Predsednik Srtbije Aleksandar Vučić tokom jučerašnjeg obraćanja osvrnuo se i na slučaj novosadskog profesora i novinara Dinka Gruhonjića koji je danima izložen progonu zbog montiranog snimka.

Štitiću, naveo je Vučić, Gruhonjićevo pravo na drugačije misli iako mislim ono što drugi ne smeju da kažu: ‘Sram te bilo Dinko Gruhonjiću, sram ga bilo za Dinka Šakića, ustaškog zlikovca koji je pobio hiljade Srba.

Sram te bilo. Iako niko ne sme da ugrožava njegov fizički integritet, jer mi smo demokratska zemlja“, naveo je Vučić.

Izvor: Danas

Međunarodni PEN centar osudio je sve veće pretnje smrću piscu i akademiku Dinku Gruhonjiću i poziva srpske vlasti da učine sve što je u njihovoj moći da počinioce pozovu na odgovornost.

Situacija za slobodu izražavanja u Srbiji je na kritičnoj tački, nmavode. Opasni krug nekažnjivosti zločina nad piscima i novinarima – koji ohrabruje počinioce i podstiče dalje pretnje i napade – mora da se okonča jednom zauvek.

„Međunarodni ČPEN Centar je duboko zabrinut za bezbednost pisca i akademika Dinka Gruhonjića, koji je podložan opasnoj kampanji klevetanja, uključujući pretnje smrću.

PEN International poziva srpske vlasti da ispoštuju svoje nacionalne i međunarodne obaveze da poštuju pravo na slobodu izražavanja i hitno obezbede zaštitu Gruhonjića i kolega nezavisnih pisaca i novinara koji se sve više nalaze na meti svojih kritičkih stavova.

Svi odgovorni za zločine nad piscima moraju da odgovaraju“.

Podsećaju da je Gruhonjić, novinar, pisac i predavač na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u Vojvodini od 14. marta 2024. suočen je sa pojačanim maltretiranjem, klevetama i pretnjama smrću, nakon objavljivanja montiranog video snimka.

Nepoznata lica su 21. marta na ulazu u njegovu zgradu iscrtala preteće grafite na kojima je pisalo „Dinko – Šakiću za večni dom spreman si“.

Istog dana je otkriven njegov lični broj telefona, zbog čega je dobio bezbroj pretnji smrću. Nacionalne i međunarodne organizacije pozvale su srpske vlasti da odgovorne pozovu na odgovornost.

PEN International razume da uprkos podnesenoj formalnoj žalbi, službenici za sprovođenje zakona tek treba da pokrenu temeljnu istragu u vreme pisanja ovog teksta. Pretnje smrću prijavili su i studenti koji su javno podržavali Gruhonjića.

Dinko Gruhonjić je među nekoliko pisaca i novinara koji su u Srbiji izloženi povećanom riziku zbog svog nezavisnog i kritičkog izveštavanja.

Među njima je i srpski pisac i novinar Marko Vidojković, koji je 21. marta 2024. govorio o široj situaciji u Srbiji na panel događaju povodom objavljivanja Liste slučajeva progonjenih pisaca PEN International-a za 2023/2024.

Pisac i akademik Jovo Bakić, koji je godinama na meti srpskih vlasti i provladinih trolova, takođe se ponovo našao na udaru u provladinim medijima nakon što je 12. marta 2024. objavljen još jedan montirani video, koji je kulminirao ponovnim verbalnim napadima od strane bivše predsednice Vlade Srbije i predsednice Narodne skupštine Srbije Ane Brnabić.

PEN International poziva da se prekine kontinuirano maltretiranje i metanje Vidojkovića i Bakića.

Izvor: Danas

Više od godinu dana REM nije podnosio prijave protiv televizija zbog mogućeg kršenja Zakona o oglašavanju, čime im je omogućio da bez ikakvih posledica zarađuju milione evra. Predsednica Saveta ovog tela za CINS kaže da budemo bez brige jer sada rade redovno, a za taj prekid – nikom ništa.

CINS je u oktobru prošle godine otkrio da Regulatorno telo za elektronske medije (REM) godinu dana nije protiv televizija podnosilo prekršajne prijave zbog mogućeg kršenja Zakona o oglašavanju. Time im je tolerisano što su emitovali reklame duže nego što zakon dozvoljava. Više reklama znači i više novca, koji se u ovom slučaju meri milionima evra. I to bez ikakve sankcije.

Predsednica Saveta REM-a Olivera Zekić nam je tada rekla da se „ne sekiramo ništa“ i da je „sve pod kontrolom“.

Ipak, do danas prijave za ove prekršaje nisu podnete i većina njih je zastarela. Zekić kaže da su tada „radili regionalne medije“, i da to „nije neki veliki prekid“. Kaže i da sada rade redovno i da budemo bez brige.

„To što je bilo dok je bilo tog prekida – nikom ništa. Sada radimo redovno od septembra, bez brige“.

Na pitanje novinarke CINS-a čija je odgovornost što su ti prekršaji zastareli, Zekić je, pre nego što se veza prekinula, kratko rekla:

„Nema tu nikakve odgovornosti“.

Sa druge strane, Vladana Jaraković, pravnica iz Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), kaže da je dužnost REM-a da vrši nadzor, a onda i da podnese prekršajnu prijavu – kada za to postoje razlozi.

„Odgovornost za nezakonito postupanje treba tražiti pre svega kod onih organa REM-a koji su zaduženi za staranje o zakonitosti njegovog rada – predsednika Saveta odnosno, nakon usvajanja novog Zakona o elektronskim medijima, i direktora REM-a.“

Članovi Saveta REM-a su na sednici krajem februara ove godine razmatrali izveštaje o nepravilnostima koji se tiču Zakona o oglašavanju, ali samo za period od septembra prošle godine. Period od avgusta 2022. do kraja avgusta 2023. je preskočen, na šta je ukazalo i ranije istraživanje CINS-a.

Tako je samo u avgustu 2022, prema podacima do kojih je došao CINS, televizija Pink više od 300 puta „produžila“ reklame .

Ako se uzme da je prema tada dostupnom cenovniku jedna sekunda oglašavanja na Pinku koštala i do 24 hiljade dinara, vrednost takvog reklamnog prostora je mogla da vredi i više od 800 miliona dinara. Tačnu zaradu je teško izračunati zbog popusta koje televizije daju oglašivačima.

Kako je tada za CINS rekao politikolog i stručnjak za komunikacije Nikola Parun zahvaljujući, između ostalog, i ovakvoj zaradi od oglašavanja, televizije, a posebno one sa nacionalnom frekvencijom, mogu da više novca ulažu u produkciju, pa i političkog i društvenog programa. Ovo potom ima veliki uticaj na oblikovanje stavova građana.

CINS godinama prati rad REM-a i kroz više istraživanja smo pokazali kako je ovo telo žmurilo na nasilje i štitilo televizije sa nacionalnom frekvencijom. Vladana Jaraković smatra da REM radi u korist televizija sa nacionalnom frekvencijom.

„Mislim da REM ima apsolutnu naklonjenost prema čemu god da oni puštaju.“

Kaže i da to što REM ne radi svoj posao ima posledica i po programe televizija.

„I u izbornoj kampanji, na kraju krajeva, smo videli šta to donosi – sve veću agresiju u tonu koji smo imali na televizijama sa nacinalnom frekvencijom, diskreditaciju opozicionih predstavnika koja je odlazila sve do govora mržnje, pa i slučaj Miketić koji je ostao nekažnjen. Prikazivanje pornografskog snimka u jutarnjom programu, to je neka granica koja se do sada nije prešla.“

Izvor: CINS

Kada srpska tužilaštva i policija odluče da ne istraže ubistvo novinara, možete da saznate i ko je ubio, i zašto. I ništa.

Prvog februara ove godine, Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) po drugi put je odbilo da preuzme istragu ubistva Milana Pantića. Komisija za istraživanje ubistava novinara smatra da zna ko ga je ubio i zašto, postoje svedočanstva, a navodno i dokumenti o sumnjivim transferima novca, nekim i ka istaknutim ljudima iz neposrednog okruženja tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, koji su odbili poligrafsko ispitivanje… I ništa.

Samo dan nakon što je TOK odbio da istražuje ubistvo Milana Pantića, Apelacioni sud u Beogradu je oslobodio četvoricu pripadnika bivšeg Resora državne bezbednosti optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije. Tako je za samo prva dva dana februara ove godine, nestala i poslednja nada da će u Srbiji iko biti kažnjen za tri ubistva njenih novinara.

Ni za ubistvo treće ubijene novinarke, Dade Vujasinović, niko nije kažnjen. Zapravo, u svakom slučaju nasilja nad novinarima u kojem je jasno, ili postoje indicije da je umešana država – niko nije kažnjen. Pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića 2007. i paljenje kuće Milana Jovanovića 2018. su dva primera.

Matrica je, međutim, ista za sve ove slučajeve – novinari su jako smetali nekome u vrhu države, a nakon čina nasilja sve što bi trebalo da bude tužan, ali automatski proces – medijsko pokrivanje, istraga, sudski proces i politička odgovornost – dovedeno je do apsurda.

Slavka Ćuruviju su, treba se podsetiti, pratili pripadnici državne bezbednosti do samog ubistva, njih 27 u danonoćnim smenama. Teže je Službi bilo da prikrije toliko očiglednu umešanost u zločin, da zastraši svedoke, prikrije dokaze i izvrši pritisak na sudove, nego da sam zločin izvrši. U prikrivanju čak nije bila ni naročito dobra – neki dokazi i svedoci su ipak nekako preživeli dvodecenijski rad na njihovom nestanku. Krajnji uspeh je svakako postignut: službini ljudi su oslobođeni, i to definitivno.

Slučaj Dade Vujasinović, briljantne zvezdice novinarstva svog vremena, baš kao i slučaj Slavka Ćuruvije, poznatog vlasnika dva štampana izdanja u hrabrom sukobu sa režimom Slobodana Miloševića, privukli su više pažnje nego treće ubistvo novinara u Srbiji – ono Milana Pantića, dopisnika Večernjih novosti iz Jagodine. Ne bi trebalo da bude tako. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je sve što je usledilo nakon ubistva doslednog profesionalca u velikoj meri instruktivno u pogledu odnosa ove zemlje prema njenim novinarima.

Papuče i hleb

Nesrećni Milan je ubijen u junu 2001. godine u pola osam ujutru, na par koraka od svog stana u Jagodini, dok se u papučama vraćao iz prodavnice sa veknom i po hleba u ruci. Likvidiran je sa tri udarca šipkom u glavu, ostavljen da se u lokvi svoje krvi oprosti od sveta i svesti.

Ministar policije u vreme zločina, Dragan Jočić iz Demokratske stranke Srbije, požurio je da izjavi da Milan Pantić nije trebalo da bude ubijen, već zastrašen, pa je navodno greškom ubijen. U medijima se odmah zatim povela i priča o tome kako je Pantić bio „bolešljiv“ i da zbog toga nije preživeo taj „pokušaj zastrašivanja“.

A danas vidimo da je tačno samo da su najmračnije bezbednosne strukture, u to vreme sa već ozbiljnim iskustvom brojnih likvidacija koje su organizovale krajem devedesetih godina prošlog veka, ubistvu dopisnika Novosti iz Jagodine i skrivanju počinilaca pristupile sa puno pažnje.

Mesto zločina je tako amaterski obrađeno da je to moralo bar nekome izgledati kao namerna greška. Poprište ubistva je odmah i kontaminirano brojnim novim tragovima – po njemu se šetkao ko je hteo.

„Ja sam to više puta naglašavao, da upravo kad sam došao na mesto ubistva tog dana, bilo je policije, ali mesto nije ni bilo ograđeno, ljudi su prolazili nesmetano, i svi materijalni tragovi su bili uništeni, a od kompletne forenzike, bio je krim tehničar sa foto aparatom“, priča Relja Milanović, kolega i saradnik Milana Pantića.

Isti je zaključak Komisije za rešavanje ubistava novinara i Radne grupe MUP-a koja se, na čelu sa Draganom Kecmanom, bavila ovim slučajem. Penzionisan 2022. godine, Kecman je policijski pukovnik poznatiji po tome što je petnaest godina, uprkos opstrukcijama, uporno istraživao ubistvo drugog novinara – Slavka Ćuruvije, sve dok nije zaista i napisao krivičnu prijavu protiv optuženih.

U Komisiji godinama ponavljaju da se o ubistvu Pantića zna sve – ko su ubice, zašto je Pantić ubijen, sve. Samo nema – materijalnih dokaza. Nestali su sa kriminalnom obradom mesta zločina.

Godinama je jasno da Više javno tužilaštvo u Jagodini nema snage da iznese istragu i podigne optužnicu za Pantićevo ubistvo. Zato su Komisija i novinarska zajednica insistirali da TOK preuzme istragu. Smatrali su da je to poslednja nada da nalogodavci i ubice budu kažnjeni, pošto se tužilaštvo u Jagodini pokazalo… nedovoljno aktivnim.

„Istraga“

Komisiji je odavno jasno da je zločin povezan sa Pantićevim istraživanjem privatizacije Cementare Novi Popovac, u kojoj je učestvovala i svetski poznata kompanija, kao i da su Pantića ubile profesionalne ubice.

Veran Matić je za Međunarodnu novinarsku federaciju (International Federation of Jornalists) rekao da se tadašnji direktor cementare žalio predstavnicima vlasti u Upravnom odboru, pošto je to moglo da izazove nezadovoljstvo radnika. Predstavnici vlasti su obećali da će „stvar“ da reše, dodao je Matić.

„Stvar je rešena i pre početka privatizacije“, rekao je Matić. „Naš kolega je ubijen“.

Sledeća „stvar“ koju su rešavali, istraga ubistva, rešavana je takođe dosta efikasno. Detalj po detalj. Pored potpunog odsustva bilo kakvog materijalnog dokaza sa kontaminiranog i samo fotografisanog lica mesta – u vezi sa ubistvom jagodinskog novinara nisu saslušani ni svi svedoci, čak ni stanari zgrade u kojoj je Pantić ubijen.

„Ista osoba koja je metalnom šipkom zadala smrtne udarce u glavu novinaru Večernjih novosti iz Jagodine Milanu Pantiću, dan ranije je stajala ispred njegove zgrade, tajno ga pratila i posmatrala ulaz“, objavile su Novosti.

Nije urađeno ni ono za šta je i amaterima koji su odgledali neki kriminalistički film jasno da se u istrazi mora uraditi: niko nije proverio Milanov mobilni telefon. Niko nije pročitao tekstove koje je pisao pre ubistva kako bi ispitao moguće motive vezane za njegov rad. Ukratko, ako je postojala aktivnost koja bi vodila ka nekakvom dokazu, uredno je zaobiđena.

„Do te mere nemamo kooperativnost nadležnih da mislim da, da smo doveli celu ekipu da prizna počinjeno ubistvo, ne bismo imali presudu. Moramo da pronađemo novi put za razrešavanje istrage ubistva novinara Milana Pantića i tu nam je potrebna međunarodna saradnja i pomoć“, rekao je Veran Matić.

Od kada je 2001. godine Komisija preuzela predmet i ukrstila razne arhive, Ministarstvo unutrašnjih poslova je formiralo sedam različitih radnih grupa. Sedam radnih grupa je učinilo sedam velikih napora samo da bi Komisija na kraju shvatila da ozbiljne istrage o ubistvu Milana Pantića nikada nije ni bilo.

Komisija je vremenom postala sigurna da je ubistvo naručeno, da je reč o ozbiljnim kriminalcima, kao i da jedan od njih nije prošao poligraf tokom ispitivanja.

Bilo je istrage i zbog privatizacije cementare Novi Popovac, ali ju je tužilaštvo zatvorilo i niko zbog toga nije osuđen. Toj je fabrici bio oprošten i dug za gas od 12 miliona dolara. Sve što se događalo u vezi sa privatizacijom te cementare danas izgleda sumnjivo. Neki tragovi su vodili i do vrha tadašnje vlasti – bliskih saradnika premijera Zorana Đinđića.

Janjušević i Kolesar

Ni pojava novog svedoka, koji je 2013. godine dao izjavu Upravi kriminalističke policije, izneo nove činjenice, doneo nova dokumenta, govorio o tome kako je bio posrednik u korupciji, pominjao imena iz vrha tadašnje vlasti, nije dovela do toga da tužilaštvo otvori novu istragu. I njegovo svedočenje vodilo je ka ljudima u Đinđićevom okruženju.

Tragovi su, piše Cenzolovka na godišnjicu ubistva 2022, „sezali do dva savetnika u kabinetu tadašnjeg premijera Srbije – Nemanje Kolesara, na koga se, uz direktora cementare Darka Križana, sumnjalo da je zloupotrebio položaj, i Zorana Janjuševića, za koga se u medijima pojavila informacija da se sumnjiči da je preko njegove firme na Sejšelima isplaćeno više od dva miliona dolara na privatne račune“. Druga imena „poslovnih ljudi“ koji su posredovali i na druge načine bili umešani u privatizaciju cementare pojavila su se već tokom prepucavanja koje je tim povodom nastalo između Mlađana Dinkića i Dušana Mihajlovića (tada ministra policije).

„Na vezu Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, sa ovom privatizacijom, a time i sa ubistvom našeg dopisnika, ukazivala je optužnica podignuta maja 2004. godine“, pisale su Večernje novosti.

Kada je 2013. godine napravljen pomak u rasvetljavanju Pantićevog ubistva, Kolesar i Janjušević su se našli među osobama koje su dale iskaz o eventualnoj umešanosti u ovaj zločin, pisale su Novosti.

„Desetak ljudi je saslušano na poligrafu, ali ne i Kolesar, koji je to odbio. Janjušević je pre osam godina medijima kratko rekao da je na saslušanju u MUP ispričao da o Pantićevom ubistvu ne zna ništa, jer u to vreme nije ni bio na dužnosti u Vladi na kojoj bi mogao da stekne konkretnija saznanja“, navodi se u tekstu Novosti.

„Ne mogu da objasnim nepostojanje volje i želje da se ovaj slučaj reši, odbijanje da se ispitaju svi prikupljeni dokazi, da se uključe sve snage koje imaju saznanja o ovom ubistvu, da se otvori slučaj pljačkaške privatizacije. Možda je odgovor u činjenici da su svi akteri danas prebogati i da poseduju moć koja je jača od sistemske. Da su zaštitnici aktera ove privatizacije i ubistva toliko moćni da su uspeli da obezbede zaštitu u svakoj vlasti“, kaže Veran Matić.

„Kada pogledate fotografiju lica mesta na kojoj je telo ubijenog kolege Milana Pantića, videćete hleb po koji je otišao“, priča dalje Matić. „Videćete skromnost novinara koji je samo radio na najpošteniji način svoj posao. I videćete, na drugoj strani, sistem koji odbija da to mesto zločina „obradi” na pravi način, bukvalno sve institucije i tužilaštvo i MUP, videćete vladu Srbije, te 2001. godine, kojoj je u interesu da na što brži način dođe do novca za budžet, ali i za sopstvene prihode, jer niko nije naivan da podrazumeva da se radi za skromne plate, vidimo globalnu korporaciju koja korumpira ceo put privatizacionog procesa, preko ćerke firme, i uz saradnike posrednike u Srbiji, koji hoće da svedoče, ali niko ih ne vidi i pored prijava…“

„Pitanje je da li bi do prodaje cementare Novi Popovac došlo onako kako je ona na kraju završena, da je Milan Pantić mogao da objavi sve ono što je imao u svojim beleškama i dokumentima, a što je pronađeno posle njegove smrti“, pisala je Cenzolovka 2022. godine. Pola godine posle ubistva, švajcarski Holcim je kupio cementaru, a Evropska komisija je privatizaciju stavila na spisak sumnjivih.

Policijski razrešen

Dakle, prema timu Radne grupe MUP-a, koju je vodio inspektor Dragan Kecman, slučaj Pantić je „policijski razrešen“. Čak su im, kažu, poznata imena izvršilaca zločina. Ova radna grupa dostavila je svoja saznanja tužilaštvu u Jagodini najpre 2017, a onda ih dopunila 2021. Tužilaštvo, međutim, nije reagovalo.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je dva puta odbilo da preuzme istragu, i pored indicija da je u pitanju osveta za pisanje o privatizaciji cementare Novi Popovac: „Zasad ne postoje dokazi da je ubistvo novinara delo organizovane kriminalne grupe“, izjavila je za Cenzolovku 2021. godine portparolka Tužilaštva, a to je neophodan uslov da slučaj pređe u njihovu nadležnost. Po Krivičnom zakoniku, „organizovana kriminalna grupa je grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi“.

Iste godine, na dvadesetogodišnjicu ubistva, Veran Matić objavljuje da postoje novi materijalni dokazi, kao i da je „jasno kako iza zločina stoji organizovana kriminalna grupa u kojoj su i političari“.

Advokat Zlatan Vulić, nekadašnji šef Odseka Ministarstva unutrašnjih poslova za privredni kriminal u Pomoravskom okrugu, izjavio je za NIN kako misli da su u ubistvu novinara „Večernjih novosti“ u Jagodini Milana Pantića „posrednu ulogu imale i državne bezbednosne strukture“.

Međunarodna federacija novinara je 2022. donela rezoluciju u kojoj se traži od Tužilaštva za organizovani kriminal da hitno preuzme istragu. Sa istim zahtevom oglasili su se i Reporteri bez granica, OEBS, Evropska komisija i druge međunarodne institucije i organizacije, koje su ocenu medijskih sloboda u Srbiji vezivale za rasvetljavanje ubistava novinara.

Uzalud. TOK je to odbio najpre 2020, a onda i ove godine. UNESCO je nedavno objavio da prema njihovim statistikama, devedeset procenata zločina nad novinarima u svetu ostaje nekažnjeno. Što se ubistava novinara u Srbiji tiče, taj procenat je punih 100 odsto.

Posao na udruženom zločinačkom poduhvatu u kojem su učestvovali država, lokalni šerifi, biznismeni i kriminalci je, dakle, uspešno završen.

Izbor: Bezbedni novinari

Britanski sud saopštio je u utorak da Džulijan Asanž ne može odmah da bude izručen Sjedinjenim Državama pod optužbom za špijunažu, što je delimična pobeda osnivača Vikiliksa, piše Asošijejted pres.

Dvojica sudija Višeg suda izjavili su da će odobriti Asanžu novu žalbu osim ako američke vlasti ne daju dodatna uveravanja o tome šta će mu se dogoditi ukoliko bude izručen. Predmet je odložen za 20. maj, a ta presuda znači da će se pravna saga koja traje više od decenije – nastaviti.

Sudije Viktorija Šarp i Džeremi Džonson rekli su da će, ako SAD ne podnesu nikakva uveravanja, dati Asanžu dozvolu da uloži žalbu na ekstradiciju na osnovu povrede slobode izražavanja i zbog toga što bi mogao da dobije smrtnu kaznu.

Tokom dvodnevnog saslušanja u Višem sudu u februaru, Asanžov advokat Edvard Ficdžerald rekao je da američke vlasti nastoje da ga kazne zbog „razotkrivanja kriminala vlade SAD u neviđenim razmerama, uključujući mučenja i ubistva“ na Vikiliksu.

Za šta se tereti Asanž?

Australijski ekspert za računare, koji sada ima 52 godine, optužen je u SAD po 18 tačaka za objavljivanje stotina hiljada poverljivih dokumenata na Vikiliksu 2010.

Tužilaštvo tvrdi da je kovao zaveru zajedno sa vojno-obaveštajnom analitičarkom Čelsi Mening kako bi hakovao sistem Pentagona i objavio tajna dokumenta o ratovima u Iraku i Avganistanu.

Tereti se za špijunažu u 17 tačaka, i za krivično delo zloupotrebe kompjutera. Ako bude osuđen, mogao bi da dobije i do 175 godina zatvora – iako su američke vlasti rekle da će kazna biti znatno manja.

Asanž i njegove pristalice kažu da je on postupio kao novinar koji je otkrio pogrešne poteze američke vojske, te da ga štiti Prvi amandman američkog ustava koji garantuje slobodu medija.

Oni tvrde da je njegovo krivično gonjenje politički motivisano i da ne može dobiti pravično suđenje u Sjedinjenim Državama.

Među objavljenim materijalima je i snimak iz 2007. godine kada je u napadu američkog helikoptera u Bagdadu ubijeno 11 ljudi, među njima i dvoje novinara Rojtersa.

Zašto ovaj slučaj traje tako dugo?

Iako je optužnica protiv Asanža objavljena tek 2019. godine, njegova sloboda je ograničena više od 10 godina.

Asanž je potražio utočište u ambasadi Ekvadora u Londonu 2012. godine i dobio je politički azil, pošto su sudovi u Engleskoj odlučili da mora da bude izručen Švedskoj zbog istrage za silovanje koja se tamo vodila.

Britanska policija ga je uhapsila 2019. kada je vlada Ekvadora okončala njegov status azilanta, zbog toga što se 2012. nije pojavio na sudskom ročištu.

Iako su optužbe za silovanje u međuvremenu odbačene u Švedskoj, Asanž je ostao u londonskom zatvoru Belmarš dok se odlučuje o njegovoj ekstradiciji Americi.

Sudija u Londonu je blokirao njegov transfer u SAD zbog verovatnoće da će u američkom zatvoru počiniti samoubistvo.

Ali, u daljem sudskom postupku takva pretpostavka je otklonjena pošto su američke vlasti pružile uveravanja da Asanž neće biti izložen strogom tretmanu – za koji njegovi advokati tvrde da bi doveo do samoubistva. Njegova supruga Stela Asanž kritikovala je ta uveravanja i nazvala ih beznačajnim, jer su uslovna.

Izvor: Glas Amerike

Posle višegodišnje kampanje sa stotinama pretnji smrću i nebrojenim uvredama, zbog čega je prošlu godinu sa suprugom proveo van zemlje, pisca i novinara Marka Vidojkovića Međunarodni PEN centar u izveštaju o stanju slobode izražavanja navodi kao jedan od dva najteža slučaja u Evropi. O modelu po kome kritički mediji i novinari u Srbiji preko noći postaju „legitimne mete“ Vidojković je govorio na panelu PEN-a

„Hajde da prođemo kroz ovu savršeno organizovanu mrežu terora. Tu su, dakle, javni funkcioneri, režimski mediji, desni ekstremisti i huligani – koje takođe kontroliše režim – i na kraju, naravno, stotine hiljada članova Srpske napredne stranke (SNS) od kojih su desetine hiljada aktivni internet trolovi.“

Ovako je pisac i novinar Marko Vidojković pokušao da objasni model po kojem kritički mediji i novinari u Srbiji preko noći postaju „legitimne mete“.

On je prošlog četvrtka govorio na panelu Međunarodnog PEN centra u okviru virtuelne promocije publikacije „Rat, cenzura i progoni“ (War, Censorship, and Persecution: PEN International Case List 2023/2024) u kojem se predstavljaju kritični slučajevi pisaca širom sveta.

Osim Vidojkovića na panelu su govorili: Ma Thida, aktivistkinja iz Mjanmara, Fatena Al-Ghora, palestinska pesnikinja, te Tania Bruguera, umetnica s Kube.

Pisac i novinar iz Srbije apostrofiran je kao jedan od dva najteža slučaja u Evropi.

Drugi je slučaj Viktorije Ameline, ukrajinske spisateljice i istraživačice ratnih zločina. Ona je – ubijena. Dogodilo se to u julu prošle godine u ruskom raketnom napadu na grad Kramatorsk na istoku Ukrajine.

„Kontinuirani neuspeh“

„Verujte mi, nijedna javna ličnost nije pošteđena“, kazao je Vidojković na panelu.

„Sve kreće kampanjom blaćenja određene ličnosti. Nazovimo tu osobu – Meta. Siguran sam da će mnogima ovde to zvučati poznato. Od autokratije do autokratije, stvari se, nažalost, najčešće ponavljaju.“

Po Vidojkovićevim rečima, kampanje otpočinju simultano i to s identičnim tekstovima u svim medijima koje kontroliše režim.

„To traje sedam dana, ponekad i više. Zamislite samo da čujete svoje ime na taj način, dan za danom. Kampanja je praćena onlajn pretnjama i uvredama. Stotine, ponekad i hiljade njih. Onda dolaze verbalni i fizički napadi na ulici. Sve to podržava korumpirano pravosuđe koje ne radi gotovo ništa da zaštiti Metu“, istakao je Vidojković.

U poslednjoj publikaciji Međunarodni PEN centar podvlači da na Zapadnom Balkanu porast govora mržnje, negiranje genocida i drugih zločina, zajedno s veličanjem ratnih zločinaca, „naglašavaju kontinuirani neuspeh država da se sveobuhvatno pozabave teškim zločinima iz prošlosti“.

„Stalna stigmatizacija nezavisnih glasova od strane političkih lidera i propust da se takva dela spreče i sankcionišu, podstiču klimu anksioznosti, straha i nesigurnosti. Takva retorika podela naročito je opasna u kontekstu Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore i Srbije – koje i dalje doživljavaju etničke tenzije – što direktno ugrožava stabilnost u regionu“, navodi PEN centar.

Oni dodaju i da se nezavisni pisci i novinari, kao i branioci ljudskih prava u regionu, suočavaju sa sve većim pritiscima, zastrašivanjem i pretnjama „kako državnih tako i nedržavnih subjekata, čiji je cilj da se ućutka njihovo mišljenje i kritičko izveštavanje, naročito u odnosu na nedela iz prošlosti“.

„Prestaješ da budeš Meta, ali postaješ plen“

Dva slučaja iz Srbije koje PEN posebno izdvaja su Vidojkovićev i slučaj profesora Jove Bakića.

Iz ove međunarodne organizacije podsećaju da je Vidojković otišao je iz Srbije u februaru 2023. zbog zabrinutosti za ličnu i bezbednost svoje porodice.

„Autor prepoznat po svom kritičkom stavu prema srpskim vlastima navodi kako je u više navrata bio na udaru kampanja blaćenja pokrenutih od strane političara iz vladajuće stranke u Srbiji, uključujući predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić“, piše u izveštaju.

„Tokom napada, jedina zaštita koju Meta ima jeste da napusti svoj stan“, kaže Vidojković.

„Čak i kada kampanja stane, ti više nisi bezbedan. Prestaješ da budeš ona Meta, ali postaješ plen. Potencijalna si žrtva nasumičnog ili organizovanog napada na ulici. Naravno, napadači će ostati nekažnjeni ili najblaže moguće kažnjeni.“

Kako kaže, njegov primer je „tipičan, iako je možda ekstreman“, imajući u vidu da se završio relokacijom.

„Tokom protekle godine moja supruga i ja proveli smo devet meseci van zemlje. Vratili smo se u Srbiju jer su se u decembru održavali izbori. Čekali smo na nove izbore, jer su prethodni bili namešteni. A režim je nekako najbolji kada su izbori. Ne idu u totalno nasilje kao što to inače mogu. Tako da smo odlučili da se privremeno vratimo.“

Pravda za ubistva novinara i dalje nedostižna

U kakvu se to Srbiju Vidojković vratio?

Pretnje i kampanje blaćenja na internetu u Srbiji često izazivaju provladini tabloidni mediji, u vlasništvu vladinih saveznika, koji prate njenu agendu, podvlači PEN Centar.

Oni napominju da je „dvadeset četiri godine posle ubistva urednika i izdavača Slavka Ćuruvije, pravda za slučajeve ubistava novinara i dalje nedostižna“.

Podsećaju i da su međunarodne organizacije za slobodu medija i organizacije novinara proglasile Srbiju „jednim od najopasnijih mesta u Evropi za rad u svojstvu novinara, sa izuzetkom Ukrajine“.

Citiraju i ocenu dr Jelene Vasiljević s Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu da su „atmosfera linča i nedostatak tolerancije jedna od posledica ukidanja dijaloga, društva dubokih nejednakosti i nagomilanih frustracija iz nerazrešene prošlosti“.

„Situacija u Srbiji veoma podseća na onu u Rusiji, iako je Srbija kandidat za ulazak u Evropsku uniju i okružena je drugim članicama i kandidatima“, ocenio je Vidojković na panelu PEN centra.

„Ne znam zašto, ali ovaj teror traje deset godina, poslednje četiri postaju sve gore. Za to vreme, međunarodna zajednica žmuri. Ono što smo shvatili iz mog i slučaja profesora Bakića jeste da kad PEN reaguje, oni zaćute. Jer još uvek smo kandidat za članstvo u EU, pa i režim mora da meri svaki svoj korak.“

Vidojković je uputio poruku međunarodnoj zajednici da se „ne mogu više ponašati kao da je Srbija normalna zemlja, jer ona to više nije“. Prema njemu, Srbija je postala „autokratija sa zatvorenim medijima i terorom protiv onih koji kritikuju režim“.

„Proveo sam teško vreme van zemlje“

„Publicitet mog slučaja pomogao je da se vratim na izvesno vreme, ali i da budem pripremljen da ponovo budem relociran. Shvatili su da pravim veliki nered i da im to ne odgovara. Kampanja je prestala“, objašnjava Vidojković.

„Jedini sam iz Srbije dislociran i proveo sam teško vreme van zemlje, dok sam gledao kako se moje kolege bore za pravo na slobodan govor u Srbiji. Imam tu, rekao bih, privilegiju da postoje koraci koje već sutra mogu da preduzmem. Drugi nemaju tu šansu.“

Vidojković je godinama na udaru različitih vrsta pretnji i pritisaka, od ličnih uvreda do ozbiljnih naznaka da mu je život ugrožen.

Vidojkoviću i Nenadu Kulačinu, autorima televizijske emisije „Dobar, loš, zao“, bila je ponuđena policijska zaštita kada je ministar policije bio Aleksandar Vulin. Oni su je odbili, jer, kako kažu, nemaju poverenja u policiju.

Član radne grupe za bezbednost novinara Veran Matić sastao se s premijerkom Brnabić upravo zbog njihovog slučaja.

Na društvenim mrežama poručivano je da će „primiti metak“ i „ostati bez jezika“.

Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu ranije je odbacilo krivičnu prijavu protiv gradonačelnika Beograda i funkcionera SNS Aleksandra Šapića, koji je izjavio da bi Vidojkoviću i Kulačinu „iščupao srce“.

Vidojković je u ranijem razgovoru za Cenzolovku govorio o svom životu pod pretnjama smrću i klevetama.

Izvor: Cenzolovka

Nezavisno udruženje novinara Srbije danas je obeležilo trideset godina postojanja. Na događaju pod nazivom „Glasovi istine – 30 godina NUNS-a” predstavljen je najnoviji izveštaj o stanju slobode medija i bezbednosti novinara u Srbiji za 2023. godinu. Na ovu temu govorili su Rade Đurić, pravnik i istraživač NUNS-a, Aleksandra Krstić, profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i advokatica Kruna Savović.

Na početku panela Rade Đurić je predstavio najnoviji izveštaj o stanju slobode medija i bezbednosti novinara u Srbiji.

Kada se govori o Regulatornom telu za elektronske medije (REM), Đurić je rekao da je uz izostanak nezavisnosti, veliki probelm i nedovoljno korišćenje zakonom propisanih ovlašćenja ovog tela, a da su uočljivi i ogromni propusti prilikom dodele dozvola, kao i stavljanje u povoljniji položaj određenih aktera.

“Pored netransparentnosti ističe se da je rad Saveta REM-a često vidljivo pristrasan i da deluje u korist provladinih medija. Stručnjaci su saglasni da regulator ne obavlja svoje funkcije na nezavisan i nediskriminatorski način već da se ponaša kao poslovni partner jednog broja komercijalnih medija i kao servis vlasti“, naveo je Đurić.

Takođe, pomenuo je i projektno sufinansiranje medija. Nakon donošenja novog Zakona o javnom informisanju i medijima, prema kom je obaveza lokalne sampouprave da uzme u obzir kršenje Kodeksa novinara Srbije prilikom odlučivanja, kako kaže, značajno su smanjena predviđena sredstva za davanje putem konkursa.

“Pretpostavlja se da će davanja za medije da se preusmeravaju na javne nabavke i direkta ugovaranja, a raspodela državnih sredstava na taj način je selektivna I netransparentna”, rekao je Đurić.

Zatim je govorio o pritiscima na medije i novinare.

„NUNS je u poslednje tri godine zabeležio 48 tužbi koje bi mogle da imaju elemente SLAPP tužbi, od toga najmanje 11 u 2023. godini. Tuženo je 25 novinara i medija, i svako od njih ponaosob mora da odgovori na tužbeni zahtev što uključuje i angažovanje pravnog zastupnika“, objasnio je Đurić.

On je dodao da je položaj novinara i novinarski i dalje težak i neizvestan. Primanja su niska, ne poštuje se radno vreme, izostaje nadoknada za prekovremeni rad, a često moraju da rade na više strana kako bi obezbedili osnovna sredstva za život.

Pored toga, novinarke su i dalje često meta rodno zasnovanih pritisaka koji su posledica specifičnog društvenog konteksta i odnosa prema ženama, kako u samoj redakciji, tako i van redakcije i često su pored primarnih pretnji, izložene seksističkim i mizoginim izjavama.

„Zabrinjava da je 29,1% novinarki radeći svoj posao doživelo seksualno uznemiravanje, kako na terenu, dok rade i u redakciji od strane kolege, pa čak i na studijama novinarstva“, rekao je Rade Đurić predstavljajući izveštaj o stanju slobode medija i bezbednosti novinara u Srbije.

Profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu Aleksandra Krstić govorila je o radu regulatornog tela za elektronske medije, javnom servisu i ulozi Saveta za štampu.

Ona je rekla da su procedure u REM-u po zakonu, ali je taj rad apsolutno upitan.

„Nema nikakve odgovornosti iz te institucije. Meni je bilo frapantno da pročitam da u toku 2023. godine nije izrečena nijedna opomena emiterima. Nemoguće je da su svi mediji savršeno radili, a nema čak ni odlučivanja po prijavama građana. Imamo ćutanje institucije koje traje već izvesno vreme“, navela je profesorka.

Kako kaže, i rad javnih servisa pokazuje drugi veliki problem, a to je zatvorenost.

„Mi smo prošle godine videli veliki talas nezadovoljstva građana na protestima gde su i građani i deo političke opozicije tražili da se taj javni servis otvori prema drugim mišljenjima i glavna primedba je informativni program, a tu su i drugi proceduralni problemi“, napomenula je ona.

Što se tiče Saveta za štampu, ona je rekla da je to jedno telo koje radi dobar posao.

„To je jedino telo koje je nadležno da tumači Kodeks novinara Srbije i ne postoje druge mogućnosti da to budu neka druga tela koja će samovoljno i svojevoljno tumačiti Kodeks“, rekla je Aleksandra Krstić

Kruna Savović je govorila o bezbednosti novinara.

„Mi imamo tri sličaja nerešenih ubistava novinara i u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije vratili smo se na početak. Ne znamo ni ko su nalogodavci, ni izvršioci i taj postupak se vratio u nerešene. Pre nego što je ubijen, vođena je kampanja protiv njega i kada se setimo tog vremena, nekako je situacija vrlo slična i danas, kada su u pitanju novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom ili imaju kritički stav prema sistemu“, kazala je Kruna Savović.

Nakon panela predsednik NUNS-a Željko Bodrožić pozdravio je goste i podsetio ih je kako je na današnji dan pre 30 godina u beogradskom Domu omladine osnovano Nezavisno udruženje novinara Srbije kada je preko 350 novinarki i novinara na osnivačkoj skupštini usvojilo Statut i Pismo o namerama i ciljevima. Nepuna dva meseca kasnije obavljena je registracija „društvene organizacije“ i 19. maja 1994. godine NUNS je zvanično počeo sa radom.

„NUNS nikada nije bio samo organizacija, skup pojedinaca, odnosno udruženje građana,  već je NUNS ideja – simbol borbe novinara za svoju profesiju, za slobodne medije, za demokratsko društvo. I ta nit se provlači kroz naš rad od osnivanja u Domu omladine do današnjeg dana i to je doprinelo da postanemo značajno profesionalno udruženje, ali i da postanemo jedan od stubova demokratskih procesa u našoj zemlji“, rekao je predsednik NUNS-a.

Kako je rekao, povodom okruglog rođendana, NUNS je pripremio omaže bivšim predsednicima, dok će u maju biti održan veliki skup posvećen istraživačkom novinarstvu, a kasnije i izložba o tri decenije NUNS-a kao i nekoliko dokumentarnih filmova o NUNS-u i nezavisnom novinarstvu u Srbiji.

Nakon toga potpredsednik NUNS-a Marko Somborac uručio je počasne članske karte profesorki Fakulteta političkih nauka Snježani Milivojević, izvršnom direktoru BIRODI-ja Zoranu Gavriloviću i muzičaru i piscu Marku Šeliću.