Sanjam pre neku noć da treba da napišem neki članak o… već se ne sećam čemu, a kao deo ranije započete saradnje s tim, izvesnim portalom.
Budim se u bunilu, oblivena znojem s oštrim vonjem nervoze. Jer, u svest mi ne dolazi ni koji je medij u pitanju, ni koje mu je usmerenje, ni čime sam mu ranije doprinosila, ni koji mi je urednik nadležan…
Jasan je samo osećaj odgovornosti u smislu poštovanja „rahmetli linije“, kako jedan od mojih brojnih pretpostavljenih naziva deadline.
To pojačava stres izazvan nemogućnošću da dato glasilo smestim u svoj koordinatni sistem.
I dok lagano otvaram oči, shvatam da sam preterala. Da jedva mogu da prebrojim medije za koje u zbilji tezgarim. Da ne znam ni ko sam, ni šta sam, ni kome sam odana.
Poslednje je bitno, jer mediji su jedan drugom konkurencija, na šta umem i da zaboravim u svojoj napaćenoj težnji da malo više zaradim. Ili, naprosto, da preživim, ako ćemo iskreno.
Sveobuhvatni duduk, s pretenzijom
Počelo je to davno, na samom startu moje nazovikarijere, dakle, pre 20 i kusur godina. Tad su u upotrebi još bile pisaće mašine.
Bila sam honorarka Beogradske hronike Politike i, kao početnica, bez takozvanog sektora. Stoga su mi dopadale sasvim nebitne i nezanimljive informacije da ih neznatno obradim. O pucanju kanalizacije, recimo.
Prvi izlet u vanredne, i poetičnije, teme bio je za dodatak tog lista iz medicine. Zadatak mi je bio da reportažno tretiram Dečju kliniku u Tiršovoj.
– Dobar dan, da li sam dobila toga i toga, ovde Dragana Nikoletić iz … – neustrašivo krenem, pa zapnem. Ne mogu da se setim čija li sam, čija li sam. Sličan problem se nametne i kad sednem da pišem. Jer, negde treba da pljujem, drugde da hvalim – istu ili sličnu pojavu
Reportaže su mnogo, mnogo kasnije postale moja uža specijalnost, ali ta forma mi je u tom trenutku bila odveć krupan zalogaj. Obilje materijala poređala sam po spratovima navedene institucije, smatrajući to najboljim rešenjem u datoj konfuznoj prilici.
Urednica je ovo nemušto štivo iskusno pretumbala (a mora da se krstila). Meni je kapnula prva ekstra kinta na onaj jad i bedu što sam dobijala iz matične, beogradske redakcije. Što mi se odmah osladilo.
Pa sam iskoristila privatne veze da upadnem u neki poljoprivredni časopis, davno ishlapelog naziva iz lične i kolektivne memorije.
Saradnja s njim bila je kratkog veka, jer je umro glavni i odgovorni urednik, a niko drugi nije bio voljan da nastavi njegovu informativnu misiju. Ali, što se mene lično tiče – udaren je temelj odnosa prema žurnalistici. Pa, ako je novinar po difoltu „univerzalna neznalica“, mogla sam taj termin da proširim na, recimo, „sveobuhvatni duduk s pretenzijom najraznovrsnijeg izveštavanja“.
Jer, iako je novac bio prevashodni povod raslojavanja moje poslovne posvećenosti, pa time i ličnosti, nikako nije bio i jedini. Bivalo je tema koje sam želela da produbim, sa svih strana razmotrim, a bilo ih je i tako raznolikih, sa specifičnim krajnjim adresama, da sam naprosto morala da širim krug redakcija.
Svaka je, shodno čitalaštvu, gajila svoj stil i jezik, dok je uređivačka politika zavisila od još ponečeg.
Prilagodljiva, kakva jesam, za sve ove godine broj novinarskih kolaboracija postao je impozantan. Od pomenute Politike, preko Građanina, Dnevnog telegrafa, Blic newsa, Vračarskog glasnika, Reportera u sve tri inkarnacije, Statusa, Evrope, BIRN-a, Alo, Yelow caba, Milice i Novog magazina, Ekonomista, E-novina, Newsweeka, Glorije… do ovih sedam-osam sa kojima trenutno sarađujem.
Mnoge sam sahranila, tj. bila nazočna trenutku gašenja glasila ili umiranja urednika. To vam često padne kao smrt nekog iz familije, pa težite da se zaštitite umnožavanjem saradništva.
Stoga gornjem, nepotpunom spisku mogu da pridodam i kompanijske informatore, koji ti ego spuštaju na minimum. Gde je stil nebitan, humor nepoželjan, istraživanje izlišno, objektivnost ne dolazi u obzir… te ništa ne ostaje od identiteta.
Alavost „iskakanja iz frižidera“
S takvim svaštarskim CV-jem nije čudno da mi poznanici, kad ih sretnem, često kažu: „Čitao sam te negde, ali se ne sećam gde“. Umesto da to shvatim kao opomenu, doživljavala sam kao kompliment, sve do tog košmarnog jutra, nakon onog rastrežnjujućeg sna.
Kad sam ukačila da samo što ne iskačem iz frižidera, što nije pokazatelj naglašene potražnje, već svojevrsne alavosti i specifičnog (čitaj: savitljivog) karaktera.
– Dok sam ja glavni i odgovorni, ti nećeš ovde da kročiš – bila je neopoziva presuda glodura. Silno sam patila, ne samo zbog otkaza već i zato što zapravo nisam razumela zašto se ljuti. Nisam ukačila da sam izneverila njegova očekivanja i pokazala nelojalnost časopisu
A mogla sam mnogo ranije da „povučem ručnu“, da sam čitala jasne znakove pored puta.
Recimo, moj prvi doprinos NIN-u bio je članak o hirotonisanju patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji. Premda sam nekim svojim poslom boravila na Kosovu, redakcija mi je platila troškove puta i dnevnice.
A ja je, nezahvalna, izdala.
Pa priču o obližnjoj srpskoj enklavi u Velikoj Hoči plasirala i u Novom magazinu, iz „šatro“ drugog ugla. Kakve ima veze što se tekst o kosovskoj nedođiji pojavljuje u dva nedeljnika, maltene istovremeno, tako sam razmišljala. Ako sam se uopšte i udubljivala.
Tad je glavni u NIN-u bio Nebojša Spaić, sada nažalost počivši. Prilično mi je bio naklonjen, pa me je, umesto da mi sve oštro skreše u brk, opomenuo blago, ali odlučno.
Džaba, nisam se dozvala pameti.
Pa ponovih istu grešku par meseci kasnije, sa, recimo, nekom beogradskom izložbom.
– Dok sam ja glavni i odgovorni, ti nećeš ovde da kročiš – bila je neopoziva presuda glodura. Silno sam patila, ne samo zbog otkaza već i što zapravo nisam razumela zašto se ljuti.
Nisam ukačila da sam izneverila njegova očekivanja i pokazala nelojalnost firmi.
Još jednom sam izašla na „velika vrata“, i to upravo u Politici. Razlog je bio već upotrebljeni sagovornik, ali u glasilu drugačijeg usmerenja. Nisam sela da razmislim da taj koji prolazi kod opozicije, može da napravi belaj u suprotno nastrojenim novinama.
Sad, da l’ je taj intervju koji je osvanuo na Fejsbuku, a zatim i u Cenzolovci, umesto u Politikinom Magazinu, gde je trebalo da završi, bio zaista bez fakata, zasnovan isključivo na stavovima, što je urednica istakla kao razlog neobjavljivanja tekst, ili je posredi bilo to što su stavovi „pogrešni“, ili je stigla naredba „odozgo“ – nikada neću saznati.
Tek, meni je glodur poručio da sam nadalje nepoželjna, što sam saznala posrednim kanalima. Urednica je ostala na svom mestu i nikad mi se više nije javila.
I ovaj sam slučaj pošteno otpatila, jer mi je suzio sferu delovanja. Krivicom povodom pogrešne procene, što je ukazivala na zamor materijala, maltene se nisam ni bavila.
POP U PLEJBOJU
Kroz razgranatost mreže tzv. stalnih ili povremenih angažmana, stekla sam luksuz da, ako nešto ne uđe u jedne novine, ja to ponudim drugome.
Primera ima dosta, ali izdvojiću jedan, karakterističan.
Trebalo je da uradim reportažu iz Crne Reke, neformalnog pravoslavnog lečilišta za opijatske zavisnike, i to za Nacionalnu geografiju.
Međutim, tada se na društvenim mrežama pojavio snimak nadležnog popa kako lopatom mlati štićenike, pa se cela čaršija skandalizovala.
Tema je postala previše vruća, dnevnopolitička, za orijentaciju tog cenjenog mesečnika.
Tako je popa, koji je docnije, prema zvaničnoj optužnici, jednog od svojih „pacijenata“ tom istom lopatom ubio – završio u Plejboju.
Ne beše mu sasvim pravo da se nađe međ golišavim slikama (bez pitanja), ali stvar je već bila počinjena.
A indikativna je zato što me vraća na početak. Na onaj grozničavi poriv da nađem glasilo gde može da se obradi tema koja me interesuje. I tako više puta, dok slučaj skroz ne skroziram.
Ali, kako to ne podržava egzistenciju, prinuđena sam da pišem i ono o čemu inače ne bih.
Vremenom, i to uspeš da zavoliš ili da mu se naprosto prilagodiš. Postane ti prirodno da menjaš boje kao kameleon.
Engleski višak digniteta
– Mogla si da pišeš pod pseudonimom – post festum su me neki savetovali.
To sam nekad i činila, pod alijasom Stana Cucić, dok nisam shvatila da je ime jedino čime zapravo raspolažem. Da je ono jedina reklama… u smislu daljeg tezgarenja.
Tom fenomenu za kojim većina novinara poseže, ponekad se tepa frilensiranje, a on se kreće u limbusu između ova dva termina.
Tezga nije, jer niti se pošteno plaća, niti joj ja tako prilazim. Kod mene nema copy-pastefazona, osim u iznimnim situacijama, kad sebe ipak malo preformulišem.
S takvim svaštarskim CV-jem nije čudno da mi poznanici, kad ih sretnem, često kažu: „Čitao sam te negde, ali se ne sećam gde“. Umesto da to shvatim kao opomenu, doživljavala sam kao kompliment, sve do tog košmarnog jutra
Pomenuti finansijski segment vezan je i za manjak dostojanstva, dok engleski naziv za honorarca nudi dignitet u neprimerenoj meri. Tako, ni u tom pogledu, ne mogu sebe da definišem.
Jer, kako da se nazove neko ko po vasceli dan kucka, sa nikad izvesnim ishodom?
Možda rent-a-novinarka?
Ili uslužna medijska radnica?
Ili žena-tezga, akterka (često sive) medijske ekonomije, što maltene na ulici nudi: „tekstovi, tekstovi, tekstoviii“?
Da je lako – nije, i ponekad zavidim protagonistima čitulja. Ali ne bih mogla drugačije uprkos brojnim opstrukcijama tog života na rubu znanosti. I uprkos potrebi da ipak negde pripadam.
Ali nigde drugde kao u freelancu ne možeš da zagnjuriš nos u toliku silesiju sadržaja (od svadbe Saše Grand Popovića do skoka padobranom). To što vam se posle muti u glavi, manje je važno od proživljenog iskustva.
Ovo ni sa čim merljivo blago goni me da nastavljam uprkos kontinuiranoj krizi ličnosti.
Koja me spopadne i kad telefonom pozovem sagovornika.
– Dobar dan, da li sam dobila toga i toga, ovde Dragana Nikoletić iz … – neustrašivo krenem, pa zapnem.
Ne mogu da se setim čija li sam, čija li sam.
Sličan problem se nametne i kad sednem da pišem. Jer, negde treba da pljujem, drugde da hvalim – istu ili sličnu pojavu.
Srećom, pa sam lično najčešće ambivalentna i mogu brzo da se prešaltam. Da dodam gasa u preporučenom smeru.
Pretpostavljam da cenjeno čitalaštvo lako detektuje neiskrenost u strasti i stavu (a poslednje je sve češće jedino merilo u medijima).
Urednike često nije briga, dokle god završavam posao (u skladu sa rahmetli linijama). Ali, u cilju sticanja ličnog mira, trebalo bi da se ozbiljno preispitam.
Ako već moram da se skrasim, koji bi me medij u potpunosti zadovoljio?
Moram da priznam – nijedan – jer nigde nema prostora za sve o čemu bih da škrabam.
Jedni forsiraju socijalne priče kojima sam sklona, ali bi da ublaže fokus, drugi smatraju da im Romi i osobe sa smetnjama remete čitanost. Jedni insistiraju na ispovestima, drugi ič ne mare kako sam se u datoj prilici osećala. Negde leži ulični žargon, a drugde bode oči u odnosu na većinsku upeglanost. Neki teže selebritijima, drugi „otkrivaju“ anonimuse.
A svega toga ima u mojim potrebama.
Pa, što onda ne napišem knjigu, pitao bi neko.
Ne mogu da savladam formu dužu od petnaestak hiljada karaktera!
I ne mogu da zamislim ko bi me uopšte čitao, osim mojih sirotih (sadašnjih i budućih) urednika.
ZLATNO PRAVILO
Prvo i osnovno pravilo da se od honorarca uzdigneš u stalno zaposlene jeste da si dovoljno strpljiv. Da pod okriljem jedne redakcije provedeš godine, pa čak i više od decenije.
Trčkaraš kojekuda, boriš se za rubrike, a kad te „prime“, možeš sve četiri uvis. Bar tako je važilo u Politici, zbog čega je većina u toj redakciji i ostala kad je se već jednom domogla.
Osim ako bi dolazili i odlazili po diskrecionom izboru glodura, takođe promenljivog, usled raznih političkih vetrova.
Status paušalca je nešto između ove dve pozicije, kad ti je honorar zagarantovan bez obzira na učinak. Ovu priliku redakcije retko nude. Ne isplati im se jer dolazi do prethodno opisane pojave. Da opet rmbače i potežu niži po rangu.
Meni je paušal dopao samo jednom, u (drugom) Reporteru, gde se potom nisam baš najbolje pokazala. I ja se, vorkoholičarka, olenjila.
Uljuljkala u siguricu.
Možda se i zato čuvam, ne bih da se lišim osnovnog smisla postojanja.
Da cunjam, gledam i slušam, potom to prepričavam, sa rastegljivom dozom istine ili dosoljavanja.
A lično više volim prezačinjeno nego bljutavo.
