

„Živim u malom naselju gde sam potpuno izložen pa sam morao da se preselim kako bih zaštitio svoju porodicu“, rekao je reporter. Nekoliko novinara sa kojima je CPJ razgovarao preselilo se u Srbiju, a drugi, poput Lalića Hegediša, privremeno su se iselili iz zemlje.

Vlast ne čine dovoljno da zaštiti novinare

Nekoliko ljudi sa koje CPJ intervjuisao pomenulo je da je nekažnjivost u slučajevima ubistva novinara visokog profila, poput slučaja Slavka Ćuruvije, doprinela toksičnoj atmosferi u kojoj se novinari vide kao legitimne mete.

Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999. godine u, kako se činilo, profesionalnom ubistvu ispred svoje kuće u blizini Skupštine Jugoslavije u Beogradu. U februaru 2024. sud je ukinuo osuđujuće presude za svu četvoricu optuženih za njegovo ubistvo i oslobodio ih pravosnažnom presudom na koju se ne može uložiti žalba. Oslobađajuća presuda „nosi poruku da je nasilje u Srbiji zvanično legalizovano i da ubistvo novinara nije kažnjivo delo“, rekao je Lalić Hegediš.

Vlasti neće štititi „novinare koji izveštavaju o istini koja ne odgovara vladi. Vlasti ne mare za napade na novinare poput mene“, rekao je za CPJ reporter koji se preselio iz bezbednosnih razloga. Istraživanje NUNS-a i Univerziteta u Novom Sadu pokazalo je da 90 odsto novinara smatra da su vlasti neadekvatno reagovale na pretnje novinarima.

U intervjuima za CPJ, novinari su rekli da žele da vlasti ne samo verbalno osude nasilje, već i da snažnije istraže pretnje i nasilje, da procesuiraju ubice novinara i da pruže policijsku zaštitu kada je to potrebno.

Matić je rekao da postoji jedan pozitivan pomak, jer se čini da je poslednjih godina manje verovatno da će tužioci odbaciti slučajeve napada na novinare. Ali je uakzao i da dok političari na najvišem nivou ne prestanu da prete novinarima, napredak će ostati neuhvatljiv.

„Pretnje i nasilje se u principu osuđuju“, rekao je on za CPJ, „ali često su oni kojima se preti meta kritika i prozivanja i napada od strane predstavnika aktuelne vlade i parlamenta“.

Izvor: N1

Niz negativnih trendova u oblasti funkcionisanja demokratije u Srbiji nastavljen je tokom 2023. godine, a osim starih, pojavile su se i novi problemi poput migracije birača koji ozbiljno dovode u pitanje već narušen legitimitet izbornog procesa, rečeno je tokom konferencije „Osnove na prvom mestu: Stanje demokratije i borba protiv korupcije u Srbiji“, u organizaciji Centra savremene politike (CSP).

Programski direktor Centra savremene politike, Nikola Burazer, izjavio je da je politička kriza u Srbiji duboka i da ne postoje naznake da će u skorije vreme doći do poboljšanja.

“Legitimitet prošlogodišnjih izbora je doveden u pitanje, parlament ne vrši adekvatno svoje funkcije, a država je pojačala svoju kontrolu nad medijima. Došlo je i do dalje političke polarizacije, a atmosfera u kojoj rade civilno društvo i slobodni mediji postala je još opasnija”, rekao je Burazer.

Govoreći o pritiscima vlasti na organizacije civilnog društva, Burazer je istakao da je tokom izveštajnog perioda intenzivirana decenijska propaganda o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima.

“To što najviši državni zvaničnici crtaju šeme u kojima se organizacije civilnog društva i pojedinci predstavljaju kao deo zavere protiv Srbije i njenih građana zabrinjavajuća je poruka”, rekao je Burazer.

Izveštaj “Stanje demokratije u 2023” navodi da je takođe nastavljen trend urušavanja medijskih sloboda u Srbiji. Zabeležen je značajan porast napada na novinare i drugi najveći broj napada još od 2008. godine.

“Regulatorno telo za elekronske medije je odlukama o dodeli nacionalnih frekvencija potvrdilo ocene o političkoj pristrasnosti. Novi medijski zakoni legalizovali mogućnost vlasništva Telekoma Srbija nad medijima, što može dodatno negativno uticati na medijsko tržište. U dominantnim medijima postoji ozbiljan nedostatak pluralizma i favorizovanje vlasti tokom izbornog procesa”, navodi izveštaj “Stanje demokratije u Srbiji 2023”.

Vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka, Aleksandra Krstić, ocenila je da postoji konstantna tendencija da građani Srbije ostanu neinformisani, jer su mediji u potpunosti zarobljeni i polarizovani.

Ona je podsetila da je Srbija ove godine pala na 98. mesto u indeksu Reportera bez granica, a da je 2014. godine bila na 54 mestu.

“Mi u Srbiji ne možemo da govorimo o slobodi medija, već samo o slobodnom padu medijskih sloboda”, dodala je Krstić.

Izvor: N1

Dole potpisane partnerske organizacije Media Freedom Rapid Response (MFRR) zahtevaju hitno puštanje na slobodu Andreja Gniota, beloruskog novinara i prodemokratskog aktiviste kojeg srpske vlasti drže u pritvoru na osnovu politički motivisanih optužbi koje je formulisao režim Aleksandra Lukašenka. Srpski sudovi još od oktobra 2023. godine razmatraju zahtev za deportovanje Gnjota u Belorusiju.

Prema beloruskom udruženju novinara (BAJ), nezavisnom sindikatu u egzilu, vlasti su uhapsile Gniota odmah po njegovom dolasku u Srbiju 30. oktobra 2023. Njegov pritvor je bio zasnovan na međunarodnoj poternici koju je Interpol izdao na zahtev vlasti u Belorusiji zbog navodne optužbe za utaju poreza. Posle prve žalbe, Viši sud u Beogradu trenutno odlučuje da li su ispunjeni uslovi za Gniotovo izručenje Belorusiji.

Novinar je prvi put napustio svoju matičnu zemlju 2021. godine nakon što je dobio „signale“ da su vlasti svesne njegovog aktivizma, koji nije objavio iz straha od odmazde, prema izveštajima nezavisnih beloruskih medija. Nakon što se prvi put preselio na Tajland, novinar je odleteo zbog posla u Srbiju, zemlju koja ostaje glavno središte za prognane Beloruse i Ruse, jer je jedna od retkih zemalja u Evropi u koju mogu da uđu bez vize. Nije znao da je za njim raspisana međunarodna poternica.

Aktivizam i novinarska delatnost u Belorusiji

Gniot je uglavnom poznat po svojim aktivnostima kao režiser muzičkih i TV reklama, kao i novinar i politički aktivista. On je jedan od osnivača SOS BI, nezavisnog sindikata beloruskih sportista, koji je navodno imao ulogu u otkazivanju Svetskog prvenstva u hokeju u Belorusiji 2021. Odluka je doneta mesecima pre događaja i delimično je motivisana tekućim kršenjem ljudskih prava koje su počinile vlasti nakon masovnog protestnog pokreta 2020-2021 protiv Lukašenka. SOS BI je kasnije označen kao „ekstremistička formacija“ od strane beloruskih službi državne bezbednosti, što je omogućilo da se njegovi članovi osude na dugotrajne zatvorske kazne.

Gniot je takođe poznat po tome što je radio kao frilenser za Current Time TV, nezavisni TV kanal na ruskom jeziku sa sedištem u Pragu, koji je deo medijske korporacije Radio Slobodna Evropa/Radio Liberti. Current Time TV je takođe označen kao ekstremistički u Belorusiji, a veb lokacija kanala i nalozi na društvenim mrežama označeni su kao „ekstremistički materijal“ od januara 2024. Medijska kompanija je podržala Gniota uputivši pismo srpskim vlastima, u kojem je kanal tvrdio da je njihov novinar bio je proganjan od strane beloruskih vlasti zato što je radio sa njima.

Dok je Gniot zvanično optužen za utaju poreza, on tvrdi da nikada nije obavešten o ovim optužbama u godinama tokom kojih je navodno prekršio beloruske poreske zakone. Utaja poreza, kao i druge optužbe, takođe su ranije korišćene za inkriminisanje Marine Zolatave i Ljudmile Čekine, glavnog urednika i generalnog direktora Tut.bi. Ova veb stranica je nekada bila najpopularnija nezavisna onlajn kuća u Belorusiji pre nego što su vlasti prisilile da se zatvori 2021.

Pored toga, Gniotovi advokati su izvestili da su vlasti u Minsku svoje optužbe zasnivale na zakonu usvojenom 2019. godine, dok se optužbe odnose na Gniotove aktivnosti između 2012. i 2018. godine.

Rizik od političkog progona u Belorusiji

Belorusija je i dalje najveći evropski zatvor za novinare, sa 36 medijskih radnika koji su trenutno iza rešetaka, navodi BAJ. Devetmilionska zemlja takođe ima najveću stopu zatvorenih novinara po glavi stanovnika na svetu.

Nezavisni mediji su u praksi potpuno zabranjeni na nacionalnom nivou, a nezavisni novinari su bili primorani da odu u egzil, jer ih je boravak u Belorusiji izložio neizbežnoj represiji kao odmazdi za sadašnje i prošle aktivnosti.

Od 2020. godine vlasti su na hiljade medijskih kuća, veb stranica, naloga na društvenim mrežama i drugog onlajn sadržaja označile kao različite oblike ‘ekstremizma’: kao rezultat toga, novinari i čitaoci se suočavaju sa novčanim i zatvorskim kaznama za bilo kakve interakcije, sadašnje ili prošle, sa nezavisnim prodajnim mestima označenim kao takvi. Poznato je da bezbednosne snage redovno pritvaraju beloruske novinare i ljude koji pristupaju nezavisnim medijima zbog prošlih aktivnosti, pri čemu je prva grupa dobila zatvorske ili druge kazne koje im ograničavaju slobodu, a druga je obično primorana da snima video zapise u kojima „priznaju“ svoj „ekstremizam“ pre izdržavanje kratkoročnih zatvorskih kazni (obično do 15 dana).

S obzirom na široku politički motivisanu represiju u Belorusiji, apelujemo na Viši sud u Beogradu, koji trenutno vodi Gniotov slučaj, da donese odluku u korist njegovog momentalnog puštanja na slobodu, kao i da nadležni organi u Srbiji ne žale na takvu odluku.

Srpske vlasti treba da uzmu u obzir nezamislive razmere represije nezavisnih medija u Belorusiji, kao i činjenicu da su beloruske vlasti optužile novinara za utaju poreza kako bi mu se osvetile za njegov dosadašnji uspešan aktivizam protiv kršenja ljudskih prava. Gniotova deportacija u Belorusiju bi ga izložila proizvoljnom lišavanju slobode i zatvaranju, kao i nehumanom postupanju i mučenju dok je bio u pritvoru.

Andrei Gniot mora biti oslobođen i dozvoljeno mu da nastavi svoje profesionalne aktivnosti u zemlji koju odabere.

International Press Institute (IPI)

ARTICLE 19 Europe

European Centre for Press and Media Freedom (ECPMF)

European Federation of Journalists (EFJ)

Free Press Unlimited (FPU)

OBC Transeuropa (OBCT)

Izvor: Article 19

Svakog dana tonemo sve dublje i dublje – kaže u razgovoru za Danas Igor Božić, direktor programa Televizije N1, povodom 3. maja, Svetskog dana slobode medija.

Kako danas na vidite situaciju sa medijskim slobodama u Srbiji?

Koliko god se vlast upinjala da predstavnicima EU pokaže da nešto radi da popravi negativnu sliku stanja u medijima, koja je zapisana u svakom godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku, stanje je sve gore i gore. S jedne strane imate provizorijum od privatnih medija koji su tobože privrženi Vladi i predsedniku dok s druge strane na sve načine pokušavate da zgazite i onemogućite one koji ne zavise od novca i uticaja vlasti. Tabloide, i štampane i eletronske, koriste kao tešku artiljeriju koja puca po glavama onih koji se usude da kritikuju vlast. Na taj način iz godine u godinu sve je manje onih koji žele da se pojave na tom bojnom polju jer ne žele da ginu za slobodnu reč. Tako disciplinovana i minimalizovana kritička javnost u moru skandala i afera postaje nezainteresovana da insistira na odgovornosti onih koji vode zemlju. Ujedno za medije koji sarađuju s režimom obezbeđuju se bezgranična sredstva za propagandu i ubija volja za bilo kakvu pobunu u korist odbrane profesije. Ulažu se milioni s ciljem da se zamaskira realno stanje i relativizuje postojanje slobodnih medija. Kupuju se licence stranih kanala, samo da bi se nekom u EU ili SAD mahalo spiskom da nije eto N1 jedina TV stanica koja ima kredibilitet.

Šta je najgore što se desilo novinarima N1 u poslednjih 10 godina a što govori o medijskom ambijentu u kome živimo?

Ne bih nijedan slučaj posebno izdvojio. Odgovor je sve. Svi oblici pritisaka, sve što su do sada isprobali ostavlja traga na naše novinare. Odavno smo navikli na targetiranje predsednika i njegovih potčinjenih. Bili smo i CIA TV, domaći izdajnici i strani plaćenici, tajkunski mediji. Organizovali su posebne konferencije za medije da bi pokušali da demantuju nešto što smo objavili uz uvrede i neargumentovane optužbe. Slali opskurne grupe, koje predvode osuđenici, da tobože demonstriraju ispred N1. Huškaju javnost na nas na sve moguće načine i na svim nivoima. Kreiraju atmosferu linča u tabloidima i TV s nacionalnom frekvencijom i nekim novim kablovskim kanalima. Ta atmosfera se kasnije širi i ljudima, koji nemaju mogućnost da nas vide, može da se učini da mi jesmo protiv Srbije, mada o čemu god izveštavamo radimo zbog toga da u ovoj zemlji bude bolje, da bude uređena i da niko nema mogućnost da zloupotrebljava funkciju s pozicije moći. Najgore je kada se sva ta sila obruši na nekog pojedinca. Posle dirigovane hajke na neke od naših novinara počinju pretnje, a na to baš ne možete oguglati. Koliko god N1 kao kuća pokušava da ih zaštiti novinari se suočavaju s tim da će izaći na ulicu i da će se možda neki „pravednik” obračunati s njima. Imali smo desetine takvih primera i samo srećom nije bilo fizičkih posledica. Objektivna odgovornost vlasti jeste da svojim izjavama proizvode te „pravednike” koje ne može da kontroliše kao grupe koje direktno finansira.

Imajući u vidu da predsednik države redovno potcenjuje novinare N1 na konferencijama za štampu a bivši i moguće budući gradonačelnik Beograda neće da odgovori na vaša pitanja, da li ste razmišljali da i vi njih počnete da ignorišete, i da bojkotujete njihove nastupe?

Posle poslednjih uvreda Aleksandra Šapića nećemo ići na njegove događaje. Ako neko novinaru kaže da se iskrivio od zla, tu više nema normalne konverzacije. Zapravo je trebalo to i ranije da uradimo, ali smo pokušavali da radimo naš posao i postavljamo pitanja funkcioneru koji vodi Beograd. Da ne govorim o tome da mi postavimo pitanje, on ne odgovori na njega, prekrši zakon time, a onda krene da vas vređa. Pošto je tu taktiku ponovio njamanje 10 puta, zašto bismo mi bili mazohisti i trpeli to. Javnost treba da se odredi prema njemu i takvom ponašanju. Ključ normalnog društva jeste kakva je komunikacija na javnoj sceni. Ovakvu komunikaciju s novinarima odavno je uveo predsednik i sada svi pokušavaju da ga imitiraju. Neki to rade manje uspešno pa pređu sve granice kao u slučaju Šapića. Ovde je problem što jedan deo javnosti ne shvata da funkcioneri ne smeju tako da komuniciraju s novinarima. Problem je i to što „novinari” provladinih medija slušaju to vređanje i smejulje se dok njihov kolega na primer s N1 ili Nove pokušava da dobije odgovor na pitanje. Sve u svemu taktika predsednika je sledeća: neću vam dati intervju i razgovarati s vama na ravnopravnoj osnovi, već ću vam dati mogućnost da pitate (bez potpitanja), a onda ću vam sasuti moju verziju „istina” uz poneku uvredu na račun suvlasnika vašeg medija.

Imate li utisak da međunarodna zajednica, od ambasadora pa nadalje, nema sluha za probleme srpskih medija sa vlastima i da ih to naprosto mnogo ne zanima?

Međunarodna zajednica deklarativno kritikuje stanje u medijima, ali suštinski ne radi mnogo na tome da se to stanje promeni. Od jednog diplomate sam čuo i zašto je to tako. On mi je rekao da svaki put kada neko od ambasadora ili funkcionera zapadnih zemalja izrekne neku javnu kritiku ili je objavi na društvenim mrežama, onda cela Vlada Srbije zatvori prozore na šest meseci i sve stane. Nama ne odgovara da zatvorimo komunukaciju s Vladom i zato smo oprezni u javnoj komunikaciji, rekao mi je taj diplomata. U tome je cela logika strane diplomate ne žele da im prozori Vlade Srbije budu zatvoreni. Drugim rečima režim je pronašao način da ublaži sve kritike na svoj račun, praktično ucenjujući ih komunikacijom. Diplomate su diplomate i imaju druge interese ali ako se zalažu za slobodu medija, naše očekivanje jeste da mnogo konkretnije utiču na ono što se dešava, da ne žmure i ne traže opravdanja za vlast.

Često N1 dobija pretnje. Da li ste zadovoljni kako tužilaštvo i policija reaguju na pretnje vašoj redakciji i novinarima?

Retko kad se pretnje preko društvenih mreža ili komentara otkriju. Skoro nikad. Tužilaštvo zabeleži i pokrene postupak ali se retko otkriju počinioci. Imam utisak da za te eletronske pretnje niko ni ne mari, kao da je nebitno. A to bukvalno osnažuje one koji prete koji bi da nam postavljaju bombe, ubijaju i proteruju. Isključiva odgovornost za nekažnjivost takvih dela je na institucijama. Da rade slobodno uveren sam da bi institucije to brzo rešile. Ovako su praktično saučesnici vlastima u kreiranju ovakvog društva u kome je nekom poželjno pretiti.

Izvor: Danas

U vremenu u kojem najveći deo političkog života u Srbiji trenutno obeležava navodna „neverovatna“ borba režima Aleksandra Vučića protiv izglasavanja rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, u kojoj se, između ostalog, osuđuje negiranje genocida nad Bošnjacima 1995. godine u Potočarima u javnom prostoru, režim Aleksandra Vučića, imenovao je Dejana Ristića, direktora Muzeja žrtava genocida (koji se ne bavi srebreničkim, već pretežno onim NDH nad Srbima u Drugom svetskom ratu) za ministra informisanja, a samim tim i svojevrsnog kontrolora narativa u ovdašnjem javnom prostoru.

Dejan Ristić se, naime, kao javni radnik istakao izjavama upravo o nepriznavanju genocida u Srebrenici, izbegavanju odgovornosti, odnosno naveliko raspostranjenoj zameni teza koju plasiraju predstavnici režima iz devedesetih, a koja se zasniva na potenciranju narativa utemeljenog na osnovama pitanja – A, šta su oni nama radili?

Tako je u maju prošle godine, počeo seminar za nastavnike osnovnih i srednjih škola „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima“, koji realizuje Muzej žrtava genocida. Cilj seminara je, saopšteno je, da obuči nastavnike kako da ovu veliku temu približe učenicima.

Ako preskočimo period „dokazivanja“ aktuelnoj vlasti iz oblasti negiranja srebreničkog genocida, odnosno pogođenosti trenutka da baš u ovo vreme zauzme (izglasavanja rezolucije o srebreničkom genocidu u UN) zauzme funkciju kontrolora javnog govora, istaknimo njegove „svežije“ izjave.

Pre desetak dana, Dejan Ristić je rekao da niko ne spori žrtve zločina protiv čovečnosti koji se dogodio jula 1995. godine u Srebrenici, ali da istorijska nauka i činjenice spore da se tamo dogodio genocid i da je rezolucija o kojoj će u maju raspravljati Generalna skupština Ujedinjanih nacija način da se konstruiše jedan antičinjenični i antiistorijski narativ koji bi stigmatizovao čitav jedan narod.

Negiranje genocida u Srebrenici, koji, kada se dogodio, neformalni šef i „diktator“ političkog života u Srbiji kao i posledično opravdanje njegovih koalicionih kolega i koleginica iz Socijalističke partije Srbije su bili itekako prisutni i aktivni u svojim političkim partijama, neodvojiva su dva pojma prilikom javnih nastupa Dejana Ristića.

Takav govor novog ministra informisanja u javnostu gotovo da je jedini, najistaknutiji i, naprosto, preovlađujuć.

Stoga, nimalo, u ovom trenutku ne čudi, da kada će gotovo ceo svet da označi počinioce srebreničkog genocida, pojedinačno, zajedno sa politikama koje su ih iznedrile, i njihovim predstavnicima – kao ministra za informisanje i kontrolu javnog govora u Sfrbiji, Aleksandar Vučić bira njegovog istaknutog „vrhunskog“ negatora, okićenog ovdašnjim titulama istorijskog radnika.

Onog koji potencira i svom „angažmanu“ ističe isključivo tuđu odgovornost za genocid, od pre osamdeset i više godina godina kako bi suzbio da građanke i građani Srbije saznaju odgovornost aktuelne političke elite za srebrenički i kako bi pomogao njihovom opstanku na vlasti, negiranjem činjenica o tome, utvrđenim pred Međunarodnim sudom u Hagu, koji je Srbija, kao država – priznala.

„Rezolucija jeste način da se konstruiše jedan antičinjenični, antiistorijski narativ i da kroz rezoluciju Ujedinjenih nacija, krovne, međudržavne i međunarodne organizacije, uspostavi jedan vrednosni sud. Očigledno je i da je inspiratorima ove rezolucije i nalogodavcima tih istih inspiratora jasno da presude Haškog tribunala nisu dovoljne, da bi se u istoriji za večnost označilo da se u Srebrenici dogodio ne zločin protiv čovečnosti – već genocid“, rekao je nedavno Ristić.

Dejan Ristić slovi za eminetnog istoričara u režimskim medijima i naučnoj zajednici čije znanje je vredno da bude prepoznato i označeno kao da je od javnog interesa svih građanki i građana Srbije.

Podsetimo, nacrtom rezolucije o genocidu u Srebrenici pred UN je zatraženo da „bez rezerve“ bude osuđeno „svako poricanje genocida u Srebrenici“, dok su članice UN pozvane da sačuvaju utvrđene činjenice, i kroz svoje obrazovne sisteme razviju odgovarajuće programe, kako bi se sprečio revizionizam i genocid u budućnosti.

Izvor: Danas